петак, 23. април 2010.

ВРАТИМО ВУЧИЦУ МОНАХУ АМВРОСИЈУ


Поштовани господине Иринеј,



Пишем Вам поводом вести да је ВУЧИЦА из манастира Ковиље одведена у прихватни центар Ђурђево. После репортаже о заиста чистој и наjискренијој љубави вучице и монаха Амвросија доста људи је дошло да види ово Божје дело. Захваљујући овој заиста реткој и несвакидашњој љубави многи наши суграђани су први пут чули, а и посетили манастир Ковиље.
Међутим, због људске злобе и глупости, вучицу су по наређењу владике рашко призренског одвели у азил. Разлог је био ,,да ће она да доведе чопор вукова који ће да поједу неку бабу из села". Ако је неко иоле упознат са ћудима вука знаће да ће вучица, што је у овом случају, када достигне полну зрелост, са две године, сама отићи на територију мужјака а неће довести чопор. Друго, обзиром да је она одрасла са људима врло је велика вероватноћа да никада неће напустити манастир и ,,свој чопор" чији је вођа монах Анвросије. Ово Вам пишем као неко ко је проучио сву могућу светску литературу о вуковима и као власник вука који је 4 године живео са нашом бебом и спавао са нама у кући у центру Крагујевца.
Велики грех је направљен према невином Божјем бићу јер никакав прихватни центар не може да замени љубав и СЛОБОДУ коју је она имала. Њен живот ће се свести само на узимање хране и спавање. Док је жива патиће за својим монахом. Вукови су животиње које живе и умиру за свој чопор, а њен чопор и њен вођа је управо овај монах. Ово Вам пишем из личног искуства и из искуства најбољих светских стручњака за вукове.
Као што је Господ рекао да смо сви ми Божија бића тако је и ВУЧИЦА Божије биће, неискварено, чиста срца. И Свети Сава је имао свог вука, Свети Илија гаврана. Зашто Срби и манастир Ковиље не би имали своју ВУЧИЦУ?
Пишем Вам са молбом да вратите ВУЧИЦУ манастиру Ковиље и да вратите божију љубав и светлост у њено срце јер ће она само тако моћи да живи. Овако, у азилу, у њеној души биће само мрак. Знајте да никога неће повредити и неће довести чопор вукова. У најгорем случају ће отићи у шуму и неће се враћати.
Молим Вас не дозволите да људска глупост и незнање униште ово БОЖЈЕ дело и ову чисту љубав јер је оваквих примера мало у свету а посебно у овим тешим временима и посебно међу Србима, који су нажалост заборавили шта је чисто срце, искрена душа и права љубав.
Молим Вас да погледате у своје срце и не дозволите да једном невином Божијем бићу, ВУЧИЦИ, живот прође у болу, патњи и мраку у души за својим монахом.
Не заборавите да су чудни путеви Божији и да нас је Господ и послао на овај пут да је спасемо и да спасемо своју душу угледавши се на њу и на то да љубав треба да живи не само у срцу животиња већ и у срцу људи.
Ово писмо Вам пишем у име свих људи који још увек верују да добро постоји, да су сва искушења које нам Господ шаље са неким разлогом као што је и овај, односно да покажемо како смо људи великог и чистог срца и како смо сви Божија бића па и ова ВУЧИЦА.

Молим Вас да вратите ВУЧИЦУ у манастир Ковиље. То је жеља не само моја већ и великог броја људи који покрећу акцију на интернету.

СА БОЖЈОМ ВЕРОМ У ВАС И ВАШУ СВЕТОСТ И ЧИСТОТУ СРЦА, унапред захвални сви ВУКОВИ И ЉУДИ.

понедељак, 12. април 2010.

ПРИПРЕМЕ ЗА РАСКОЛ

Коначно цепање хришћанства 1054. године када су цариградски патријарх Михаило Керулари и папа Лав IX одиграло се чином окретање свећа и бацањем анатема. Раскол је био неминовност јер многе несугласице из прошлости морале су кулминирати оваквим сплетом околности. Најезда Франака на западну Европу у периоду од VII до XI века довело је до смањења римских епископа грчког порекла, тако да су све нове папе били Франци пореклом. Велика заблуда званичне историје су победе Карла Мартела у биткама код Поатјеа(732) и Провигије(739) где се сматрало да се тим победама спасла европа од најезде Арабљана. “У суштини су Франци покорили Ромеје, и одвојили Стари Рим од Новог Рима. Њихов чврст циљ је био прекид јединства источних и западних Римљана. За постизање тог циља, користили су цркву и њену теологију.”[1]

Његов унук Карко велики обнавља западноримско царство и тим његовим гестом долази до јасне еманципације и диференције између истока и запада. Доктрина истока заснивала се на учењу светих отаца док запад своју концепцију базира на папској непогрешивости. Након тога долази до конфликта између истока и запада због проглашења Фотија за цариградског патријарха. Папа Никола је чекао овај моменат да исток присвоји под своју јурисдикцију. “А беше папа Никола човек врло властољубив и горд; он жуђаше да ако може, цео свет потчини власти својој. Да би то постигао,он употребљаваше пред западним владарима нека лажна документа, сачињена у папској канцеларији, по којима, тобоже, беше предано у руке папи од стране цара Константина град Рим и свецела западна царевина. Из истог властољубља папа Никола тражаше још и од источног цара византијског да стави под његову власт целу јужну Италију, и Сицилију, и сво Балканско полуострво са тамошњим словенским земљама, које баш у то време примаху хришћанску веру из Цариграда.”[2] Као аргумент послужили су му Исидорове декреталије по којима римским папама припада неограничена власт на земљи. “Ови познати на западу лажни документи, звани “Псевдоисидорови декрети”, сачињени су на западу управо у време пред избор папе Николе на римски престо, тј.око 850 године. Они садрже у себи измишљена писма древних папа(Климента 1 Силвестра 1 и др.), у којима се истичу тобожња неограничена права и власт римских епископа у цркви целом свету. Затим су ови кривотворени документи били приписани Исидору, епископу Севиљском у Шпанији, због чега су и названи његовим декретима. Одавно је доказано да су те декреталије измишљене и лажне, али су оне много утицале да се нагло уздигне папска власт на западу почев од времена папе Николе 1.”[3] Његов главни циљ био је да смени Светог Фотија са патријаршиског трона и у том циљу он пише писмо светом Фотију и цару Михаилу због тога што се примио за патријарха и како је од лаика постао епископ. Због папине обести на интервенцију цара и самог патријарха сазива се сабор да би се доказао легитимитет новоизабраног патријарха. “Сабор се 861. састао у Цариграду у храму св.апостола и бројао је 318 епископа. Он је познат и под именом прводругог цариградског сабора, због тога што се двапут(први и кашње други пут) скупљао у заседање. Овај је сабор издао 17 канона, које источна црква поштује као опће обавезне каноне. Ту је на том сабору узета у претрес ствар Фотија и Игњатија, и сабор(inclusive и папске посланике) је, пошто је саслушао сведоке и увидео документе, изјавио, да је Игњатије законито збачен, а да Фотије законито заузима патријаршиски престо. Уједно су приговори и захтеви, које је папа управио на цара и Фотија, у благој форми одбијени.”[4] Постојао је још поприличан број разлога због којих је дошло до оваквог исхода но данас постоји још мноштво додатних чињеница јако интересантних за проучавање тако да се јавља потреба да се одређен простор за дискусију уступи баш тим новијим чињеницама што проузрокује занемаривање старих разлога разилажења.

РАЗЛИКЕ

ФИЛИОКВЕ

Спор око исхођења Духа светог јавља се први пут у IV веку са појавом аријанске јереси. ”Јеретичко хришћанска заједница германских племена и краљева Шпаније још у IV веку. Од њих је, под притиском германских царева, ушла та измена и у римокатоличко учење и остала до данас”,[5] По древном учењу Свети дух(треће лице свете тројице) исходи од бога оца. Запад одступајући од Никеоцариградског симбола приклања се постепено мишљењу Августина да дух свети исходи и из сина. Његово мишљење постепено почиње учење и уздиже се на ниво догмата. ”То је у Шпанији учињено већ у пређашњем периоду, где је прво на синоду у Толеду 447. против западноготског аријевства, које сина сматра мањим од Оца, решено,да се има веровати, да Дух Свети исходи од Оца и Сина, па затим на синоду у Толеду 589.г. додата још одредба да се то додатком filioque, и од сина, има унети и у Никеоцариградски симбол, да би се и тамо исповедало, да дух свети исходи од Оца и од Сина”.[6] Из овога се просто види тежња за мистификацијом Светог писма а и Никејскоцариградског сабора. На ову тему се лепо надовезује Свети Амвросије Оптински у својим писмима хришћанима у свету: ”У првим вјековима и црква од Истока и црква од Запада подједнако су исповједале да дух свети исходи од Оца, али временом Римска црква је направила додатак “и од Сина”(filioque), упркос ријечи самога господа: Дух Истине који од Оца исходи”(ЈН.15,26). Црква од Истока Православна држи тај догмат, по вјерној ријечи Господњој”.[7]




НЕПОРОЧНО ЗАЧЕЋЕ
По учењу званичне цркве грех који су починили Адам и Ева довео је до тога да се сви људи рађају грешни. Постоји само један изузетак који је везан за господа Исуса Христа који је безгрешно зачет у утроби пресвете богородице благодаћу духа светога. Теза о непорочном зачећу први пут се појављује у јавности у Шпанији и датира из IX века. Свети Јован Шангајски о томе каже: ”Хришћани су ово први пут чули у IX веку када је Корвејски опат Пасхазије Радберт изразио мишљење да је Света Дјева зачета без првородног греха. Почев од XII века ова мисао почиње све више да се шири међу свештенством и верницима западне цркве, која је у то време већ била отпала од Васељенске(Саборне) Цркве и тиме се лишила благодети духа светога.”[8] Ово учење пропагира да је Преблагословена Дјева Марија у првом трену свог зачећа по благодети свемогућег бога и због будућих заслуга господа Исуса Христа била сачувана од првороднога греха.



ДОКАЗИ



1. Није у складу са светим писмом у коме се на више места говори о безгрешности “Једнога посредника између бога и људи, човека Исуса Христа”(1 Тим.2,5), ”и греха у њему нема”; ”Он греха не учини нити се нађе превара у устима Његовим”; ”Који је у свему кушан, као и ми, али без греха”; ”Њега који није знао греха, учини грехом нас ради”(1.Јн.3,5;1 Петр.2,22;Јевр.4,15;2Кор.5,21)
2. Ово учење противречи и Светом Предању садржаном у многобројним светоотачким делима где се говори о високој светости Дјеве Марије од самог њеног рођења, као и то да је она била очишћена Духом Светим (тек) у тренутку када је зачела Христа, а не у тренутку њеног сопственог зачећа у утроби њене мајке Ане. ”Нико није чист пред тобом од скверни, ако живи само и један дан. Једини си ти на земљи безгрешан, Господ наш Исус Христос, од кога се сви надамо добити милост и опроштај грехова”, говори Василије Велики(молитва на вечерњем Педесетнице)
3. Учење да је мајка била очишћена још пре свог рођења да би се од ње могао родити чисти Исус Христос, бесмислено је, јер да се чисти Христос могао родити само уколико Дјева буде очишћена још у мајчиној утроби, то би онда, да би дјева родила чиста, било нужно да њени родитељи буду чисти од првородног греха. Ови би, опет, морали бити рођени од очишћених родитеља и, идући даље на тај начин, морало би се доћи до закључка да се Христос не би могао оваплотити ако претходно не би од првородног греха били очишћени сви његови преци по телу, укључујући ту и Адама; али тада више не би било потребно да се Христос оваплоти, јер је Христос сишао на земљу да би уништио грех.
4. Учење да је мајка Божија била сачувана од првородног греха, као и то да је благодаћу божјом била сачувана од личних грехова, представља бога као немилостивог и неправедног. Јер, ако је бог могао сачувати Марију од греха и очистити је још пре њеног рођења, онда зашто он то не чини и са другим људима, него их оставља у греху. Произилази такође да бог спасава људе и без њихове воље, предодређујући неке још пре рођења за спасење.[9] Међутим и поред ових доказа Римокатоличка црква је ово учење интегрисала у званичан догмат и верификовала на првом Ватиканском Концилу 1854: ”Утврђујемо да је учење које сматра да је преблажена Дјева Марија у првом тренутку свог зачећа, особитом благодаћу и повластицом свемогућег бога, с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана од сваке мрља прародитељског греха- од Бога откривено и да зато сви верни морају чврсто и постојано веровати у то''.[10]




ПАПСКИ ПРИМАТ



По учењу Православне цркве господ Христос је глава цркве а епископи као наследници светих апостола управљају црквом благодаћу светога духа. Док католици сматрају да је Христос невидљива глава цркве на небу а римски епископ као ''легитимни наследник апостола Петра'' који је био први апостол Христов, јесте видљива глава цркве на земљи. Званична титула папе гласи: ''Епископ римски, заменик Христов, наследник Кнеза Апостола, врховни првосвештеник Васељенске цркве, патријарх запада, примас Италије, архиепископ и митрополит провинције Романије, суверен града-државе Ватикан, раб рабова Божијих''.[11] Овакво схватање доводи до закључка да папа не подлеже ничијем суду и нико не сме да упозори папу да је у заблуди или не дај боже да га осуди. Папа је изнад цркве и изнад васељенских сабора. Ако је свети Петар непогрешив ''а три пута се одрицао Христа” и није схватио Христову мисију што се јасно види из јеванђеља по Јовану а католици га воде као првог папу можемо да замислимо какве су папе биле у будућности. Колико следбеници ове религије не презају од глорификације једног обичног човека док у светом писму каже: ''Купљени сте скупо; не будите робови људима''(1.кор.7,23). Наредни цитати би требало да послуже као показатељ докле се протежу њихове идеје. Почећемо од бискупа Бугоа: ''У светој тајни еухаристије имамо, да тако кажемо, само половину Христа, јер је он изван ове свете тајне. А где тражити другу половину Исуса Христа, који реално пребива у цркви? Она је у Ватикану, она је у папи: папа је други начин пребивања Исуса Христа у цркви. Кардинал Белармин из XIV века тврди: ''Папа је у непосредном и апсолутном смислу те речи изнад васељенске цркве. Његов став превазилази границе разумног где он каже: ''Ако би папа установио да се врлина сматра пороком, а порок врлином, црква би морала да поступи по заповести његовој. Док други кардинал Каетан каже ''Црква је слушкиња папе''.[12] Покушаћу у кратким цртама да наведем доказе против овог званичног учења католичке цркве које она покушава да наметне и другим верским заједницама.


ДОКАЗИ



1. Католици се позивају на цитат из библије као аргумент за своје тврдње а он гласи:

''Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано и на небесима, и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима''(Мат,16,18-19). Они тврде да је Петар био епископ римски и да је ово упућено његовим наследницима што наравно није истина. ''Он је био и у Антиохији, стога и антиохијски патријарси држе себе за његове нашљеднике и имају печат са ликом Петра и Павла''.[13]




2. Сматрају да пошто је Христос невидљива глава цркве али пошто се узнео на небо да је тада дато апостолима да управљају црквом на челу са Петром како они кажу ''Црква мора имати највишег управитеља једну главу''. Ова гнусна лаж је у томе што католици јурећи за земаљским благом су ослабили у вери до те границе да заборављају да сам спаситељ управља црквом. ''Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин''. каже он пре вазнесења на небо(Мат.28,20). ''Он се јављао Петру пред обраћањем Корнелија, шаље анђеле да изведе апостоле из затвора, преко анђела поручује Филипу да иде на проповед ушкопљенику Арапину. Он сво вријеме води Павла јављајући му се и у Коринту и у Јерусалимском храму. Зато кажемо, да верујемо у једну, свету, саборну и апостолску цркву''.[14] ''Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу вам''.
3. Апостол Павле као да је знао за лажи које ће сервирати католичка црква: ''Многи бише свештеници, јерим смрт не даде да остану. А овај, будући да остаје увијек, има вјечно свештенство. Предвидео је да ће латинима требати жив првосвештеник, који посредује за нас. ''Зато и може спасти оне, који кроз њега долазе Богу, будући да свагда живи, те може посредовати за њих. ''Ради тога измислише ове лукаве ријечи: земаљској цркви потребан је првосвештеник, а то је римски папа, који има тијело и може бити сапатник патницима.[15] Али све ове речи противне су Светом писму, јер Павле каже о Христу богу: ''Јер немамо архијереје, који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми осим гријеха. Да приступимо дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат на вријеме кад нам затријеба помоћ''.(Јевр.4,15-16).

СВЕТЕ ТАЈНЕ



Римокатоличка црква признаје седам светих тајни као и Православна црква. ''Разлика у учењу о светим тајнама је у томе што Римокатоличка црква учи о механичком дејству благодати на онога над киме се Света тајна врши. По овом учењу Света тајна је проповедник или канал кроз који благодат долази на примаоца без обзира на његова осећања, веровања и морал. Да би објаснили ово своје учење, они благодат упоређују са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутрашњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и тражи од њега да буде сарадник Духа светога у примању благодати''.[16]





ЕВХАРИСТИЈА



Раније поменути Пасхазије Радберт који је творац догме о непорочном зачећу Дјеве Марије изазвао је још један спор прво унутар католичке цркве а касније између католичке и православне о претварању хлеба и вина у евхаристији. ''У свом спису О телу и крви Господа о претварању хлеба и вина у евхаристији учио, да при томе додуше остаје вид хлеба и вина, али се под тим видом даје оно исто тело Христово, које је Марија родила, те ми у причешћу примамо само месо и крв тог тела''.[17] Од вајкада се сматрало да хлеб и вино у у евхаристији претварају у право тело и крв Христову и није се у појединости улазило. Он је изазвао сумњу других богослова који су сматрали да је то свата тајна и да не треба улазити у појединости и детаље претварања. Најдаље у побијању ове теорије ишао је Ирац Јован Еригена Скот који је напустио дотадашње учење о претварању и учио да су ''тело и крв Христова у евхаристији више симболично присутни, а хлеб и вино су више напомене на тело и крв Христову, симболи његовог духовног присуства у евхаристији''.[18] Католичка црква касније лишава лаике општења у крви Христовој, вероватно сматрајући да је то привилегија свештенства. Господ је на Тајној Вечери узевши чашу рекао ''Пијте из ње сви. Јер је ово крв моја Новога Завјета,која се за многе излива за отпуштење грехова''(26,27,28). На основу ових речи у православној цркви како свештеници и монаси тако и лаици причешћују телом и крвљу Христовим. Римокатоличко свештенство је лишило народ упркос речима самог господа. Још једна од иновација је увођење бесквасног хлеба у причешће. На тајној вечери Господ ''узевши хљеб, благослови га и преломи и даде ученицима”.(Мат.26,26) Православна црква поштујући ове речи практикује упражњавање свете тајне на квасном хлебу, а за разлику од ње католичка обавља свету тајну на бесквасном хлебу.




ЧИСТИЛИШТЕ



По православном учењу душа након смрти иулази пред божији суд где по својим заслугама добија рај или пакао. После смрти немамо право на покајање или поправку. Код католика постоји средње стање за душе које нису довољно праведне да иду рај или довољно грешне да иду у пакао а то је чистилиште или пургаторијум. Ту проводе један одређен период који је потребан за очишћење. Један од најбитнијих сегмената су папске индулгенције, ако сродници из ризнице откупе потребну количину добрих дела он ће бити ослобођен мука у чистилишту. За разлику од православаца католици су извршили други вид поларизације цркве унутар себе која гласи:

''Испаштајућа црква је заједница умрлих верника католика који бораве у чистилишту, окајавајући тамо, пуни наде, своје земаљске грехе и чекајући да, са Другим доласком Христовим, буду преведени у рај. За то време Борбена црква се за њих моли да им испаштање буде скраћено и ублажено, а испаштајућа Црква упире очи пуне наде и у борбену цркву.

Црква светих је заједница коначно спасених католика који, са апостолима на челу, већ бораве у Царству Христовом, тј.у рају.

Борбена црква је, за разлику од тих двеју ''невидљивих'', једина ''видљива'', јер борави у ''овоземаљском пролазном свету'', у ''свету'', у ''Времену'', у ''Историји'', у Saeculumu(што је све исто)''.[19]




ПАПСКЕ ИНДУЛГЕНЦИЈЕ



По учењу православне цркве сваки човек у животу има задатак да својим добрим делима и вером духовно се узвиси до свога творца. Христос је поставио идеал: ''Будите савршени као што је савршен отац ваш небески''. Одласком са овога света човек носи сва своја добра дела која су му у том тренутку једини капитал који му може помоћи да задобије царство небеско. Црква се моли за све своје упокојене чланове али ствар од круцијалне важности је та да господ буде милостив да нам опрости грехе и да нас удостоји царства небеског. Насупрот овом учењу код католика се сматра да су поједини људи да су својим животом и радом стекли веће заслуге него што им је и било потребно. Те заслуге се чувају у ризници цркве и њима руководи папа. Индулгенција са латинског(снисхођење, праштање, олакшање) тај вишак добрих дела се продаје за новац да је чак у једном тренутку настала права трговина. Рецимо папа Лав X је од овог новца подигао цркву светог Петра у Риму. Откупом индулгенција ми откупљујемо и претходне а и грехе које ћемо начинити у будућности. Због овог учења се дошло је и до одвајања унутар саме цркве и до појаве протестантизма. ''Иако већ од четвтрог Латеранског сабора(1215) било покушаја да се прекине злоупотреба давања индулгенција, таква пракса је била свуда распрострањена и показала се као један од непосредних повода реформације. Пошто су дисциплинске мере уведене на тридентском сабору остале без ефекта, папа Пије V је укинуо сва давања индулгенција исказана у виду новчаних прилога. У учењу о индулгенцијама(од 1.јануара 1967) и у приручнику за индулгенције(од 29.јуна 1968) одбачени су квантитативни изрази из ранијих времена, а наглашена је улога молитве цркве за грешника покајника, као и улога личне склоности верника у исказивању побожности''.[20] Када би ово учење било исправно, врло мало људи би се трудило да у овоземаљском животу достигне духовно савршенство и да заслужи вечни живот.





ПРОТЕСТАНТИЗАМ



Облик западног хришћанства који наглашава ауторитет библије. Име протестант датира из 1529. године када је био сабор у Шпајеру, међутим корени вуку порекло скоро век раније. У Чешкој Јан Хус је изражава незадовољство папским ауторитетом и због занемаривања Светог писма и учења о благодети. ''Захваљујући свом необично развијеном дару за проповедништво, био је признат за вођу реформатора у Чешкој. Заснивао је своју Теологију и структуру цркве на светом Писму и учио да је истинита црква заједница предоодређених, чији је поглавар Христос, а не папа. Највише истицао реформисање морала, и то и црквеног и друштвеног''.[21] Након што је екскомунициран позван је на сабор у Констанцу са обећањем да му се ништа неће десити где га осуђују и погубљују. Вест о његовој смрти развио је револт код становништва које је у једном одређеном периоду имало успеха док се није поделило на две фракције: Таборите и Утраквисте(добили назив по томе што су давали вино приликом причешћивања лаика). Уједињују се са католицима с тим да задрже право приликом причешћивања. Своје идеје су базирали на идејама Џона Виклифа. Главна борба почиње 1517. када Лутер објављује 95 теза о индулгенцијама. Он своје ставове формира на основу Библије о чему држи предавања на Витенбершком универзитету. Убрзо након тога прикључују му се његови студенти и хуманиста Мелахтон који шире његову идеју кроз целу Немачку. Одушевљени како он то опортунише Риму прост слој му се прикључује. 1524. градске власти у Нирнбергу и Магдебургу усвајају Лутерову реформу. Временом ни подршка у аристократији није оскудевала глвни пропагатори били су кнез Јохан Саксонски и Филип Хесенски, они су ''представили цару Карлу V Аугзбуршко исповедање вере- дело које је саставио Мелахтон- на царској скупштини у Аугзбургу 1530. У Аугзбургшком верском миру 1555. дат му је званичан статус основне правне дефиниције религије''.[22] Лутер и други протестанти сложили су се да је учење цркве води порекло из Библије и да се у том светлу може критиковати. Многе Лутерове колеге нису у глобалу делиле његово мишљење. До неслагања је дошло због Лутеровог веровања да су у светој тајни евхаристије да су у хлебу и вину заиста присутн и Христово тело и крв. ''Покушај да се на Маргбуршком договору(1529) Лутер помири са швајцарским реформаторима. Првенствено са Улрихом Цвинглијем, пропали су, иако је Витенбершким споразумом (1536) остварен договор између других јужних Немаца и Витенбержана постигнут после великог труда стразбуршког реформатора Мартина Буцера који се залагао за помирење''.[23]





УЧЕЊЕ



1.Одбацивањем Светог Предања и тумачење Библије: Протестанти су оптуживали католике да истичу Свето предање на уштрб Библије. Реформација се појављује у тренутку када штампарство доживљава своју експанзију. Протестанти у једном периоду толико почињу да величају Библију да то долази на ниво идолатрије. По њиховом тумачењу ниједан спис се не може упоредити са Светим Писмом тако да је већина њих мислила да се у јеванђељу налази сведочанство о божијем дару. ''По протестантском учењу, нико не може изнудити милост Божију чинећи добра дела. Бог једноставно спасава људе по свом избору''.[24] Лутер је био склон томе да чак врши валоризацију Светог Писма да их степенује по неком његовом сопственом нахођењу. ''Занимљиво је да је у XVI веку отац протестанске реформације, Мартин Лутер, сматрао да књиге Новог Завета треба да буду ''степеноване'' и да су неке ''надахнутије'' од осталих(то јест, да постоји канон у оквиру канона), Лутер је дао секундарни значај Посланици Јеврејима, Јаковљевој и Јудиној, као и Апокалипси, смештајући их на крај Новог Завета''.[25] С обзиром да је дао себи за право да компарира књиге Новог Завета тако је у току превода дописивао или брисао да би оправдао своје учење. ''НаимеЛутер је тврдио, а то су прихватили и остали протестанти, да се човек оправдава пред богом само вером у Христа и у искупљење које је Христос својим страдањем донео човечанству. То је такозвани материјални принцип реформације. Добра дела за спасење нису потребна. Лутеров следбеник Никола Амсдорф тврдио је чак да су добра дела штетна за спасење''.[26] Напротив у Библији се наглашава да без моралног закона нема спасења и да се човеку неће судити на основу вере него и по делима.(Мт.25,31-46;Петр.1,17;,Јак.2,14-27;.Рим.2,6;2.Кор.5.10).

Примери: У посланици Римљанима 3.глава 28.стих пише: ''Сматрамо, наиме, да ће се човек оправдати вером без дела закона''. Он је у преводу додао једну реч а то је ''само''. ''Тако је испало да Св.писмо директно тврди оно што је Лутер прогласио материјалним принципом реформације: ''човек се спасава само вером''. Такву тврдњу злуради Лутерови критичари су пропратили заједљивим саветом: ''греши јако, веруј јаче па ћеш се спасти''.[27]

''Један Нијемац протестант, који је недавно примио Православље, открио је сљедећу злонамјерност Лутерову. Господ каже у Јеванђељу: ''Ако ли (брат твој) не послуша ни цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник''(Мт.18,17). А свети апостол Павле пише Тимотеју: ''...да знаш како се треба владати у дому Божијем, који је црква Бога Живога, стуб и твђава истине''(1.Тим.3,15). Лутер је појмио силу ових ријечи- то да апостол и сам Господ приписују Цркви велику важност у односу на истину и од Господа јој дата духовна права. Но, будући да се он од посебне Римске цркве отргао, а Православној није хтео приступити, Лутер је у њемачком преводу Светога Писма, ријеч црква замијенио ријечју парохија(општина), иако је и у њемачком језику располагао ријечју црква. Провјерите у изворницима у Грчком, латинском и неисквареном француском(да не говоримо словенском), и познаћете кривотворину. Притом расудите: ако у седамдесетак разномислећих протестантских секти свака парохија буде стуб и тврђава истине, каква ће то уопште бити Христова истина?! И још: како ће се испунити протестанска високопарна проповијед љубави, када протестанти по реченој причи, треба једни друге да презиру као незнабожце?!''[28] Као што сам малопре рекао Протестанти признају само оно што је написано у јеванђељу и посланицама апостолским, одбацујући свето предање. Ту је уочљива једна контрадикторност зато што у посланицама индиректно указују на значај предања као битну компоненту Хришћанства. Ако се одбаци свето предање не може се веровати јеванђељу, јер га господ није написао својом руком, него је апостолима усмено предао учење Благовести и ученици су записали учење онако како им је господ саопштио.

Апостол Павле пише Коринћанима: ''Хвалим вас, пак браћо, што све моје памтите и држите предање као што вам предадох''.(1.Кор.11,2). ''Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања!''(2.Сол.2,15).

Непризнавање светих тајни: Православна црква исповеда седам светих тајни а то су:

1. Света тајна Крштења

2. Света тајн Миропомазања

3. Света тајна Причешћа

4. Света тајна Покајања

5. Света тајна Свештенства

6. Света тајна Брака

7. Света тајна Јелеосвећења

Од ових светих тајни протестанти признају само две, а то су Света тајна Крштења и Причешћа. Те свете тајне спроводе пастори јер код протестаната непостоји свештенство. Будући да нема епископа да рукополаже свештенике а сам Лутер је био свештеник па није могао да пренесе ову свету тајну. Ово је један од великих грехова јер нигде у светом писму не пише да лаици смеју да врше свете тајне.

Што се крштења тиче у крајњој нужди може и лаик да изврши овај свети чин. Али да би Крштен био очишћен од првородног греха мора да постоји света тајна миропомазања помоћу кога се врши очишћење и добија снага за напредовање у хришћанском животу.

А кад је реч о светој тајни евхаристије њу прате још две свете тајне, а то су свете тајне Покајања и Исповести јер тада свештено лице потврђује да ли можемо да се причестимо Светим тајнама крви и тела Христовим. ''Исповиједајте један другоме сагријешења своја и молите се Богу једни за друге, да оздравите''.(Јак.5,16).

Oдбацивање постова: Лутер је одбацио држање постова установљених још од апостолских времена. Па зар сам господ није дао свој пример када је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи. ''Ја сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините!''(Јн.13,15).

Који су циљеви поста:

''Очишћење тела

Јачање воље

Уздизање душе изнад тела

Изнад свега

Прослављање бога и поштовање његових светитеља''[29]

''Из чега се састоји пост?

1. У уздржавању од мрсне хране

2. У уздржавању од рђавих мисли,жеља и дела

3. У умножавања молитава,доброчинстава,а исто тако у ревности упражњавања свих хришћанских врлина.”[30]



Одбацивање икона: Протестанти одбацују поштовање светих икона сматрајући да је то идолопоклонство. ''Шта представљају иконе?

Пре свега оне, изображавају лик Спаситеља нашег Исуса Христа и догађаје из његовог драматичног живота. Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се ист приказује гледањем нашим очима''.[31] Између осталог посебно поштовање се указује Светитељима као следбенике Христове и њиховим ликовима указујемо специјално поштовање.



Огранци Протестантизма:

v Реформаторска: Врста протестантизма базирана на хришћанском хуманизму. Створена је под вођством Улриха Цвинглија и Жана Калвина. Сматрају да све пракса у цркви мора имати позитивну основу у Библији. Преузимају класично протестантско учење о оправдању кроз веру. Изнова потвђују учење о Светој Тројици и личности Исуса Христа. Дају акценат на неопходности личног учествовања у светим тајнама. Реформисти своде свете тајне на крштење и евхаристију. Богослужења уобличава Калвин по узору на реформисану Немачку мису. Молитве су смислили Гијом Фарел и Цвингли које су на почетку биле проповедничке службе са повременим слављењем вечере господње. Реформиста има у великом броју у Швајцарској Холандији и Шкотској, док озбиљну мањину чине у Француској, Немачкој, Пољској, Мађарској и Чехословачкој. Захваљујући мисионарима и досељеницима основали су своју цркву у: Северној Ирској, САД, Канади, Аустралији, Новом Зеланду па чак у Африци, Индонезији, Кореји, Јапану. Чланство им износи око 55 милиона.

v Англиканска: Њихова заједница није ни правна ни верска, него изражавају заједничку оданост наслеђеном учењу дисциплини и богоштовању произашлом из реформације. Ова вера се развија путем прекоморске експанзије британских прекоморских компанија где се шири ван енглеског говорног подручја. Сам термин први пут је употребљен 1851 године. Њихово учење је засновано на Библији као коначном извору учења неопходног за спасење и прихватање Апостолског и Никејског Симбола вере, прихватање светог предања и поштовање разума и личног религиозног доживљаја. Данас има око 45 милиона верника.

v Пијетизам: Реформаторски покрет који је настао у оквиру Немачког протестантизма у 17 и 18 веку. Радили су на томе да употпуне Лутерову реформацију дајући акценат на лични препород и духовност. Почеци Пијетизма се везују за име Филипа Јакоба Шпенера. ''Шпенерово програмско дело ''Pia Desideria” (1675). Шпенер се залагао за проучавање Библије, боље теолошко образовање, активност верника, етичко буђење и мање полемике''.[32] Иако нападан од протестаната он је извршио један од пресудних утицаја у његовом развоју у Северној Америци.

v Пуританци: Ову религијску организацију оснива краљица Елизабета. Пуританци су захтевали реформисање са строгим библијским захтевима, уклањање остатака римокатоличке традиције у црквеној управи, служби и испосништву.


Секте произашле из Протестантизма: Када је настала реформација њу је било тешко зауставити и поставити јој границе. Њени оснивачи нису имали ту моћ да кажу докле се протеже процес реформисања. Све то је дало могућност појединцима из народа основају своје цркве које су они сматрали исправним и јединим правим црквама. За себе су увек говорили да су надахнути духом светим, или да их је сам Господ послао или да имају посебан савез са богом. Тих секти и данас има много из простог разлога што је у фундаменту протестантизма дошло до јасне поларизације на гране: Лутеранску, Калвинистичко-Цвинглијевску и Англиканску. У свим овим гранама долази до спорова који се тичу разних богословских проблема. Такве су на пример: Валдежани, Анабаптисти, Менонити, Швенкфелдовци, Антитринитарци, Квекери, Хернхути, Методисти а у XIX веку Назарени, Адвентисти, Мормони, Јеховини Сведоци и други.

ЗАКЉУЧАК
Свој рад ћу завршити речима великог Православног Светитеља који каже: ''Јеретику је нeдоступно покајање и познање истине. Лакше је прељубочницу и криминалцу покајати се и Бога познати него јеретику и расколнику, нарочито ако је реч о ученом човеку или подвижнику. То доказују грешници и учени секташи, савремени Христови, који се спомиње у Еванђељу: грешници прихватају Господа и Претечу Његовог, док књижевници, фарисеји и садукеји одбацују и Исуса и Јована''.[33]




Приредио: Матија Мићић Бућић

[1] Владимир Димитријевић Православна црква и Римокатолицизам(од догматике до аскетике) 2002.год.стр.285

[2] Владимир Димитријевић, Истина је једна Свети Оци Православне Цркве О Римокатолицизму, 2001.год.стр.15

[3] Наведено Дело стр.38

[4] Даринка П Крстић, Опћа Црквена Историја, стр.779

[5] Владимир Димитријевић, Православна црква и Римокатолицизам(од догматике до аскетике) 2002.год. стр.100

[6] Даринка П Крстић, Опћа црквена Историја, стр.798

[7] Свети Амвросије Оптински, Између страха и наде, Цетиње, 1996. стр.29

[8] Свети Јован Шангајски,житије,чуда,беседе и поуке,Београд,1998.стр.167

[9] Нведено дело,стр.173,174

[10] Веронаука у кући,Београд,2000.стр.217.

[11] Владимир Димитријевић,Православна црква и римокатолицизам(од догматике до аскетике)2002.год.стр.104

[12] Наведено дело стр.107

[13] Митрополит Антоније,Два Разговора православног свештеника с унијатским о заблудама латина и унијата-Гркокатолика,Манастир Рукумија 2000.стр.23

[14] Наведено дело стр.33

[15] Наведено дело,стр.34

[16] Веронаука у кући,Београд,2000.стр.218 и 219

[17] Даринка.П.Крстић,Опћа црквена историја,стр.799

[18] Наведено дело,стр.800

[19] Владимир Димитријевић,Православна Црква и Римокатолицизам,2002,стр.83

[20] Енциклопедија живих религија,Фототипско издање,Београд,стр.288

[21] Енциклопедија живих религија,Фототипско издање,Београд.стр.279.

[22] Наведено дело,стр.571.

[23] Наведено дело,стр,571

[24] Наведено дело,стр.559.

[25] Православље и секте-Новопротестантизам данас и овде II,Цетиње,1997.стр.16.

[26] Др.Лазар Милин,Црква и Секте Научно оправдање религије,књига 6. Београд,1986.стр.52.

[27] Наведено дело,стр.52

[28] Свети Амвросије Оптински,Између страха и наде,Цетиње,1996.стр.54

[29] Владика Николај Велимировић,Вера светих,стр.132.

[30] Наведено дело,стр.133,134

[31] Наведено дело,стр.138.

[32] Енциклопедија Живих Религија, Фототипско издање, Београд,стр.544.

[33] Владимир Димитријевић, Истина је једна Свети Оци Православне Цркве ОРимокатолицизму, 2001.год. стр.145

петак, 9. април 2010.

Tepic Milan(1957-1991)


Tepic Milan(1957-1991),ljudi jedanput daju svoju rijec,ona ostaje ili se pogazi.Svoju rijec nije pogazio , nasavsi se jula meseca 1991. u centralnom skladistu municije u selu Bedenik kod Bjelovara.Pritisnut napadom ustasa povukao se sa grupom vojnika u skladiste zeleci da organizuje odbranu objekta, ne zeleci da neprijatelj dodje do oruzja major Tepic digao je u vazduh skladiste i sebe. Neka je vjecna slava nasem majoru Milanu Tepicu.

NAREDJENJE MAJORA TEPICA:

Vojsko, slusajte me dobro! Ne znam koliko cemo moci ovako jos da izdrzimo,ustase ce tek zestoko navaliti i nastojati da nas zaskoce.Zato su pazljivi sa vatrom i izbjegavaju da udare po skladistu,i ovo sto mi imamo ovdje ja za njih vise nego dragocjeno.Iskljucivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke,jer mozete misliti kakva bi to tragedija bila za nas narod.Ovo je moja davna odluka i MOLIM DA SE NE KOMENTARISE. Kad dodje trenutak,kad se vise ne bude moglo izdrzati i kad dodje muka do oka,trazicu da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta.Da ne zamerate mi ako sam negde prema nekom pogrijesio,ali hocu dve stvari da uradim uz vasu pomoc.Da ustasama ne dam Bedenik,i da vi ostanete zivi.
Neka neko od vas sacuva moj ratni dnevnik

Светородна династија Немањића


Немањићи су средњовековна српска династија која је најдуже владала Србијом. Овај владарски род је назван по Стефану Немањи, оснивачу династије који је сродничким везама био повезан са Вукановићима по мушкој, а са Војислављевићима по женској линији. Династија је дала једанаест владара, с тиме што се са изумирањем њених мушких представника наставља бочном, женском линијом у династију Лазаревића, а касније и Бранковића, који владају делом Срба до прве половине шеснаестог века. Занимљиво је и то да данашњи потомци Карађорђевића, али и династије Хабсбурговаца који су владали Аустијским царством и касније Аустро-Угарском, делимично воде порекло и од Немањиних потомака.

Врло побожни и дубоко одани православљу, сви владари из ове лозе били су велики ктитори, и по Србији су подигли многе величанствене манастире и цркве: Студеницу, Ђурђеве Ступове, Жичу, Дечане, Грачаницу, Милешеву, Сопоћане и многе друге. Њихова ктиторска делатност превазишла је чак и државне границе, те су дариване биле и богомоље на Светој Гори, у Цариграду, као и у Јерусалиму.

Упоредо са њиховом лозом заживео је и Хиландар, једини српски манастир на Светој Гори. Током двовековне владавине увећавали су његово благо, дизали ново и поправљали старо, украшавали га и улепшавали, тако да је име немањићког рода нераскидиво везано за историју Хиландара.

Стефан Немања рођен је у селу Рибница код данашње Подгорице, као најмлађи од четворице браће. Најстарији, Тихомир, владао је у Рашкој (некадашњи назив за Србију) као вазал византијског цара Манојла I Комнина (1143-1180), док су остали добили одређене територије на управу. Због самосталног деловања и непослушности Немања бива заточен од стране своје браће, али убрзо успева, како легенда каже, уз помоћ Св. Ђорђа, да се спаси заробљеништва и окупи око себе своје присталице. Тада он започиње рат са браћом и византијским царем, који се завршио одлучујућом битком код села Пантино на Косову 1168. године, где је Немањино оружје однело победу. Овом приликом Тихомир гине, Стефан Немања постаје нови српски велики жупан, а византијска власти није имала друге него да његову државу призна као самосталну, чиме су ударени темељи српске државности. Не заустављајући се на овом успеху, наставља да осваја византијске територије на којима су живели Срби, све са циљем уједињавања целог српског народа под окриље једне државе. Тако су до 1190. године и битке на Великој Морави освојени Дукља (данашња Црна Гора), као и области око Велике и Западне Мораве, све до Града Ниша. 1196. године одриче се власти и као монах Симеон уз помоћ најмлађег сина Растка, који, замонашивши се, добија име Сава, до краја живота доприноси духовном уздизању, организацији и уједињавању Српске цркве, као и искорењавању јереси. Подигнуте су многе цркве и манастири од којих су најрепрезентативнији Хиландар, Студеница и Ђурђеви Ступови.

Наслеђује га средњи син Стефан, што није било по вољи најстаријем, Вукану, који уз помоћ Угарске краљевине (Мађарска) почиње рат у борби за престо. Братоубилачко крвопролиће зауставља Сава који са Свете Горе доноси мошти њиховог оца, који у народу остаје упамћен као Св. Симеон Мироточиви.

Помиривши се са братом, Стефан наставља очеву политику духовног и световног напретка земље. Он се развео од своје прве жене, византијске принцезе Јевдокије, и оженио Ану Дандоло, унуку моћног млетачког (престоница у Венецији) дужда Енрика Дандоло. То му омогућава успостављање добрих веза са римским папом Хоноријем III, који му 1217. године преко свог легата шаље краљевску круну. Стефан постаје први српски владар овенчан краљевском круном, те га традиција памти под називом Стефан Првовенчани. Србија се овим чином изједначила са осталим међународно признатим државама тога доба.

Ово приближавање Западу није било по вољи Сави, те је он, како би одаљио српску државу од папске столице, одлази у Никеју, где 1219. године добија дозволу од васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопула да српску епископију уздигне на ранг архиепископије и тиме озваничи и аутокефалност српске цркве, поставши њен први архиепископ.

Стефан Првовенчани се пред крај живота закалуђерио, следећи пример свог оца и брата, и последње дане провео као монах Симон. Престо оставља најстаријем сину Радославу, који није водио самосталну спољну политику, већ је био вазал моћног епирског деспота Теодора Епирског, који му је био и таст. Незадовољна овиме, српска властела га збацује са власти, а на његово место доводи Стефановог средњег сина Владислава. За време његове владавине умире Сава, чије су мошти након тога покопане у манастиру Милешеви, Владислављевој задужбини. Ни он није владао самостално, већ се ослањао на моћ бугарског цара Асена. Због изразите бугарофилске политике и он бива уклоњен, а нови краљ постаје Урош, најмлађи Стефанов син.

Период његове владе обележио је упад Монгола из Азије на тло Европе, а њихових разарања није била поштеђена ни српска држава. Они су спалили више насеља и манастира, а није поштеђен био ни манастир Жича, дотадашње средиште српске архиепископије. Међутим, у Србију се пред налетом Монгола из Угарске склањају немачки рудари Саси, који тада почињу да експлоатишу богате руднике сребра као што су били Трепча, Јањево и Ново Брдо. Српска привреда почиње да цвета, а краљ и властела добијају довољно средстава за подизање цркава и манастира, као и за војне походе. Уроша са власти збацује његов најстарији син Драгутин, победивши га уз помоћ својих присталица и угарске војске у бици на Гатачком Пољу 1276. године. Ипак, није се дуго одржао на власти, пошто је приликом лова пао са коња и сломио ногу, те као такав није могао да предводи војску у ратовима, што је у средњем веку била једна од главних обавеза владара. Стога се принудно одриче круне у корист свог млађег брата Милутина.

За време владавине краља Милутина ударени су темељи српској држави и проширене њене границе. Драгутин од њега добија север државе на управу, док му угарски краљ уступа још и Мачву и Београд. У почетку су браћа била у несугласицама, чак су у кратком периоду водили и међусобни рат. Међутим, непријатељства су превазиђена и они настављају да делају заједнички у интересу Србије. Од Бугара је освојено Браничево и крај до реке Тимок, а на југу је освојена северна и средња Македонија. Милутин је био дубоко побожан и деловао је у интересу цркве. Изградио је преко четрдесет цркава и манастира. Због тога га је црква након смрти, и поред тога што се, противно канону, чак пет пута женио (последњи пут са шестогодишњом византијском принцезом Симонидом), прогласила за свеца, а у народу остаје упамћен као 'Свети Краљ'.

Са Милутиновом смрћу остаје неразјашњено питање његовог наследника. Тада настаје грађански рат између његових синова Константина и Стефана, из којег овај други излази као победник. Он остаје упамћен у народу као Стефан Дечански, по манастиру Дечани чију је градњу он започео, а довршио његов син Душан. Мислећи да је Србија слаба, бугари је нападају 1330. године. Међутим, у бици код Велбужда (данас Ћустендил у Бугарској) Српска војска однела је сјајну победу, вероватно највећу у својој средњовековној историји, и постаје најмоћнија држава на Балкану.

Стефан ипак није искористио своју победу да прошири границе Србије на рачун Бугарске, те га је cин Душан, уз помоћ незадовољне властеле, жељне освајања, збацио са престола и заточио у Звечану, где он умире под неразјашњеним околностима. Због сумње да је починио оцеубиство, Душан остаје једини немањићки владар који се након смрти није посветио, и поред бројних заслуга за развој државе и цркве, као што је изградња манастира Св. Архангела код Призрена.

У његово време Србија достиже свој врхунац и највећи територијални обим. Освојене су јужна Македонија, Епир, Тесалија и области у средњој Грчкој све до Коринтског залива на југу, док су северне границе биле на Дунаву и Сави. Душан се 16. априла 1346. године прогласио за цара Срба и Грка, а дотадашњи архиепископ Јоаникије постаје први српски патријарх. У његово време је донет и Законик по угледу на римско-византијско право који је садржао 201 члан. Први српски цар осетио је опасност од Турака који су у то време полако почињали да утичу на прилике на Балкану. Стога је он тражио од папе Иноћентија IV да га именује заповедником и пружи му помоћ у борби против надолазеће нехришћанске силе са Истока. Од преговора се није даље отишло јер Душан изненада умире 1355. године под неразјашњеним околностима.

Наслеђује га једини син Урош који је био лабилна личност и неспособан као владар због чега га је народна традиција прозвала 'Нејаким', док је Душан остао упамћен као 'Силни'. Његова владавина обележена је распадањем државе на феудалне поседе којима су управљали обласни господари. Снага српске царевине ипак је скршена после пораза и погибије најмоћнијих обласних господара, браће Вукашина и Угљеше Мрњавчевић, од Турака у бици на реци Марици 1371. године. Исте године пада и мистериозна смрт Урошева, те је он био и последњи српски цар и немањићки владар Србије.

Иако род Немањића не постоји већ готово седам векова, њихово наслеђе има велики утицај и данас. Осамосталили су српску цркву, а српски народ се у њихово време национално, верски и културно дефинисао и уздигао. Немањићи су по много-чему задужили Србе, те најмање што можемо да урадимо јесте да поштујемо и чувамо земаљска и духовна блага која су нам оставили у аманет, као и да будућа покољења учимо да раде исто како се ови дивови српске повесности не би заборавили. Ова група је један мали допринос том циљу.

Династија је дала једанаест владара, који су владали Србијом од (1166)1168. до 1371. године: Владари:

* Стефан Немања, српски велики жупан (1166)1168-1196.
* Стефан Првовенчани, српски велики жупан 1196-1217, краљ Србије 1217-1228.
* Стефан Радослав, краљ Србије 1228-1234.
* Стефан Владислав, краљ Србије 1234-1243.
* Стефан Урош I, краљ Србије 1243-1276.
* Стефан Драгутин, краљ Србије 1276-1282.
* Стефан Урош II Милутин, краљ Србије 1282-1321.
* Стефан Урош III Дечански, краљ Србије 1321-1331.
* цар Стефан Урош IV Душан, краљ Србије 1331-1346, цар Срба и Грка 1346-1355.
* цар Стефан Урош V, цар Србије 1355-1371.

Бочна линија Немањића, по женској линији:

Бочна линија Немањића, по женској линији, унуке Немањиног сина Вукана Милице:

* Кнез Лазар Хребељановић (1371-1389)
* Деспот Стефан Лазаревић (1389-1427)

Кћерка кнеза Лазара, Мара удала се за великаша Вука Бранковића и са њим имала потомке који су владали Србијом:

* Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456)
* Деспот Лазар Бранковић (1456-1458)
* Деспот Стефан Бранковић (1458-1459)



За оне који би желели више да сазнају о овој, али и осталим српским династијама и историји српског народа уопште препоручују се следеће књиге:

* Српске династије, Андрија Веселиновић и Радош Љушић.
* Историја Срба, Владимир Ћоровић.
* Србија у доба Немањића, Милош Благојевић.
* Србија Немањића и Хиландар, Милош Благојевић.

Золтан Дани, херој



otišli su u rat sasvim običnim korakom.

Mnogi od njih nisu imali priliku
ni da marširaju.

Na rastanku:
popušili su još jednu cigaretu,
poljubili ženu i decu pred kapijom,
i sa torbom preko ramena
i porcijom na opasaču,
odgegali se pored kuća kao na svakodnevni posao
– u istoriju.

M. Antić




Војска од наших момака прави јаничаре

(разговарао Александар Дунђерин)

Од хероја рата до пекара

Бивши пуковник противваздушне одбране Војске Југославије који је командовао јединицом која је током НАТО агресије на СРЈ оборила три авиона западне алијансе (Ф 117, Ф 16 и Б 2), рођен је у Ковину 1956. године. После завршетка НАТО агресије премештен је у позадинске јединице, да би 1. септембра 2004. године био пензионисан на сопствени захтев. Ожењен је и отац је троје деце. Власник је мале пекарско-посластичарске фирме у Скореновцу.

Захваљујући Золтану Данију, пензионисаном пуковнику против-ваздушне одбране Војске Југославије који је командовао 3. дивизионом 250. ракетне бригаде ПВО, америчка војна индустрија 27. марта 1999. године завијена је у црно. Тада је, наиме, његова јединица оборила „невидљиви“ Ф 117 у атару сремског села Буђановци. Наша јавност углавном је до сада била обавештена о личној судбини овога официра, односно о његовом животном путу од ратног хероја, официра пред којом је стајала сјајна професионална каријера, до губитника који је због притисака војног врха морао да напусти армију и започне нови живот, као пекар. Мало пажње поклањано је чињеници да је јединица којом је командовао Золтан Дани успела да обори „невидљиви“ авион уз помоћ застарелог совјетскг ракетног система С-125 Нева (ракета дугих око 6 метара и тешких око 950 килограма), пре свега захваљујући одлично увежбаној и обученој послузи а и малом техничком унапређењу. Недовољно је познато да је та иновација, која је обесмислила битан сегмент војне стратегије САД-а и НАТО-а, те учинила видљивим „невидљиве“ летелице, коштала бившег официра Војске Југославије војничке каријере, те га увукла у шпијунску причу у којој су учествовали не само припадници генералштаба наше војске, него и многи официри западне војне алијансе, због чега је његов живот и живот његове породице био угрожен. Један од епилога ове до сада неиспричане приче јесте и сусрет Золтана Данија са пуковником америчке авијације, Зелком Дејлом, пилотом обореног авиона Ф 117 који је, по речима нашег саговорника, спреман да се у Србији поклони невиним жртвама НАТО агресије 1999. године. У ексклузивном разговору за „Печат“ Дани је пристао да први пут у медијима проговори о значају, о позадини борбених дејстава током рата 1999. године, о ситуацији која је у Војсци Југославије настала после потписивања Кумановског споразума, те о разлозима због којих је одлучио да се пензионише, напусти војску и прихвати улогу „срећног пекара“.

По вашим тврдњама дивизион којим сте командовали током рата 1999. године успео је да обори амерички борбени авион Ф 117 уз помоћ застареле совјетске батерије С-125 Нева, пре свега захваљујући вашем техничком унапређењу. Да ли сте после десет година од НАТО агресије на СРЈ у могућности да нам откријете у чему се састојала та иновација чије постојање оспоравају чак и људи из врха наше војске?

У ракетним јединицима ПВО сваке године вршила се стручно-специјалистичка провера која се састојала из више сегмената. Један од тих сегмената подразумевао је и проверу познавања средстава за напад из ваздушног простора страних земаља. У ранијем периоду наша војска била је упозната са наоружањем које су имале, како чланице Варшавског пакта, тако и чланице НАТО-а. Наравно, проучавање се пре свега односило на најсевременију технику којом су располагали потенцијални агресори на нашу земљу. А од најсевременијих средстава којима је крајем деведесетих година располагао НАТО, издвајале су се управо крстареће ракете, односно Ф 117, као авион „стелт“ технологије. О овом авиону први пут се код нас информација појавила 1986. године, и то у часопису „Крила армије“. У том листу објављене су неке карактеристике овог авиона до којих су могли да дођу наши обавештајци. Од тог тренутка Ф 117 постао је моје главно интересовање, јер нисам могао да верујем да постоји авион који лети а не види се, односно не може да се открије на радару. То ми је звучало невероватно, јер је било јасно да мотор за Ф 117, за авион тежак преко 23 тоне, не може да се направи од пластике, већ се израђује искључиво од метала. То значи да је електромагнетна енергија морала да наиђе на авион, и да се од њега одбије. Много касније сам схватио да је прича о „стелт“ технологији, наводно невидљивој за радаре, чист маркетинг. Био је потребан само начин да се та летелица учини видљивом, па сам 1996. године у Генералштабној школи, захваљујући пуковнику Војиславу Перовићу, добио прилику да проучавам могућности борбе ракетних јединица ПВО против „стелт“ технологије. Та моја иновација, коју данас војска оспорава, у основи је веома једноставна. Ја сам само одредио тачну фреквенцију на коју ће авион, као тело у ваздушном простору да резонује. Пошао сам од основних физичких закона. Познато је, наиме, да ће чаша, уколико на њеној ивици влажним прстом покушате да изазовете вибрације, и ако потрефите одговарајућу фреквенцију на којој резонује тај облик чаше – пући. Исто тако, ако постигнете да авион уђе у резонанцу са фреквенцијом коју сте поставили, онда ће он бити извор зрачења, и ви ћете га имати видљивог као да је на длану. То смо управо и ми урадили у нашој јединици, на осматрачком радару одредили смо ту фреквенцију, и успех није изостао.

Ви сте, дакле, први покзали да је Ф 117 видљив?

3. ракетни дивизио само је први практично учинио видљивом ту летелицу, али прве информације о Ф 117 до којих сам ја дошао, а тичу се употребе електромагнетне енергије у физичком смислу, постојале су у некој руској литератури и часописима. Преко наших обавештејних кругова ми смо дошли до тих информација, и ја сам их само искористио при сопственом истраживању. И друге велике војне силе које су се бавиле том проблематиком дошле су у међувремену, највероватније, до сличних решења.

На који начин сте тачно оборили „невидљиву“ летелицу западне алијансе?

Након откривања позиције авиона са осматрачким радаром, дали смо усмеравање нишанског радара у том правцу, пустили га да приђе на потребну даљину, а он, самим тим што је од метала, враћао је одређену фреквенцију, односно одговарајући сигнал. Тај сигнал био је мањих карактеристика на нишанском радару, али довољно велики да може да се прати и да се по њему изврше борбена дејства. А сама ракета која иде према циљу, односно њена бојева глава, садржи у себи радарски упаљач. Ако тај радарски упаљач не може да се активира зато што нема одраз од циља, онда та ракета ни неће експлодирати. А ми смо ракету, када је, на пример, Ф 117 био у питању, послали у рејон циља, радарски упаљач се укључио, а на основу њега активирала се бојева глава. Био је то доказ да је та наша фреквенција одлично функционисала и омогућила ефикаснија борбена дејства.

На основу овога што сте рекли произлази да ваша јединица не би била спремна за ефикасна ратна борбена дејства без ваше иновације?

Чињеница је да неке друге фреквенције које су биле коришћене нису дале резултате. На овој на којој смо ми радили постизани су, међутим, изванредни резултати у откривању и других авиона. Али није само та иновација била пресудна. Кључна је била врхунска обученост припадника наше јединице.

Кажете да је обученост била пресудна. Када је наша војска, односно ваша јединица почела озбиљне припреме за надолазећи рат са НАТО-ом који је најављиван још током 1998. године?

Почетком јануара 1999. године послато је наређење да све јединице морају своје ратне и материјалне резерве из својих магацина да расељавају из касарни, како би се сачувале, пошто се претпостављало да ће највероватније доћи до бомбардовања. Ја сам, међутим, самоиницијативно те ратне материјалне резерве почео да расељавам још од почетка децембра, па сам тај посао био завршио већ до половине јануара 1999. године. То сам учинио зато што сам претпоставио да НАТО неће чекати март месец за борбена дејства, него ће изабрати зиму, како би, што би, са војног аспекта, било логично, ударио по енергетским потенцијалима и довео нас у неугодну ситуацију у којој би се смрзавали и цивили и војска.

Чини ми се да би било логично да је тако размишљало и војно руководство наше земље. Па данас је већ познато да је бомбрадовање било планирано још за октобар 1998. године.

Да, требало је да почне још у октобру 1998, али је одложено. Не бих сада улазио у ту причу, а војни и политички врх државе вероватно је имао поуздане информације. У сваком случају, ја сам очекивао да нас НАТО нападне раније него што је то учинио. Али, зашто је важно ово што причам. Када смо раселили ратне и материјалне резерве, мене је командант пуковник Лазовић звао око 20. јануара и рекао да почнем са расељавањем, пошто није знао да сам то већ учинио. На тај начин, испало је да сам ја наређење извршио за један дан. Иначе, по редовном јануарском плану за обуку и васпитање, наш 3. ракетни дивизион требало је да се увежбава по апарутури „Акорд“ (скраћеница за тренажер који се спаја на ракетни систем и који имитира циљеве у реалном времену, према којима се може увежбавати послуга у откривању, праћењу и лансирању имитираних ракета). По том редовном плану, ми смо били предвиђени да вежбамо тек негде у мају или јуну 1999. године. Међутим, пошто смо ми на своју руку раселили ратне и материјалне резерве, а други су то тек почели да чине, ми смо могли да кренемо са увежбавањем на том уређају већ од првог фебруара. Требало је да вежбамо само до 15. фебруара, али пошто друге јединице нису завршиле расељавање до тада, добили смо прилику да увежбавамо још 15 дана.

Али, то значи да је ваша јединица имала прилику да се добро увежба. А шта је било са осталим јединицама?

Док су све остале јединице теглиле сандуке ми смо више од месец дана радили само увежбавање и пре и по подне, и у ноћним условима, такмичили се ко ће више имитираних циљева да обори, и тако у март ушли у топ форми. Осим тога, имали смо времена за стварање тимског духа, могли смо да правимо релевантне анализе где и зашто правимо грешке. Други, нажалост, нису имали прилику да се тако добро увежбају. И зато мислим да је искључиво због увежбаности наша јединица за време рата направила сјајне резултате, а не само због техничког унапређења. Без добро увежбаних и оспособљених људи ни техника, ни иновације ништа не вреде.

Какве губитке је претрпео ваш дивизион, а какве губитке је он нанео НАТО снагама за време бомбардовања СРЈ?

3. ракетни дивизион у односу на НАТО добио је битку 2:0, с тим што нам је један погодак био поништен. Ми смо скинули Ф 117 и Ф16, док нам не признају да смо оборили и Б 2 који је 20. маја пао 15 километара од границе у Хрватској. Ми немамо део тог авиона да би доказали како смо га оборили, али људи из Хрватске са којима сам разговарао, ватрогасци који су дошли да гасе шуму, признали су ми да је у Спачванској шуми пао авион велик као, како су причали, фудбалски терен. Са друге стране, ми уопште нисмо имали губитке, чак ни повређене војнике.

Како сте успели да сачувате људство?

Најпре, као што сам већ рекао, наша јединица била је одлично увежбана. Осим тога, кључно је било створити атмосферу где ће сваки војник знати шта је његов основни задатак. Наравно, без дисциплине, ратне задатке није могуће завршити, али мене је на пажњу терао и неки унутрашњи страх, страх од тога да не дођем у ситуацију да нечијим родитељима, нечијој деци, нечијим супругама изјављујем саучешће. Уосталом, то што нашим подређенима није фалила ни длака са главе, сматрам за највећи успех, не умањајући, наравно, остале резултате који су у борбеним дејствима остварени. Ипак, чињеница да смо ми за 78 дана 23 пута били мете, значи да смо имали одличне методе да их преваримо, да избегнемо њихове ракете. Знате, ако вас промаше једном, двапут или трипут, то значи да сте имали среће, али ако вас промаше 23 пута, то значи да имате систем одбране, и да он беспрекорно функционише.

У чему се састојао тај систем?

Ми смо се договорили да читав посао морамо завршити најдуже за 20 секунди. После 20 секунди све више се повећава вероватноћа да ће нас непријатељ открити и да ће нам на основу наше локације, на основу нашег укљученог радара послати противрадарску самонаводећу ракету која моментално уништава и технику и део људства. Зато је кључно било да не уђемо у 21. секунд, и зато и документарни филм који говори о тим данима носи наслов „21. секунд“.

Како сте се осећали ви и ваши ратни другови када сте чули да је потписан Кумановски споразум. Да ли је Војска Југославије, а посебно ПВО, могао да издржи даље борбе са НАТО снагама?

Што се тиче наше јединице, био сам уверен да ма колико дуго рат трајао, нама не може ништа лоше да се догоди. У сваком случају, и за време трајања агресије показало се да НАТО не може тако лако да открије наше положаје. НАТО није могао да дејствује по покретним метама, већ само по стационарним објектима, који не могу да се померају – по мостовима, болницама, путевима, раскрсницама, центрима везе. Рат у СРЈ показао је сву немоћ НАТО-а, показао да је снага западне војне алијансе више маркетиншког карактера, бар што се тиче могућности њихових борбених средстава. Да је ово што говорим тачно, сведочи и чињеница да је НАТО после рата у Југославији у великој мери променио и нека борбена средства и неке методе приликом ратовања. Са друге стране, чак и медијска кампања у вези са бомбардовањем је, како је рат одмицао, све више ишла нама на руку. Свету је постајало све очигледније да се рат у СРЈ не води због помоћи албанским избеглицама, већ због америчког експанионизма, да Албанци на Косову више беже од НАТО бомби него од наших снага безбедности, да је заправо НАТО створио хуманитарну катастрофу. Уосталом, сви ми у војсци били смо одавно свесни да је НАТО бомбардовање био завршни део плана разбијања СФРЈ који су секретари НАТО-а потписали још у Риму 1981. године. Са друге стране рат у СРЈ, и све оно што се дешавало на простору бивше СФРЈ, био је опомена и читавој Европи да НАТО може да изазове сукобе не само у Африци и Азији, него где год то жели.

Ако је већ све било тако познато, како онда тумачите понашање наше Војске, поготово приликом потписивања Кумановског споразума?

Уколико једно друштво, један народ жели да се организује у државу, да сачува свој идентитет, онда је неопходно да то друштво мора да има одговарајућу војну силу која ће чувати суверенитет и интегритет, а не само полицијску силу која изнутра обезбеђује ред и мир. Без војне силе немогуће је сачувати чак и одређене моралне вредности о чијој се разградњи данас тако често говори. Онога тренутка када вам неко смањује или одузима територију, а ви не можете да му узвратите, онда ви ни не можете да сачувате суверенитет, и он више ни у међународном погледу неће бити толико значајан. Јер чак и пријатељске земље тада схватају да је у питању побеђена држава, која више нема никакав углед у свету. А тада и непријатељ зна шта треба да уради како би вас искомпромитовао. Дакле, онда вас бомбардују и после тога доведу политичку структуру која ће радити управо онако како они желе, имајући наводни алиби ако не можеш да их победиш приклони им се. То је политика и тренутно владајућих структура, која је настала као директна последица Куманавског споразума.

Нисте ми конкретно одговорили на питање. Да ли је постојало расположење у војсци да се рат 1999. године настави?

Ми смо и деведесетих година, без обзира на то што су нам војни ресурси ослабили, због санкција и распада државе, имали моћну војску. То се и показало за време рата 1999. године, јер ми смо се свакако супротставили НАТО-у много дуже него што се очекивало, и то веома успешно. Могу да потврдим да је у тактичким јединицима, ПВО и радарским, којима сам и сам припадао, постојало веома велико расположење да се отпор продужи. А то није безначајан податак, јер, пошто се рат није водио на копну, ове јединице су заправо биле на бранику на отаџбине. Зато смо и потписивање Кумановског споразума дочекали са разочарањем. Колико год да је НАТО техничко-технолошки био јачи, ми смо били свесни да смо успели да их надиграмо, да их преваримо.

Изјавили сте да сте после завршетка рата добили задатак да напишите детаљан извештај, који је оцењен као строго поверљив. Спекулише се да је тај извештај после 2000. године био предат НАТО официрима који су били изузетно заинтересовани за ваша техничка унапређења у систему одбране наше земље.

Сви команданти основних јединица били су задужени да напишу извештаје о томе како су радили. И ја сам, наравно, у извештају објаснио начин нашега рада. Логично је да су сви извештаји оцењени као војна тајна. Ти извештаји представљали су искуства рата која су битна за развој сваке војске. Када је један јапански новинар дошао у Србију после 2004. године да разговара са мном (тада сам већ био пензионисан), он је пре тога отишао у Генералштаб наше војске да погледа извештај како би се боље припремио за интервју. Тамо му је речено да никакав извештај не постоји, нити да је постојала била каква иновација.

Међутим, сами сте у медијима раније изјављивали да сте после рата одбијали милионске понуде светских моћника да за њихове потребе ставите на располагање све оно што сте научили у војсци, своју вештину и умеће вођења борбених дејстава.

Одмах после рата долазили су представници многих земаља у свету. Не могу да вам кажем које су све земље биле заинтерсоване за моје услуге, јер бих тада имао велике проблеме, али ћу поменути да су Ирачани, тачније Садам Хусеин, били спремни да ми плате три милиона долара да проведем једну годину у Ираку, како бих обучавао њихову посаду. Садам је знао да се спрема агресија на његову земљу, и желео је да тамо формира способну екипу – за сваки оборени авион у току будућег рата нудио је милион долара.

Зашто нисте прихватили ту понуду? Нисте размишљали да поделите ваша сазнања и изум са оним земљама које су такође били на мети америчког и западног империјализма?

Тада сам још увек био у војној служби и нисам могао да одем у Ирак. Мене су пензионисали тек 2004. године. То би била издаја, дезертерство, да сам отишао. Ја сам их саветовао да по том питању контактирају са нашим војним и политичким руководством. Да је оно тако одлучило, ја бих отишао у Ирак, наравно, без икакве посебне новчане надокнаде, осим подразумевајућих војничких дневница.

А да сте којим случајем остали у Војсци Србије, и да је којим случајем она заинтересована за ваше услуге, да ли би била издаја и дезертерство, уколико би одбили да своје знање и способности ставите у службу НАТО-а са којом наша војска увелико сарађује?

За западну војну алијансу не бих никада радио. Али, будимо искрени, после 5. октобра у нашем Генералштабу свакодневно је боравило десет до двадесет официра НАТО-а којима је било доступно све чега год би се сетили. Сигуран сам да су проучили све могуће извештаје из рата, јер то им је било најдрагоценије. На основу тих извештаја могли су да добију сазнања о домету њихових борбених дејстава. То им је било од изузетног значаја пошто су се припремали за инвазију на Ирак. Посебно су желели да сазнају како је могуће да 120 хиљада наших војника, из активног и резервног састава, након Кумановског споразума изађу са Косова, када су они били убеђени да су током бомбардовања њихове положаје уништили. Тако су највероватније пронашли и мој извештај.

Да ли је постојао ико у војном врху наше земље који се супротставио жељи НАТО-а да стекне увид у наше војне тајне?

Наравно да је постојало много официра и подофицира који су били против тога. Међутим, после 5. октобра, и смене политичког руководства, ти официри били су скрајнути са руководећих функција у војсци – или су пензионисани, или су послати да обављају неке безначајне задатке, на местима са којих нису могли да утичу на сарадњу са НАТО-ом. И мене су после 1999. године ставили у позадинске јединице да радим као обичан референт, да би ме 2004. године пензионисали. А ви и ваше колеге пристали сте на то.

Да ли бисте онда пристали и да се, на захтев државе, а у име виших евроатлантских циљева, јавно одрекнете и ваше техничке иновације, и чињенице да сте обарали невидљиве летелице?

После 5. октобра 2000. године један човек из тадашњег ДОС-а, показао ми је план који су наше власти добиле. У том плану веома јасно и прецизно наведени су задаци које нове, демократске власти, треба да испуне у наредних десет година. Разградња војних ресурса и потенцијала у том плану један је од кључних задатака. За његовово остваривање представници ДОС-а добијали су милионе долара, и то у кешу. Но, без обзира на све то, без обзира на то што војска оспорава нашу иновацију, управо се договорам са људима који ће ми помоћи да формулишем научно саопштење које ће објаснити у чему се тачно састоји то техничко унапређење.

Какво је ваше мишљење о војним реформама које су заживеле после 5. октобра?

После рата на развој војске у нашој земљи гледало се, као и сада, сасвим другачије. Развој војске иде у правцу који нама неће одговарати у будућности. Наиме, став је да ми не треба да развијамо ПВО у правцу који смо раније зацртали, него да треба да, након уласка у Партнерство за мир, уђемо у НАТО савез и да ће нам западна војна алијанса гарантовати безбедност. На тај начин ће се из буџета, наводно, издвајати много мање новца, војска ће се смањити, а привреда ће тада, као, много боље функционисати. Међутим, то је само замазивање очију јавности. Тај концепт напросто неће моћи да функционише. Чини ми се да ви много не жалите што су вас пензионисали. Скоро 50 процената сјајних старешина у протеклих десет година пензионисано је. На неки начин срећан сам што су и мене пензионисали, јер да су ме оставили да се развијам по командној структури, сигурно бих дошао у сукоб са војним и политичким руководством наше земље, па би ме онда свакако пензионисали, или можда склонили на неки други начин.

Зар је баш толики страх новог политичког руководства постојао од војске, односно часних официра у њемим редовима?

Наравно да је постојао. О томе су добро знали и они са друге стране Атлантика, па су зато и кренули у потпуну демонтажу војске. Јер то је најбољи начин да се умири народ, да се осети беспомоћним, да каже готово је, више немамо куд. Уз јаку војску, и часне официре у њој, нашој држави никада се не би догодило све ово.

Да ли сте осећали да је ваш живот и живот ваше породице био у опасности после 5. октобра 2000. године?

Било је и разговора и претњи. Због тога сам и почео да се бавим бизнисом, и развијам пекарску производњу. Да бих сачувао своју породицу.

Да ли сте имали проблема са страним службама?

Десет дана после мог пензионисања посетила ме је америчка новинарска екипа из Асошијетед преса, која сарађује са америчком Централном обавештајном службом, и која је дошла да се лично увери да ли сам ја заиста пензионисан, или сам почео да се бавим тероризмом. Јер ЦИА се плаши да бивши официри, који су врхунски обучени, не крену у неке терористичке акције, пошто постоји велика опасност да они ударе по америчком поретку. Дошли су ненајављено, и упали у двориште куће у Скореновцу,где смо становали и затекли ме обученог у пекарско одело, свог у брашну. Када су схватили да је тај пекар пуковник који је оборио Ф 117, одмах су извадили камере, снимили ме, и направили интервју са мном у пекари. Било им је јако важно да ме прикажу као срећног пекара који више нема никакве везе са војничким позивом.

Управо то вам многе патриоте и замерају. Херој рата који је оборио Ф 117, одједном се повлачи, предаје, напушта војску и постаје „срећни пекар“. Делује помало деградирајуће.

Ја сам у души био потпуни војник. У понедељак сам одлазио на посао, а у петак се враћао. Спавао сам на послу. И онда, када смо направили резултат вредан светске пажње, неко ми је све то избио из руку. Тада сам осетио огромну горчину. То је као када би у неком спорту оборили светски рекорд, а због тога били избачени из репрезентације. Заправо, то је много горе, ви у спорту представљате земљу и остварујете лично задовољство, а у војсци сте из убеђења да браните земљу и народ, да све што сте радили јесте искључиво у интересу народа и државе. А одједном, неко вам оспорава да сте бранили државу. Шта је требало да радимо? Да седимо и кукамо како ништа не знамо и не можемо да учинимо за одбрану државе. После постављања на дужност референта у позадини, имао сам извесне здравствене проблеме и био сам у прединфарктном стању. Једна докторица на ВМА рекла ми је да је за моје здравље најбоље да напустим војни позив јер се никада нећу помирити са срамотом да после свега што сам учинио за одбрану земље будем кажњен пребацивањем у позадинску јединицу. Тада сам и одлучио да се вратим породици и кренем из почетка.

Ако вас добро разумем ви не желите ни под каквим условима да се вратите у активну војну службу? Не видите себе чак ни као предавача на војној академији?

У активну службу не намеравам више да се вратим. А сасвим сам сигуран да ово војно и политичко руководство од мене то никада не би ни тражило. А оно ће, имајући у виду какву подршку добија из иностранства, још дуго владати овом земљом. А што се тиче стања у којој се налази наша Војна академија, најбоље сведочи податак да будуће пилоте мотивишу на следећи начин: први питомац у рангу добиће прилику да се обучава директно у САД-у, у некој њиховој војној бази на америчким авионима. И нашим будућим пилотима то је сан, јер овде не могу да лете пошто нема горива! Наша војска на тај начин од наших момака прави извршиоце, припрема их да ратују за америчке потребе! Мене никада нису позвали на Војну академију да причам нашим питомцима о искуствима из рата 1999. године, да говорим о успесима 3. дивизиона који је обарао америчке авионе. Напротив, наши најбољи пилоти сутра ће да се обучавају управо на тим авионима у САД-у. Да постану део америчке војске. Зато данас једино осећам обавезу да причам о том сјајном тиму који је дао немерљив допринос одбрани земље током НАТО бомбардовања 1999. године. То је моја обавеза према нашем народу. Народ је деценијама издвајао новац да се ми обучавамо и оспособљавамо за одбрану отаџбине. Зарад тога моја је обавеза да сведочим о тим догађањима, јер сви смо ми некад били поносни што смо на бранику отаџбине. И само због тога сам позитивно одговорио на вашу молбу да правимо овај разговор, на молбу Жељка Мирковића да се направи документарац „21. секунд“ који говори и о јединици у којој сам командовао.

Не плашите се да ће можда и вама судити због учешћа у одбрани земље, као што суде вашим саборцима из копнених јединица?

Тога се не плашим, јер да је било макар и најмање основе за тужбу они би то већ одавно искористили, гледали би да то прикажу као акт тероризма. Међутим, не постоји никакав основ за то.

Не чини ли вам се да ће суђења у Хагу деморалисати и будуће генерације официра?

Нажалост, можда хоће.

Пошто већ не желите, односно, како кажете, немате прилику да кроз војнички позив, дате допринос земљи, зашто се не укључите у политички живот и на тај начин покушате да утичете на оздрављење нашег друштва?

Имао сам много понуда да почнем да се бавим политиком. Неке политичке структуре овде у Ковину желеле су да ме виде чак и као председника општине. Међутим, у мом десетогодишњем плану таква активност не постоји. Наравно, слажем се да је могуће дати известан допринос у политици, али то ће моћи да учине тек будуће генерације. Моја генерација, ма колико се бавила политиком, неће моћи много да промени ситуацију у земљи, јер страни фактор је толико новца уложио у наше политичаре на власти, да неће дозволити да се на политичкој сцени појаве истинске патриотске снаге које би срушиле овај поредак. Једино што је могуће данас учинити јесте вратити понос нашем народу. Децу треба васпитивати тако да се осећају поносна што су из Србије, да им она буде прихватљива за живот, да не одлазе из земље. Деци морамо да објаснимо да су основне вредности однос према породици, однос према отаџбини. Наше троје деце не желе да оду из Србије, и мислим да смо, супруга и ја, постигли огроман успех онога тренутка када смо их научили да треба да поштују основне вредности друштва, да воле своју земљу. Само на тај начин можемо у перспективи да вратимо нашој земљи углед и снагу коју је некада имала. На тај начин доприносим оздрављењу овог друштва, а на некој политичкој позицији не би дао никакав допринос, чак ни као председник општине, мене би избрисали, не бих пристао да радим како то данашњи политичари чине, не бих пристао да будем само марионета која служи туђим интересима. Зато сам свим странкама, бар овде у Ковину, рекао: можда сам ја за вас најбољи избор, али ви за мене никако нисте.

уторак, 6. април 2010.

Проконзул Јудеје Публије Лентула о Господу Исусу Христу

У данашње време се појавио и сада је жив један човек, испуњен свакојаким врлинама, име му је Исус Христос. Народ Га поштује као великог Пророка, а његови уценици га називају Син Божји. Он васкрсава мртве, лечи од разних болести и телесних мана силом својих речи.
Овај човек је висок са чврстим стасом. Цео његов лик је пун озбиљности и делује на све посебном силом, тако што свако кога погледа одмах осећа љубав према њему, а у исто време и посебан страх. Боја његове косе је слична боји зрелог ораха, равна до ушију, али без сјаја. Од ушију и низ плећа коса му је сјајна и коврџава, на средини раздељена, по обичају Назарећана. Чело му је глатко и ведро и нема никаквих пега на његовом лицу које је украшено благим руменилом. Нос и уста су му правилна. Боја браде је иста као боја косе; густа са средњом дужином, при крају раздељена. Његов поглед је тих, величанствен и пријатан. Његове очи имају небесну боју и сјај и продиру у дубини душе. Он је сасвим пријатан када позива и поучава; али строг и страшан када изобличује неправде. Црте Његовог лица изражавају једну привлачност за усхићење и особитом величансвеношћу. Нико га није видео да се смеје, али су га често гледали како му сузе теку из очију. По расту је висок, руке су му праве и Он их често подиже горе. Плећа су му широка. Прича мало, са озбиљношћу и свака његова беседа је пуна смисла. Отворено да признам: овај човек лепотом надмашује све људе.
У Њему истина је очигледна без лажи.

*


Od 60 hiljada vešala, koliko je Austrougarska tokom rata podigla u svojoj državi i na okupiranim teritorijama, dobar deo otpada na Srbiju. (Prema izjavi austrougarskog generala Bekića zagrebačkom listu ”Agramer Taglat„, za vreme okupacije obešeno je u Srbiji, odlukom vojnih vlasti, 11.000 lica, ali stvarni broj obešenih bez presuda treba da je bio desetostruko veći!).

Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, poginulo je na ratištima ili umrlo od rana i epidemija 402.435 obveznika. Tako velike gubitke, u odnosu na broj stanovnika nije imala ni jedna druga država...

Samo u 1914. godini srpska vojska je ostala bez 2.110 oficira, 8.074 podoficira i 153. 373 vojnika.
Do septembra 1915. iz spiska živih izbrisano je 172.508 boraca.
Tokom prelaska preko Albanije život je izgubilo 77.455 vojnika, a na Solunskom frontu, 1916, 1917. i 1918. godine - 36.477. Sem svega navedenog, godine 1915, na teritoriji Srbije 34.781 vojnik umro je od rana ili bolesti.

Austrougarski zlocini u Macvi, 1914. godine: Naredba je glasila - uništi sve što je srpsko, ubij sve što srpski govori!

Koliko su ovi gubici bili veliki, može se zaključiti i na osnovu podatka, da je iz čitave Hrvatske i Slavonije u Prvom svetskom ratu poginulo - u Srbiji, zatim u Rusiji i na italijanskom frontu oko 70.000 vojnika (oko 150.000 bilo je zarobljeno, većinom u Rusiji).
I u zarobljeništvu je stradao veliki broj srpskih vojnika - u svemu 81.214 bora

Velike gubitke civilnog stanovništva imala je Srbija u ratu 1914-1918. godine i u civilnom stanovnistvu - 845.000 racunajuci u taj broj i zene i decu.
Samo od gradjana koji su posli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo 140.000. Epidemija tifusa 1914-1915. godine odnela je oko 360.000 života.

Ukupno, prema podacima iznesenim na Konferenciji mira u Parizu, Srbija je, sto vojnika a sto civila izgubila 1.247.435 ljudi - 28 odsto od celokupnog broja stanovnika 1914. godine, kada je rat počeo. (Prema podacima saopstenim u Narodnoj skupstini 1921. godine, broj žrtava rata iznosio je - 1.000.356). Sa teškim invalidima, nesposobnim za samostalan život i privredivanje, gubici Srbije iznosili su pak 1.511.415 ljudi.

Invalida je bilo toliko u Srbiji posle 1918. godine da su se od njih mogle formirati čitave divizije... Oni su predstavljali veliki problem za opustošenu Srbiju. Isto tako veliki problem su bila i ratna siročad, nedorasla deca, koja su ostala bez hranioca, često i bez oca i bez majke... Njih je bilo oko 500.000.

Stradanje civilnog stanovnistva u Srbiji ilustruju i podaci o ”bežaniji„, naročito u 1915. godini, kada je iz samoga Beograda, na primer, izbeglo skoro 75.000 stanovnika, iz Beogradskog okruga - 80.000, iz Podrinjskog - 240.000, Valjevskog - 107.000, Uzickog - 75.000, Rudničkog - 84.000.

U vrhu austrougarske države, u Becu kao i u Budimpešti - kako istorijska istraživanja pokazuju - smatralo se da su teror i genocid u okupiranoj Srbiji jedino sredstvo koje može, za doglednu budućnost, da eliminiše Srbiju kao društveni i politički faktor u istorijskim zbivanjima na Balkanu i da spreči da Srbija bude glavni činilac okupljanja Južnih Slovena izvan Habsburške monarhije.

Mnoge dokaze za upravo receno izneo je i svajcarac R. A. Rajs. On je pedantno zabeležio mnoge primere ubijanja zarobljenika i ranjenika, žena i dece. Ranjeni i zarobljeni vojnici srpske vojske bili su čak i živi spaljivani. Takav je slučaj bio sa pešadijskim majorom Kostom Todorovićem, starešinom jedne četničke jedinice koja je u avgustu i septembru 1914. godine vodila borbe u Bosni, i njegovim pratiocem Jovanom Zivanovićem, studentom iz Bosne. Tesko ranjen u okršaju sa austrougarskom vojskom u slabine i obe noge, Todorović se sa svojim pratiocem sklonio u jedan plast sena, da bi tu, tako prikriven, sačekao dolazak noći. Bio je otkriven, medutim, i zajedno sa svojim pratiocem živ spaljen...

„Tajna istorija Austrije”


GENOCID NAD SRBIMA NE PRESTAJE, DANAS GA SPROVODE NEKIM DRUGIM SREDSTVIMA

Kako je to ne tako davno bilo u Evropi napisao je Alfred Miseljsa: „Tajna istorija Austrije”

Ova knjiga je napisana 1861 godine. Politika austrijskog dvora bila je samo je zločin, razbojništvo, zelenaštvo i prevara. Svaki kontakt običnog čoveka sa vrhom, dovodio je do angazovanja tajne policije a onda do represija tipa zatvor, nestajanje sa lica zemlje porodice, plemena pa i čitavih oblasti.

Delovi i citati su iz knjige i drugih izvora (A. Rajs, istoričari...), a tiču se Austrijanaca i Madjara (i nj pomagača), njihovog odnosa prema Srbima, itd. Ovde su delom sistematizovani i dati na uvid najzanimljiviji detalji (radi pozornosti i “sučeljavanja” s prošlošću, ne radi raspirivanja mržnje, jer istina tome ne služi):


Tako se desilo 1524 god.u vreme Ferdinanda II kada je 30 000 živih ljudi, sa ženama i decom, zakopao... vadjenjem jezika klještima, sečom nogu i ruku, paljenjem, razvlačenjem konjima na repove...

Ferdinand katolik se na jednoj strani molio Bogu a na drugoj strani ubijao po hiljade nedužnih ljudi. Naravno sve je to činjeno prema pripadnicima drugih naroda, ne prema Nemcima i onima koji su se konvertovali u katoličanstvo.

Glave i ruke mučenika stajale su i po deset godina javno izložene. Deca ostalih vera koji nisu bili katolici morali su nositi crvene trake oko vrata kao znak mesta gde će se šetati nož ili sekira dželata kada on to zaželi.

Cela imanja, ne samo kažnjenih ni zbog čega, nego i imanja celog naroda su oduzimana, crkve i oltari nikada nisu postedjivani...

Novac nominalne vrednosti od 12 groša izdat od carskih blagajni, devalvirao je bez razloga na 1 groš sa ciljem da se osiromasi slovenski i srbski deo stanovnistva. Vojnici ove carevine zla su na svakom mestu otimali, ubijali i silovali sa blagoslovom imperatora i crkve.

(pročitati ”Seobe” Crnjanskog)

Oficir koji se isticao u zlodelima uvek je bio unapredjivan. Vojska je sačinjavana od razbojnika, otpadnika od ljudskog roda bez obraza i časti. Prosto rečeno, psi rata. Ovima nije bilo dozvoljeno da se žene pa je to možda jedan od razloga silovanju. Oficiri ovih vojnika su se odevali u najšarenija odela kao divljaci što se mažu raznim bojama i ličiše na papagaje... pljačkali su ovi poštene ljude pa i svoje... roditelje i rodjake.

Uz sav užas koji je činila vojska, bile su i razne komisije koje su na svakom koraku iznudjivale novac od siromašnih.

Država je uzimala i prodavala imanja kad je htela i kako je htela. Ona je imala pravo jer je sve pripadalo imperatoru ..

Da bi iznudili novac hvatali su i mučili decu na očigled roditelja a decu pravoslavnih i protestanata su sekli na dve polovine živu i jednu polovinu su davali ocu a drugu majci govoreći: „Evo vam ih sad u dva vida” tj. u vidu hleba (u pričešću) i u vidu vina.
Sveštenike, sve osim katoličkih, vojnici su žive pekli, nabijali na kolje, parali im trbuhe, obeščašćivali njihove žene i decu. Prilikom susreta pucali su u narod baš kao u metu.

Sve je ovo cinila ta kulturna zapadna carska vojska po blagoslovu PAPE I VATIKANA, koja je u nuždi znala da moli puzi i laska. Sve je ovo se može pročitati u kulturnoj zapadnoj carskoj arhivi „demokratske” Evrope.

Sve se ovo krije po arhivama i ne može se štampati.

Takodje su izdavali zakone da svi oni koji nisu katolici ne mogu trgovati, da se kažnjava sa 100 forinti onaj ko primi jeretika na stanovanje, a ako primi sveštenika ne rimokatolika ide na gubilište.

Mešoviti brakovi su zabranjivani, bolesnici koji nisu bili katolici izbacivani su na ulice.

Svuda su podmetani preobučeni vojnici kako bi zametali kavgu sa poštenim stanovništvom, a onda su dolazili vojnici naravno carski i masakirali nenaoružane ljude, decu i žene.

Od 10 000 000 Srba u Evropi toga vremena ostalo je samo 180 000 Lužičkih Srba, sve je utamanila slavna carska vojska za vreme tridesetogodišnjeg rata.

Narod je podivljao u ovom vremenu pa je i ličio na zver i to je bilo u vreme stupanja Marije Terezije na presto pa i za vreme njene vladavine.

Zveri su ostavljale svoje brloge i šetale se pustim selima i u njima proždirale žive ljude, pa kada je nestalo ljudi pojedoše im i obuću.

Lepolod je raspisao nagradu od 600 forinti ko izumi najteži način mučenja kao da nije bilo dosta, razvlačenje na točak, spaljivanje, nabijanje na kolac, čupanje nokata...

Sve sukobe u Austriji sami carevi proizvodise naravno preko svojih činovnika sa ciljem da utamane one oblasti gde su živeli Srbi.
Habzburski dom je uvek sa smehom utamanjivao one kojim je nešto kao činio i davao.
Jednom rukom su kao davali ali pre nego što je dao imao je plan kako će ga hiljadu puta naplatiti.

Jozef Redlih u svom dnevniku, u zabelesci od 22. novembra 1914. godine, napisao je i sledeće: „U Hrvatskoj sprovodi Frankova partija režim užasa. U Sremu je ubijeno deset hiljada Srba... Koliki je broj ubijenih Srba u Bosni i Hercegovini, to ne zna niko... I tamo se sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih...”

U zabelešci od 8. oktobra 1914. godine, Redlih je pak naveo, da u Sremu i južnoj Ugarskoj i komesari vode rasni rat protiv Srba. Stotine i stotine su uhapsene bez ikakve krivice.
To što čine Hrvati je samo ono čemu ih uče njihovi „velečasni”...svake subote se pridikuje isto...

POBITI PRAVOSLAVNE...POKRSTITI PRAVOSLAVNE...PRAVOSLAVNI SU POGANI...PRAVOSLAVNI SMRDE...
JOŠ GORE SE ČUJE U DZAMIJAMA...!

Na neki način, i te strašne 1914. godine, ponovile su se slike iz davnih vremena, izmedju ostalog, i iz 19. veka, kad su, na primer, posle čuvene Pop-Jovicine bune (bune popa Jovice Ilića) iz 1834. godine, odsečenim glavama srbskih seljaka bili „okićeni” gradski bedemi u Gradačcu.

U besprimernoj seči Srba u vreme ustanka, 1875-1876. godine, stradalo je i staro i mlado, sve to se sa tri prsta krstilo. Tada je samo handžarima i sabljama, prema jednom engleskom izvoru, „hladnokrvno sasečeno šest hiljada staraca, žena i dece”. Mnogi Srbi, uglavnom na prevaru uhvaćeni, bili su u ovo vreme jeze i strave i na ražanj naticani i pečeni na unapred pripremljenoj vatri,

Kad je Austrougarska zaratila sa Srbijom, jezuita Puntigam je poveo akciju u Beču da se na srbska imanja počnu intenzivno naseljavati „dobri katolici” - katolici Austrijanci, ali i katolici Sloveni - „verni caru”, i to u tolikom broju da bi u sto kraćem vremenu mogli da „postanu premoćni” i da „vladi obezbede uspešan rad”.

Na hiljade i hiljade Srba internirano je zatim u brojne logore u Madjarskoj, Austriji, ali i u samoj Bosni. U logoru u Aradu boravilo je skoro 3.500 interniranih bez Srba iz Sarajeva. Samo kroz logor u Doboju, prema podacima P. Slijepčevića, prošlo je preko 16 hiljada muškaraca i isto toliko srbskih žena i dece, tako da je Doboj, uz Arad, bio - „grobnica našeg sveta”.

Veliki broj srbskih seljaka bio je streljan ili obešen, ponekad po sudskoj presudi, a mnogo češce bez nje. Izvršioci su u mnogo slučajeva bili takozvani zuckori (hrvati i muslimani) ili pak pripadnici regularne austrougarske vojske.

Bogojeviću kod Trebinja pobijeno od zuckora-muslimana osamdeset i troje srbske dece, a obešeno 85 odraslih. Izneo je da je zuckore, medju njima i one koji su na drumu za selo Tuli ubili 17, ni krivih ni dužnih Srba.

Историја Маћедоније


Извори и мишљења о српској народној припадности житеља Јужне Старе Србије

1) Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град "Серблиа" на положају југо-западно од Солуна има своје име од својих српских основача (око раног 7-ог века) .У 10-ом веку исти град је споменут као "Српчиште" у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.

Constantin Porphyrogenitos "De Administrando Imperio" cap.32, pp.152 ed.Bonn
"Starine" 14, 1882 pp.16

2) Око 680 године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малој Азији од стране Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар (БЈР Македонија) .Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681 и чињеница да је овај град био Епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну Српску популацију.Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа - (Српско Насеље) .

Constantin Porfyrogenitus "De Administrando Imperio"
Ердељановић, Ј. "О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века" Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189
Lequen, M. "Oriens Christianus" I, 1740, pp.659-660
Micotky, J."Otiorum Chroate", Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112
Niederle, L. "Slovanske starozhitnosti" Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446
Ostrogorski, G."Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi", Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599
Ramsay, W.M. "The Historical Geography Of Asia Minor", London, 1890, pp.183, pp.210

3) Око 1229-1230 године Бугарски Цар Иван Асен II поставља натпис у Трнову: "Узео сам земљу од Адријанополиса до Драча, грчку, албанску, још и српску".Изразито севернији положај српских држава тог датума даје повод хипотези да је споменута српска земља јужно од те црте област насељена Србима.


Daskalov, H.S. "Otkritija v drevnei stolicji Bolgarskoi, Ternovo"Moskva, 1859 pp.18-19
Дуйчев , И. "Цар Иван Асен II" ,София, 1941 стр.23-24
Makushev, V "Bolgarija v' koncjah XII i v pervoi polovini XIII veka" , 1872 pp.56-57

4) У Душановом Законику изданом 1349 и 1354 у Скопљу и Сересу, спомињу се следећи народи као становници Србије: Срби, Грци, Албанци (Арбанаси) (Чл.77, 82) , Арумуни (Власи) (Чл.32, 77, 82) , Саксонци (Саси) (Чл.123).

Новаковић, Ст.. "Законик Стефана Душана Цара Српског 1349-1354", Београд, 1898

5) Деспот Угљеша у писми из 1366 писаном у Скопљу каже да је господар српске земље, Грчке и Поморја.

Новаковић, Ст. "Законски Споменици Српских Држава Средњег Века", 1912, стр.509

6) Патријарх Цариграда спомиње господара Србије, Угљешу у писму из 1371 године.Држава Угљеше налазила се око доње Струме.

Mikloshich, F & Muller, J. "Acta et diplomata" I, 1860, pp.571

7) Место битке на Марици 1371 године, када су се Краљеви Вукашин и Угљеша, предводећи своје војске, сукобили са Турцима, било је названо "Сирф-Синдуги"-"Српски Пораз".

Jorga, N. "Geschiste des Osmanischen Reiches" Vol.I, cap IV, pp241

8) У другој половини 14-ог века, монах Исаија спомиње да је Угљеша покренуо Српску и Грчку војску и његовог брата Вукашина, и да су са том војском кренули на надирајуће Турке.

Новаковић, Ст."Срби и Турци 14 и 15-ог века, 1893, стр.184
Mikloshich , F. "S.Joannis Chrystostomi homilia in ramos palmarum", 1845, pp.71
Mikloshich, F. "Chrestomatia Paleoslovenica", 1861, pp 41

9) 1395 године Михаил Палеолог и његова супруга Јелена успоставили су задужбину Јеленином оцу, Константину Дејановићу, Господару Србије.Држава Константина налазила се око реке Струме.

Mikloshich, F. & Joseph, M. "Acta et dipolomata", 1862, pp.260

10) Белешка из 1401 од стране владе Млетака спомиње посланика "Константина, господара Србије, која је око наше драчке области" (Constantini domini Servie teritorii, quod est circa teritorium nostrum Durachii) .

Ljubich, S. "Listine" 4, 1874, pp.437

11) Бугарске Хронике, пореклом из 15-ог века садрже одломак по коме је Турски Султан Мурат отишао да покори или Бугаре или Угљешу.Угљеша и Краљ Вукашин "скупили су велику српску војску".

Bogdan, J. "Archiv fur Slavische philologie" 13, 1891, pp.481; pp.493

12) Димитар, писац из Кратова, записао је да му је задатак да преведе "Закон" (v ezhe sastaviti mi pisaniem srbskoga ezika sochinenie, rekshe knigu imenuemu zakonik) за Охридску Архиепископију из грчког на српски језик, по наређењу Охридског Архиепископа Доротеја, који га је посетио у Кратову јер саборна Црква у Охриду није имала ту књигу на српском језику (po eziku srbskom) него само на грчком.

Kachanovski, V. "Starine" 12, 1880 , pp.255

13) Остаци Ивана Рилског су пребачени од Трнова у Рилски Манастир.Тај догађај је био описан од стране Владислава Граматика, 1469 године, који спомиње српске војнике на Маричкој Битки Remains of John Rilski are transferred from Trnovo in the Monastery of Rila.That was described by Vladislav Gramatik, in 1469, who also mentioned Serbian soldiers (Srbskiie voje) in the 1371 Marica battle.

Новаковић, Ст. , "Гласник Српског Ученог ДруштваGlasnik Srpskog uchenog drushtva" 22, 1867, стр..287

14) Негде при крају 15-ог века Мађарски историчар Бонфини пише о "Македонији, коју сада зову Србија".("Macedoniam quam Serbua nunc appelant") .

Ant.Bonfini "Rerum Hungarii Indec." II lib IX, Viennae, 1774 pp.248a

15) Године 1515 Ђорђе Кратовац је спаљен.У његовом житију стоји.."..од српског корена и вођен Светим Духом оставио си отаџбину и сроднике у Кратову и пришао си граду Софији".(Ot korene srpskago i douhom svetim vodimi ostavil jesi otachastvo i srodniki izhe v' Kratovja, prishel jesi k' Gradou Sardaskomu).

Новаковић, Ст. , "Гласник Српског Ученог Друштва" 21, 1867, стр..154

16) Стефан Герлах пише 1574-те да је рођак Мехмед Паше постао Архиепископ у Бугарској, и његово седиште је десет дана далеко од Једрења, у граду Охриду, на граници Епира и Србије.(Zu eineim Erz-bischopff in der Bulgarey gemacht worden, hat seinen Sitz zehn Tagreiss von Adrianopol, in der Stadt Ochrida, in der Grantzen Epiri und Servien) .

Gerlach, S. "Tage-Buch", Frankfurt, 1674, pp.64a

17) Јаков Соранцо из Венеције стиже у Скопље, у провинцији Србији, године 1575.

Matkovich.P."Rad. Jugosl. Akad." 124, 1895, str.131

18) У Краљеву (Румунија) , Поп Јован оставља запис да је Србин од места Кратова (Srbin od mjasta Kratova) .

Стојановић, Љ."Стари Српски Записи и Натписи" I, 1902 , стр..752

19) Мартин Крузис у својој књизи спомиње "...Скопље, велики и веома насељени град у Турској у краљевини".("Vscopia, or Scopia, a great and populous City of Turkey in the K. of Servia").

Crusius, M. "Turcogreciae libri octo", 1584, pp.5

20) 1584-те Католички Клерик Александар Комуловић спомиње да је у Србији ("Servia"), Скопље главни град ("Scopia principale citta") и да се налази у средини провинције (nel mezzo della provincia) .

Fermendzhin, E. "Acta Bosniae" "Monum. Slav. Mer. XXIII 1892 str.39

21) У 17-ом веку, Хаџи Калфа, турски географ бележи да су планине Костурске области насељене Србима и Аромунима.Такођер спомиње да на обали језера између Сереса, Солуна и Сидерокапса постоји село насељено Грцима, Србима и Аромунима.

"Rumeli und Bosna, Geographisch beschrieben von Mustapha Ben Abdalaih Hadschi Chalfa aus dem turkischen ubersetzt von J. von Hammer" Wien 1812 pp.80; pp.97

22) Митрополит Јеремија из града "Пелагон" (Битољ) стиже у Русију 1603 године рекавши да је дошао из српске земље

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7112, Дец..19

23) Октобра 1605 изаслаништво монаха иде у Русији и међу њима био је Ђакон Авксентиј од српске земље, Николскога Манастира на Струмици (ЋSerbskoi zemli nikolskoga monastira chto na Strumicja, Diakon AvksentiiЋ) .

"Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim" , I, 1858

24) 1609, у архиву Ватикана, споменута је Католичка Црква у Скопљу, Србија ("La chiesa di Scopia in Servia") .

Horvat, K. "Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini" XXI, 1909

25) Митрополит Сергије каже да је постављен за Митрополита Гревена од стране Охридског Архиепископа Нектарија српске земље. ("Posvjashchen on na mitropoliju grevenskuju arhiepiskop ohridskim , Nektariem serbskoi zemli") .

"Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim" II, 1860 pp.29

26) Коментар Доминиканца Никола Лонгија из Дубровника:"Корисно је поставити 3-4 српских свештеника у Србији, јер у Нишу, Крагујевцу, Јагодини, Црној Гори* и Кратову, говори се српски."

*Скопској Црној Гори

Acta. S. Congr. Vol.3. Fol.24 A D Congr. diie 20 decembris 1622

27) Надбискуп Бара Бјанки дели Србију на Горњу и Доњу.У област Горње убраја Прокупље, Ново Брдо, Трепчу, Јањево, Скопску Црну Гору, Скопље и Кратово, места где су сви "Католици српског језика".У Доњу Србију убраја Призрен, Гури и Шегец.

"Arch. S. Congr. Visitte.Vol 16. Fol. 239.

28) Архиепископ Охрида Аврам, са пратњом, стиже 1634-те у Русију.При распиту, рекли су да су Грци српске земље града Охрида (Grechane Serpskie zemli iz Ahridona Goroda) .

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7142, No 8

29) Обраћајући се Руском Цару Михаилу 1641 године, Скопски Митрополит Семион напомиње да је из српске земље. (Serbskie zemli Semion mitropolit) .

Димитријевић.С. "Спом. Срп. Краљ. Акад." 38, 1908 стр.60a, стр 60b

30) 1644-те, Србин Димитрије Николаев из Костура стиже у Русију (Serbjanin' Dmitrei Nikolaev).

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7156

31) Католички свештеник Петар Богдани написао је 1650-те препоруку за његовог рођака, Андрију Богдани из Албаније, рекавши да је "препоручен за Архиепископију у Охриду у Србији".("Proposto per L'Archivescovato d' Ochrida su in confini della Servia") .

Fermendzhin, E. "Starine" 25, 1892, pp.172

32) 1651 године, Кратовски Митрополит пише Руском Цару: "Моји прародитељи и предци су господари српске земље Кратово".

Димитријевић, С. "Гласник Српске Краљевске Академије", 58, 1900.

33) 1652 У Архивама Руског Царског Дома , забележено је да је Српски Митрополит Михајло присутвовао ручку са Руским Царем.Ради се о истој личности из горњег одломка.(Serbskii Mitropolit Mihailo)

"Filologicheskaja nabljudenija A.H. Vostokova".1865, pp.184

34) 1653 Јеромонах Дамаскин је написао писмо своме рођаку, Митрополиту Кратова Михајлу, које садржи закључак о милости Руског Цара према "нашем српском језику".(Jeziku nashemu Srbskom) .

Станојевић, Љ "Стари Српски Записи и Натписи", I, 1902. Бр. 1547, Бр. 1562

35) Споменути су Католички мисионари у Србији (Servia) и међу њима господин Стефан кратовац ("In Cratovo d.Stefano da Cratovo") .

Fermendzhin, E. "Starine" 25, 1892, str..194

36) У натпису од 1659 стоји: "Михаил Митрополит, посетилац Светог Божјег Гроба Светог Јерусалима од Српске земље града Кратова" ("Mihail Mitropolit, poklonik bozhia groba svetago Ierusalima ot Srbskie zemli grada Kratova") .

"Chtenija v imperatorskom' obshtesvja istorii i drevnosti Rossiiskih pri Moskovskom univerziteta" Moskva 1896 II 5th part pp.4a

37) 1665 године Софијски Архиепископ Петар Archbishop Petar бележи да "Сада у овом Краљевству Србији постоји једна Митрополитска Црква, она Скопска":("Al presente si trovano in cotesto regno di Servia una chiesa Metropolitana, cioe, Scopia") , додајући да је Папа Урбан 8-ми у својој декларацији оснивања "Илирског Колегија" изјавио да "постоје три Бискупије у Србији-оне у Скопљу, Јустинијани званој Призрен, и у Нишу".("Che sono del regno di Servia tre vescovati:cioe Scupi, ovvero Scopia, Justiniana detta Prisren, et anche Nissa") .

Fermendzhin, E. "Starine" 25 , pp18

38) Питер Хејлин, енглески географ под одредницом "Србија" ставља-"главни градови тамо су 1.Ниш 2. Видин (од Турака зван Киратов) 3. Кратово.....9.Скопље, од Птолемеја звано Скупи.": ("Principal towns hereof : 1.Nissa 2.Vidina (by the Turks called Kiratow) 3.Cratova........9.Scopi, by Ptolemy called Scupi.")

Heylin, P. "Cosmographie in four books" London, 1666

39) 1666 године Митрополит Ананије од Кратова у допису са Руским Царем, спомиње "Михајла, Митрополита Срба" ("Mihaila Mitropolita Srbian") .

Димитријевић, С. "Споменица Српске Краљевске Академије", 38, 1900 стр.64б

40) 1667-е Цар Леополд даје повластице Грцима (Graeci) и Србима (Rasciani) који су емигрирали ка Северној Мађарској при чему је "већина њих долазила из Македоније" ("Praesertim autem ex Macedonia adventum") .

Витковић, Г. "Гласник Српског Ученог Друштва", 67, 1887, стр.128;стр.131

41) Унутар "Извештаја о Српској или Скопској Диоцези ( Relazione della diocesi di Servia o Skopia ) набројана су главна места у Србији"Призрен, Скопље..."
(" Li loughi principali della Servia: Prisren, Scopia ....")

Fermendzhin E., "Starine" 25, 1892. pp. 195-196

42) 1676.Секретар "Друштва За Пропаганду Вере" "De Propaganda Fide" написао је извештај Папи Иночентију о Католичкој Цркви у Босни и суседним земљама, у којем је спомненут Бискуп Скопља, Андреа Богдани.

Horvat, K. "Glasnik Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine" XXI, 1909, pp.393

43) Око 1680 Урбан Чери јавља у рапорту папи Иноћентију IX о Архиепископу Скопља у Србији.

Theiner, A." Vetera. Monum. Slav. Mer. Histor. Ill." II, 1875, pp 213

44) Надбискуп Скопља описује Србију и каже да је "Скопље главни град Србије" ("Scopia....metropolli di Servia") .Даље, спомиње да су Православне "куће у Скопљу Грчке и Српске".("Case Greche e Serviane").

Theiner, A. ibidem, pp. 220

45) Канонска Посета Надбискупа Скопског Петра Богданија 1680-те садржи забелешку да су становници Скопља Грци, Срби, Јевреји и Јермени.


"Scritture orig. rif. nelle. congr. gen. vol. 482 ad congr. die 5 maii 1681 Nro 24"

46) У 1685-ој години Надбискуп Скопља Петар Богдани шаље допис Кардиналу Чибу, говоривши да су га Турци истерали из "целе Србије".("da tutta la Servia") .

Horvat, K. "Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini" XXI, 1909, pp. 403

47)Митрополит Јевтимије од "Српске земље града Скопља" (Serbskija zemli goroda Skopija) долази у Русију 1687-е године, доносећи молбу у којој спомиње да је "Митрополит српске земље скопске Цркве" ("Mitropolit Serbskije zemli Skopskie Crkve") .

Димитријевић, С. "Гласник Српске Краљевске Академије" 60, 1901 стр.154

48) 1690-те Бискуп Котора, Марин Драго, извештава да је "Скопље насељено Турцима, Србима Грчког Обреда и Католицима".

"Scritture riferite nei congressi - Servia.Vol. I, Fol. 120"

49) Аустријски Цар Леополд проглашава Јована Монастирлију из Битоља Војводом Срба у Аустрији 1691-е године.

Трифуноски, Ф. Ј. "Македонизирање Јужне Србије", Београд, 1995, стр. 24

50) Братан Иванов, Србин из Македонске земље стиже у Москву 1704-е године.(Makedonskie zemli Serbin' Bratan' Ivanov) .

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Year 1704
Kapterev, N.A. "Harakter otnoshenii Rossii k Pravoslavnomu Vostoku v XVI i XVII stoletija" 1914 pp.348

51) Димитрије Петров из Кичева дошавши у Русију 1706 године ради скупљања средстава за изградњу Цркве Св.Димитрија у Кичеву, изјашњава се као полазник из српске земље града Кичева.(Serbskie zemli goroda Karacheva) .Долазак је регистриран као" српске земље охридске епархије кичевског града Србина димитрија Петровог":("Serbskie zemli Arhidonskija Eparhi Krachevskogo goroda Serbjanin Dmitrei Petrov".)

Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 1706, No. 7

52) Барски Надбискуп, Вићентије Змајевић константира "главна места у Србији су Београд, Смедерево, Ниш, Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, а утврђења Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар."


"Scritture riferite nei congressi - Albania. Vol. V, Fol. 175"

53) 1723-е Герард Корнелиус вон Дрих, Секретар аустријске делегације, на путу ка Цариграду спомиње за Пирот да има "Грка и Срба у тим земљама" ("Grichen oder Raitzen dieses landes") .Даље спомиње место звано "Гроблиан" ("Grobblian") источно од Софије за које говори да су већина његових житеља Срби (Raitzen).

Cornelius, G.V.D. "Historische nachricht von der Rom. Kayser.Gross-Botschaft nacht Konstantinopol" Nurnberg 1723 pp.84; pp.102

54) Ургентна Конгрегација Римске Католичке Цркве 1742-е године издаје рапорт који садржи изјаву да "Срби грчког обреда" настањују Хрватску, Славонију, Мађарску, Србију, Тракију, Македонију, Албанију и Црну Гору.

Archivum Sacrae Congregationis de Propaganda Fide."Congregazioni Particolari"Vol.106.Fol.1

55) у 1774 години Руска Царица Елизабета обраћа се"племенитим и часним господарима српских земаља у Македонији, Скандарији, Црној Гори и Приморју Црногорског Народа, управницима, војводама, принчевима и капетнима као и њиховим духовним и световним вођама".

Милутиновић, С."Историја Црне Горе", 1835

56) Писмо из 1756 спомиње главна места у Србији (La Servie) , мећу којима су "Скопље, где борави Српски Архиепископ; Кратово, по којем је провинција именована".("Scopia, ou reside Archeveque Rascien; Cratovo, qui donne son nom au Gouvernement") .

"Le Voyager francois, ou la connoissance de l' ancien et du noveau monde mis au jour par M. l' Abbe Delaporte", tome XXIII, Paris, 1777

57) Католички Надбискуп Скопља, Матија Масарек, Албанац, извештава де је град насељен "Грцима, шизматицима Србима, Јеврејима и Јерменима" ("Grece, scismatici Serviani, Ebrei et Armeni") у извештају написаном око 1770-е године.

1790-те напомиње да Турци сумњају на Грке и Србе Скопља јер су послали писма Русији.

"Scritture rif. nei congressi - Servia. Vol. III", marzo 1790

58) Група француских штабних офицера 1807-е, дозволом Турака, путује кроз Македонију састављајући статистички преглед популације.Осим Грка, Турака, Албанаца и Арумуна затекли су само Србе.

Slijepchevich, Dj. "The Macedonian Question", The American Institute For Balkan Affairs, Chicago, 1958

59) Преписка чешког филолога Добровског до Словеначког колеге Б.Копитара између 1809-1810-е садржи ово мишљење Добровског Имам мало обзира спрема географским називима.Дубровчани, Македонци и Босанци су ипак Срби
"Die geographischen Benennungen kummern mich wenig. Ragusiner, Macedonier, Bosnien sind doch Serben".


Jagich, V. "Briefwechsel zwischen Dobrowsky und Kopitar" Berlin, 1885 pp.34

60) Изјава Јозефа Милера, Аустријца, медицинског офицера Турске Армије у раном 19-ом веку који је радио у Албанији, о суседним земљама које је посетио.Др. Милер је течно говорио српски језик.

.....Српска племена живе у источним планинама и побрђу око Дебра, у области Струге као и на источној обали Охридског језера, даље у долини Ресена и Преспе, у граду Битољу и његовом северо-источном опкружењу, у долини Сребрница, и по имену у заједницама Опторош, Србица, Махмуша, Мртвућа, широм леве, источне области Белог Дрима у заједницама Кремовик, Мирожиш,Ћупрево, Гребник, Злокуће....

Joseph Muller, “Albanien, Rumelien und die Osterreichisch-Montenegrinische Grenze”, Prague, 1844

61) "Српска сточарска племена су одвојена од бугарског земљорадничког живља Македоније од Грка, који настаљују средишње и приобалне области ове велике земље".


Cyprian Robert, "Les Slaves de Turque" Paris, 1844, Vol. II pp.234

62) "Српски огранак укључује, осим Српског Књежевства, Црну Гору, Босну, такође и много енклава у Албанији и Македонији"


Cyprian Robert, "Die Slaven der Turkei" Stuttgart, vol.II pp. 278

63) Коментар Едмунда Спенсера о народима области Македоније коју је посетио средином 19-ог века:
"Становништво је већином саствљено од Раје, мешане расе Грка, Бугара и Срба, који, не може се сумњати, би се придружили до последњег њиховим саплеменицима по вери у Србији и Горњој Мезији.Тиме постаје очевидно да је велика опасност власти Османлија у овим провинцијама, успешан упад српске националности у Македонији.Са овом народом они имају традицију закона, и њихове некадашње величине , придодане моћним везама расе и вере.

"The inhabitants are for the most part composed of Rayahs, a mixed race of Greeks, Bulgarians and Serbians, who, it cannot be doubted, would join to the man their brethren in faith of Serbia and Upper Moesia.It must therefore be evident that the great danger to be apprehended to the rule of the Osmanli in these provinces, is the successful inroad of the Serbian nationality into Macedonia; with this people they have the tradition of right, and their former greatness, aided by the powerful ties of race and creed"


Edmund Spencer, "Travels in European Turkey", vol. II , London, 1851, pp. 30

64) "Српска племена су по језику и по пореклу у поседу највећег дела Европске Турске.На истоку су распоређени до Нишаве и Струме, Струмиона старинаца, који иде у Орфејски Залив.Од јужне до северне границе грчког језика, они насељују Босну, Херцеговину, Стару Македонију.Црногорци и Далматинци, иако нису покорени од Турака, српског су племена"

Ruestow, W "Der Krieg in der Tuerkey 1875-1876", Zurich, 1876

65) Од 1880 до 1881 године водила се Српска Брсјачка у областима Демир-Хисара, Пореча и Кичева.Воће овог устанка су били локални Четници Илија Делија, Риста Костадиновић, Мицко Крстић и Анђелко Танасовић.

Веселиновић В. М. "Брсјачка Буна", Београд, 1905

66) Молба становника села Селце код Дебра до ЊКВ Александра Карађорђевића из 1854 године.
22 Oktovra
Arsenije Janovich, Gavril Janovich, Damjan Markovich, Vasil Milich, Tane Ninovich, Trifun Grujovich, Stanisha Nikolich, Cvetko Damjanovich, Despot Potnikovich, Gligorije Naumovich i Filip Aleksich proshenijem od 21 t.m. mole Knjaza da bi se obshtini ninoi Selachkoi u Albaniji za Crkvu shtogod knjiga pravitelstvom srpskim za sirotinske crkve u Turskoj nabavljeni podarilo.


Џамбазовски К. et al. "Архивска Граѓа за Историјата на Македонскиот Народ", Београд, 1979 том I, Књ. 2, стр. 235

67) На основи Привилегија Рудолфа 2-ог хиљаде српских породица из Босне и Македоније емигрирало je под Војводама Вуковићем и Пјасонићем.

Czoernig, von Carl "Ethnographie der oesterrichischem Monarchie", Wien, 1885, Vol II pp.169

68) "Разумљиво је да су Турци преферирали пасивног и покорног Бугара насупрот бунтовног Србина или Грка.Пошто је Српско Књежевство добило своју слободу, Турци су сматрали сваког Србина који се изјашњавао тако као побуњеничког заговорника против турског режима.Ова околност била је широко искоришћена од стране Бугара како би ширили своју пропаганду међу Србима ван Књежевства...

....Било ко је одбијао да постане Бугар и упорно се називао Србином бивао је издан Турцима као заговорник Србије, и могао је да очекује тешку казну.Српски свештеници били су злостављани.Дозвола да се отвори српска школа бивала би одбијена, а постојеће биле су затворене.Српски манастири су уништени.Да би избегао злостављање, живаљ се одрекао своје народности и прозвао се Бугарима....

....за време последњих четердесетих или педесетих година водила се оштра пропаганда преко које су Бугари храбрили Турке да делују против Срба и Грка.Зато, низ Македоније, Тракије и Дарданије, Словени се сматрају Бугарима, што је сасвим нетачно.Сасвим супротно, Словени у Македонији не могу разумети Бугара из Јантре.

Ако се жели дати ознака овим Словенима правилно, онда треба да буду сматрани за Србе, јер српско име је толико популарно међу њима да на пример мушка деца су понекад крштена "Србин".Српски херој народних песама, Марко Краљевић је очито Српски владар Македоније."

Alexander von Heksch "Die Donau von ihrem Ursprung bis an die Mundung", Leipzig, 1885, pp.63

69) 1886 године Руски публицист и дипломат И. С. Јастребов објављује своју књигу "Obichai i pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava, i Dibra" ("Обичаји и Песне Турских Срба у Призрену, Пећи, Морави и Дебру) у којем се налази следећа забелешка о Српском обичају Слава: "Славу славе Срби не само у Србији, Аустрији, Мађарској, Босни, Црној Гори, Косову, Морави и Призрену, него такође у областима Скопља, Велеса, Прилепа, Битоља и Охрида, укључујући Дебар и подручје Тетова.Сви житељи који говоре Словенско-Српским дијалектом држе тај обичај светим."

Jastrebov, I.S. "Obichai i Pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava i Dibra", 1886, pp.1-2

70) "Подељен вером на три дела, подељен због политичке судбине, подразним јурисдикцијама, Српска раса имала је ту несрећу да буде расута у разним провинвијама, чија имена сакривају њено јединство.Србија, Стара Србија ( у данашњим турским вилајетима Косово и Санџак) , Босна, Херцеговина, Далмација са Дубровником, Јужни део Мађарске (Бачка, Срем, Барања, Славонија, Хрватска) ".

Dozon, A. "L' Europee Serbe, chants popularies heroiques (Serbie, Bosnie et Herzegovine, Croatie, Dalmatie, Montenegro)", Paris, 1888, pp.15-16

71) Проматрање Аустро-Угарског Филд-Маршала Антона Туме вон Валдкампфа: " У Македонији Срби живе, делимично у великој равници Битоља, делимично у Вардарској равници и посебно су компактни у долини Тетова

Anton Tuma von Waldkampf "Griechland, Makedonien und Sudalbanien", Leipzig, 1897 pp-214-215

72) Закључак лингвисте Петра Драгановог око песама "Македонских Словена":"Веома је упадљиво да у кругу Царева, Краљева, Војвода, Хероја и других ликова ових песама налазе се само личности и значајни догађаји од средњевековне, нове и најновије српске историје".

P.Draganov "Makedonsko-Slavjanskii Sbornik" pp.VIII (n.d.)

73) "Срби су на југу Далмације, у Краљевству Хрватска и Славонија, на југу Краљевства Мађарска, у Македонији"


Henry, Rene "Questions d' Autriche-Hongrie et Question d' Orient" Paris, 1905, pp.207

74) Др. Карл Острајх о Скопљу: "Градско становништво састоји се од свих могућих елемената-од којих су неки прихватили Бугарски Егзархат и зову себе Бугари - и Албанци или Исламизирани Срби.Иако се налази јужно од Шар-Планине, Скопље је главни град Старе Србије.......сеоска попилација, иако је српска пореклом, у већем делу дала је подршку Егзархату, јер је бугарски Епископ прихватљивији за њих него грчки Епископ Екуменске Цркве којој су раније припадали.Тако је сеоска популација око Скопља данас постала углавном бугарска.Исто важи и за чисто српско Тетово".

Karl Oestreich "Makedonien" Geographische Zeitschrift, Vol.X, No.1, 1904, pp 198-199

75) Говорећи у установљењу Бугарског Егзархата у Македонији, Карл Острајх бележи: "Значајан део сеоске популације, иако се тада осећала српском, приграбила је прву прилику да добије словенске свештенике и тако се декларирала као бугарска.....Ко год да је пришао Бугарском Егзархату, био је регистриран у Турским пописним документима као Булгар-Милет и пред светом је углавном био Бугар".

Karl Oestreich "Die Bevolkerung von Makedonien", Geographische Zeitschrift, Vol. XI, No.1, 1905, pp.291

76) Теодор вон Сосноски пише о бугарској пропаганди у Македонији: "Шта су били ови методи Грци, Срби и Турци ове несрећне земље осетили су на својим сопственим леђима.Крађама и опожаривањима, силовањима и убиствима, оружане банде покушавале су да их приморе да се прикључе бугарској страни."


Theodor von Sosnosky "Die Balkanpolitik Osterreich-Ungars seit 1886, Stuttgart-Berlin, 1914, Vol.II, pp.129

77) За време Првог Светског Рата, бугарске трупе под командом Првог Поручника Александра Протогеровог, високог функционера ВМРО-а, добиле су нaредбу да се одмазде народу који је живео источно од Куманова ради напада на неке бугарске трупе.Пре почетка мера освете, читав живаљ се изјаснио као бугарски, да би избегао репресије.Протогеров је био збуњен.У вези овог догађаја, Гилбер ин дер Мар записује његов расплет:
"Тада су Протогерови помоћници имали досетку: питали су ко слави 'Славу'.Они који су je славили, били су стрељани, јер прослава 'Славе' је знак да је неко Србин: то је обичај који Бугари немају".


Gilbert in der Maur "Jugoslawien einst und jetz" Leipzig-Vienna, 1936, pp.330

78) "Иако је српска национална епика нашла свој најпотпунији израз у областима северо-запада, ипак је значајан део њеног градива узет из Јужне Србије.И обратно:много поема које потичу од другде су нашле пут у Јужној Србији, биле су певане тамо и наслеђене".


Alois Schmaus, "Dichtung", "Mazedonien: Leben und Gestalt einer Landschaft", Berlin, 1940 pp.106

79) Листа географских имена у Јужној Старој Србији-БЈР Македонији са пореклом од корена "Срб-": Србиново, код Тетова; Србица, Србјани, Србјан Доленце у Битољској области;Србце и Србци јужно од Битоља;Србиново у области Горње Џумаје, пиринска област у Бугарској;Србиница, речно врело код села Подлеш.


В .Kънчов "Македония" , София, 1900, стр.256
М.А. Вујићић "Речник Места у Ослобођеној Области Старе Србије", 1914, стр.241
В .Kънчов Ibidem pp.191
В . Kънчов Ibidem pp. 238
В . Радовановић "Тиквеш и Рајец", Етнографски Зборник XXIX стр.457
Ј .Ф. Трифуноски " Македонизирање Јужне Србије", Београд, 1995, стр.33