субота, 19. јун 2010.

no comment


Slikano na SVETOJ GORI

Школски час комунистичких лажи

Krvava bajka... U znak odmazde, Nemci su 21. oktobra u Šumaricama streljali 2.300 Srba, od toga 60 učenika kragujevačke muške gimnazije



Jedan od najvećih mitova Drugog svetskog rata na našem tlu svakako je i kragujevačka tragedija. U znak sećanja na „7.000 đaka i profesora" streljanih 1941. godine, u kragujevačkim Šumaricama decenijama je održavan Veliki školski čas - uz direktan TV prenos i u rangu najvećih državnih praznika onoga doba. Sve što je vredelo u narodu, saopštavali su mediji, ustalo je te 1941. godine protiv okupatora, na poziv Komunističke partije i pod njenim vođstvom, a ne žaleći ma kakve žrtve u borbi za slobodu i svetlu budućnost.

U suštinu priče nije se ulazilo, tako da uprkos ogromnoj medijskoj pažnji, zapravo niko nije znao šta se dešavalo uoči 21. oktobra 1941. Smatralo se da su partizani porazili Nemce, a da su ovi odgovorili streljanjem civila u srazmeri od 100 „rodoljuba" za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika, došavši tako do brojke od 7.000. Istina je, naravno, sasvim drugačija.

I pre nego što je septembra 1941. propisao odmazdu od stotinu Srba, a ne rodoljuba, za jednog Nemca, Treći rajh nastupio je u Srbiji izuzetno surovo. Reakcija komunista, prema jednom članku J. B. Tita u „Biltenu" Komunističke partije od 10. avgusta, bila je sledeća: „To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek... za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora." U tom članku još stoji da su „partizanski gubici do sada bili neznatni", ali da se okupatori zbog toga osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući i žene i decu".

Drugi čovek partije, Slovenac Edvard Kardelj, preporučio je J. B. Titu da komunisti i u Hrvatskoj postupe kao u Srbiji, kako bi i tamo okupatorski teror izazvao masovni ustanak. Ovo je Kardeljevo pismo Brozu od 2. avgusta 1941:

„Pošto-poto mi moramo dići u borbu i hrvatska sela... Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi, itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... „

Zaključci su se odnosili na sela i gradove u Srbiji, dok su Četnički odredi Jugoslovenske vojske, pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, težište akcije stavljali na zapadne krajeve, radi zaštite Srba od formacija hrvatske nacističke države.

Tako, kada su početkom oktobra 1941. godine komunisti saopštili četnicima da će napasti Jagodinu, ovi su im odgovorili da će ih sačekati ispred ove varoši i sve likvidirati. Argumenti druge vrste, poput objašnjenja da je u tom trenutku mudro ratovati jedino preko Drine, ili da Nemci svaku varoš, i ako se zauzme, mogu brzo povratiti, uz masakriranje civilnog stanovništva - već su bili istrošeni.

Jagodina je spasena jer je komunista tu bilo veoma malo, za razliku od okoline Kragujevca, gde su se bili koncentrisali. Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja, pa je tri dana potom do četnika stigla vest da Nemci hapse Kragujevčane za streljanje. Tog dana, 13. oktobra, komandant Šumadijskih četničkih odreda, major Miodrag Palošević, poslao je poruku Nemcima da će, u slučaju streljanja Kragujevčana, četnici streljati nemačke vojnike koje su držali u zarobljeništvu. U potonjim pregovorima sa komunistima, čiji je prvi čovek bio Vladimir Dedijer, Palošević je uspeo da odloži napad na Kragujevac, ali je zauzvrat pristao da zajedno sa partizanima napadne nemačku kolonu za koju se očekivalo da će krenuti prema Gornjem Milanovcu, u potrazi za zarobljenim vojnicima Vermahta.



s2


Nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka, ojačan tenkovima i artiljerijom, pošao je iz Kragujevca u zoru 14. oktobra, goneći ispred sebe grupu civila kao živi štit. Prema sporazumu sa majorom Paloševićem, izlazak Nemaca iz grada trebalo je da spreče partizani, ali njih nigde nije bilo. Tako su Nemci najpre naišli na isturena odeljenja Gružanskog četničkog odreda kapetana Dušana Smiljanića, kod sela Drača. Tom prilikom je poginuo poručnik Blagoje Stojančević, načelnik Smiljanićevog štaba.

Posle ovoga, major Palošević je poslao kurira sa porukom da ne otvara vatru dok ne dobije znak raketom. Grupa civila i Nemci lagano su išli drumom, došavši tako na tridesetak metara od četničkog rova kod sela Bare. Čim su se civili sjurili u rov, ispaljena je raketa i sa svih strana je otvorena vatra na Nemce udaljene oko 200 metara. Sa svih strana - osim sa desnog krila gde su se do početka bitke nalazili partizani. Raketa je za partizane bila znak za povlačenje i ostavljanje četnika na cedilu. Desno krilo je odmah zauzeo streljački stroj Nemaca, ugrozivši bok četničkog položaja. U toku noći Palošević je naredio da se Gružanski i Gledićki odred povuku i utvrde u predelu Malog vrha i sela Vidići, a Takovski odred na Rapaj brdu. Napad Nemaca krenuo je u osvit zore 15. oktobra.

Nemci su potisnuli četnike i tako probili put ka Gornjem Milanovcu. Još jednom su spalili grad, uhapsili su 133 civila koji nisu uspeli da se sklone, i krenuli natrag, goneći te civile kao živi štit. Četničke snage su se podelile: Takovski odred je otišao da zapreči put prema Ravnoj gori, za slučaj da Nemci krenu u tom pravcu, dok su Gružanski i Gledićki odred s bokova neprekidno kidisali na dugu nemačku kolonu. Napad je urodio plodom u ataru sela Nevade, ispod Rapaj brda. U kaljuzi pored reke Despotovice dva nemačka tenka su se zaglibila, a posada ih je napustila pred nadirućim četnicima. Tako su četnici zarobili tenkove, da bi ih potom upotrebili u napadu na Kraljevo.



slika
Borbe četnika i Nemaca... Zarobljeni tenk u Kraljevu i Nemci ubijeni na putu Kraljevo - Gornji Milanovac


Ove tenkove, kao i sve ove borbe, komunisti su posle rata „prisvojili". Na ulazu u Gornji Milanovac, kao i u centru Kraljeva, i danas stoje tenkovi, kao dokaz hrabrosti komunista. Na tenku u Gornjem Milanovcu piše:

„U Majdanu i ovde na reci Despotovici, 6. i 15. oktobra 1941. godine, borci Takovskog bataljona partizanskog odreda ‘Dr Dragiša Mišović' zarobili su dva nemačka tenka. Kao prvi ustanički tenkovi učestvovali su u borbama na Rapaj brdu i Kraljevu 1941. godine."

Reč je o američkom tenku tipa „šerson", jednom od mnogih koje je vlada SAD poklonila komunistima posle rata na ime vojne pomoći. A posle tenkovskog napada na Kraljevo, krajem oktobra 1941, Nemci su raspisali poternice za dvojicom četničkih tenkista: poručnikom Dragomirom Topalovićem i potporučnikom Žarkom Borišićem. Komunisti u svojim redovima nisu ni imali tenkiste.

U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Šumaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi išli u školu), od kojih 60 učenika kragujevačke muške gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti.

Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima Maršić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaša).

Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci.

Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od prošle decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog školskog časa.

Piše: Miloslav Samardžić

АРХОНАТ ДАЛМАЦИЈА


АРХОНАТ ДАЛМАЦИЈА – Архонат Далмација представља групу далматинских градова под византијском управом од времена касног VII. столећа до прве половине IX. столећа. Назив је изведен од византијске титуле архонт што значи вођа, односно управник или владар. Главни град Архоната Далмације је био севернодалматински град Задар.

Млечани су око сто тридесет година управљали највећим дијелом Далмације. Услијед несигурности босанског становништва, због честих удара Турака, кроз цио 15. вијек продужавале су се појединачне миграције српског становништва из Босне у Далмацију. Према извјештају млетачког далматинског провидура Антонија Контарини прешло је између 1413. и 1417. ,,много народа из Босне, од кога је регрутовано 5.000 добрих војника”. Од половине овога вијека помиње се у сјеверној Далмацији цио низ православних цркава, у Кули Атлагића (1450.), Пађенама (1456.), Полачи (1458.), Голубићу (1463.), Книнском Пољу (1468.) и другим мјестима.

Пошто су под Турке пале Босна (1463.) и Херцеговина (1482.), настала је у Далмацији велика несигурност. Турци су упадали и на ово подручје, пљачкали и пустошили. Сусједне области требало је сталним упадима, пљачком, робљењем и палежом застрашити и приморати становништво да само напушта своја огњишта, а затим су таква напуштена подручја лако падала под турску власт. Тако је то и у Далмацији било. Године 1465. пребјегло је хрватско становништво Макарског приморја са својим свештенством на острва. Десет година касније (1475.) побјегло је много народа из Цетињске крајине у Приморје. За вријеме млетачко-турског рата од 1498. до 1503. хиљаде хрватских старосједилаца побјегоше из Далматиског загорја к мору, те већи дио пријеђе на острва у близини Задра и Шибеника (Уљан, Пашман, Зларин, Првић, Крапањ), а мањи се настанио око утврђених млетачких градова на копну. ,,Угарски краљи, пише фра Стипан Златовић, забављени размирицама велможа и у свеђерном рату с околними владари, нису се ни сјећали овога краја своје круновине. Тврди градови у власништву заповједника без блага и војника, залуд вапијаху у пријетећој погибли краљеву помоћ; док Турци на чете и на јаке одреде продираху сад на један, сад на други крај, плијенећ, палећ, и пук у робство одводећ без одпора и страха, јер не бијаше војске нити могућства окупити је и уздржати... Хрватски кнезови и власници великих посједа и властитих тврдих градића, видећ се изложеним неизбјежној погибли дивјих чопора, оставише дворе и имања, и заклонише се у млетачке градове при мору, или се преселише у Хрватску... За господари одселише и кметови, те земља остаде пуста на потарлуку турских парипа... Столне су цркве биле попаљене, жупе и села разметнута, самостани разкопани и свећенство се разбјегло и расуло. Заклонио се тко је жив утекао да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине до Зрмање нигдје свећеника, нити светог мјеста, него се усједнула права абоминатио десолатионис.”

Православни Срби који су се од раније доселили у сјеверну Далмацију и саградили овдје своје скромне цркве и манастире, ријетко су их напуштали и пред Турцима одлазили у Приморје, него су већином давали отпор турским пљачкашким четама и бранили своје домове и цркве. За њих Турци нису били такво изненађење и страшило као за далматинске Хрвате, који слушајући о страхотама турских напада, нису имали смјелости да их сачекају, нити је ко постојао ко би организовао отпор. О томе Кончаревић пише: ,,При сих произшествијах народ наш православни мужествено сопротивљашесја Турком, особено же в зашчитје својих церквеј, и благодарја сеј јего мужествености, за малими излученијами сохранилисја оње невредими. Католики же всје своји мјеста оставиша и церкви их всје опустјеша.”

Хрватски писац, фрањевац Вињалић, свједочи како су ,,Власи које данас зову Морлаки, а који су православне вјере, настанили се у Далмацији, а то је у предјелима Либурније и Јапидије, у којим су предјелима прије становали Хрвати, који су сви били латинске вјере.” Малобројни преостали хрватски живаљ повукао се у ,,планинске збјегове.” И српски досељеници настањивали су се првобитно такође у планиским предјелима ради заштите од турских пљачкашких упада. Нашавши се ту заједно, преостали римокатолици и православни, ,,свеђерно су живјели у најлипшој слоги и љубави.”

Досељавања Срба у Далмацију била су тада перманентна, али у већим групама су се догодила нарочито између 1523. и 1527. године, кад је прешло више хиљада српског народа са много својих свештеника. Зато ускоро видимо да се граде нове православне цркве по Далмацији. Између 1524. и 1537. помињу се у Кончаревићеву Љетопису цркве у Биљанима, Островици, Карину, Ђеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу и Жагровићу. Многе напуштене и разорене римокатоличке цркве Срби су са пијететом обнављали и у њима обављали своје богослужење.

Приликом турских упада и ратовања по сјеверној Далмацији страдала су и српска насеља и њихове цркве и манастири. Неке од њих су одмах обнављане, а неке су чекале на обнову и годинама. Године 1480. био је опљачкан манастир Драговић а његови калуђери разагнани. Тек послије двадесет година повратише се они у манастир и отпочеше његову обнову. Манастир Крупа је страдао 1502. године. Турци га тада нападоше и опљачкаше, а калуђери су били приморани да се склоне у манастир Крку, одакле су се вратили тек по склопљеном примирју (1503.).

Турци су у овим ратовањима постепено заузимали Далмацију, дио по дио. До 1533. Турци су од Мађара отели Котаре са Островицом, Буковицу са Скрадином, Книнску, Дрнишку и Цетинску крајину, сплитско Загорје и све до Неретве. Од тога је формиран клишки санџак, на чијем челу се налазио Мурат бег, поријеклом из Шибеника. То ратовање и коначно турско заузимање континенталне Далмације завршило се падом Клиса (1537.) и миром између Млетачке Републике и Турске (1540.). Тада је коначно ликвидирана мађарска власт на овом подручју, а Далмација је подијељена на два дијела. Млетачкој Републици, која је том приликом морала да плати Турцима 30.000 дуката у име ратне штете, остала су само острва и приморски градови, међу којима на првом мјесту Задар са Равним Котарима, а све остало је потпало под Турке. Тако су се готово сва далматинска српска насеља нашла под истим господаром под којим су се налазили и његови једнокрвни сународници у Србији и Босни. То је још више појачало досељавање Срба у Далмацију тим прије што су то форсирале и турске власти које су из чисто економских и војно-политичких разлога настојале да ове опустјеле крајеве населе и учине их кориснима по државу. Таквих сеоба било је и прије и послије склапања мира. О томе свједоче извјештаји млетачких чиновника. Године 1531. и 1539. они јављају да са досељеним Србима долазе и многи њихови свештеници, којима досељени народ безусловно вјерује. Године 1551. доселило се неколико хиљада Срба у Книнску крајину, а 1577, по казивању Вињалића, јаке групе ,,Срба или Влаха сада званих Морлака и који су сви православне вјере” спустили су се са босанских планина на површ између Крке, Динарских Алпа и Јадранског мора и тако појачали ранија српска насеља.

Досељавања Срба у сјеверну Далмацију продужила су се за вријеме турске управе овим подручјем. Било је ту самоиницијативних миграција, али било је, као што рекосмо, и колонизације, која је вршена од стране турских власти ради економског активирања и војничке обране овога пограничног подручја. Невоље које је овај ратнички елеменат трпио због своје позиције и крајишничке службе, биле су у 17. вијеку појачане услијед млетачко-турског рата око острва Крита (Кандије) познатог под именом Кандијског рата (1645-1669). Послије тешког ратовања од четврт вијека, у коме су Млечани имали само спочетка успјеха, морали су склопити мир по коме су изгубили Крит, али су ради отштете добили мало проширење у Далмацији са утврђеним Клисом. Нова млетачко-турска граница ишла је косама првих брда недалеко од обале. По млетачком изасланику Нани, који је с турским изаслаником утврђивао ову границу, названа је она ,,линеа Нани”, а добијено подручје ,,веццхио ацљуисито” (стари посјед). Искористивши ускоро турски неусјех под Бечом (1683.) и даљње њихове неуспјехе у рату са Аустријом, Млечани су на овом подручју отели од Турака 1686. Сињ, а двије године касније и Книн, те је тако цијела сјеверна Далмација од Цетине до Зрмање дошла под млетачку власт. Како се рат продужавао, Млечани су помоћу шпанских чета и ускочких мишица и крви освојили Херцегнови и Габелу. На основу одредаба мира закљученог у Сремским Карловцима (1699.) Млетачка Република је добила нова проширења у Далмацији. У комисији за разграничење у Далмацији био је од стране Републике провидур Гримани. Републици су поред досадашњег уског приморског појаса припали Книн, Врлика, Сињ, Вргорац и Габела и око сваког тога мјеста његова околина на сат хода око њега, као неутрални и одбрамбени појас. Та нова граница названа је ,,линеа Гримани”, а добивено подручје ,,нуово ацљуисто” (нова тековина). Послије новог турско-млетачког рата (,,морејски рат”) и закљученог мировног уговора у Пожаревцу (1718.) Млечани су у Далмацији добили Имотску крајину до Динаре и Пролога са извјесном коректуром старе границе. Та нова млетачко-турска граница у Далмацији названа је ,,линеа Моцениго” по провидуру Моћенигу који је од стране Републике учествовао у комисији за утврђивање нове границе, а добивена територија названа је ,,новиссимо ацљуисто” (најновија тековина).

УСКОЦИ - У вријеме овог готово непрестаног ратовања и проширивања млетачког посједа у Далмацији нарочито су се на млетачкој страни у борби са Турцима истакли ,,ускоци”. ,,Ускочивши” испод Турака у млетачки дио Далмације, ускоци су бранили млетачки дио Далмације од турских упада, а у ратним временима били готово једина војска Млетачке Републике, која се на овом фронту борила против Турака. Једна група тих ускока напустила је Далмацију послије пада Клиса (1537.) и турске руке и отишла у Сењ, гдје је њихову снагу и храброст искористила Аустрија, а кад их више није требала оставила их је без икакве помоћи, упућене једино на пљачку и гусарење.

,,Нема народа на свијету који би за одбрану од Турака био тако спретан као што су ускоци”, пише један тадашњи италијански извор. Међу далматинским ускоцима 16. и 17. вијека највећу славу су стекли: Ђуро Даничић, Милош Славчић, Вукман Влатковић, Иван Новаковић-Влатковић, Марко Маргетић, Марко Домазетовић, Ђурађ Врањанин, Ђурађ Масларда, Иван Сенковић, Мартин Поседарски и други.

Посебно су чувени ускоци Равних Котара у залеђу Задра, чија су јуначка дјела и врлине опјеване у многобројним народним пјесмама тзв. ускочког циклуса. Котарски ускоци су за вријеме Кандијског рата спасли Републици њене позиције у Далмацији. Сердар Јанко Митровић, родом из Жегара, спасио је 1647. Шибеник који је напао Мехмед паша Текелија са 40,000 Турака. То је одушевило ускоке (,,Морлаке”), те отпочеше крвави обрачун са Турцима који није престајао све до Пожаревачког мира (1718.), па и касније. Тих седамдесет година представљају заиста једно ,,мегданско доба” у коме су се поред Јанка Митровића (+1659.) и Петра Смиљанића истакли њихови синови Стојан Јанковић (+1687.) и Илија Смиљанић, а уз њих Вук Мандушић (+1648), чију је славу опјевао Његош у Горском Вијенцу, а млетачки провидур за њега рекао да је ,,на Крајини цијењен више него иједан други”, па Вук Мочивуна, Вид Жеравица, Тодор Кладнић, Бајо Николић-Пивљанин, Цвијан Шарић и други.

"SAČUVAJ NAS BOŽE GLADI, KUGE I HRVATA"‏

Poznata činjenica je da su stanovnici Magdeburga u Njemačkoj (glavnog
grada savezne države Saksonija-Anhalt) na ulazu u magdeburšku
katedralu, kao znak vječnog sjećanja na do tada neviđene zločine,
zvjerstva i masakr koji su 1631. god. nad stanovnicima tog kraja
počinili Trenkovi panduri pod zastavom Austrougarske, uklesali
slijedeći natpis:
"SAČUVAJ NAS BOŽE GLADI, KUGE I HRVATA"
August Šenoa je napisao između ostalog slijedeće:


...Brzo glas im zaorio,
Svuda prati Trenka slava;
Ali tko je pri tom bio,
Ne boli već nikog glava.
Nijemci mole još i danas:
Osvrni se, Bože, na nas,
Izbavi nas kuge, rata,
Zle godine i Hrvata!!! "

Антун Радић "Како су од Словенаца и Срба настајали Хрвати"

"У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита до мора, у цијелој тој земљи НИЈЕ БИЛО НИ ЈЕДНОГ ХРВАТА: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загрба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А ДАНАС СУ ТУ ХРВАТИ! А ГДЈЕ СУ СЛОВЕНЦИ? ЈЕСУ ЛИ СЛОВЕНЦИ ПРОПАЛИ? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И ТАКО СУ СЕ СЛОВЕНЦИ СВЕ ПО МАЛО ПРОЗВАЛИ ХРВАТИМА - изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 3.12.1903.


"Лако вам је данас говорит мој господине! Али да сте ви још прије двадесет година дошли тамо даље у Хрватску, нпр. у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати - ви бисте сретни били кад би вам се сав свијет смијао, јер бисте лако били добили и батина. Али није тако било само међу господом, него још више међу сељацима: и то су били "Шокци"- А ХРВАТИМА КАКОВИМ НИ ТРАГА. А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? ТКО ЈЕ ТЕ ХРВАТЕ ТАКО РЕКУЋ СТВОРИО? То је учинила Странка права. Наука Анте Старчевића она је од несвјесне масе створила Хрвате! Тако је то мој господине, а лако вама данас говорити!"

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 10.11.1904.


"На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста "Србаља католика". Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 31.3.1904.

субота, 12. јун 2010.

+ В Р Е М Е +


Да би спознао вредност једне године, питај о томе студента који је стигао до
последњих испита.
Да би спознао вредност једног месеца, питај о томе војника који чека да се врати
кући.
Да би спознао вредност једне седмице, питај о томе издавача часописа који излази
седмично.
Да би спознао вредност једног сата, питај о томе заљубљене који чекају сат
времена да би се видели.
Да би спознао вредност једног минута, питај о томе некога ко је закаснио на воз,
авион или аутобус.
Да би спознао вредност једне секунде, питај о томе некога ко је доживео несрећу.
Да би спознао вредност једне милисекунде, питај о томе некога ко је на
Олимпијским играма добио сребрну медаљу.

+ Време никога не чека. Зато добро чувај сваки тренутак који ти је дат – јер он је
тако драгоцен!

петак, 11. јун 2010.

+ РАЗМИШЉАЊА о СЛИЦИ +





Прича се да је једном приликом велики италијански уметник Микеланђело проводио
тихо вече са својим пријатељима и да се разговор уобичајено покренуо на анализу
грешака и падова одсутних пријатеља, где је личност сваког танано анализирана.
Како је вече пролазило група је приметила да се Микеланђело ућутао и да није
уживао у забави оговарања.
Окренули су се према њему и упитали га зашто не ужива. „Размишљам о слици,“
објаснио им је. Око овога им се подигло интересовање, јер су знали да његова
слика може бити дивна, па су га замолили да им објасни шта је у питању. Он се
потруди да им то и наслика. Узео је бело платно и на њега насликао црну тачку и
упитао их: „Шта видите?“
Пријатељи су се зачуђено погледали и одговорили: „Видимо црну тачку.“
Он се ућутао за моменат: „Тако сам и мислио да ћете видети,“ рече. „Оно што ја
видим је велика бела површина око ње.“

+ БАНКА ВРЕМЕНА +




Замислите да вам свако јутро, када се пробудите, једна банка стави на рачун
86.400 евра. Шта ћете направити?
Прво правило: Све што нисте успели потрошити током дана узима вам се навече! Не
смете варати, нити пребацити новац на неки други рачун. Имате га право потрошити
искључиво током ток истог дана али не заборавите да свако јутро кад отворите очи
банка вам отвара нови рачун од 86.400 евра за тај дан и тако сваки дан.
Друго правило: Банка може прекинути ту "ИГРУ" без упозорења! У било којем
моменту може вас обавестити да је све готово и да се рачун дефинитивно затвара.
По мом мишљењу, несумњиво ћете добијени новац трошити на забаву и куповину
поклона онима које волите. Трудићете се да вам сваки евро донесе срећу и
задовољство.
Па где има таква банка?
Ту чудесну банку имамо сви ми на нашем располагању. То је ВРЕМЕ! Свако јутро кад
се пробудимо наша животна банка нам отвара кредит од 86.400 секунди живота за
тај дан до спавања. Што нисмо проживели тај дан - изгубљено је. Јуче је заувек
прошло!
Свако јутро та магија се понавља. Зато немојмо заборавити незаобилазно правило
да банка може затворити рачун сваког минута, без упозорења. У било којем моменту
живот може стати!
Шта ви радите са ваших 86.400 секунда на дан?
Живот је кратак, чак и онима који увек мисле да имају бескрајно пуно времена на
располагању.

Није важан капитал времена који још имамо у резерви; битно је употребити сваки
делић живота најбоље што можемо.

уторак, 8. јун 2010.

SRPSKI VLADARI




SRPSKI VLADARIKneževina Srbija (Paganska Srbija, VII vek-836)

Prvi Vladari i Knezovi Srba i Srbije (Sedmi vek-836)
Knez Srba (Doveo Srbe na Balkan u vreme vladavine Vizantinskog Cara Heraklija (610-641), VII vek-660; ne zna se njegovo ime, umro je 680)
Svevlad (660-679, Knez Srbije)
Selimir (679-680, Knez Srbije)
Vladin (680-700, Knez Srbije)
Ratimir (700-730, Knez Srbije)

Višeslav (730-780, Knez Srbije)

Radoslav (780-822, Knez Srbije)
Prosigoj (822-836, Knez Srbije)

Kneževina Srbija (Krštena Srbija, 836-1035)

Vlastimirovići (836-960)

Vlastimir (836-863, Knez Srbije; sin Kneza Prosigoja)

Mutimir (863-891, Knez Srbije)

Pribislav Mutimirović (891-892, Knez Srbije)

Petar Gojniković (892-917, Knez Srbije)

Pavle Branović (917-920, Knez Srbije)

Zaharije Pribisavljević (920-924, Knez Srbije)

Časlav Klonimirović (927-960, Knez Srbije)

Tihomirovići (960-1035)
Tihomir (960-980, Knez Srbije)
Ljutomir (980-1003, Knez Srbije)
Ljutomirov Sin (1003-1030, Knez Srbije; ne zna se njegovo ime)
Ljutovit (1030-1035, Knez Srbije)

Vojislavljevići (1035-1118 )
Stefan Vojislav (1035-1050, Knez Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Mihailo I (1050-1077, Knez i Kralj Duklje, Raške, Bosne, Zahumlja, Travunije i Neretljanije, 1077-1081; prvi Srpski Kralj)
Konstantin Bodin (1081-1101, Kralj Duklje, Raške, Bosne, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Mihailo II, Bodinov sin
Dobroslav, Bodinov polubrat
Kočopar (1101-1102, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Vladimir (1102 - 1114, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Đorđe (1114 - 1118, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Velika Župa Raška (1118-1166)

Vukan (oko 1090-1116), veliki župan

Uroševići (1166-1165)
Uroš I (1118-1140, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Uroš II (1140-1161, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Desa (1161-1165, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Tihomir (1165-1165, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije; brat Stefana Nemanje)

Nemanjići (1196-1371)
Stefan Nemanja (1166-1196, Veliki Župan Srbije)

Stefan Prvovenčani (1196-1217 i Kralj Srbije 1217-1228; prvi Kralj Srbije)

Stefan Radoslav (1128-1233, Kralj Srbije)

Stefan Vladislav (1233-1243, Kralj Srbije)

Stefan Uroš I (1243-1276, Kralj Srbije)

Stefan Dragutin (1276-1282, Kralj Srbije)

Stefan Uroš II Milutin (1282-1321, Kralj Srbije)

Stefan Uroš III Dečanski (1321-1331, Kralj Srbije)

Stefan Uroš IV Dušan (1331- 1326, Kralj Srbije i Car Srbije 1346-1355)

Stefan Uroš V, Uroš (1355-1371 Car Srbije)

Lazarevići (1371-1427)
Lazar I Hrebljanović (1371-1389, Knez Srbije)

Stefan III Lazarević (1389-1402, Knez Srbije i Despot Srbije 1402-1427)

Brankovići (1427-1456)
Đurađ I Branković (1427-1456, Despot Srbije)

Lazar II Branković (1456-1458, Despot Srbije)

Stefan Branković (1458-1459, Despot Srbije)

Kotromanići (1459)
Stefan IV Tomašević (1459, Despot Srbije)

Srbija pod Osmanskom okupacijom (1459-1804)

Vladari obnovljene Srbije

Karađorđe Petrović (1804-1813, Vožd prvog Srpskog ustanka)

Obrenovići (1815-1842)
Miloš Obrenović I (21 Novembar 1815-13 Jun 1839, Knez Srbije)

Milan Obrenović II (13 Jun 1839-9 Juli 1839, Knez Srbije)

Mihailo Obrenović III (17 Mart 1840-14 Septembar 1842, Knez Srbije)

Karađorđevići 1842-1858
Aleksandar Karađorđević (14 Septembar 1842-23 Decembar 1858, Knez Srbije)

Obrenovići (1858-1882)
Miloš Obrenović I (24 Decembar 1858-26 Septembar 1860, Knez Srbije)

Mihailo Obrenović III (26 Septembar 1860-10 Jun 1868, Knez Srbije)

Milan Obrenović IV (2 Juli 1868-6 Mart 1882, Knez Srbije)

Kraljevina Srbija (1882-1918 )

Obrenovići (1882-1903)
Milan I (6 Mart 1882-6 Mart 1889, Kralj Srbije)

Aleksandar I (6 Mart 1889-11 Jun 1903, Kralj Srbije)

Karađorđevići, 1903-1918
Petar I Karađorđević (15 Jun 1903-1 Decembar 1918, Kralj Srbije i Kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1 Decembar 1918-16 Avgust 1921)

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921)
Kraljevina Jugoslavija (1921-1945)

Karađorđevići, 1918-1945
Aleksandar I (1 Decembar 1918-6 Januvar 1929, Kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kralj Jugoslavije, 6 Januvar 1929-9 Octobar, 1934)

Petar II (9 Octobar 1934-29 Novembar1945, Kralj Jugoslavije i Kralj Jugoslavije u egzilu, 29 Novembar1945-3 Novembar 1970)

субота, 5. јун 2010.

- Хришћанство или Ислам -


- СВЕ ЗАБЛУДЕ ИСЛАМА -

Некада, у освит седмог века након Христовог Рођења, усред арабијских пустиња, далеко од цивилизованог света, збио се значајан догађај. У ноћној тами, под ниским сводом пећине на планини Хира, четрдесетогодишњем Арапину, који је овде проводио време у усамљености, јавио се неко. Неко моћан и страшан, који је почео да га дави, приморавајући га да прочита чудан текст у име неког господара. Страхујући за живот, Арапин је пристао и поновио текст - и приказа је нестала. На смрт преплашен, побегао је кући и у страху се умотао у покривач, не усуђујући се да се помоли главу.

Прилично дуго времена након тога, он се мучио сумњама, подозревајући да се те ноћи сусрео са мрачним силама, са духовима зла. Али његовим рођацима је касније пошло за руком да га убеде да му се јавио нико други до Божији посланик, Анђео, који га је самим тим позвао да буде пророк свом народу. Поверовавши у то, Арапин је убрзо у Арабији објавио ново учење: поклањати се једном Богу (Коран 112.1), далеком (Коран 12.31), и суровом (Коран 17.58), извору како добра, тако и зла (Коран 10.107, 39.38), којим је све што се догађа предодређено (Коран 33.38).

За човека који жели да угоди таквом богу, било је заповеђено да верује у његову самотну изолованост (одиночество), а такође и да је трговац Арапин који је објавио то учење - његов посланик и пророк; да пет пута дневно врши одређени ритуал, изговарајући притом молитвене формуле и вршећи низ одређених телесних кретњи; да једном у животу посети светилиште у једном арапском граду и на суседној планини закоље овцу; да невелики део зараде повремено троши на своје ближње и да један месец годишње једе и пије само ноћу. А такође је било наређено и да са онима који не признају то учење води свети рат док не буду покорени (Коран 2.193). Ономе који сачува набројано, било је обећано у овом животу благостање, а у будућем животу прелепи врт са вечном насладом - пре свега сексуалног и гастрономског карактера, а такође, делимично, и естетског. Све то било је записано у књизи, која је састављена већ након смрти оснивача и која је била проглашена за откровење и дело тог бога, а њен текст - за вечан и непроменљив, ма и у једној речи.

Тог Арапина су звали Мухамед, а његово учење је добило назив ислам - од арапске речи “мир” и мношто његових следбеника се убрзо раширило по земљи и у беспоштедним крвавим ратовима заузело огромне територије - како хришћана, западних и источних, тако и зороастријаца, незнабожаца, Индуса. Та “религија мира” се временом раширила у многим народима, а њени следбеници су наставили да воде непрестане ратове, све до данас.

Све се види у поређењу, зато упоредимо Мухамедово и Христово учење, и размотримо која од религија је назначена за снажног човека, и која има силу да га учини моћним.

Почећемо од тога да је само свето писмо муслимана по обиму три пута мање од Светог Писма хришћана. Чак да би само једноставно прочитали Библију, тражи се два пута више напора, времена и седења од времена за Коран. Ту исту пропорцију видимо поредећи њихов садржај.

Хришћанство учи обуздавању сопствених страсти - као што су мржња, похота, среброљубље; ислам им, напротив, снисходи: например, иако и признаје, да је Богу угодније милосрђе, но дозвољава освету; иако и говори да је Богу пријатније јединство породице, ипак признаје развод по било ком мужевљевом хиру; иако и подстиче милостињу, али хвали и страст гомилања богатства, поштујући богате.

Хришћанство благосиља брак са једном женом, ислам дозвољава да се имају четири жене и бесконачни број љубавница. Сваком разумном човеку јасно је да је очувати супружничку верност у законитом браку са једном женом много теже него ако постоји могућност да у границама дозвољеног имаш везу са практично неограниченим бројем жена.

Ислам заповеда обавезну молитву пет пута дневно, хришћани имају заповест да се моле непрестано (1 Сол. 5:17).

Муслимани посте само три недеље, док су у Православној Цркви посне скоро две трећине дана у току године, при чему се пост продужава на читаве дане (дан и ноћ), а не само на дане, како је у исламу. Разуме се, да би постили скоро 240 дана и ноћи, неопходно је много више напора, него за пост у току двадесет дана.

Неки као нешто високо наводе муслимански закон који забрањује употребу вина. Али при пажљивом посматрању, и у томе арапска религија уступа пред учењем Цркве. Хришћанство не забрањује употребу вина као таквог, али веома, веома строго забрањује пијанство - пијанице неће наследити Царство Божије. (1 Кор. 6:10). А свакоме је очигледно, да само моћан човек може да, употребљавајући вино, сачува меру и да не упадне у пијанство; потпуно одбацивање алкохола је кудикамо лакши пут за савладавање тог греха.

Такође, ислам забрањује да се употребљава свињетина, одређује и нека друга ограничења у одећи и понашању, али је потпуно јасно, да је много лакше не јести свињетину и не носити свилене тканине неголи чувати заповест о уздржању од греха, чак и у мислима - што је заповеђено сваком хришћанину.

Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника - од војсковођа до војника - није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је основ војничког подвига љубав према онима који се штите - од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.

Можемо веома, веома дуго настављати са поређењима. Али и на основу већ наведеног могуће је у потпуности објективно рећи да је хришћанство - религија моћних људи, док је ислам - религија за немоћне и раслабљене. Хришћанство је за - слободне, ислам - за робове. Говоримо овде о најважнијој слободи за човека - слободи од греха и сопствених страсти, од којих муслиманска вера није у стању да ослободи своје следбенике.

И управо се тиме објашњава ширење ислама у савременом свету. Управо зато ислам постаје популаран сада на Западу, јер сада наступа епоха слабог човека; посветовњачено човечанство сада негује своје немоћи и утапа се у добровољну раслабљеност. Како им је угодно да чују: Алах жели да вам олакша (живот); јер је човек створен слабим (Коран 4.28).

Сагласно са хришћанским учењем, човек је створен снажним, и призван је да буде такав. Чињеница да током две хиљаде година Црква није спустила свој, толико висок, морални идеал, сведочи о томе да је он у Њој - реално остварљив. А пример за то су - не само стотине хиљада Светих, већ и милиони простих православних хришћана, који су тај идеал остварили у свом животу. Самом човеку је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт. 19:26), и Господ Исус Христос, Коме је све могуће, даје силу да се учини и оно што смо набројали, и више од тога.

Пред сваким од нас стоји избор - да ли да остане слаб или да постане моћан. Да плива низ водени ток ка провалији или уз водени ток ка обали. И нико неће избећи (избор), и једино од самог човека зависи, шта ће он изабрати на крају.

Само треба знати и памтити, да ће сви они, који су требали да постану снажни, али су по својој вољи остали слаби, бити питани са свом строгошћу - у своје време.

“Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају”. (Мт. 11:12).




- На слици - Црква Свете Софије у Цариграду - данас музеј а некада џамија.

+ ПРАВОСЛАВЉЕ као ЈЕДИНО МОГУЋЕ ХРИШЋАНСТВО +


Знање о нашој православној вери и Цркви нас најбоље штити од збуњивања и завођења од стране разних секти и култова. Међутим, само знање није довољно; морамо живети Православљем да бисмо га волели, и морамо га волети да бисмо њиме живели. Само знање о њему, без његовог упражњавања, јалово је знање. Митрополит московски Филип је једном рекао: "Верују ти не припада ако га ниси проживео."

Нека наша браћа и сестре се осећају нелагодно ради тога што смо ми верска мањина и зато што смо другачији од других хришћанских групација. Неки од њих би желели да се ми "изменимо". Они се морају помирити са чињеницом да Православље значи, поред осталог, храброст бити другачији - снагу остати непромењен. Истински хришћани су увек били мањина у друштвима у којима су живели. Бити другачији не значи бити погрешан или инфериоран. Хришћани су били мањина у римској империји. Апостоли су били другачији од својих савременика; хришћански мученици из раног доба хришћанства и свети Оци су се разликовали од своје друштвене средине.

Да би остала верна себи, својој суштини и свом бићу, Православна црква не сме мењати себе, него се мора трудити да измени свет. Она се мора одупрети предлозима и захтевима који долазе изнутра и споља и чији је циљ њена измена а, у ствари, захтев да се секуларизује и протестантизује. Она се не сме мењати, јер све дотле док се придржава својих принципа, остаје оно што је одувек била - црква потпуног освећења, црква у којој човек налази истинског себе и прави пут ка Богу; црква у којој је христоликост, а не удобност, најважнија брига и смисао постојања. Снага, дубина и лепота Православља се састоји управо у његовом верном очувању аутентичног хришћанства.

Православље је вера чија је улога и задатак "свеосвећење свега". Православље није могло, не може и не сме никада да мења Христа, већ хришћане, јер за православне вернике и Православну цркву Христос је један, исти и непромењив - а то је такође и православна вера.

Православна црква се, исто тако, не сме мењати, јер је она чувар аутентичног хришћанства. Ово признају и неки неправославни писци теолози који су упознати са Православљем.

У "Великим религијама света" (издање "Лајф" часописа) тврди се: "Православна црква је настала у Светој земљи пре него што је било хришћана у Риму. Нови завет је био најпре написан на грчком и најранији црквени Сабори били су по свом карактеру православни".

М.Џ.Гију, аутор књиге "Дух Источног Православља" , изражава дивљење Православној цркви овим речима: "Захваљујући богатој култури која је прожима и генију народа који је сачињавају, Црква на Истоку је савршено уклопила у свој литургијски и духовни живот саму суштину Сабора и богословља првих осам векова".

Исти аутор изјављује и следеће:

"У сагласности са својом троструком мисијом: пророчком, свештеничком и краљевском, која карактерише јединство њене акције, Црква на Истоку није никада престала да објављује Тајну, да је чува безбедну од сваке измене у јереси, да је прославља литургијски и да руководи своје верне у њиховом интимном прихватању и разумевању исте..."

Имајући у виду да чак и неправославне особе које су упознате са Православном црквом сматрају исту за истинску Хришћанску цркву, разумљиво је да православни хришћани или бар већина њих, чврсто верују да је Православна црква истинска, оригинална Хришћанска црква. Тако, на пример, Павле, архиепископ Финске православне цркве, тврди категорички да "Православна црква нема потребе да подноси доказ своје историјске аутентичности; она је једноставно директни наставак Цркве апостолског доба".

Римокатолицизам - побуна против Христа и први протестанизам

Подела цркве, кобан догађај у историји Хришћанства, најавио је почетак непрекидне борбе Источне православне цркве за очување свог постојања и идентитета. Чешће него и једна друга грана Хришћанства, Православна црква је била изложена непријатељству и прогонима од стране разних нехришћанских и хришћанских противника. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.

Формално, подела Цркве се догодила 16. јула 1054. године. Међутим, неки историчари сматрају да је она стварно почела у 860-тим годинама и постала стварност за време крсташког освајања и окупирања Цариграда 1204 - 1261. Више чинилаца - догматских, канонских, културних и историјских - довели су до поделе Цркве. Људски елемент и личне амбиције су такође играли важну улогу у тој подели.

Јерес римокатолицизма

Овде ћемо набројати само главне разлике између Православне и римокатоличке цркве:

* Филиокве (исхођење Светог Духа);
* Папски примат (првенство);
* Папска непогрешивост;
* Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;
* Тачан моменат освећења Светих дарова;
* Причешћивање верника само хлебом - Телом Христовим;
* Пургаторијум;
* Анино безгрешно зачеће Богородице;
* Целибат свештенства;
* Невршење миропомазања заједно са крштењем;
* Миропомазање као искључива надлежност бискупа;
* Промена календара;
* Прослављање Ускрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима;
* Крштење кропљењем, а не погруживањем.



Протестанизам - опозиција римокатолицизму



Прво што се морамо запитати је: Шта је протестанизам? Хенри ван Дусен, који је и сам протестант, овако дефинише протестанизам:

...грана хришћанства која је никла у 16. веку с намером да поврати оригиналну хришћанску веру у живот чишћењем цркве на Западу, у те дане њене најгоре изопачености, злоупотреба и неумерености.

Полазећи од ове дефиниције, али не потврђујући или оспоравајући њену тачност, можемо с правом закључити да протестантизам није никада био и није оригинална Хришћанска црква; није постојао пре 16. века. Никао је, заправо, као опозиција злоупотребама вршеним у Западној, то јест римокатоличкој цркви.

Горњи закључак нам омогућава да увидимо да је протестанизам изданак римокатолицизма, а не хришћанства као таквог. Намера протестантске реформације да обнови "оригиналну, аутентичну веру и живот" је била племенита, али се мора закључити да протестантизму није успело да ту намеру оствари. Жао нам је, али морамо рећи да, са историјске и догматске тачке гледишта, протестантизам није пут ка аутентичном Хришћанству, него пут који удаљава од њега.

Јерес протестантизма

С тачке гледишта свете Православне цркве, протестантизам исповеда многа погрешна и јеретичка учења у области христологије (учење о Христу), пнеуматологије (учење о Светом Духу), есхатологије (учење о спасењу) и еклесиологије (учење о цркви). Следећа погрешна веровања, иако нису сва заједничка свакој протестантској секти, нити их се држи протестантизам у целини, представљају главне тачке по којима се протестантизам разликује од Источне православне, односно Првобитне хришћанске цркве:

* Унитаризам, то јест непризнавање Свете Тројице;
* Одрицање божанства Исуса Христа (модерни аријанизам);
* Непризнавање безгрешног зачећа Исуса Христа;
* "Филиокве" и друга погрешна веровања о Светом Духу;
* Погрешно учење о суштини људске природе пре првог пада и после њега. Тврдња да је људска природа, чија се суштина наводно изменила због првог греха, непоправљиво покварена.
* Погрешна и јеретичка учења о спасењу: (тврдња да је благодат Божија једини фактор у људском спасењу; људска (добра) дела су неважна за спасење душе; предестинација (предодређење); грехове може опростити једино Бог, или се људска природа не може никада од њих очистити; неверовање у бесмртност душе и Страшни суд);
* Неправославна учења о Цркви: (еклесиолошки монофизитизам - то јест, одбацивање људске природе цркве; одбацивање јерархије; одбацивање непогрешивости Цркве; прихватање само свете тајне крштења и светог причешћа, али у ствари, одбацујући њихов сакраментални вид, а прихватајући само симболични; одбацивање видљивих средстава побожности и духовности (пост, аскезу итд);
* Одбацивање поштовања Мајке Божије и култа светаца;
* Одбацивање Светог Предања, учења Светих Отаца, као и одлука седам Васељенских сабора као извора учења и дисциплине;
* Дозвољавање свештеницима и епископима да се жене и после рукоположења, да се разводе и да се више пута жене (или удају, пошто имају и жене-свештенике и епископе);
* Рукоположење жена;
* Немање апостолског прејемства;
* Начин рукополагања свештенства;
* Крштавање само одраслих (неке, а не све протестантстске секте);
* Одбацивање указивања поштовања светим предметима: иконама, реликвијама светитеља, Часном крсту;
* Одбацивање молитава за преминуле;
* Тумачење Светог Писма поверено појединцима;
* Промена календара и празновање Ускрса противно правилима установљеним на Васељенским саборима;
* Укидање монаштва.



Ово није потпуна листа доктринарних принципа који су карактеристични за разне протестантске секте; ипак, како се види, број важних тачака по којима се оне разликују од Првобитне хришћанске православне цркве су многобројне. Постаје јасно да протестантизам није никада имао нити сада има четири основна квалитета праве Христове цркве, односно да никада није био нити је сада једина, Света, саборна и Апостолска Црква - како по свом постању, тако и по својој суштини.

Православље - једино могуће хришћанство

Како смо досад укратко говорили о римокатолицизму и протестантизму, сада треба да се осврнемо на учење саме Православне цркве.

Сматра се да је број православних хришћана у свету, који практикују своју веру, 15.000.000; међутим, број крштених православних верника је много већи. Не треба заборавити да је у неким земљама забрањено слободно исповедање православне вере. Данас највећи број православних верника живи у Русији, Украјини, Грчкој, Румунији, Србији, Бугарској и Македонији, али се њихов број у Западној Европи, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и многим другим земљама стално повећава.

Само име Свете Православне цркве носи у себи тврдњу да је она аутентична хришћанска црква, јер реч православна произилази из двеју грчких речи које значе "исправно верујућа", "која учи исправно", "која исповеда исправно". Према томе, она самим својим називом потврђује да је она исправно верујућа и исправно учећа црква.

Та иста Црква је такође позната под називима Источна православна и Грчка православна црква. Осим тога, испред ове титуле се обично налазу придев који указује на национално порекло посебних православних цркава, то јест: Руска, Српска, Бугарска, Сиријанска, Албанска и слично.

Извори православног учења су Свето Писмо и Свето Предање.

Цркву имају само православни

У Православљу, Црква се сматра извором и предметом вере. Она је исто толико духовно искуство колико је установа. Црква је Тело Христа, свог Оснивача, а она је и: "која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Ефесцима, 1:23). По својој природи Црква је видљива и невидљива, божанска и људска, небеска и земаљска.

Задатак цркве је одувек био да помаже својим члановима да постигну крајњи циљ и смисао свога постојања: Христоликост. Улога и мисија Цркве је да одржава непромењене највише духовне стандарде тиме што чува истоветне хришћанске принципе. Очекивало би се ради тога да људи саображају свој живот тим принципима, а не да мењају та мерила како би одговарала људским слабостима. У Цркви правац кретања треба да буде од људског ка божанском.

Православна црква је и Саборна. Њена саборност, то јест универзалност, не означава само чињеницу да она има припаднике у целом познатом свету, већ је то у исто време прокламација њене сабраности, једнодушја, синтезе власти, одговорне слободе прожете свеобухватном љубављу.

Православна црква је апостолска, јер је она изграђена - "На темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос" (Ефесцима, 2:20). Њен апостолски карактер је заснован и на чињеници да она учи у сагласности са апостолском традицијом и наставља апостолску мисију и прејемство, а ово последње се сматра "средством за распрострањење апостолског учења и особеним обележјем истинске Цркве које је одваја од лажних". Православна црква је апостолска и по томе што је мисионарска по својој природи и што остварује основну мисију апостола: христијанизацију целог света.

Све истинске православне цркве, то јест канонске, у целом свету сачињавају једну, свету, саборну, апостолску, источно - православну цркву. Оне имају истоветне догме, каноне, свете тајне и литургијске облике.

Што се тиче администрације, све православне цркве спадају у једну од следеће две категорије: аутокефалне, то јест самоуправне, и аутономне, то јест оне које немају своју вишу јерархију, него је примају од неке друге православне цркве.

Аутокефалне православне цркве су следеће:

* Цариградска васељенска патријаршија (Турска)
* Јерусалимска патријаршија(Израел)
* Александријска патријаршија (Египат)
* Антиохијска патријаршија (Јордан)
* Московска и сверуска патријаршија (Русија)
* Српска патријаршија (Србија)
* Бугарска патријаршија (Бугарска)
* Румунска патријаршија (Румунија)
* Грузијански католикат (Грузија)
* Грчка црква (Грчка)
* Кипарска архиепископија (Кипар)
* Албанска православна црква (Албанија)
* Финска православна црква (Финска)
* Пољска православна црква (Пољска)
* Чекословачка православна црква (Чешка и Словачка)
* Синајска архиепископија (Египат)

Аутономне православне цркве разних јурисдикција постоје у Кини, Јапану, Кореји, Северној Америци, Аустралији, Новом Зеланду и у разним државама Западне Европе. У ову групу спадају и многе епархије у целом свету које имају аутономни статус.

ЋЕЛИЈЕ, Благовести, 2001 године

+ О ПОСТУ +


Сав смисао Хришћанске вере налази се у Христовом васкрсењу, када је побеђена смрт коју је човек после пада неумитно везао за себе и своју природу. Уставши из мртвих, Христос нам је отворио пут за васкрсење и сваком верујућем постао узрочник вечног спасења. Ево већ више од 2000 година, милијaрде Хришћанских душа су сав смисао свог живота сагледавале у Њему, добровољно одабирајући Његов пут као сигуран пут до коначног ослобађања од пропадљивости, глади, жеђи, умора и томе слично. Ослободивши човека од коначне смрти и ништавила, Бог је позвао човека да му добровољно крене у сусрет, ка будућем веку у коме ће живети у заједници са бесконачним, савршеним и вечним.

Они који су поверовали, са дубоком осетљивошћу свог бића су кренули на такав пут. Но вољи људској, будући огреховљена и несавршена, није лако да одмах, безусловно, потпуно и непогрешиво одабира јеванђелски пут. Тако, наша воља, уместо да тежи сједињавању, тежи владању, наш ум, уместо целосном разумевању, губи се у бесконачним произвољним расуђивањима, а наша осећања, уместо да теже оживотоврењу материје духовним силама, теже само бесмисленим материјалним насладама и трошењу. Тако се на свом путу ка обожењу човекова душа услед многих беспућа испуњава злом. Безграничност наше душе мора да се сведе на меру и дејство примања Божије благодати да се неби заувек изгубила у шуми примамљивих и заводљивих лажних избора.

И због тога се човек предаје посту као дужности уздржавања и то тамо где се показују незасите тежње страсти и природних сила. Посту се предаје цео човек, и духовно и физички. Духовно се уздржава од самољубивих и властољубивих поступака. Умно од једностране активности ума, од некорисне и бесконачне игре појмова и представа, од бескрајних питања која се протежу без циља једном речју од празног умовања. Најзад, уздржава се од чулних уживања којима не управља, не даје хране својој чулности и ограничава убиство и самоубиство до којих нужно доводи трка за физичким задовољствима, тј., чисти и препорађа своју властиту телесност како би се припремио за преображење свега створеног.

Можда би добро било навести речи Светог Серафима Саровског «Утемељитељ хришћанског подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања у подвиг искупљења рода људског, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису другачије ступали на пут Крста но спроводећи – пост.»

У свом светом и великом задатку спасења Православна Црква је одредила календар постова. Тако се уочи величанственог дана Васкрса, православни Хришћанин добровољно предаје дугом али окрепљујућем и од стране цркве мудро вођеном Великом посту. Свесна да већа одрицања могу човека сломити, а не препородити, Црква је уочи Великог поста одредила припремне 4 недеље: недеља митара и фарисеја, недеља блудног сина, недеља месопусна и недеља сиропусна. Припремним недељама Црква полако уводи вернике у подвиг поста који ће трајати 6 недеља названим: недеља Чиста ( и завршава се Недељом Православља ), недеља Пачиста, недеља Крстопоклона, недеља Средопосна, недеља Глувна и недеља Цветна. Васкрсна недеља је недеља Светла. У свакој од наведених недеља Црква учи, упућује и утврђује вернике захваљујући својим двехиљадогодишњим духовним искуством и истинама које се предају вернима са љубављу и бригом. Пост тако постаје не само лични него и саборни подвиг.

За неверујуће људе пост може да значи корисно и здраво очишћење од прекомерне хране, као нека врста дијете. Но, за Хришћанина, Ускрс је победа живота над смрћу, где се и он осећа позваним и чију унутрашњу радост може да у потпуности осети једино након подвига Великог поста.



- на слици трпеѕарија у манастиру Хиландару на Светој Гори Атонској -

+ БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА +


Сваки књижевник, који се
научио Царству Небеском,
домаћин је који износи из ризнице
своје ново и старо“
(Мт13,52)

Када су једног Православног Руског Епископа, први пут изашлог из Совјетске Русије на Запад, негде крајем 50-тих година 20. века, питали западни хришћани, протестанти-римокатолици, (који Цркву сматрају пре свега „институцијом“, „социјалним делатником“, итд.): „Шта Руска Црква ради на социјалном пољу у Совјетском Савезу?“ - баћушка је мирно одговорио: „Ми служимо Литургију“! Запрепашћени одговором, западњаци га нису схватили. А нису зато што не схватају Цркву, ни шта значи служити (=живети) Божанствену Литургију. А још у 19. веку рекао је, и писао, западним хришћанима православни лаик-црквеник (!екклхсиастиков" како је вернике лаике у Цркви назвао још Св. Иринеј Лионски) Алексеј Хомјаков: „Само онај схвата Цркву, ко схвата (=живи) Свету Литургију“.

Ове је речи у своје време, 20-тих година прошлога века, понаваљао више пута и блаженог спомена отац Јустин Нови, још док је преводио Свету Литургију на савремени српски, па је то поновио и недавно у поговору свог новог побољшаног превода Светих Литургија, и такође у својој Догматици. „У Светој Евхаристији, у светој тајни Литургије, каже о. Јустин, ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег… Света Литургија је, по богомудрој речи Св. Јована Дамаскина и Св. Теодора Студита: понављање целокупног Богочове- чанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења“. Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом“. И смерни причасник пре Светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни чудесно“. Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећ у Крв и Тело“ и причешћујући се њима доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком Пуноћом Божјом (Еф.3,19;Кол.2,10). Литургијско Сабрање верних у Христу, и Причешће Христом, открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело Свеживог Господа Исуса: „Ово је Тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (=Св. Евхаристија) коју благосиљамо, није ли заједница - коинњнива – Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница - коинњнива- Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо“ (1 Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску аједницу - Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, Завет у свеживотворној Крви Божјој. Богомудри и Свети Николај Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност (=идентитет). Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама - Црква – претвара у то Тело и Крв Христову. И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него свмо Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом (1 Кор.12,27).

Ове нас речи Божјих људи разгаљују и радошћу испуњују ових дана, када улазимо у језгро Крсноваскрсне Пасхе Господње. Христос - Нова Пасха. Старо прође, гле – све Ново постаде! Са Христом и у Христу све ново постаје, и све старо новим постаје, али не на речима, у паролама, у стереотипним понављањима, него само и једино у и кроз непоновљиво понављану и непрестано нову и обнављајућу Пасху Христа Распетога и Васкрслога, у Божанској Евхаристији, у свекозмичкој Литургији, која и јесте Свм Он

као Пасха Господња и наша, с нама, међу нама, у нама. Јер кад год Хлеб овај једемо, и Чашу ову пијемо, ми смрт Господњу објављујемо, и Васкрсење Његово исповедамо= проповедамо - докле не дође! А доћи ће Господ скоро. И долази Господ - Маран ата! Јер Дух Утешитељ и Невеста Црква говоре: Дођи Господе Исусе! И Он одговара: Да, доћи ћу скоро. Амин. И говори нам, и Литургијом на делу посведочује: Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Јер с нама је Он, Емануил-Богочовек, пре свега и после свега, у Божанственој Литургији као Свештенослужењу, као учешћу=Причешћу, као заједничењу = Заједници Тела Његовог Богочовечанског.

„Придите Пиво пијем новоје,
не од камене неплодна чудодјејемоје,
но нетљенија Источник
из Гроба одождивша Христа,
в Њемже утверждајемсја!“

***

Жубор воде живе, Хлеба и Пића Живота, жубори у Цркви Саборнокатоличанској, Православној, од Христа и Апостолв до данас и до последњих дана. Жубориће до Другог Доласка Господњег, и кроза сву Вечност, и још присније у незалазном Дану Царства. Жубори, и нас жубором живота у Христу, законом Духа живота, ослобађа од закона греха и смрти (Рм.8,2), од учмалости, мртвила, инерције, чамотиње, бездел(ат)ног и стерилног конзерв(ат)изма. Ослобађа тиме што нас обнавља и препорађа, преображава обновљењем ума, и срца и душе и тела, и обнавља искуством, окушањем, познањем шта је добра и угодна и савршена воља Божија – по благодати, по мери вере, по смиреноумљу, по даровима благодати и харизмама служења, свештенослужења еванђеља спасења. И тако обнављани, оживљавани, схватамо и доживљавамо да смо у Цркви, у Светој Литургији: многи - једно Тело у Христу, и појединачно удови једни другима, назидани на темељу Апостола и Пророка, где је Крајеугаони Камен Свм Исус Христос, у Коме сва Грађевина Цркве расте у Храм Свети у Господу, и ми се у њега уграђујемо, уживљујемо, као живо камење, у Обитељ Божију у Духу, у Град Бога Живога, у Тело и Крв Живога и свагда Животворећега Јагњета Божијега, Које нас води на изворе Водв Живота, и угошћује Гостопримством Владичанским за Трпезом Царства. Тако је у Цркви, у којој је прошлост увек садашњост, али и будућност, оно есхатолошко „већ сада и још не сасвим“, такође присутно и делатно, јер је Исус Христос јуче, данас, и до века, Један Исти. И у Њему је динамизам старог и новог саприсутан, и саделатан, не међусобно противречан и искључив, јер је Он Алфа и Омега, Који Јесте, Који Беше и Који Долази.

***

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи,говорио своју познату Беседу о Правој вери, (неко неће да призна да се она зове и Беседа „о исправљењу вере“, тј. о право-управљању и усправљању и остварењу, вере Праве и Живе у народу своме, а не о „мењању“ или још мање о „реформи“ вере), он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“ (попут самозваних недоучки који нам „конзервирају“ Манастире и Светиње, а оне, од њихове „конзервације“ и „заштите“, још већма пропадају). (Узгред додајемо: што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, и колико су се често причешћивали његови Студеничани, Хиландарци, Жичани, и уопште православни= црквеници по васељени, кроз коју је пролазио и Јеванђеље живота проносио и сведочио, читајмо Студентички типик, главу 5: О Св. Литургији, али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахв-црквеникви лаикв-црквеникв само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно, „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом). Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите=дознајте, како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем! Ето, ове нам мисли долазе ових дана, кад нам у руке дође, нажалост из мог Баната (а писац није из Баната, него сви су изгледа из Бгда) „О Светој Литургији и променама у њој“ („Банатски весник“, децембар 2006). Текст, на жалост, незнавен а малициозан, дилетантски а претенциозан: „Није се играти са Литургијом... поготову с намером да се она мења“!? Ко ли се то тако „игра Литургије“ и „са Литургијом“, са намером да је „мења“?! Учени а недоучени писац каже да су то били „први реформатори“ руски обновљенци (он каже „обновљенаши“), и грчки модернисти „зоисти“. А ми се питамо: Какве везе они имају са живим животом данас читавог Православља, од Јерусалима до Илирика, од Јапана до Балкана, од Сарова до Заира и Аљаске? Чланкописац не зна, неће ни да спомене, а камоли да се трезвено запита: ко су то били, рецимо, Филотеј Цариградски, или Јевтимије Трновски, Кипријан Кијевски, или Митрофан Александријски (Критопулос), или макар Патријарх Никон Руски, у иначе смутном 17. веку (кад је на Сабору у Москви учествовао и наш Патријарх Гаврило, ускоро Свештеномученик распет у Пруси, и то доносећи у својим рукама прве штампане Српске Служабнике, у којима, наравно, нема фамозног „Тропара 3. часа“, док тај на дотичном месту неумесни уметак није, преко Кијева и Виљнуса, ушао „на мала врата“ тамо где му није место /док је претходно само помињан на сасвим другом месту, пред само Причешће као молитва „за себе“/, али и то није било „од 12. века“ па све „до 1895.г.“, како приучени чланкописац пише, без икакавог доказа). Још је чудније да овај новопечени „литургичар“ ни речи не прослови о Филокалијском покрету познатих „Кољивара“ у Светој Гори, од којих су неколико њих, клеветани онда од овоме сличних пискарала, да су „реформатори“, већ одавно у Календару Светих Цркве Бога Живога! (Свети Никодим, Макарије Коринтски, Атанасије Пароски). Не помиње, наравно, ни Филарета Черниговског, ни мишљење већине Руских Јерараха (међу њима и Св. Тихона, потоњег Патријарха и Свештеномученика Руске и све Православне Цркве - о чему в. нпр „Отзиви Епархиалних Архијерејев...“, Спб. 1906) о потреби обнове (не „обновљенаштва“, ни „реформе“) живота Цркве, и богослужења у парохијама, и тиме обнове живота живих хришћана, људи од душе, крви и меса, што увек почиње, и траје, не „конзервирањем“, него покајањем, постом и молитвом, крсноваскрсним, пасхалним, постојаним учешћем (не само „присуством“ или „певањем у хору“, такорећи статирањем, као на бини, где се певају „музичке нумере“) и првенствено честим Причешћем у Цркви, у Литургији (не „на Литургији“, ни „на слави“, него у слави, и у славу, Свете Тројице, у Заједници Светих и заједници Светиња).

Да не кваримо наступајуће пасхално тужнорадосно, хармолипно, али благодатно расположење, рећи ћемо кратко: скоро све што је написано у оном збрдаздола насталом чланку, није тако како стоји у тексту, и неће бити тако. (Пре ће управо то и такво писање бити „неблагословена самовоља“ појединца или појединаца, зато што је злонамерно, не црквоградилачко, него „псевдозилотско“ и псевдоправославно). Зашто се вековно живо Предање о честом Причешћивању (објавићемо ускоро збирку, књигу текстова Светитеља Божијих од 1. до 20. века, о томе) назива „заступање олаког причешћивања“, осим ако не ради клевете, и још теже: ради дискредитације саме истине о честом Причешћу као учешћу (а не „једном или четрипут годишње“) у Цркви=Христу=Царству Божијем још сада и овде, на земљи и у историји?2

Ако је цитирање ироничног језуите Роберта Тафта (притом да ли је тачно и проверено?) мерило чланкописцу, зашто да нама није далеко пре мерило реч и пракса Св. Јована Кронштатског, или Светогораца, ранијих и садашњих, или старијих и савремених Пастира и Архипастира, који знају и Тафта и Аранца, али још више знају Св. Нектарија Егинског, Антонија Кијевског, Дионисија Козанског, о. Флоровског и о. Шмемана, о. Јустина и о. Емилијана, и гледају на литургијску праксу Јерусалимске Мајке Цркава и осталих Православних Цркава Истока и Запада, и других данас истинских Апостола Православља у савременом свету, Мисионарв и Литургв унутрашњег и спољњег одвижничко=литургијског препорођења православног човека, жене, детета, породице, народа, парохије, Епархије?3

А да није тачно Тафтово, и из позадине београдско-банатске писање „о тајном читању молитава“, оставићемо то за посебну књигу (другу о Св. Литургији, коју спремамо), а овде ћемо само подсетити на христоносног Мистагога и духопокретаног Литурга Павла, који је Цркви писао и прописао: „Јер ако благосиљаш Духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи Амин на твоје Благодарење, кад не зна шта говориш?“ (1Кор.14,16).4

Ипак, добро је да буде дијалога. Али, правога, а не подметања, и подметачина, подозрења и клеветања, уз давање правих примера и аргумената. Но зато прво треба отворити прозоре, и удахнути свеж ваздух, лахор Духа Светога, Који дише где хоће, и Који као Утешитељ води Цркву у сваку, и сву, Истину. Не стављати, себи ни другима, тамне наочари против сунца. А оно је једно за све – Сунце Правде, Исток Истокв. Тако ћемо, не као „нумере“ или „концерте“ у Цркви, него псаламски и светолитургијски= Евхаристијски: да певамо Господу у животу своме, и псалмопојемо Богу нашем докле постојимо. А Њему да буде пријатан дијалог наш (Пс.103, 33-36, где за дијалог - беседа - разговор стоји: Жх диалогхв моу = дијалог мој). Јер Бог воли дијалог, јер је Бог Савета, и у Божанском Дијалогу Литургије даје нам Анђела Свога Великог Савета, Који Приноси, и Приноси се, Прима (и долазеће у једанаести час), и Раздаје, и Раздаје се - на пребогатој Трпези Царства, како вели Св. Златоуст у својој Ускршњој Речи и својој Пасхалној Литургији. И још вели Златоусти Литург и Јерург: „Није исто Пасха и четрдесетница (=В. пост), него је друго Пасха, а друго четрдесетница. Четрдесетница бива једном годишње, а Пасха (=Литургија) трипут седмично, а бива и четири пута, боље рећи кад год хтеднемо. Јер Пасха није пост, него је Приношење (Евхаристије) и Жртва, која бива на сваком Сабрању (=Литургији), тако да сваки пут, кад приступаш (Причешћу) са чистом савешћу, Пасху свршаваш; не када постиш, него када учествујеш у овој Жртви. Јер Пасха је објављивање (=доживљавање) Христове Смрти и Васкрсења“(ПГ 48,867).

+ ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ( ЈЕВТИЋ )

+ ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРАВОСЛАВЉА +


Православље начелно одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија, или да поистовети своје учење с неким конфесионалним текстом. Учење Православља јесте Истина Господа Исуса Христа, изражена кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. У том смислу јесте и ауторитет синода, од кога потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији (Епископ нема универзалну јурисдикцију). Но, Православље се најпре заснива на богопоштовању (Православни богослови руског утицаја и словенског језика грчку реч ορθοδοξία преводе са Православље - право слављење - богопоштовање), на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, а онда на поштовању Богородице и Светих Отаца. Богородица је "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима"; она оживљава молбе (пред Сином) за читав људски род. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у Православној побожности представљају место благодатног присуства, прозоре ка Небу. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу (заједничка молитва, вршење Светих Тајни и приношење литургијске жртве) веома је обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

1. У Православном богослужењу (које је прихваћено од Византије) с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са духовним виђењем лепоте овога света.
2. Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
3. Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Литургије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човекове душе (етички максимум у Православљу постиже се у монаштву, кроз: сузбијање воље, смирење и очување чистоте срца, мада Православље морал не дели на световни и монашки, већ прави разлику једино у квантитету). Морал Православља плени, јер је његов апсолутни циљ Исус Христос, љубав и радост.

ДА ли ПОСТОЈИ ЗЛО ? !


<- Тај дивни Божји свет -

- ДА ли ПОСТОЈИ ЗЛО ? ! -

Једног дана професор на факултету је одлучио да са студентима започне расправу.Питао је :
- Да ли је Бог створио све што постоји ?
Студенти су у глас рекли да јесте.
- Баш све ? - питао је професор.
- Да,све - био је одговор студената.
- У том случају,створио је и зло,зар не ?
Јер,зло постоји - рекао је професор.
Студенти су заћутали,нису имали одговор на то питање.
Професор је био одушевљен јер је показао да је вера само мит и ништа више.
Одједном,један студент је подигао руку и питао :
- Могу ли ја нешто Вас да питам,професоре ?
- Наравно - одговорио је професор.
- Да ли постоји хладноћа ?
- Наравно,колега.Зар никад нисте осетили хладноћу ?
- Заправо,професоре,хладноћа не постоји ! Према ономе што смо учили из физике,хладноћа је одсуство топлоте.Може се само посматрати да ли објекат има и да ли предаје енергију и своју топлоту на друге објекте.Без топлоте,предмети су интерни,не реагују.Значи хладноћа и не постоји.
Ми смо створили термин ХЛАДНО да би смо објаснили одсуство топлоте.
- А тама ? наставио је студент.
- Она исто постоји - рекао је професор.
- Опет грешите,господине.Тама је потпуно одсуство светлости.Можемо проучавати светлост и осветљење,али не и таму.Николсова призма показује мноштво различитих боја на које се светлост разлаже у зависности од таласне дужине. ТАМА је термин који смо ми створили да објаснимо потпуно одсуство светлости.
И коначно,студент је питао :
- А зло,професоре,да ли постоји зло ?
Професор је ћутао.
Студент је наставио :
- Бог није створио зло ! ЗЛО ЈЕ ОДСУСТВО БОГА У ЧОВЕКОВОМ СРЦУ,оно је одсуство љубави,човечности и вере.Љубав и вера су као топлота и светлост.Они постоје.Њихово одсуство доводи до зла.
Сада је професор умукнуо.
А тај млади студент се звао АЛБЕРТ АЈНШТАЈН.