четвртак, 30. децембар 2010.

Сава Јањић борац за независно Косово



Ради се наиме о разговору који се десио марта 2006. године у манастиру Високи Дечани, између оца Саве Јањића и Бљерима Шаље, тадашњег шефа преговарачког тима косовских Шиптара када се у Бечу разговарало под посредништвом Ахтисарија о статусу Косова. Дакле, у времену када наша држава и Црква у Бечу покушавају да се изборе не само са шиптарским сепаратизмом, него и са Ахтисаријем који их отворено подржава, Јањић се тајно у Дечанима састаје са самим шефом шиптарског преговарачког тима (заступајући чије интересе?). Разговору присуствује и председник шиптарске општине Дечани, кога Јањић хвали. Читав разговор је у срдачном и пријатељском тону, препуно похвала новоизабраном ”премијеру” Агиму Чекуу. Сава се хвали како епископи у Београду ситуацију на Косову не разумеју, али су зато он и Теодосије ту да им све по лепо ”објасне” и ”појасне”.

Но и без велике анализе, верујем да ћеслушаоцима бити све и више него јасно шта се крије, не од јуче, него већ годинама, иза хајке против владике Артемија. А како пише у Откровењу Јовановом: ”Неправедник нека и даље чини неправду, нечисти нека се и даље каља, а праведник нека и даље чини праведност, и свети нека се и даље освећује. Види, долазим убрзо, и плата моја иде са мном, да узвратим сваком онако какво је његово дело.”

Драган
Tранскрипт разговора: Бљерим Шаља Протос. Сава Јањић

о. Сава: Извол’те, овде ћемо.

Бљерим: Хвала.

о. Сава: Јел Вам топло ? Имамо парно грејање.

Бљерим: Ха, баш добро, баш добро.

о. Сава: Можете ту на неку фотељу, немамо ми … онако … закачке.

Бљерим: Нема проблема.

о. Сава: Председниче, како

Х: Добро, добро. Како сте Ви ?

о. Сава: Па ево … тако … Владика Теодосије у Београду, нешто треба да иде за Америку сад …

Бљерим: Аха

о. Сава: Тако… Шта има ново код Вас, како је ?

Бљерим: Па Богами радимо, значи, знате већ, сад’је већ, почели смо те разговоре, били смо први пут у Бечу, сад’се надамо да смо следеће недеље опет у … (о. Сава: ‘оће бити то 17.?) Да, биће 17. сигурно, и прво као прво, мени је врло драго да се налазимо овде заједно са Вама, знате, да Ви имате велико поштовање не само од мене, од градоначелника, него од свих људи добре воље на Косову (о. Сава: хвала) и од западних дипломата, и да и ми … моја жеља је била да се први пут видимо и да се све чешће виђамо, ја сам један од тих људи који су у … у … у том процесу један од кључних стручњака, нисам политичар, тако да ћу увек бити искрен са Вама као што ћете Ви сигурно бити сви са нама.

о. Сава: Хвала Богу, да, да, можемо да причамо отворено ( Бљерим: Апсолутно, мислим) и боље без новинара , без јавности, јер то је овај …

Бљерим, узвикује: не, не, не ! Није била моја идеја, ипак, за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре, шта ја знам, за мене, (о. Сава: рано је сад за то још и то је …) није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не … да … пошто нисам политичар, нисам, значи немам никакав интерес да пропагирам моја…, за мене је да завршимо посао, а ови остали, наравно, који имају…

о. Сава: Мада је било добро, када је Ветон био задњи пут, он је дао врло лепе изјаве и тако, међутим одмах то изазива, шта сад ми овде нешто овде у Дечанима …

Бљерим: Сигурно, сигурно, ми знамо врло добро, значи, ипак имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију, (о. Сава: Јесте, ми смо ту баш … ) треба бити врло искрен, знамо да, и за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата, о било чему о било каквом проблему, биће моје задовољство да радим са Вама, значи сада имамо тај део око … око, заштите цркве и црквених добара, и тих културних добара, и желим да кажем да порука коју добијамо и порука коју шаљемо на западу је да знамо да је опстанак Српске Православне Цркве, заправо јачање Српске Православне Цркве на Косову, кључна ствар за опстанак српске националне заједнице на Косову, ми смо то им рекли, пошто нажалост, због многих разлога, нећу да уђем у те разлоге, српска заједница нема други ослонац сем Српске Православне Цркве за сада … на Косову

о. Сава: Па нема практично, ми смо једина да кажем легална (Бљерим: Институција.), званична институција, (Бљерим: Ове остале …. ) ове паралелне и то, то је друго …

Бљерим: Ове остале нису ни јаке ни стабилне ни дугорочне. Ми знамо да ви имате кључну улогу. Нама је господин Визнер врло јасно рекао, да је стуб српске националне заједнице – Српска Православна Црква, ако Српска Православна Црква опстане на Косову опстаће и српска заједница. Ми то знамо. Ја сам одма’ реко, значи, да ћемо ми бити спремни врло брзо, чак и ако буде воље, жеље обостране, да позовемо и патријарха Павла у званичну посету било где, заправо, да ми дођемо, ил’ у Дечане, ил’ у Грачаници, било где, где Њему, Њему, Њеној Светости то одговара, значи не да он дође у Приштину, скупштину, Владу, него ми да дођемо било где, да, ако, ако наравно његово здравље то допусти, то, значи то је прва ствар, друга ствар је да, ипак, Ви требате нашу велику помоћ али и ми требамо Вашу малу помоћ, Ваша помоћ је много мања, знамо због многих ствари, али ми ћемо покушати све што је у нашој могућности, имамо сада могућности, мислим ствара се нова атмосфера, бићу врло искрен, ова нова влада ће бити много јача, (о. Сава: Па ја мислим да ће у сваком случају имати више ауторитета, и снаге…) више ауторитета, и нови председник, ипак, Ругова је наравно био велика личност, апсолутно, он је био спреман и за храбре кораке али ипак као карактер, знате, он није излазио нигде, заправо, (о.Сава: Он је био, мало је аутистичан) мало аутистичан, заправо, сада имамо ситуацију, да господин Сејдиу ће сигурно бити спреман врло брзо, да дође у Дечанима, Грачаници, да се створи тај утисак, ми смо спремни да разговарамо врло искрено, ми желимо стварно, да … да Ви јачате, да јача српска национална заједница, када смо били у Бечу, Слободна Самарџић, са ким се на сву срећу знам одавно, били смо у Америци ‘97 године, изнео је три главна циља, званичног Београда и српске националне заједнице на Косову, то је опстанак Срба, јачање безбедности и повратак избеглица, ја сам им рекао, Слободане, ми се слажемо са ова сва три циља, ми одма’ мож’ да потпишемо то.

о.Сава: А где је заштита културне баштине ?

Бљерим: Добро, то је значи, апсолутно, значи, између осталог …

о. Сава: Они … они … они мало то запостављају. (Бљерим: Запоствљају, да … ) Ја се баш не слажем, чак ни у оној њиховој фамозној резолуцији коју су … , ја сам лично баш звао, био сам, овај, питао и молио да се помене црква и тако даље (Бљерим: Апсолутно, апсолутно), међутим, не знам шта је, ми имамо неких неразумевања на том плану, с њихове стране, али то је …

Бљерим: Али у принципу, кажем, нема циља са којим се ми не слажемо, значи, али, ја сам одмах рекао, добро, децентрализација је врло добро, могуће кључан део тога, Цркве и културних добара, али то се може постићи и присуством српских политичара у централној власти, имаће свој глас, то значи имаће могућности …

о. Сава: Па сигурно, то је то питање учешћа у институцијама које је важно, ево баш недавно сам био са Оливером, ми лично овде сматрамо да је важно да Срби учествују у институцијама, због тога на неки начин, је важно да се тај наш глас чује (Бљерим: Чује … ) али исто тако да и конкретно траже могућности да на неки начин, тај глас се не само да се чује него да се и нешто конкретно и да донесе. Ево, мало да се послужимо, тако, мало ракијица наша, домаћа, … изволите (Бљерим: Хвала Вам пуно) … тако, ми се нисмо видели, чини ми се негде од деведесет и … (Бљерим: Могуће ‘99, 2000., смо се виђали у оном фамозном Прелазном већу)… чини ми се да ли једсном сте долазили у Грачаницу, чини ми се да је било …

Бљерим: Да, да, био сам у Грачаници једном али, па ја се, од тада сам се више концентрисао новинарством, значи, имали смо врло добру сарадњу са Вама, треба да Вам се захвалим, увек кад су моји н овинари звали, Ви сте давали изјаве, сигурно знате да су оне увек пренешене објективно, и знате да је …

о. Сава: Ко сада води …

Бљерим: Хамзај води, Хамзај из Глођана, из Дечана, он је увек водио заправо, ја сам био некакав менаџер, покушавао сам нешто да … иако је … Бога ми није неко добро време за новинарство, ишак, мало се чита,

о. Сава: Али има огромну улогу, страшну, мислим, и уопште новине имају страшни велики утицај на људе,

Бљерим: Па сигурно, ми ћемо правити позитивну кампању, сигурно, значи,

о. Сава: То је много важно …

Бљерим: … важно, и за нас и за Вас, ипак има пуно, шта ја знам, ствари које нису тачне које нису објективне, тако да ћемо ми, ја ћу увек бити искрен са Вама, да Вам кажем, нисам ушо у овај процес због мојих политичких амбиција, за нас је важно да се то реши и мислим да, искрено речено, постоји, у тој нашој делегацији за статус, искрено интересовање за све ово што се дешава, значи, око Цркве, око свега, ми знамо да је то ипак кључ … кључ, јер ви сте овде и резултати се мере стварима, које можемо да правимо сада са Вама, избеглице су наравно врло велики проблем, и они треба да се врате, али то је ипак дугорочни …

о.Сава: Важно је да се ови приоритетно ови који су овде, (Бљерим: Који су овде … ) да они не оду и тако даље, па јесте,ја се слажем, заиста, јер на неки начин, видите, мислим, сигурно, независност Косова сигурно је циљ Албанаца, и то је сасвим јасно, ја да сам албанац исто бих тако желео, овај, међутим независност сама по себи не значи ништа (Бљерим: Апсолутно … ), уколико то друштво није одрживо политички, еконосмки, уколико није у стању да се укључи у европске токове, јер, мислим сада имати само независну државу а бити ван Европе, то је опет нека врста и економске зависности, политичке зависности, а опет да би се то све десило, да би се ишло ка Европи, мора да се, заиста нормализује, да кажем, тај однос са српском заједницом, да се превазиђу те несреће рата, и из Београда исто тако, да на неки начин, тако да за мене лично гледано, мислим, многи кажу статус, статус, мислим, статус јесте важан, али за мене је, то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа, тако да је у суштини, ми смо због тога заинтересовани, покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је … то је … међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500, 600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација, међутим и у цркви има различитих ставова, ја сам раније радио у Грачаници са Владиком Артемијем, и он је имао тад врло један конструктиван став, мислим, и међународна заједница је то ценила, и имао је врло висок пријем свуда где год је ишао, међутим он је сада страшно радикализовао своје ставове, он је и даље Епархијски Архијереј, међутим, Владика Теодосије који је Његов практично, викар, односно, како бих рекао, заменик у Епархији, он је подигнут посебно у значају, директно, тако што је, изабран за потпредседника тог косовског одбора, и именован за контакт са странцима, и са’ће он бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима (Бљерим: О озбиљним стварима, врло добро), тако да пре свега мислим и надам се да ће се разговарати, и циљ делегације није да иде тамо и да говори , не знам ни ја, о статусу , него да говори о томе, на неки начин да смо отворени за дијалог, спремамо и ту верску конференцију ако Бог да, сада ћемо видети ако Бог да, крајем марта, у априлу , мају, углавном, биће позвани свакако политички представници албански одавде, и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама, и Србима који живе овде у овим ситуацијама, међутим неки посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо, и тако даље, тако да смо, у страшном, не бих рекао да је то притисак, ипак није то више оно време, наравно ни у Милошевићо време нису могли такав директан притисак да врше, је али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што … па ја бих рекао … па ја бих прво њима рекао па што ниједан члан преговарачког тима Србије није дошао (Бљерим: Није дош’о, није дош’о ….), него је дошао Ветон Сурои, дошао је Илбер Хиса, дошли сте сада Ви, (Бљерим: Или да дођемо заједно … )више је чланова косовског преговарачког тима (Бљерим: Преговарачког тима) било у Дечанима, од почетка него српског, ми и њих зовемо, дођите и ви да видите и тако, тако да, мало је наша ситуација деликатна, и ми, не можемо с’једне стране опет због ове спефичне ситуације, у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј, ми не можемо, да кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо, и … тако сад је био тај састанак са Елианехом, они су били , имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са’ће они да направе овако нови предлог, видећемо, овако, мало по … мислим у суштини идеја је општа да треба заштити, сад’ разлика колико ја видим јесте више у броју манастира који би добили неки посебан статус, и то … и … , тако, ал’ сада то су, и наравно, да се види на неки начин и уопште, заштита целе културне баштине, на који начин да се то усклади са принципом, са системом деценрализације, јер по моделу неком деценрализације, у српским општинама требало би да постоји надлежност и за одређену културну баштину, е сад, то се не односи конкретно на наш манастир и Патријаршију који би више имали неки … више би били засновани на том посебном статусу …

Бљерим: Посебном статусу … могуће за Грачаницу … Грачаница би била посебна општина …

о. Сава: То ћемо да видимо, то је сада један процес који ће да иде, у сваком случају, ми смо спремни …овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом у јавни разговор, због тога што је на неки начин питање није отворено још ни међу преговарачким странама …

Бљерим: Па највероватније биће то друга тема, тако су они нама рекли …

о.Сава: Дозволити само да Вас поздравим овако … и пожеким здравље …

Бљерим: Највероватније ће почетком априла бити одржана прва рунда, али стварно, не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља, значи то није политика, знамо, да ту имамо највеће шансе да заједнички решавамо проблеме око цркве, око заштите културних добара да ипак, заједнички интерес, и ту се апсолутно не прејудицира статус, не видим да …, јер било шта да се деси на крају, ипак Српска Правосалвна Црква има своју врло важну улогу, што се тиче српске заједнице и што се тиче те културне баштине, (о. Сава: Па ми се боримо колико можемо Бљериме да сачувамо… ) е сада, тај проблем држава, шта ја знам, ја нећу да улазим у то, али, углавном, код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил’мене ил’ Ветона или било кога од нас … (о.Сава: Врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за … конкретно, званичне, јавне …да кажем састанке ) оно што сам рекао, ми можемо и један пут да дођемо заједно, један из наше делегације, један из српске делегације, један из Ахтисаријевог тима, да посетимо заједно и Грачаницу и Дечане, да видимо, да разговарамо, као прво, као друго, оно што сам рекао и раније, ова влада ће бити комплетно другачија, ја могу да Вам обећам још данас, биће сасвим другачија (о.Сава: Сад мало је дискусија, видим у новинама, хоће ли се мењат’ министри јер видим Ветон мисли да ако се не мењају министри неће бити … ) то су наше ствари, наши пробљеми, корупција, скандали, то је свугде проблем, и у Београду, и у Приштини, и у Загребу, и у Минхену, и шта ја знам, (о.Сава: Председник владе је суштинска личност …) за вас и за нас је важно да ће, премијер владе и његови најближи сарадници, бити апсолутно спремни да иду много брже, много, много брже, у решавању проблема српске заједнице, и цркве, него што је претходна влада, не желим наравно да кажем да претходна влада није имала разтумевања, није покушавала нешто да направи, али овде је проблем до потенцијала, да ли имаш или немаш потенцијале да решаваш проблеме, мислим да претходна влада није имала …

о.Сава: то је питање ауторитета и утицаја неког, мада је господин Косуми увек према нама био, ја сам се пар пута с њим срео, врло је био овако коректан и љубазан, и тако, мало ће то сад само, видим у Београду се дигла фрка око тога …

Бљерим: Знам, ви сте паметни па знате врло добро, да баш људи који имају такву биографију, имају могућност да буду много храбрији и много јаснији, него ови остали који су били бивши политичари, шта ја знам, а на другој страни, око нашег новог премијера ипак, нема проблема што се тиче његовог понашања на Косову, проблеми су за Хрватску, шта ја знам, шта се дешавало ‘93, ‘94 године, ипак сада ми нећемо, нити, оно што је господин Тадић рек’о ми не можемо, нити требамо да утичемо, ко ће изабрати премијера у Србији, ко ће изабрати премијера на Косову, мислим да је то, та фаза надам се да је, још мислим, не могу да …

о.Сава: Неко у Београду у шали рече, каже, ово је добар, каже, знак, каже, ако је, имамо новог премијера на Косову, прва дама Косова је српкиња, и заиста како сам сазнао, овај, госпођа Чеку је … Драгица је пореклом, ваљда из мешовитог брака, али ‘оћу да кажем, то је овако добар пример, да на неки начин (смех) (Бљерим: Апсолутно, не …, мислим, ја, не)

Х: То је добар знак

Бљерим: Ја знам њега врло добро …

Х: Многи у Београду не знају да је његова жена српкиња …

о.Сава: Па чуло се … то само може бити политички плус, може сутрадан да каже ето моја жена је, овај, српкиња, и према томе, пореклом, и тако да је … то је … мислим, наравно то је најмање битно шта је ко пореклом …

Х: И не само жена, него и његова мајка је муслиманка, из …, чини ми се да је из Босне

о.Сава: Аха … и он је дакле, отац Албанац, мајка Муслиманка , мислим, то је све, може бити плус, па ја сам …, моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни …

Бљерим: Ми сигурно више ћемо се бавити , прошлост нас је раздвојила, било је пуно тога лошег у прошлости, и на пример, … хм … нећу више улазити …

о.Сава: Ма не, па видите Бљериме, Ваш народ то не може да заборави, важно је само да се на неки начин, од највиших политичких кругова говори,само народу говори, та несрећа и тај бол, не могу решити тиме што ће наносити бол другима, морала би да постоји, мислим, постоји у традицији, кануна, могућност праштања, опроштаја за нешто, ето ја се надам да че доћи време, да неко из Београда, званичник, предтавник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, то је сада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косву дешавало, то је сада питање ваше стране како ће те Ви томе приступити, али једноставно морало би да то се уради, и не знам ни ја, и да се каже и да се крене, некако, јер ми не можемо, ми никада у животу нећемо ући у Европу уколико се затворимо међусобно, то је врло важно, и надам се да ће то једнога дана доћи, ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек чу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам помагали смо тим људима, знам кроз шта су прошли,то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна, наравно и оно што се после рата дешавало је лоше и страшно и болно, мислим да црква није заслужила све то, али видете шта се створило, створила се нека асоцијација, нека веза, да је црква предтавља практично тај режим, мислим стварно када погледамо Милошевић није побожан човек, мислим, он је тражио неку идеологију којом би, којом би хомогенизовао народ, и он је себе прогласио за неког, не знам ни ја, великог Србина, мислим, он је у суштини и његова жена су очекивали поновни процват комунизма у Русији и Кини, мислим, то су неке сулуде идеје њихове, ал’ нажалост одређен број људи у Српској Православној Цркви је погрешно њега протумачио, као човек који ће нешто да помогне српском народу, он је донео велику несрећу свима, али и српском народу, он је дао цркви одређене привилегије, мислим, тоје чињеница, ми пре рата нисмо могли да градимо редовно цркве нове, врло мали број цркава је подигнут од завршетка другог светског рата, зато је од једном почело да се граде цркве, то се олако протумачило, зато се мени не свиђа када се каже то ду политичке цркве, Владика Артемије је ту био, знам Владику заиста, он је цркве градио зато што оне нису постојале, нису се раније градиле, било је због те комунистичке забране , и друго што је изградња цркве начин да се утврди вера међу људима, дакле из никаквих полиитчких разлога, нити је то Милошевић зидао, међутим стекао се тако неки утисак, мало се сад исполитизовало око цркве Христа Спаса у Приштини јер она је почела и пре Владике Артемије да се гради можда није требало на тој локацији, можда је требало другачије видети, ја не знам, сад нисам у тој прилици да расуђујем, али очито је да се међу Албанцима створио утисак да су то некакве политичке цркве, и онда се кренулу у рушење, не само тих цркава, него и старих (Бљерим: Старих …) , мислим, Косово је познато по томе, управо тај плурализам и весрки и политички, и етнички, је једно богатство, али овај, али ето видите, и то сада треба, мислим да је то један од главних политичких циљева, који би могла нова влада посебно, на неки начин да разбије ту везу да су цркве, нешто што је непријатељско (Бљерим: Не, не … апсолутно …) једноставно да људи схвате, да би нешто припадало Косову не мора бити Албанско, не мора бити Албанско, ово је црква овде православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал’то не значи да она не припада Косову.

Бљерим: Оно што је нама Роан, господин Роан, нама рекао, да католичке цркве у Пећу припадају Ватикану и Аустрији.

о.Сава: Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе, то је оно, где су српски гробови ту су српски … ти радикали, нит’ долазе овамо, нит нам икада помажу, само причају глупости, то су такви једни људи да…да … једноставно не знамо шта да радимо, због тога (Бљерим: Да, да … апсолутно) Владика Теодосије је врло умерен, врло разуман …

Бљерим: Да чуо сам изузетно, изузетно добре приче, лепе приче, о њему, наравно, као и о Вама, кажем, ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол’те, позовите мене позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером …

о.Сава: Морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …

Бљерим: Моја је идеја да он именује једнога човека, не сам, који ће да ,има и других врло важних послова , који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом, о било ком проблему, о води, о струји, не само о овим, на сву срећу надамо се да више никада нећете имати проблема који имају политичку конотацију, али ту је и градоначелник који је врло добар човек, тако сам чуо …

о. Сава: Не, што се тиче, не треба хвалити другог у његовом присуству, али заиста има наш глас, ми нисмо гласали али има наш глас,

Бљерим: Тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде

(о. Сава: Мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли… ; Х: Да прође неко време …) Али ја мислим да ће се стећи прилике да председник Косова дође, он нема такве проблеме као Чеку, са било киме, заправо Чеку нема проблеме, само кажем … предрасуде о њему, тако да ћемо бити много, много, јачи од сада па надаље, мислим, знамо врло добро шта је наш пос’о, знамо да имамо изузетну подршку, апсолутне већине албанског становништва, апсолутне већине, нарочито након мартовских догађаја 2004 године, то је била на жалост трагедија, највише трагедија за Србе, али и за Албанце, за све нас, и ја се надам да је то био неки климакс, и да ћемо, сви смо били корак близу понора, мислим, и након те године, и свих тих трагичних догађаја, ја сам убеђен, да више неће бити таквих догађаја, мислим да људи, тај нормалан Албанац, Србин, сви, да треба другачије да се мисли о нашој заједничкој будућности, и ми смо спремни све да направимо, да нити један Србин, не оде са Косова након статуса, мислим, чујем приче нажалост, не само приче, него и неке официјелне анализе, те УНХЦР-а, те неке планове који ус стварно, знам како УНХЦР ради, знате и Ви, то нажалост није озбиљна организација, ни када се радило о Албанским избеглицама током рата, ни када се радило о српким избеглицама након рата (о.Сава: Они увек узму најгори сценарио), узму најгори сценарио, то се чује од уста до уста, па онда дође да је то решена ствар, да ће се Срби масовно селити …

2006. година

Анализа разговора између Саве Јањића иБљерима Шаље
САВА ЈАЊИЋ - БЉЕРИМ ШАЉА



Врло је занимљиво погледати разговор који је Сава Јањић почетком 2006. године у манастиру Дечани водио са Бљеримом Шаљом, тадашњим шефом шиптарског преговарачког тима на Преговорима који су вођени у Бечу под председништвом Мартија Ахтисарија.

Видно је да је С. Јањић имао врло интензивне контакте и разговоре са шиптарским званичницима, било да су неки од њих долазили у манастир Високи Дечани, било да су се сусрети обављали на другом месту. Тако су у манастир Дечани осим Бљерима Шаље долазили и Ветон Сурои, Илбер Хиса, министар културе Астрит Хараћија, председник општине Дечани, а састанци су обављани и са тадашњим „премијером” Бајрамом Косумијем итд.

С. Јањић је био кључна личност за контакте не само Шиптарима, него и са представницима међународне заједнице, оличеним како у организацијама стационираним на Косову и Метохији (Кфор, Унмик, итд), тако и у разноврсним делегацијама најразличитијег састава које су посећивале КиМ.

Веома је значајно запазити да се С. Јањић у току разговора чак два пута пожалио Бљериму Шаљи на чињеницу да је „Владика Артемије и даље епархијски Архијереј“! Они, очигледно, делују као завереници, један од њихових заједничких интереса је и уклањање Епископа Артемија са трона Епархије рашко-призренске! То је догађај који би, свакако, одговарао и једнима и другима, тј. и Шиптарима и………. (?).

Ко је тај у чије име говори Сава Јањић и чије он то интересе заступа, али врло опрезно и обазриво, може се то видети и у разговору са Бљеримом Шаљом? Он не жели да пред Бљеримом открије све карте, премда су се они састали као завереници, тако и Бљерим наступа – „за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све, и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата“; „Ви имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију“; „за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре“; „није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не…“; „не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља“; „код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил’ мене ил’ Ветона (Суроија) или било кога од нас…“; „ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол’те, позовите мене, позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером…“; „моја је идеја да он именује једнога човека, не сам, који ће да…, има и других врло важних послова, који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом“; „тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде“;

А тако наступа и С. Јањић – „у сваком случају, ми смо спремни… овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом, у јавни разговор“; „врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за… конкретно, званичне, јавне… да кажем састанке“; „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације“.

Погледајмо, на кратко, које су то идеје које С. Јањић заступа.

1) Српске институције које су везане за Београд (осим СПЦ), паралелне су институције (то су годинама, од свога доласка 1999. године, тврдили и представници међународне заједнице)

2) Срби треба да учествују у шиптарским институцијама (то је био непрекидни позив Србима од стране међународне заједнице, која је годинама вршила велики притисак, и на Владу у Београду и на српске представнике на КиМ, да Срби морају учествовати у институцијама; у том циљу међународна заједница је годинама примењавала разне методе како би Србе приволела, тј. приморала да постану део шиптарских институција; Срби су, међутим, врло брзо након доласка међународне заједнице на КиМ престали да излазе на шиптарске изборе и да учествују у шиптарским институцијама; то је био званични став Владе из Београда и СПЦ)

3) Прихвата независност Косова, не противи се томе – премда на један одмерен и релативно опрезан начин то изражава (независност Косова је био заправо пројекат међународне заједнице, тј. Вашингтона пре свега, и Брисела; они су здушно радили на реализацији тога пројекта, заступали идеју неопходности остварења независности Косова, уложили огромне ресурсе у остварење независности Косова – финансијске, људске, војне, стручне – годинама интензивно преко разних форума и организација пласирали и радили на примени тога пројекта; довели огроман војни и политички апарат на Косово у лику Кфора и Унмика; у том циљу је оформљена Контакт група која је редовно и истрајно радила на остварењу независности, на томе је интензивно радила Међународна Кризна Група, тиме су се интензивно бавили министри ЕУ на својим седницама у Бриселу, затим многобројни амерички институти и тинк-танкови, итд; Сава Ј. је на терену, у редовима Српске Цркве, такође интензивно радио на пласирању идеје независности Косова, тј. на стварању климе неопходности таквога исхода и некротизовању свести која се томе противи; он се није устезао да говори и против Шиптара, али је зато о међународној заједници говорио увек у позитивном смислу; њих је увек представљао као доброжелатеље и доброчинитеље Србима, а њихове очигледне, према Србима лоше и негативне ставове и деловање, објашњавао страхом који странци, тј. Запад, имају од Шиптара – они се плаше Шиптара, тако је говорио, и зато морају тако да раде, иначе они то не желе, они желе нама да помогну, итд; можда ће звучати невероватно, али такви ставови и објашњења С. Јањића, у круговима у којима се он кретао и у којима је деловао, наилазили су на пуно уважавање, на потпуно прихватање, чак су и усвајани, а затим даље ширени као највећа „мудрост“; ево неколико мисли о независности Косова, које је С. Јањић изрекао пред Бљеримом Шаљом: „ја да сам Албанац, исто бих тако желео“; „независност сама по себи не значи ништа“; „многи кажу – статус, статус… за мене то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго, на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа“)

4) Неопходно је да Косово и Србија уђу у Европску унију

5) За српски народ на КиМ користи увек термин „српска заједница“; то је термин који су, такође, својим доласком увели међународни представници; они никада нису говорили о српском народу на КиМ, него само о српској заједници; термин „српска заједница“ упућивао је, заправо, да се ради о српској мањини; то је даље подразумевало да је Косово одвојено од Србије, да није део Србије, јер Срби не могу у својој држави бити мањина, они су у својој држави конститутивни народ; Срби могу бити мањина само у другој држави

6) О српском народу на Косову и Метохији говори увек у трећем лицу, као о неком страном ентитету, коме он не припада, не идентификује се са њим, није део њега; то је за њега страно тело, као што су то и Албанци. О односу Срба и Шиптара говори са стране, као посматрач и модератор, а не као непосредни учесник и припадник једног од та два народа

7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500-600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација“; „ми не можемо, да кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо“; „желимо да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама…. међутим неки, посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо…. али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што…“; „више је чланова косовског преговарачког тима било у Дечанима, од почетка него српског“;

И даље, види се да је за С. Јањића највећи проблем Београд, тј. Влада у Београду, којој је тада на челу био Премијер Војислав Коштуница; ставови које је Влада у Београду заступала очигледно су у великој мери реметили задатке на којима је радио С. Јањић, и сигурно продужавали рокове који су били планирани за реализацију задатака: „ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“!; када Бљерим Шаља, током разговора, информише С. Јањића да ће од сада имати директне везе са Премијером Косова, Сава Ј. га алармантно упозорава: „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …“; када Бљерим Ш. поново наглашава да ће С. Јањић 24 часа имати директну везу са шиптарском Владом, он опет упозорава: „мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли…“; очевидно је да је велики проблем Београд, и још већи Епископ Артемије, кога треба уклонити, како би задаци могли неометано и у зацртаним роковима да се извршавају: „наша је ситуација деликатна, и ми не можемо…, с једне стране опет због ове спефичне ситуације у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј“

8) Намера С. Јањића је да утиче на формирање идеологије, тј. званичног става који ће Српска Црква имати према Косову и Метохији; у том смислу потребно је да „објасни“ Синоду каква је ситуација на КиМ и шта треба радити, какву политику заступати; поводом, у то време, предстојећег одласка делегације Синода за Америку, чија је тема била Косово и Метохија, а један од чланова делегације био је Т. Шибалић, С. Јањић јасно исказује да он модерира и програмира ставове који ће бити заступани (он сам није био члан делегације): „са’ ће он (Т. Шибалић) бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима… циљ делегације није да иде тамо и да говори, не знам ни ја, о статусу, него да говори о томе, на неки начин, да смо отворени за дијалог“; „спремамо и ту верску конференцију (то је била верска конференција коју је Синод организовао у Пећкој Патријаршији 2006. године)…. и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус“; „сад је био тај састанак са Елиамепом, имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са’ ће они да направе овако нови предлог“

9) Неопходно је да српска Влада упути званично извињење Шиптарима за злочине које су Срби над њима починили; ова идеја у потпуности извире из концепта који Запад већ дуго примењује према српском народу – Срби су чинили злочине, они су злочиначки народ, и зато се морају извињавати, признајући на тај начин да су чинили злочине; симптоматично је, наравно, да С. Јањић не говори о небројеним, континуираним и стравичним злочинима које Шиптари чине према Србима, не годинама, него деценијама, па и вековима већ; С. Јањић потпуно окреће ситуацију и ствара непостојећу, „виртуелну“ стварност, са циљем да права стварност буде прикривена и заборављена; С. Јањић је иначе, неколико пута протеклих година, у разним приликама, упутио извињење Шиптарима у име Српске Цркве и српског народа; ево његових речи упућених Бљериму Шаљи: „ја се надам да ће доћи време, да неко из Београда, званичник, представник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косову дешавало“; „ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек ћу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам кроз шта су прошли, то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна“; „Ваш народ то не може да заборави“

10) Будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији; о будућности СПЦ на Косову и Метохији већ су прошле године српској јавности пласирани планови који у том домену постоје у Вашингтону; одређени су и рокови када ће се десити промена, тј. стварање Косовске Православне Цркве и самим тим нестајање Српске Православне Цркве – планирано је да се то обави 2012. године; и то је један од важних чинилаца који су утицали на овако брутално и журно уклањање Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – време неумитно пролази, рокови се ближе, а велика препрека у лику Архијереја СПЦ и даље столује на Косову и Метохији; та препрека је неопходно морала бити што пре уклоњена, зато се није бирао начин када је то недавно, у првој половини фебруара 2010, обављено, и зато је тај начин био толико бруталан; међутим, тај план је сигурно старији од 2009. године, када је одлучено да га Срђа Трифковић презентује српској јавности; С. Јањић је још 2006. године говорио о томе Бљериму Шаљи, наговештавајући да тај план постоји и да иде ка својој реализацији: „ово је црква овде Православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал’ то не значи да она не припада Косову“ – Бљерим није у позицији да му све до танчина буде унапред испричано, он ће неке ствари сазнати када за то дође време, али довољно му је рећи да ће СПЦ у будућности бити везана за Косово као независну државу и да ће имати карактер Косовске Цркве; биће Православна Црква, али неће бити Српска Црква; да би то још мало поткрепио изнео је познати, веома ауторитативан, српски аргумент, против кога се, свакако, треба борити: „Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“; српске цркве на Косову и Метохији јесу српске тапије на Косову, и оне су сведочанство српског карактера Косова и Метохије, као и присуства Срба и њиховог стваралачког потенцијала, који је на КиМ достизао своје врхунце; потребно је зато потрти карактер српских светиња на КиМ, као и избрисати постојање Српске Цркве на КиМ; тиме ће пут глобализацији у Србији бити утрт и врата широм отворена; задатак на коме С. Јањић ради није тешко сагледати, као ни то чији би он могао бити посленик

11) Идентитет С. Јањића – током разговора са Бљеримом Ш, С. Јањић је изрекао врло карактеристичну реченицу о свом пореклу: „моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни…“; није дорекао С. Јањић шта је он, али је јасно из његове изјаве шта није – сигурно није Србин, не осећа себе Србином; он за себе сматра да је нешто друго, „српски“ му је само придев; а именица коју је изоставио – која би била?

Разговор који је С. Јањић водио са Б. Шаљом почетком 2006. године носи у себи много порука и веома је слојевит. У претходним тачкама истакнути су неки аспекти.

Оно што је посебно занимљиво и актуелно јесте чињеница да план за уклањање Епископа Артемија треба лоцирати даље у прошлост (свакако не после 2004. године), као и да је то већ покушавано више пута, али све до недавно није дало жељени резултат. То је задатак на коме је интензивно, већ годинама, радио С. Јањић, сигурно користећи све могуће начине и средства како би се тај циљ постигао.

http://www.eparhija-prizren.info/audio/SaljaiSava.mp3

Архим. Симеон

среда, 08. децембар 2010.

Nepismeni novinari u Srbiji

"Raščinjeni vladika Artemije (Marko Radosavljević) ponovo je danas "služio" svetu arhijerejsku liturgiju u crkvi u šumadijskom selu Ljuljaku, nastavljajući da se oglušuje o saborske odluke. Monah Artemije ne želi da komentariše svoje postupke koji se u Crkvi tumače kao "najveći crkveni prestup".

On je rekao da ne želi da komentariše dosadašnje odluke "crkvenog vrha", kao ni one koje, kako se veruje, predstoje. Najavio je da će, bez obzira na to "šta mu sledi", liturgiju "služiti" i sutra.


U Crkvi nisu raspoloženi da komentarišu ponašanje bivšeg vladike raško-prizrenskog koga je Sveti arhijerejski sabor na jesenjem zasedanju lišio episkopskog čina i vratio u red monaha.

Smatra se da Artemijevo ponašanje najbolje govori o njemu samom. Pojedini sveštenici i episkopi su čak razočarni Artemijevim ponašanjem, jer, kako kažu, dok ga oni žale i mole se za njega, "on sebe pokušsava da predstavi kao mesiju".


Zbog grubog kršenja crkvenih pravila za Artemijeve grehe sada je nadležan eparhijski sud koji bi u narednom stepenu mogao da ga "odluči" od Crkve. "Odlučivanje" od Crkve značilo bi vraćanje Artemija u red civila sa imenom dobijenim pri rođenju i bez ikakvih crkvenih prava.


Već sada Artemije je u velikom sukobu sa crkvenim pravilima, jer kao raščinjeni vladika koji je prethodno penzionisan, a potom mu je zabranjeno činodejstvovanje, nema prava da nosi vladičansku odoru i obeležja, da krsti, venčava, vrši opelo ili daje blagoslov.


Ukoliko bi krenuo putem osnivanja neke pesudocrkve Artemije bi mogao biti anatemisan, poput samozvanog crnogorskog mitropolita Miraša Dedeića."

Izvor: Blic

Selo se naziva Ljuljaci,te bi se po pravilu reklo "u Ljuljacima" ,NE "u Ljuljaku".
Kakvi se nepismeni likovi bave novinarstvom u Srbiji?!!!
Sramota!

недеља, 28. новембар 2010.

Gavrilo Princip


Gavrilo Princip,stihovi

Ovo je napisano na zidu zatvorske ćelije Gavrila Principa u Trezenu, Češka, 1918. godine, nekoliko dana pred njegovu smrt.

Tromo se vreme vuče,
i ničeg novog nema,
danas kao i juče,
sutra se isto sprema,
al pravo je rekao Žerajic srpski soko sivi
Ko hoce da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!

I umesto da smo u ratu,
gde bojne bombe ječe
evo nas u kazamatu
na nama lanci zveče
svaki dan isti život
pogažen ,zgnječen ,strt
a ja nisam idiot
pa to je za mene smrt!

Tromeda je iznjedrila još jednog junaka u novijoj srbskoj istoriji - Gavrila Principa, mladica koji je na Vidovdan 1914. godine izvršio atentat na austro-ugarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanta. On takoder spada u galeriju velikana koji se ne mogu mimoici kada se govori o slavnoj prošlosti naroda sa "vjecite vjetrometine", "naroda sa tri mede".
Porodica Princip se u Grahovsko polje, u selo Obljaj, doselila sa druge strane Dinare, iz sela Polace kod Knina. A na Polacu su se doselili pocetkom XVIII vijeka iz Grahova crnogorskog i zvali se Jovicevici. Na Polaci promijeniše prezime u Ceko, jer su radili u turskoj službi kao granicari - najamnici i, po obicaju, sacekivali prolaznike. Po pricama starijih Principa, tako dobiše i prezime Ceko. (U prilog ovoga ide i podatak da i danas ima dosta Ceka na Polaci.)
O nastanku novog prezimena i danas se ovako prica: Pocetkom prošloga vijeka, kad su se preselili u Obljaj, dobili su prezime Princip po Todoru koji je bio silovit, plahovit i viden covijek. A takav Todor je, u raskošnoj narodnoj nošnji i na bijelom konju, dolazio u Knin. Stoga ga nazvaše "bosanski princ" ili "princ od Bosne". I tako nadimak postade prezime. I muški clanovi porodice Princip su ucestvovali u ustanku 1875-1878. godine. Djed Gavrila Principa, starina Jovo, bio je u Glavnom štabu u Crnim Potocima, zajedno sa bratom Todom.
Turci su zarobili Todu ali ga nisu pogubili. Jovin sin Ilija, a Gavrilov stric, ucestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrbar ratnik, dobio je od kneževica Petra Karadordevica, odnosno Petra Mrkonjica, medalju za hrabrost. I otac gavrila Principa, Petar-Pero ucestvovao je u Crnopotockoj buni. Žene i djeca porodice Princip izbjegli su u ustanku i utocište našli na austriskoj strani, na kninskoj teritoriji. Tamo je na njih naišao engleski novinar i cuveni arheolog Artur Evans i vidio kako su živjeli u groznim uslovima.
U austriskoj okupaciji porodica Gavrila Principa je živjela skromno i siromašno. Težaci iz Obljaja ni po cemu se nisu razlikovali od ostalih seljana. Njihov život najbolje je opisao Petar Kocic u pripovijetkama, a najlepše u liku Davida Štrpca. Taj narodni tribun i nepokolebljivi borac za srpsku cast i obraz u Krajini, najviše je, cini se, uticao na gavrila Principa. Petar Princip, Gavrilov otac, je bio starješina zadruge - porodice.
Kad su se podjelili kao braca, nastavili su živjeti skromno i siromašno kao i do tada. Petar je imao tri sina - Jovu, Gavrila i Niku. Gavrilo je, kako piše u krštenici, roden 13. jula 1894. godine. Majka Marija-Nana je toga dana, po velikoj vrucini, kupila sijeno sa zaovom na livadi. Navecer je muzla kravu i rodila uz ognjište Gavrila. Rodaci su rakijom nazdravili Petru kad se uvece vratio kuci, a sestra Mara je za lijepu vijest dobila bošcu. Požurili su di susjednog sela Ugarka da potraže protu Iliju Bilbiju da ga krsti, jer su se bojali da ga, ako umre, ne mogu sahraniti na seoskom groblju. Tada su djeca na porodaju lako umirala. Prota Ilija, div od covjeka, dao mu je ime Gavrilo. (To je isti onaj proto koji je bio voda ustanka u Crnopotockoj buni sa vojvodom Golubom Babicem. Poslije sarajevskog atentata, kada je Gavrilu Principu pocelo sudenje, austriske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi krštenicu Gavrilovu i upiše drugi datum.
Naime, htjeli su da bude stariji za dvadesetak dana - da ispadne da je imao dvadeset godina kada je izvršio atentat. Tada bi, po austriskim zakonima, bio punoljetan i, naravno, osuden na smrt.
Medutim, prota Ilija na to nije ptistao pa su ga austriske vlasti i šuckori pogubili u Livnu, na svirep nacin - vežuci ga konjima za repove. Gavrilo je rastao uz pažnju svoje majke Marije. Bio je sitan, cutljiv i blage naravi. Uvecer je, uz lucernu, citao seljacima narodne junacke pjesme. Seljaci su se cudili koliko cita i govorili da ce nešto od njega biti. Gavrilo je, jedne godine, sa ocem bio na dalmatinskom Kosovu na tradicionalnoj proslavi Vidovdana, najznacajnijeg srpskog praznika. Kad je Gavrilo završio osnovnu školu u Grahovu, brat Jovo je javio ocu iz Sarajeva da oficirska škola prima dake uz besplatan stan i hranu. Ubrzo je i Gavrilo pošao u Sarajevo.
No, nije htio ici u švapski zavod da se ne odnarodi i postane dušmanin svom narodu, nego je upisao trgovacku školu. Osecaj da uci zanat nepopularan u narodu takoder ga je mucio, pa je poslije izvjesnog vremena prešao u gimanziju. Nije izdržao duže od tri godine u Sarajevu, pa je otišao u Tuzlu i tamo nastavio. Položio je zaostale ispite i upisao cetvrti razred. Srbin iz Hercegovine, Bogdan Žeraic, je juna 1910. godine namjeravao da izvrši atentat na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Varešanina. Pošto nije uspio, ubio se. Gavrilo i svi njegovi drugovi izražavali su divljenje za ovog studenta. Gavrilo je tada odlucio da izvrši jedno junacko djelo, da se žrtvuje za svoj narod. Kad je to pricao u svom rodnom selu, slušali su ga sa nevjericom i pitali da nije skrenuo pamecu. Medu omladinom koja je donosila svijece na Žerajicev grob bio je i Gavrilo. Jednom prilikom se na ovom grobu zakleo da ce ga osvetiti. Gavrilo je u Sarajevu širio krug svojih drugova, išao na razne sastanke i poceo da piše pjesme. U Beograd je prešao 1912. godine a da nikog od rodbine nije obavijestio. Namjeravao je da nastavi gimnaziju. U Beogradu se zlopatio kao i vecina ucenika iz Bosne.
Nije položio peti razred u Prvoj muškoj gimnaziji, pa se prijavio u dobrovoljce - cetnike majora Vojina Tankosica. No, bio je odbijen zbog malog rasta. Nioje, ipak, klonuo duhom vec se uputio u Prokuplje, u Tankosicev štab. Ali i tamo je odbijen. Prve pobjede srpske vojske u Prvom balkanskom ratu proslavljao je zajedno saomladinom. Vratio se u Sarajevo nakratko, pa je opet otišao u Beograd da polaže gimnaziju. Temeljito se pripremao i položio V i VI razred. Potom se vratio u Sarajevo. Tamo ga je, decembra 1913. godine, tražila policija zbog toga što je, nešto ranije, napao jednog žandarma. Stoga se pocetkom 1914. vratio u Obljaj. Docekali su ga zabrinuti roditelji. Poslije izvjesnog vremena sa rodakom Vladetom Bilbijom je, preko Knina, krenuo u Beograd. Vladeta je dobio propusnicu od sina grahovskog ljekara Ljube Podgradskog, a svoju je dao Gavrilu. Iz Zagreba je Gavrilo stigao u Beograd sa pasošem na ime Žika Jovanovic. U Beogradu je gavrilo stanovao sa Trifkom Grabežom i Vladetom Bilbijom i ucio VII razred gimnazije. Izlazili su u kafane "Žirov venac" i "Zlatne morune", gdje su dugo razgovarali sa svojim istomišljenicima o politici. Tako je jednog dana, marta mjeseca 1914. godine, procitao u novinama da ce u Bosnu doci austriski prestolonaslednik Franc Ferdinand. O tome je pricao sa svojim prijateljem Nedeljkom Cabrinovicem.
Dobili su jedno pismo iz Bosne sa isjeckom iz novina u kojem je potvrdena vijest da ce na vojne manevre u okolini Sarajeva doci Franc Ferdinand. Gavrilo i njegov prijatelj odlucivali su da mu prirede "vatreni" docek baš na Vidovdan u Sarajevu. Poceli su se pripremati za atentat. Upoznali su sa tom idejom Trifka Grabeža i Ðulagu Bukovca. Ðulaga im je nabavio oružje preko bivšeg cetnika Milana Ciganovica, rodom iz Petrovca. Rekao mu je: "Slušaj Cigo! Ovo ne smije saznati ni policija niti ko drugi. Neki naši hoce da u Sarajevu docekaju i umlate Franca Ferdinanda. Cuo sa da ce krajem juna posmatrati vojne manevre? E, ti bi, bratac, trebalo da im pomogneš da dodu do oružja." Poslije kraceg razmišljanja, Milan je odgovorio: "Ipak, Ðulaga, svakako bih morao da se sretnem sa covijekom koji ti je povjerio ideju o atentatu.slažem se da ovdašnje vlasti nikako ne smiju doznati za ove planove". Ubrzo, vec 27. maja. Ciganovic im je nabavio oružje. Gavrilu i Trifku je predao šest bombi, cetiri revolvera sa po sedam metaka i specijalni paketic u kojem je bio otrov, jer su odlucili da se poslije akcije živi ne predaju. Iako je, izgleda, Gavrilo Princip bio idejni zacetnik atentata, oni su dugo razgovarali i za atentat pitali svog prijatelja Vladimira Gacinovica. Kada su mu objasnili o cemu se radi, on je kratko odgovorio: "Napred, mladi lavovi". Ti mladi lavovi su 28. maja 1914. godine krenuli za Sarajevo. Ucitelj Veljko Cubrinovic je obezbijedio da oružje bez problema prenesu Jakov Milovic i Mitar Kerovic.
Organizaciju oko atentata je preuzeo Danilo Ilic, kod koga je, jedno vrijeme, Gavrilo Princip stanovao u Sarajevu. Danilo Ilic je formirao dvije grupe atentatora od kojih jedna nije znala za drugu. Franc ferdinand, sinovac ostarjelog austriskog cara Franca Josifa, bio je glasogovornik osvajackih pretenzija austriskih vojnih krugova koji su tražili nacina da zarate sa Srbijom. Zato su i organizovali prijetece manevre na Vidovdan, 28. juna 1914. godine. Završnom cinu svega toga u Sarajevu je, zajedno sa svitom i suprugom, prisustvovao prestolonasljednik Ferdinand. Kada je krenuo u obilazak grada, cekalo ga je šest atentatora. Nekima je ruka zadrhtala, neki su se zbunili, bomba Nedeljka Cabrinovica nije pogodila cilj ... Poslije izvjesnog vremena, povorka je prošla pored Gavrila Principa koji nije bio ni malo nesiguran. Gavrilo je puicao i usmrtio Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Istoga dana, na tradicionalnoj Vidovdanskoj proslavi, na Kosovu polju kod Knina, vijest o atentatu u Sarajevu je stigla u cetiri sata poslije podne, kada su se završili govori narodnih prvaka i omladinski slet. Tada se samo culo da je "neki Gavro iz Grahova ubio Verdinanda".
Mnogi medu prisutnima su mu znali oca. Gavrilo Princip je, kao i ostali, u istrazi sve priznao ne zbog straha vec da ne stradaju nevini. Sudenje za atentat je pocelo 12. oktobra. Vojne sudske vlasti su nastojale da optuže zvanicnu srpsku vlast da je umiješana u atentat, da ga je organizovala i da je znala za njega. A sve to da bi imali povod za rat sa srbijom. Naravno zvanicna Srbija nije bila umiješana u Atentat, ali jeste donekle tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt", koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijevic Apis. Kad je cuo za pripreme atentata, Dimitrijevic je znao da ce to imati krupne posljedice za Srbiju. Stoga je uputio cetnika Ðuru Šarca u Slavonski Brod, da nade Danila Ilica i uz njegovu pomoc spreci atentat. Šarac mu je govori oo opasnostima za srbiju, o nespremnosti za rat pošto je tek izašla iz Balkanskih ratova, da bi Srbiji trebalo pet, šest godina mira... Na sva ta ubijedivanja Ilic je odgovorio da su se oni zakleli a da Gavrila Principa nece moci odvratiti od atentata. Na optuženickoj klupi bilo je 25 ljudi. Od šest atentatora, samo je jedan bio punoljetan. Optuženi su se držali odvažno i neustrašivo. Mnogi su na sebe preuzimali veci dio krivice - da bi olakšali položaj svojim drugovima. Na pitanje sudije dali se smatra krivim, Gavrilo je odgovorio "Nijesam zlocinac, jer sam uklonio onoga koji je cinio zlo". Austrougarska je optužila Srbiju za atentat i uputila joj ultimatum sa zahtjevom da njeni ljudi istražuju krivce po Srbiji. Srbija je, kao casna država koja drži do sebe, odbila taj ultimatum. Kazna za odbijanje stigla je 28. jula u formi objave rata. Tako je poceo Prvi svjetski rat. Presude Gavrilu Principu i drugovima izrecene su 29. oktobra. Atrentatori su osudeni na smrt vješanjem ili na tešku tamnicu. Gavrilo, Nedeljko i Trifko osudeni su na tamnicu koju su izdržavali u Sarajevu i, kasnije, u Terezinu, u današnjoj Ceškoj.

Ni u zatvoru nisu klonuli duhom. Tamo je Gavrilo napisao i ove stihove: Tromo se vrijeme vuce, I niceg novog nema, Danas je kao juce, Sutra se isto sprema. Al pravo je rekao prije, Žerajic, soko sivi: Ko hoce da živi nek mre, Ko hoce da mre nek živi! I umjesto da smo u ratu, Gdje bojne bombe jece, Evo nas u kazamatu, Na nama lanci zvece. Svaki dan isti život, Pogažen, zgnjecen i strt, A ja nisam idiot, Pa, to je za mene smrt! A na zidu u zatvorskoj celiji u Terezinu je napisao: "Naše ce sijeni lutati po Becu, hodati, po dvoru, plašiti gospodu..." Slaba hrana, okovi, samica..., utjecali su da se Gavrilo razboli. Najgore mu je padalo što mu nisu dozvoljavali da cita. Trovali su ga preko hrane, obolio je od tuberkuloze, amputirali su mu desnu ruku. Svoj kraj ocekivao je mirno i stoicki. Umro je 28. aprila 1918, nekoliko mjeseci prije raspada Austr-ugarske carevine, ne docekavši njen kraj. Državne vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su 1921. godine prenijele tijela atentatora u Sarajevo i sahranili ih u zajednicku grobnicu.
Danas su ovi srpski junaci u Sarajevu zaboravljeni i prezreni. Porodica Princip doživjela je tužnu sudbinu. Hrvati su 1941. godine ubile Gavrilova brata Niku, doktora u Capljini. Sinovac Slobodan Princip-Seljo, kome je Gavrilo dao ime kad se rodio, umro je na Romaniji od Tifusa, a komunisti su ga posmrtno proglasili partizanskim herojem. Otac Petar je umro 1939. godine, a majka Marija je Drugi svjetski rat provelau izbjeglištvu u Kninu. Umrla je u jesen 1945. Sin Gavrilovog brata od strica Ilije, Vukosav, poginuo je kao mitraljezac kod vojvode Momcila Ðujica 1944. godine na Gracacu. Partizani su zapalili rodnu kucu Gavrila Principa. Po njemu su, isto kao i cetnici, nazvali jednu svoju jedinicu. Tek 1964. godine komunisticke vlasti su kucu obnovile u nešto manjem obimu i ona je danas muzej. Taj muzej cuva uspomene na Obilica sa Tromede.

четвртак, 25. новембар 2010.

Панонски говнар


Заробљен у учмалост низије,
окован стереотипима,
гледајућ овај свет кроз призму Паноније,
давећи се у сопственом измету,
кога од почетка своје каријере производи.
Да,то је он....баш онај који треба да употпуни предизборни вашар.
Његове песме,копилад комунистичког политичког система,које кроз набујали квази-национализам деведесетих
еволуира у манифестацију максимума декаденције.
О,сетимо се стиха „у име свих нас из шездесет и неке“,
да би касније „багрем изваљен“ ,био звезда водиља у његовом „раду“ у ком приказује своју манијакалност и инфериорност,опијајући широке народне масе....
М.Г.

субота, 16. октобар 2010.

- ИСТИНА о НЕУСПЕХУ -


Неуспех не значи да си неуспешан
- То само значи да још ниси успео.

Неуспех не значи да нешто не можеш имати
- То само значи да то мораш урадити на другачији начин.

Неуспех не значи да си инфериоран
- Већ да нико није савршен.

Неуспех не значи да си протраћио живот
- Већ да имаш разлог да кренеш испочетка.

Неуспех не значи да треба да одустанеш
- Већ да треба још јаче да покушаваш.

Неуспех не значи да никада нећеш успети
- Већ да ће ти требати времена.

Неуспех не значи да си лоше поступио
- Већ да си имао много вере.

Неуспех не значи да си био осрамоћен
- Већ да си био спреман да покушаш.

Неуспех не значи да ниси ништа постигао
- Већ да си нешто научио.





- Роберт Шулер -

+ - ПОВЕДИ ме са СОБОМ - +


Љубав причека човека покрај пута.
- Поведи ме са собом - рече му.
- Твоја је одећа тако похабана - рече јој човек.
- Обућићу те у најлепшу одећу - настави љубав. - Поведи ме са собом.
- Моја је кућа јако мала - оправда се човек. У њему не би било места и за тебе.
- Скућићу те у најлепше просторе - одговара љубав. - Поведи ме са собом.
- Твој је говор тако обичан - примети човек.
- Проговорићеш најлепшим језиком света - рече љубав. - Поведи ме са собом.
- По чему ћу знати да је све ово што говориш истина ? - упита човек.
- По томе што ми је више стало до тебе него до тога шта ћеш са мном учинити - рече љубав.






- Стјепан Лице -

+ - ЛЕГЕНДА о три МУШКАРЦА - +


+ Једна легенда говори о три мушкарца, који су носили сваки по две вреће. Али терет нису осећали подједнако. Вреће су им, једна напред друга од позади, висиле на дрвеној мотки на рамену.

- Упитали првог човека шта има у врећама. Одговорио је :
"Сви моји успеси, сва добра дела мојих пријатеља, све животне радости - у врећи су од позади. Скривени од погледа, завршени, прекривени лишћем, не сметају ми много. У врећи с предње стране имам све лоше и ружне ствари које су ми се догодиле. Ходам, застанем често, вадим их, посматрам, проучавам, мислим шта ћу. Стално сам са њима, и мислима и осећањима. Стално радим на њима."

Тај се човек често заустављао, гледао уназад, мучио се над собом и напредовао мало и врло споро.

- И другог су човека упитали исто. Рекао је : "У врећи с предње стране носим моја добра дела, врлине. Често их гледам, вадим и показујем другима. Врећа на леђима садржи моје грешке и слабости. Понесем их са собом куда год кренем, јер оне су моје и не могу их тек тако одложити на страну. Успоравају ме, понекад су веома тешке."

- Трећи мушкарац је одговорио :"На предњој врећи написао сам реч " Д О Б Р О Т А". Препуна је позитивних мисли, добрих људских дела, свих добрих ствари које сам имао и учинио у животу, мисли о мојој снази. Та ми врећа није тешка. Напротив, попут бродских једара, помаже ми у кретању напред. А врећа на леђима носи натпис " ЛОША СЕЋАЊА " и празна је, јер сам јој одрезао дно. О свему што ми се лоше догодило, о лошим мислима које понекад у себи имам, о злу које од других чујем, мало размислим и бацим их у ту врећу. Кроз рупу то оде заувек. Ја сам слободан. Ја немам терета који ме успорава у ходу."

уторак, 12. октобар 2010.

Pod pretnjom da ce me neko nazvati fasistom...


Mnogi ce skociti i verovatno me popljuvati kako opravdavam nasilje i mrznju, ali nadam se da ce barem oni koji me poznaju shvatiti sta sam hteo da kazem.
Gej parada je najmanji problem naseg drustva i vrlo lako resiv. Problem je sto je ta parada umesto poruke ljubavi, nazalost, bila povod ili uvod u nesto drugo. Sve vise mislim da je ovo zaista bila "generalna proba" i da cu ozbiljno shvatiti savet mog prijatelja advokata kad mi je rekao: "Selite se odavde sto pre. Nikad nece biti dobro." - misleci na mene i moju porodicu.

Sledi copy/paste teksta koji je napisao, meni za sada, nepoznati autor:

"...Odakle su se onda pojavili ovi klinci? Iz pakla. Išli su u školu, kad su njihova starija braća pre deset godina palila skupštinu, razbijala prodavnice, i kada nisu bili huligani, ekstremisti i klerofašisti, već borci za slobodu. Prevarili su njihovu stariju braću, koja danas ima četrdeset, pogubljene zube, svi gledaju „Farmu", samo poneki ima posao, jedva retki porodicu, i nijedan nadu. Da li biste vi osvetili svog starijeg brata? Oni bi!
BEZ NADE Obećali su im posao, bolji život, i oni su sve to videli, ali iza zidova u dvorištima onih koji su im obećavali. I nisu oni zato u nedelju ustali - a ustali su, i to prilično hrabro - zato što im u Srbiji smetaju gejevi, a sve je drugo fenomenalno. Ne, oni su samo videli koliko je indolentna srpska elita zasukala rukave za paradu pedera, koje ti klinci u svom sistemu vrednosti drže veoma nisko, što je i njihova jedina krivica. I oni su tada znali samo jedno: da ispod njih u sistemu vrednosti koji promoviše njihova država nema više nikoga, čak ni pedera, a ako vas zanima koliko su u to uvereni, onda pogledajte kako su jurišali ludo, neustrašivo i besno, kao svet koji nema šta da izgubi, kao ljudi koje dan uoči parade nije uplašio ni Tomo Zorić, taj piskavi doboš Borisovog zakona, obećanjima kako će im mladost proći na robiji. Koga briga, koja je razlika? To su pitanja čoveka kome ste oduzeli nadu. Jednostavna su, zar ne? ..."

Sto rece jedan prijatelj: "Deca dizelasa iz devedesetih su odrasla" i dolaze po svoje. U drzavi u kojoj je "eliti" lopovluk ideologija, mrznja i bes se radjaju lako i brzo. Dokon mozak, djavolje igraliste.
Nazalost, prazninu u njihovim mozgovima popunjavaju neki zli ljudi. Mi samo posmatramo. Kao 1991. godine.

петак, 01. октобар 2010.

Чуј, Мали човече


Зову те „мали човек“, „обичан човек“, веле. Кажу, долази твоје време, „ера Малог човека“. („The age of the Common man”)

Ниси Ти тај Мали човече, који то каже, већ Они: потпредседници великих нација, одабране вође радника, преобраћени синови грађанског сталежа, државници и филозофи. Они ти нуде будућност али те не питају за прошлост.

Деценијама већ покушаваш да завладаш Земљом. Од твојих размишљања, поступака, од сада зависи будућност људског рода. Али твоји учитељи и господари не кажу како стварно да размишљаш и какав си, нико се стварно не усуђује да упути никакву критику која би требало да те припреми и оспособи да сам управљаш својом судбином.
Ти си „слободан“ само у једном смислу: ослобођен си од поуке како сам да водиш свој сопствени живот, слободан од самокритике.

Никада нисам чуо како се жалиш: „Ви ме унапредисте у господара нада мном самим и мојим светом. Али ми не рекосте како се то постаје господар над самим собом и не рекосте ми куда сам се ја то погрешно упутио, о чему то погрешно размишљам, где погрешно поступам“.

Ти дајеш властодршцима право да владају „у име Малог човека”, а сам си нем. Дајеш моћнима или злонамерним неспособњаковићима више моћи да те заступају. Прекасно откриваш да увек испаднеш преварен.

Плашиш се да погледаш самог себе у очи, плашиш се критике, Мали човече, као и моћи коју ти обећавају. Не знаш како би требало да користиш ту своју моћ. Не усуђујеш се ни да замислиш да би икада себе самога могао да осећаш друкчијим него какав си сада: слободним уместо погнутим; отвореним, уместо што увек околишаш; себе како водиш љубав усред дана, а не као лопов у тами ноћи. Ти самога себе презиреш, Мали човече.
Кажеш: „А, ко сам то ја да имам сопствено мишљење, да сам одлучујем о свом животу и проглашавам свет мојим?“
Имаш право: ко си ти да полажеш право на свој живот? Ја ћу ти рећи ко си!
О твојим господарима

Од правог Великог човека разликујеш се само у једном: Велики је једном био веома мали човек који је развио у себи једну једину велику способност: умео је да види када мисли и када се понаша као мали.
Велики човек, дакле, зна када је и какав је Мали човек. Мали човек не зна да је мали и плаши се да то сазна. Он скрива своју незнатност и тескобу стварајући илузију о снази и величини, туђој снази и величини. Поносан је на своје велике генерале али не и на самога себе. Диви се мислима које нису у његовој глави, а не онима које је произвео његов мозак. Утолико брже прихвата ствари уколико их мање схвата. А не верује у исправност мисли које најлакше схвата.

Онда сам, нечујно пипајући и опрезно се осврћући, сазнао шта те чини робом:
Ти си сам свој сопствени гонич робова!
Нико други не сноси кривицу за твоје ропство до ти сам. Кажем ти, нико други!
Твоји ослободиоци ти говоре да се твоји тлачитељи зову Вилхелм, Морган, Круп, Форд. Твоји ослободиоци се зову Мусолини, Наполеон, Хитлер, Стаљин.

Кажем ти: можеш постати сам свој ослободилац!
А, када у овом часу треба да ти кажем истину о теби самом, уздржавам се из страха од тебе и твојих стваова према истини. Истина је опасна по живот када се односи на тебе. Истина је спаситељица живота али она постаје опасан плен за сваку хајку. Да није тако, ти не би био оно што си, нити тамо где си.

Мали човек неће да чује истину о себи. Он не жели велику одговорност која му припада и коју има, хтео то или не. Он хоће да остане Мали човек. Он хоће да постане богат или вођа странке, председник ветeрена рата или секретар удружења за неговање јавног морала. Али неће да преузме одговорност за свој рад.

Што мање разумеш, то си више спреман да укажеш поштовање. Хитлера познајеш боље него Ничеа, Наполеона боље од Песталоција, било какакв краљ значи ти више него Зигмунд Фројд.

Да би многи Мали људи остали заједно, да не би изгубили твоје поверење (Великог човека), истински Велики човек мора жртвовати део по део своје величине коју је стекао у дубокој духовној осамљености, удаљен од тебе и твоје свакодневне буке али ипак у блиском контакту са твојим животом. Да би те водио, он мора да отрпи што га уздижеж до висина недостижног Бога.

Мали људи из твоје средине ти кажу отворено да ти и твој живот, твоја деца и твоја породица не значе ништа, да си глуп и покоран и да с тобом свако може чинити шта год хоће. Они ти не обећавају личну, него националну слободу. Они ти не обећавају људско самопоштовање, него респектовање државе. Не личну, већ националну величину. Пошто за тебе „лична слобода“ и „величина“ нису ништа друго до стране, мрачне речи, то ти од речи као што су „национална слобода“ и „интереси државе“ иде на вода на уста као псу кад види кост, и ти им гласно кличеш.

Ниједан од тих Малих људи не плаћа цену стварне слободе коју су морали да плате Ђордано Бруно, Христ, Маркс или Линколн. Они те презиру, они те не воле, јер ти сам себе презиреш, Мали човече. Они те тачно познају, далеко боље него што те познају Рокфелер или торијевци. Они знају за твоје најгоре слабости онако како би их ти сам морао познавати. Они су те жртвовали за симбол, а ти их носиш ка моћи коју имају над тобом. Ти си сам уздигао своје господаре, ти их храниш, иако су, или баш зато што су одбацили све маске.
Рекли су ти јасно и отворено: „Ти си ништавно биће без одговорности и треба то и да останеш.“
Називаш их новим избавитељима и кличеш им: „Хајл, хајл, вива и живео, живео!“

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим...

"чуј, мали човече" (вилхелм рајх, 1946) -студија о малограђанштини, медиокритетима, средњем сталежу, малом импотентном човеку 20. века, паланачком духу, човеку који се не удубљује ни у шта, а има развијено мишљење о свему... прича о нама.

петак, 17. септембар 2010.

+ - + ИСАК ЊУТН о ВАСКРСЕЊУ из МРТВИХ + - +


- Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”

- На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”

- Одговор није добио.

- Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

- У прашини није остао ни молекул гвожђа.

- Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.”

+ - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА - +



+ МОЛИТВА БОГУ +

Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
Ни орати ни копати
Ни за правду војевати.
Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
Ни родити ни умрети

Нити болест преболети.
Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
Ни грешнику покајати
Нити с братом запевати.
Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
А с Тобом се све постиже
и у Вечни Живот стиже.


+ ПЕСМА КРСТУ +

Спаси Боже, људе Своје, спаси Господи,
Крстом Твојим Ти нам светли, Крстом нас води!
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Спаси Боже, народ србски, што ти се моли,
Нека Крстом свакој муци брзо одоли.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Крстом Јаков благослови своје синове,
Крстом Мојсеј преполови Црвено море.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Крсно дрво Мојсеј баци у горку воду,
И даде је као слатку жедном народу.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Мојсеј руке крст'образно клечећи пружи,
И молитвом Амалика страшнога сруши.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Исус Навин крсним знаком сунце задржа,
Док му војска победнички борбу издржа.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Апостоли Крстом Светим чинише чуда,
Крст ће бити знак победе, до Страшног Суда.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Цар Константин Крстом сруши цар Максенција,
И царство му Часним Крстом цело засија.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Свети Сава даде роду видело Крста,
Да се крсти Духом Светим, крстом с три прста.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Крст спасава верне људе од свих повреда,
Крст је сила, Крст је слава, Крст је победа.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!


+ СЛАВИМО ТЕ, ХРИСТЕ БОЖЕ +

Славимо Те, Христе Боже драги,
Хвалимо Те, Спаситељу благи,
Величамо Твоје слатко име,
Ти нас спасе беде невидиме.
Твојом смрћу смрт је побеђена,
Васкрсењем нада утврђена,
Вазнесењем Небо отворено,
Срце људско миљем испуњено.
Испуни нас, Увенчани силом,
Испуни нас Духом и врлином,
Очисти нас од смртнога даха,
И од греха и греховног страха.
О, погледај у нашу низину,
Привуци нас у Твоју близину,
Привуци нас под Твоје окриље
Где царује миље и обиље.
Где све очи у Тројицу гледе,
Славећ' Твоје жртве и победе,
И где војске клањају се Творцу:
Сину, Духу и Преблагом Оцу.


+ БЛАГОВЕСТИ +

О, радосне вести, о, радосне вести,
Радуј се Пречиста, Пречиста,
Ти нам роди Христа!
О, радосне вести, о, радосне вести,
Радуј се Девице, Девице,
Света Голубице!
Радуј се, Пречиста, радуј се, Пречиста,
Небесна Невесто, Невесто,
Ти си Божји Престо!
О, Купино Сјајна, о, Купино Сјајна,
Неопалимаја, Марија, Марија,
Зоро новог сјаја!
Храму си служила, храму си служила,
Богу се предала, предала,
Храмом си постала!
Радуј се, Послушна, радуј се, Послушна,
Бог Те послушао, послушао,
Славом увенчао!
О, радуј се Сузна, о, радуј се Сузна,
Сузом омекшана, омекшана,
Духом просејана!
О, радосне вести, о, радосне вести,
Радуј се Пречиста, Пречиста,
Ти нам роди Христа!


+ БОЖИЋ, БОЖИЋ БЛАГИ ДАН +

Божић, Божић, благи дан,
Благог Христа рођендан,
Божић, Божић, светли дан
Сав светлошћу обасјан.
Дјева Христа родила,
Пеленама повила,
У пећини Христос спи,
Света Дјева над Њим бди.
Слама лепо мирише,
Богомајка уздише,
Утом звезда засија,
Пећина се загрија.
Анђели се спустише,
Пастирима јавише:
Весел'те се сви ноћас,
Роди нам се Христос Спас!
Кад то чули пастири,
Срце им се умири,
Па кликнуше сви у глас:
Нек' се слави Христос Спас!
Нек' мир свуда царује,
Нек' се срце радује,
Нек' се свако поправља
И Господа прославља.
Па, гле и ми Србчићи,
К'о сребрни звончићи,
Богомајку хвалимо,
Христа Бога славимо.
Божић, Божић, благи дан,
Благог Христа рођендан,
Божић, Божић, светли дан,
Сав светлошћу обасјан.


+ БОГОМАТИ ПОД КРСТОМ +

Богомати к'о воштана свећа,
Бледа гледа Свог Сина висећа.
Пречиста Му Крв се низ Крст слива,
Грешну земљу од греха омива.
С крвљу Сина Мајка сузе меша,
Срце Своје на Крст Његов веша:
- Сине Драги, ко сме добар бити,
Ако мора на Крсту висити?
- Мајко Моја, ово још крај није,
Под Крстом се васкрсење крије.
- Сине Драги, како си осамљен,
Од најближих другова остављен?
- Мајко Моја, са Мном Отац стоји,
Веће друштво но сав свет што броји.
- Сине Драги, боли ли Те глава,
Крв Ти тече, црвени се трава?
- Мајко Моја, све Ме, све Ме боле,
А највише судба оних доле.
- Сине Драги, Мој очињи виде,
Гле, како се сви од Тебе стиде!
- Мајко Моја, ко се стиди сада,
Стидеће се себе за свакада.
- Сине Драги, Моје Јагње бело,
Гле, у муци грчи Ти се тело!
- Мајко Моја, грчи се заиста,
Прексутра ће здраво да заблиста.
- Сине Драги, језик Ти се суши,
То Ми огањ ражиже у души.
- Мајко Моја, мали Ми и треба,
Од сад новим говорићу с Неба.
- Сине Драги, Мој сунчани сјају,
Очи Твоје, гле већ се склапају.
- Мајко Моја, очи су к'о слама,
Запале се, угасе и - тама.
- Сине Драги, волим и умрети,
Него Тебе, Чедо, надживети.
- Мајко Моја, Ја ћу с Тобом бити,
Нико неће Мене надживети.
- Сине Драги, слабост Ми опрости,
Прости, Сине, по Твојој милости.
- Мајко Моја, нек' је просто свима,
Који Твога разапеше Сина!


+ ЉУДИ ЛИКУЈТЕ +

Људи ликујте, народи чујте:
Христос воскресе, радост донесе!
Звезде играјте, горе певајте:
Христос воскресе, радост донесе!
Шуме шумите, ветри брујите:
Христос воскресе, радост донесе!
Мора гудите, звери ричите:
Христос воскресе, радост донесе!
Пчеле се ројте, а птице појте:
Христос воскресе, радост донесе!
Анђели стојте, песму утројте:
Христос воскресе, радост донесе!
Небо се снизи, земљу узвиси:
Христос воскресе, радост донесе!


+ ЗНАШ ЛИ КО ТЕ ЉУБИ ? +

Знаш ли ко те љуби силно,
Ко те чува дан и ноћ,
Ко ти даје изобилно,
Да одолиш врагу моћ?
Знаш ли ко ти живот дао,
Оца, мајку, брата твог,
И ко те је обасјао,
Светлим зраком Духа Свог?
Знаш ли ко је умро за те,
На Голготи, знаш ли то,
И радости обећане,
Ко ти спрема, знаш ли то?
Мораш знати ко то чини,
Ко то тако љуби нас,
То је Господ са висине,
То је Христос, свима спас.
Зато и ти, ох, сети се,
Па Му срце своје дај,
Кад Му скривиш заплачи се,
И замоли опроштај.
У тој сузи покајања
Заблистаће Христов сјај,
Имај у Њег' поуздања,
Отвориће теби Рај.


+ МАНАСИЈО ЛЕПА, МАНАСИЈО ДИВНА +

Твоја звона звоне, глас се чује мио,
Са врх старог града, лепа Манасијо,
К'о што сија сунце и његови зраци,
Тако нама сјаје твоји стари знаци.
Око тебе свуда високе планине,
Ограђују твоје старе рушевине,
Око твога града шумица зелена,
А пред тобом стоји непомична стена.
У цркви ти душман дуварове греб'о,
Ал' те чува Господ, тебе чува небо.
Избо ти иконе и часне столове,
И на граду твоме срушио врхове.
Но, што је остало, то се србско зове,
Сачувај нам Боже, Ти остатке ове.
О, моје га срце, не сме да проклиње,
Ал' зашто је дир'о у наше светиње.
Ти си ипак дика у ресавском крају,
Много има људи тебе не познају.
Треба да те виде каква си дивота,
Задужбино лепа Стевана Деспота.
Још да виде твоје красоте остале,
Како тебе красе ресавске обале,
Кроз бистру Ресаву песак се румени,
А Ресава брза жубори и пени.
Врх обала шума зелена и густа,
У теби тишина тајанствена, пуста,
Вечито је тако у светоме миру,
Певаћу ти песму лепи манастиру.


+ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ ПОНОСЕ МОНАХА +

Василије Свети поносе монаха,
Наставниче добри, светих пустињака.
К'о јутарња звијезда, твој лик нам се јавља,
Поборниче мудри, Светог Православља.
У пештери хладној, усред стијене сиве
Твоје мошти зраче духом вјере живе.
И сад као некад у времена стара,
Наше вјере свете, која чуда ствара.
Благовјерни народ, стиже са свих страна,
Под Острошке висе, хрли сваког дана.
Да цјелива тебе, духовног пастира,
И напоји душу рајског миомира.
Адске силе стрепе, од имена твога,
Ломе се о стијене тврдога Острога.
Мрачном злобом дишу мржње неизмјерне,
Да нам смуте вјеру, да уплаше вјерне.
Сузама си вјере, гријо хладне стијене,
О, пастиру добри, Цркве намучене.
Народу србскоме, Богом даровани,
Богоносни Оче, славом овјенчани.
На животној стази, вјере и надања,
Нашијех успона и наших падања.
Молитвама твојим љубав нам оснажи,
Да смо вазда будни на духовној стражи.
Моли за све вјерне, за обитељ свету,
Мир у мојој души, мир у цијелом свијету.
Мир од источника, сунчаније' зрака
Василије Свети, поносе монаха.

+ - ИЗ КЊИГЕ МИСИОНАРСКА ПИСМА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА - трећи део - +



- 3. Писмо -
Једној образованој жени, којој се подсмевају што ходи у Цркву

На подсмех одговори осмехом.
Њихов подсмех потиче из злобна срца; твој осмех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмех, а знању осмех. Подсмехом својим они повишавају цену твојој молитви пред вечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва одважне душе, окружене стрелама злобе, мржње, пакости и подсмеха. Све су те стреле тупе врхом а оштре дном, те одбијајући се од тебе стварају ране самим стрелцима.
Цар Давидова жена Михаила подсмехнула се једном одушевљеној молитви свога мужа. Од тога подсмеха Бог се нађе више увређен него ли цар Давид. Зато Свевишњи казни Михаилу, и Михаила кћи Саулова не има порода до смрти своје. Ко пажљиво прати судбе људске и догађаје, тај се може уверити, да и у наше дане Бог оштро кажњава подсмеваче светиње.
А ти реци подсмевачима својим - то јест ако мислиш да је икаква реч јачи лек за њих од ћутања - реци им: варају ли ме очи или видим ли добро, како се ви сваки дан молите трговцима, и кметовима, и пандурима, те за ово те за оно? Зашто се онда ви подсмевате мени, кад се ја молим вечном Створитељу нашем? Није ли смешније молити се немоћним него Свемоћном? Није ли луђе клањати се прашини него Животодавцу и Господу?
Речено је негде код пророка: проклет човјек који се нада у човјека. Ко полаже наду у смртна човека, у један пролазни мехур, а не полаже је у Бога Сведржитеља, очигледно је проклет. И ово проклетство на њему и на дому његову може се утврдити посведневним искуством. Јасно је, да је исто тако проклет човек који се моли само човеку а не моли се Ономе који држи све и може све. Али, пази, понекад је ћутање корисније и од ових речи.
Први подсмех смућује молитвену душу. Но ти си га већ преживела, и од молитве ниси одустала. А поновљени подсмех јесте подстрек. То си и сама, велиш, искусила. Сад ти је некако Бог ближи, и црква милија, и молитва слађа. Знај, доћи ће време, кад ће то подсмевање престати а настати одобравање и дивљење и похвала; и тад ће душа твоја бити у већој опасности него што је сада. Сада се учиш смерности, а онда ћеш се бранити од гордости. Али то је друго питање, друго искушење.
Знај, они који нас муче подсмевањем - они баш и јесу непријатељи наши. И на њих је мислио Господ кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Не знајући шта чине они нам чине добро. Огорчавајући и стешњавајући нас они распаљују буктињу божанског пламена у нама. Лајући иза леђа кад ми ходимо у храм Божји они нас гоне ближе Богу. Чинећи нам земљу досадном они нам чине небо милим. Мраз и ветар не мисле дрвету добра, али му и нехотично доносе добро. Тако и непријатељи твоји теби.
Зато опрости им, и благослови их, и моли се Богу за њих, и - оно што је врхунац света - љуби их као највеће своје добротворе после Бога.
Али ако душа твоја не отрпи то ништавно сиктање праха земаљскога, те се застиди Христа, онда ће ти се смејати не само људи но и демони.
Посећуј што чешће домове туге. Посећуј и гробља. Мисли о крсту Христовом, и целуј га што чешће. И о крају живота мисли. Све ће ти то помоћи да се утврдиш у молитвеном расположењу и достигнеш до пуне победе.
Мир ти и милост од Бога.




- 73. Писмо -
Осамљеној и болесној жени: О самоубиству

Знам да ти је тешко. Пре неколико година умро ти је муж. Жалила - прежалила. Оженила си јединца сина - радост повраћена. Потом највише те радовало унуче. Но оно што си ти волела, и Бог волео па узео. Тек што је унуче узлетело у невидљиви свет, разболи ти се и снаха. Осуши је туга и жалост, па и она за сином. Најзад за њима оде и твој јединац. И ти оста сама самохрана. Покушавала си једном да се отрујеш. Остала си жива. Спремила си потом вешала да се обесиш. Но изненади те девојка из комшилука. Видећи те испод спремљеног конопца она ти рекне, како је чула од старих, да је самоубиство грех без опроштаја у оба света. Добро ти је казала. Та девојка ти је душу спасла. Заиста, она ти је највећи добротвор у свету. Само њој благодарећи ти се можеш надати да ћеш се видети у другом свету са сином, снахом, унучетом и мужем.
Црква Христова је од почетка одлучно стала против самоубиства као претешког греха. Западни учитељ цркве Августин рекао је: "Ко сам себе убије, тај је убио једног човека". Самоубица се овим, дакле, ставља наравно са убицом. Али у нашој источној цркви самоубиство се још строжије судило. Према 14. канону александријског патријарха Тимотеја самоубица се лишава опела и црквеног погреба. Православна црква одредила је строгу казну чак и за сам покушај самоубиства. На онога ко покуша самоубиство она налаже епитимију од 12 година. Знам да ћеш ти помислити да је ово претерано строго. Но ова строгост потиче из милости. Истину ти говорим: Црква је овако строга у погледу самоубиства из чисте милости према људима. Јер црква има у својој духовној ризници видовито искуство, да самоубице не улазе у царство бесмртног живота и вечне милости. Па својом строгошћу жели Црква да људе предупреди од вечне пропасти. У Светом Писму споменута су само два човека, који су сами себи живот одузели. Једно је Ахитофел, издајник цара Давида, а друго Јуда, издајник Господа Исуса Христа. Нека је далеко и помисао од тебе, да се у овоме друштву нађеш с оне стране гроба.
Ко претрпи до краја тај ће бити спасен, рекао је Господ. Многобројна су и разнолика трпљења што Бог попушта на људе, али сврха свију њих јесте и та, наиме: горчином излечити душе људске од греха и припремити их тако за вечно спасење. Ма колико да ти је понекад тешко, сети се двеју ствари, прво да сам Отац твој небески одређује меру страдања, и друго да Он познаје твоју снагу. Ако ти икада дође помисао на самоубиство, одбаци је као дошаптавање сатанино.
Милост Божија нека те укрепи.




- 76. Писмо -
Човеку који се жали да не верује у Бога

Какав си грех учинио да те снађе та несрећа изнад свих несрећа? Да пресечеш везу са извором живота и дародавцем разума? Да одрекнеш Онога, чије је вечно биће очигледније од нашег тренутног бића и чијим се постојањем једино може утврдити и наше постојање?
Бог се не скрива од човека. Човек грешан скрива се од Бога; скрива и скрива све док Га сасвим не изгуби из вида. Као што стоји написано за прародитеље људске кад згрешише: и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. Како тада тако и сада. Кад год човек учини тежак грех, он се крије од Бога за леђа природе. И губи се међу тварима, губи се међу дрвећем и камењем и животињама као тобожњим својим рођацима, тоне у сенку природе. И као што се говори о помрачењу сунца у случају када месец заклони овога светлог цара природе, тако би се могло говорити о "помрачењу Бога", Сунца правде, од стране оних који су природом заклонили од својих очију Створитеља природе. Но то је само наш људски начин говора. Јер помрачење сунца не значи, да је сунце изгубило светлост своју него само да је нечим та светлост заклоњена од наших очију. Исто тако и помрачење Бога не значи, да се Бог уопште изгубио и да Га нема више, него да је нешто стало између Бога и човека и заклонило Бога од човекова разума. То нешто јесте грех човеков.
Није природа крива, ако безбожник њу обожава. Она се сва противи богоодрицању, и смртно мрзи и прогони богоодрицатеље и своје обожаваоце. Природа сва, од великог сунца до сићушног атома једногласно и хармонично сведочи о бићу и дејству Створитеља свога. Стари Мисирци су обожавали све твари, а изнад свега некаквог црног вола, званог апис. Према једној легенди дошао неки фараон да принесе жртву апису. Но кад се он клањао пред тим назови богом, сподобије га во роговима и одбаци далеко од себе. - Сад видим да си во а не Бог! узвикне фараон љутито. На то му апис одговори: то сам и хтео да видиш! и да се од сад клањаш Ономе који је створио и мене и тебе.
Ти говориш: тешко ми веровати док не видим! Но чиме желиш да видиш: оком или духом? Ако ли оком телесним, онда би Онај који је већи од васионе морао да се смањи и стане у твој ограничени видокруг. Видиш ли ти свој разум очима? Међутим, наљутио би се, кад би ти неко рекао, да не верује да ти имаш разума док га не би очима видео. Ако ли пак духом желиш да видиш Бога, онда Га можеш видети, јер је дух човечји пространији од васионе, и јер и Бог је дух. Само дух твој треба да је чист, пошто је једино чистима обећано да ће видети Бога.
Бежи што пре из те таме, која ти се као паук завукла у душу. Кад је Адам згрешио, он је побегао испред Бога. Но милостиви Створитељ није побегао од створења Свога него Он се приближио и викнуо Адама: Адаме, гдје си? И тебе Он виче, сасвим из близа, зар не чујеш: Благоје, гдје си? Окрени лице своје ка светлости, сине светлости. Отац светлости позива те с пламеном љубављу. Чуј и знај: нико се у твом роду и народу није прославио изузев прославитеља Бога.
Од Господа ти милост и здравље.




- 132. Писмо -
Родитељу који пиша: Има ли духова

Ожалошћени за умрлим сином Ви сте тек сад, под старост, прибегли цркви за утеху. Питате: има ли духова? То је пре свега као да питате: има ли Бога? Јер Бог је дух, нестворени, вечни, свемудри, свемогући, свеблаги. Око Бога Створитеља постоји царство створених духова. То су кола светих и блажених ангела. Безброј пута они су се јављали људима, па чак и животињама, од створења света па све до данас. Многи и многи случајеви тих ангелских јављања записани су у Библији, нарочито у Новом Завету, и у историји Цркве хришћанске. И да не говорим о духовима таме и злобе, које је Господ Исус прогонио из људи. То су од Бога отпали паклени духови, у вечној сенци смрти и очајања.
Но Вас, знам, највише интересује, да ли постоје духови умрлих људи, те и дух Вашега упокојеног сина? Постоје. То постојање после смрти и јесте једини циљ и смисао нашег кратког постојања на земљи. Човече Божији: Христом и кроз Христа све је откривено и показано: и Бог, и духови светлости, и духови таме, и живе душе умрлих праведника, и очајне душе непокајаних грешника ("богаташ и Лазар").
Читајте у Јеванђељу, како су се у време преображења Господњег на Тавору јавиле душе Мојсеја и Илије. Читајте даље, како су се у часу смрти Христове отворили гробови и умрли се јавили у граду живи. Овим је благи Спаситељ хтео пре Свога васкрсења да посведочи свету опште васкрсење свих људи - али једних за живот вечни а других за осуду (Јн. 5,29).
Још питате: ако постоје духови, какви су? Да Вам не да Бог видети духове мрака и злобе ни у овом ни у оном свету! А какви су они који се удостоје добити онај свијет, то јест Царство Небеско, одговорено је у Јеванђељу. Одговор је дао сам Месија света говорећи, да су они као анђели, и синови су Божији (Лк. 20, 36).
Нека би свемоћни Господ наш Исус даровао и вашем драгом сину оно царство правог и стварног живота међу светим ангелима Својим.




- 171. Писмо -
Начелнику Петру И.: О вери у природу

Ви би хтели неку "нову веру", па предлажете веру у природу и њене законе. Кад Вама не би оскудевало познање прошлости нашега народа, и свих европских крштених народа, било би Вам јасно, колико је Ваше тражење преживљено и неосновано. То што Ви предлажете није ништа ново ни небивало. Јер то је баш и била вера наших давних паганских предака пре крштења. А вера хришћанска, коју ми сада држимо, јесте нова вера у сравњењу са оном старом паганском вером. Ако, дакле, желите нову веру, већ је имате. Ако ли хоћете веру у природу и природне стихије, онда значи нећете нову веру него стару, прастару. Чујте, како пластично говори апостол Павле Галатима, као да Вама одговара: када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета; па онда укоравајући додаје: а сада познавши Бога ... како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете (Гал. 4,3.9). Видите ли куда идете? Хиљаде година живели су наши мрачни претци у мраку незнабоштва, у ропству под материјалним стихијама природе. Једва су се узвили из чељусти материје до висине духовнога Божанства и до слободе деце Бога живога и јединога. Ви сад хоћете да се вратите назад и отиснете у онај мрак и у оно ропство! Шта је природа него једна направа Божија? Шта - до слаба трска према свемоћноме Богу? А ви би хтели, да живот свој одрешите од свемоћнога Бога и привежете за слабу трску! Шта је веће: лончар или лонац? Ви цените лонац више него лончара! То долази од слаба вида и од страха. Ви сте се устрашили од прашине васионске и од ветрова што је гоне, па у страху хоћете да јој се поклоните попут давних предака својих, идолопоклоника. Зар не видите, да се и човечији дух свуда показује јачи од материјалне природе, а камоли Дух Божији? Зашто онда тражите, да дух човечији баците под ноге материје? Зар господар да буде роб слушкиње?
Оставите се недостојних и ништавних мисли паганских Словена. С таквим мислима они су били и остали дивљаци кроз хиљаде година. Као што се лептир не враћа у гусеницу, из које је излетео, тако ни нама више нема повратка у иструлеле љуштуре старе паганске вере. Нека Вас Христос осветли и просветли.




- 227. Писмо -
Књижевнику Васи Д.: Како се мотика руга ковачу

Срце вам се стеже од жалости, што су московски безверци и ове године упрљали свенародно празновање Христовог Васкрса хулама и поругама. Свет гледа и види, како они пред сваки Христов празник припреме велику резерву хула, поруга и безобразних слика, као неку муницију од смрадних гасова, да све то о празнику проспу на главу и на савест великог и братског нам руског народа.
Нисте једини Ви у жалости због тога него сви хришћански народи широм белог света. Заиста, жалост је Ваша племенита, и она оплемењава све оне, који је виде или чују. А пример оних богохулитеља, несравњив ни са каквим богохулством у историји рода људског, показује, само и једино, до које мере може разум човечји помрчати за визију живога Створитеља, и до које мере може срце човечје одрвенити за признање љубави Божије. Гле, сваки наш хришћански празник даје нам прилику да прославимо тријумф разума над мраком, а њима да прославе свој тријумф мрака над разумом. Ако одбаците њихова одрицања и хулења, па узмете само оно што стоји као њихова тврдња и вера, онда излази да: о Божићу, када ми говоримо, да смо синови Оца светлости, они тврде, да су синови горилски;
о Васкрсу, када ми указујући на Христово васкрсење говоримо, да ћемо и ми сви васкрснути из мртвих у живот вечни, и да је то смисао и циљ нашег битисања на земљи, они преврћу мртве лешеве горила и с неком безумном гордошћу кличу: овакав је крај праоца нашег, овакав и наш крај!
о Вазнесењу, кад се ми духом и срцем уздижемо у Царство Небеско попут вазнесеног Господа, они намрштено заривају своје погледе у земљу и тврде: нема небеса, нема духовног царства; постоји само ово царство иловаче и ништа више, како за све гориле, праоце наше, тако и за све нас: иловача и ништа више! смрт и ништа више! неразум и ништа више! безциљност и ништа више!
о Духовдану, када ми славимо Светог Духа Божијега и Њему се молимо, да сиђе у нас и очисти нас, окрепи и узвиси и обесмрти и обожи, они се кикоћу и хуле кроз канале својих смрадних гасова: не постоји никакав дух, ни свети не несвети, него постоји само нека врста паре у телу, испарења тела, што се може назвати духом. Како у праоцу нашем горили тако и у нама ово испарење, или унутарње телесно знојење, ишчезава онда када се тело умртви и охлади;
о празнику светих Апостола ми се надахњавамо духом првих Христових војника и следбеника, који из љубави према људима као браћи својој многе муке поднеше, а из љубави према Богу као Оцу своме главе своје положише - тако и ми, а они се ругају апостолству и братству и љубави, и тврде (увек је најглавније шта они тврде а не шта одричу), да се само горилском снагом може извојевати оно што се хоће. Оно пак што они хоће то је обртање неједначине друштвене у једначину, да би се ускоро опет та њихова једначина обрнула у неједначину - све то на основу праоца гориле, који је алфа и омега људскога рода!
Да је горила алфа људског рода, то нико од разумних људи не верује, а да он може да представља омегу многих оних бића што се зову људима, то је сасвим могуће. И сатана је пошао од Бога као од алфе а завршио паклом и мраком као омегом. Много што шта, што се у ранија културнија времена сматрало немогућим, постало је за наше сурово време могућим; па ето могуће је - да мотика устане против ковача свога, и човек против Створитеља свога.




- 275. Писмо -
Братству "Св. Петке:" О извору са две воде

Извор са две воде јесте човек. Једном водом оживљује, другом умртвљује. Једном пере, другом прља. Обе воде теку из истих уста. То јест: човек може устима да хвали врлину а може да је грди; може да слави Бога а може да Га хули; може да подигне палог а може да обори усправљеног; може да ободри а може да раслаби; може да поведе а може да заведе. У књизи мудрога сина Сирахова стоји написано: Ако дунеш на искру, она се разгори; пљунеш ли на њу, она се угаси; обоје излази из уста твојих (Сирах 28, 14). Марија, сестра Мојсејева, певала је устима хвалу Богу кад избави народ свој и потопи гонитеља Фараона говорећи: пјевајте Господу јер се славно прослави! Та иста Марија после је роптала против свога брата Мојсеја. И за то би кажњена од Бога, те постаде губава. Видите ли, како из једних уста излази и добро и зло?
Зато хришћанине, буди доследан у добру. И кад видиш праведника, не гаси пљувањем правду његову, него дувај и раздувај божанску искру у њему, да буде што светлија.
И кад видиш, да се грешник каје за грехе своје, не спомињи грехе његове за које се каје; и оно што он одбацује са себе - дроње греховне - не бацај поново на њ.
Јер ће се грех његов свалити на тебе, и бићеш суђен као да си га ти учинио а не он.
Не прљај онога који се почео прати, него му помози да се опере. Не плаши онога ко се упутио на пут врлине, него га ободри.
Јер према ономе што буде излазило из уста твојих у овоме свету бићеш суђен на Страшноме Суду Божијем.




- 300. Писмо -
Студенту С. Б.: О прилагођавању

Чудиш се, зашто свет назива хоџе и рабине свештеницима. Чудиш се, јер знаш, да у исламу уопште никада није било свештенства. И знаш, да је код Јевреја свештенство престало са разорењем храма јерусалимског и престанком жртвоприношења.
Зачудило те још кад си чуо од једнога Јеврејина, суседа, где говори: "није човек суботе ради, но субота човека ради".
Немој се чудити. То је прилагођавање нехришћана хришћанском начину мишљења и изражавања. Ово прилагођавање осећало се и у првим вековима док је Хришћанство било још малобројно и гоњено. Осећало се то прилагођавање чак и у гордом Риму, жижи светске владавине и тираније над хришћанима. Римски цар Александар Север дао је исписати по зиду свога двора, као и по другим државним здањима, речи из Јеванђеља: што ниси рад да теби други чине, не чини ни ти другима.
Угледајући се на хришћане, нехришћански народи, па чак и они у Средњој Азији и Далеком Истоку, почели су да стварају милосрдне установе, сиротињске домове, склоништа за старе и изнемогле, јавне трпезе, Црвени Крст, итд.
Прилагођавају се Хришћанству чак и они народи, који мрзе Хришћанство и воде борбу против њега. Као кад се човек бори против поплаве, па се сав укваси. Зар се томе треба чудити? Не, него - помолити се Богу за њих.





















- на слици - Св.владика Николај Велимировић у позним годинама живота у далекој Америци.