петак, 17. септембар 2010.

+ - + ИСАК ЊУТН о ВАСКРСЕЊУ из МРТВИХ + - +


- Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”

- На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”

- Одговор није добио.

- Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

- У прашини није остао ни молекул гвожђа.

- Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.”

+ - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА - +



+ МОЛИТВА БОГУ +

Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
Ни орати ни копати
Ни за правду војевати.
Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
Ни родити ни умрети

Нити болест преболети.
Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
Ни грешнику покајати
Нити с братом запевати.
Помози нам Вишњи Боже
Без Тебе се ништ' не може,
А с Тобом се све постиже
и у Вечни Живот стиже.


+ ПЕСМА КРСТУ +

Спаси Боже, људе Своје, спаси Господи,
Крстом Твојим Ти нам светли, Крстом нас води!
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Спаси Боже, народ србски, што ти се моли,
Нека Крстом свакој муци брзо одоли.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Крстом Јаков благослови своје синове,
Крстом Мојсеј преполови Црвено море.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Крсно дрво Мојсеј баци у горку воду,
И даде је као слатку жедном народу.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Мојсеј руке крст'образно клечећи пружи,
И молитвом Амалика страшнога сруши.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Исус Навин крсним знаком сунце задржа,
Док му војска победнички борбу издржа.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Апостоли Крстом Светим чинише чуда,
Крст ће бити знак победе, до Страшног Суда.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Цар Константин Крстом сруши цар Максенција,
И царство му Часним Крстом цело засија.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Свети Сава даде роду видело Крста,
Да се крсти Духом Светим, крстом с три прста.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!
Крст спасава верне људе од свих повреда,
Крст је сила, Крст је слава, Крст је победа.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење!


+ СЛАВИМО ТЕ, ХРИСТЕ БОЖЕ +

Славимо Те, Христе Боже драги,
Хвалимо Те, Спаситељу благи,
Величамо Твоје слатко име,
Ти нас спасе беде невидиме.
Твојом смрћу смрт је побеђена,
Васкрсењем нада утврђена,
Вазнесењем Небо отворено,
Срце људско миљем испуњено.
Испуни нас, Увенчани силом,
Испуни нас Духом и врлином,
Очисти нас од смртнога даха,
И од греха и греховног страха.
О, погледај у нашу низину,
Привуци нас у Твоју близину,
Привуци нас под Твоје окриље
Где царује миље и обиље.
Где све очи у Тројицу гледе,
Славећ' Твоје жртве и победе,
И где војске клањају се Творцу:
Сину, Духу и Преблагом Оцу.


+ БЛАГОВЕСТИ +

О, радосне вести, о, радосне вести,
Радуј се Пречиста, Пречиста,
Ти нам роди Христа!
О, радосне вести, о, радосне вести,
Радуј се Девице, Девице,
Света Голубице!
Радуј се, Пречиста, радуј се, Пречиста,
Небесна Невесто, Невесто,
Ти си Божји Престо!
О, Купино Сјајна, о, Купино Сјајна,
Неопалимаја, Марија, Марија,
Зоро новог сјаја!
Храму си служила, храму си служила,
Богу се предала, предала,
Храмом си постала!
Радуј се, Послушна, радуј се, Послушна,
Бог Те послушао, послушао,
Славом увенчао!
О, радуј се Сузна, о, радуј се Сузна,
Сузом омекшана, омекшана,
Духом просејана!
О, радосне вести, о, радосне вести,
Радуј се Пречиста, Пречиста,
Ти нам роди Христа!


+ БОЖИЋ, БОЖИЋ БЛАГИ ДАН +

Божић, Божић, благи дан,
Благог Христа рођендан,
Божић, Божић, светли дан
Сав светлошћу обасјан.
Дјева Христа родила,
Пеленама повила,
У пећини Христос спи,
Света Дјева над Њим бди.
Слама лепо мирише,
Богомајка уздише,
Утом звезда засија,
Пећина се загрија.
Анђели се спустише,
Пастирима јавише:
Весел'те се сви ноћас,
Роди нам се Христос Спас!
Кад то чули пастири,
Срце им се умири,
Па кликнуше сви у глас:
Нек' се слави Христос Спас!
Нек' мир свуда царује,
Нек' се срце радује,
Нек' се свако поправља
И Господа прославља.
Па, гле и ми Србчићи,
К'о сребрни звончићи,
Богомајку хвалимо,
Христа Бога славимо.
Божић, Божић, благи дан,
Благог Христа рођендан,
Божић, Божић, светли дан,
Сав светлошћу обасјан.


+ БОГОМАТИ ПОД КРСТОМ +

Богомати к'о воштана свећа,
Бледа гледа Свог Сина висећа.
Пречиста Му Крв се низ Крст слива,
Грешну земљу од греха омива.
С крвљу Сина Мајка сузе меша,
Срце Своје на Крст Његов веша:
- Сине Драги, ко сме добар бити,
Ако мора на Крсту висити?
- Мајко Моја, ово још крај није,
Под Крстом се васкрсење крије.
- Сине Драги, како си осамљен,
Од најближих другова остављен?
- Мајко Моја, са Мном Отац стоји,
Веће друштво но сав свет што броји.
- Сине Драги, боли ли Те глава,
Крв Ти тече, црвени се трава?
- Мајко Моја, све Ме, све Ме боле,
А највише судба оних доле.
- Сине Драги, Мој очињи виде,
Гле, како се сви од Тебе стиде!
- Мајко Моја, ко се стиди сада,
Стидеће се себе за свакада.
- Сине Драги, Моје Јагње бело,
Гле, у муци грчи Ти се тело!
- Мајко Моја, грчи се заиста,
Прексутра ће здраво да заблиста.
- Сине Драги, језик Ти се суши,
То Ми огањ ражиже у души.
- Мајко Моја, мали Ми и треба,
Од сад новим говорићу с Неба.
- Сине Драги, Мој сунчани сјају,
Очи Твоје, гле већ се склапају.
- Мајко Моја, очи су к'о слама,
Запале се, угасе и - тама.
- Сине Драги, волим и умрети,
Него Тебе, Чедо, надживети.
- Мајко Моја, Ја ћу с Тобом бити,
Нико неће Мене надживети.
- Сине Драги, слабост Ми опрости,
Прости, Сине, по Твојој милости.
- Мајко Моја, нек' је просто свима,
Који Твога разапеше Сина!


+ ЉУДИ ЛИКУЈТЕ +

Људи ликујте, народи чујте:
Христос воскресе, радост донесе!
Звезде играјте, горе певајте:
Христос воскресе, радост донесе!
Шуме шумите, ветри брујите:
Христос воскресе, радост донесе!
Мора гудите, звери ричите:
Христос воскресе, радост донесе!
Пчеле се ројте, а птице појте:
Христос воскресе, радост донесе!
Анђели стојте, песму утројте:
Христос воскресе, радост донесе!
Небо се снизи, земљу узвиси:
Христос воскресе, радост донесе!


+ ЗНАШ ЛИ КО ТЕ ЉУБИ ? +

Знаш ли ко те љуби силно,
Ко те чува дан и ноћ,
Ко ти даје изобилно,
Да одолиш врагу моћ?
Знаш ли ко ти живот дао,
Оца, мајку, брата твог,
И ко те је обасјао,
Светлим зраком Духа Свог?
Знаш ли ко је умро за те,
На Голготи, знаш ли то,
И радости обећане,
Ко ти спрема, знаш ли то?
Мораш знати ко то чини,
Ко то тако љуби нас,
То је Господ са висине,
То је Христос, свима спас.
Зато и ти, ох, сети се,
Па Му срце своје дај,
Кад Му скривиш заплачи се,
И замоли опроштај.
У тој сузи покајања
Заблистаће Христов сјај,
Имај у Њег' поуздања,
Отвориће теби Рај.


+ МАНАСИЈО ЛЕПА, МАНАСИЈО ДИВНА +

Твоја звона звоне, глас се чује мио,
Са врх старог града, лепа Манасијо,
К'о што сија сунце и његови зраци,
Тако нама сјаје твоји стари знаци.
Око тебе свуда високе планине,
Ограђују твоје старе рушевине,
Око твога града шумица зелена,
А пред тобом стоји непомична стена.
У цркви ти душман дуварове греб'о,
Ал' те чува Господ, тебе чува небо.
Избо ти иконе и часне столове,
И на граду твоме срушио врхове.
Но, што је остало, то се србско зове,
Сачувај нам Боже, Ти остатке ове.
О, моје га срце, не сме да проклиње,
Ал' зашто је дир'о у наше светиње.
Ти си ипак дика у ресавском крају,
Много има људи тебе не познају.
Треба да те виде каква си дивота,
Задужбино лепа Стевана Деспота.
Још да виде твоје красоте остале,
Како тебе красе ресавске обале,
Кроз бистру Ресаву песак се румени,
А Ресава брза жубори и пени.
Врх обала шума зелена и густа,
У теби тишина тајанствена, пуста,
Вечито је тако у светоме миру,
Певаћу ти песму лепи манастиру.


+ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ ПОНОСЕ МОНАХА +

Василије Свети поносе монаха,
Наставниче добри, светих пустињака.
К'о јутарња звијезда, твој лик нам се јавља,
Поборниче мудри, Светог Православља.
У пештери хладној, усред стијене сиве
Твоје мошти зраче духом вјере живе.
И сад као некад у времена стара,
Наше вјере свете, која чуда ствара.
Благовјерни народ, стиже са свих страна,
Под Острошке висе, хрли сваког дана.
Да цјелива тебе, духовног пастира,
И напоји душу рајског миомира.
Адске силе стрепе, од имена твога,
Ломе се о стијене тврдога Острога.
Мрачном злобом дишу мржње неизмјерне,
Да нам смуте вјеру, да уплаше вјерне.
Сузама си вјере, гријо хладне стијене,
О, пастиру добри, Цркве намучене.
Народу србскоме, Богом даровани,
Богоносни Оче, славом овјенчани.
На животној стази, вјере и надања,
Нашијех успона и наших падања.
Молитвама твојим љубав нам оснажи,
Да смо вазда будни на духовној стражи.
Моли за све вјерне, за обитељ свету,
Мир у мојој души, мир у цијелом свијету.
Мир од источника, сунчаније' зрака
Василије Свети, поносе монаха.

+ - ИЗ КЊИГЕ МИСИОНАРСКА ПИСМА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА - трећи део - +



- 3. Писмо -
Једној образованој жени, којој се подсмевају што ходи у Цркву

На подсмех одговори осмехом.
Њихов подсмех потиче из злобна срца; твој осмех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмех, а знању осмех. Подсмехом својим они повишавају цену твојој молитви пред вечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва одважне душе, окружене стрелама злобе, мржње, пакости и подсмеха. Све су те стреле тупе врхом а оштре дном, те одбијајући се од тебе стварају ране самим стрелцима.
Цар Давидова жена Михаила подсмехнула се једном одушевљеној молитви свога мужа. Од тога подсмеха Бог се нађе више увређен него ли цар Давид. Зато Свевишњи казни Михаилу, и Михаила кћи Саулова не има порода до смрти своје. Ко пажљиво прати судбе људске и догађаје, тај се може уверити, да и у наше дане Бог оштро кажњава подсмеваче светиње.
А ти реци подсмевачима својим - то јест ако мислиш да је икаква реч јачи лек за њих од ћутања - реци им: варају ли ме очи или видим ли добро, како се ви сваки дан молите трговцима, и кметовима, и пандурима, те за ово те за оно? Зашто се онда ви подсмевате мени, кад се ја молим вечном Створитељу нашем? Није ли смешније молити се немоћним него Свемоћном? Није ли луђе клањати се прашини него Животодавцу и Господу?
Речено је негде код пророка: проклет човјек који се нада у човјека. Ко полаже наду у смртна човека, у један пролазни мехур, а не полаже је у Бога Сведржитеља, очигледно је проклет. И ово проклетство на њему и на дому његову може се утврдити посведневним искуством. Јасно је, да је исто тако проклет човек који се моли само човеку а не моли се Ономе који држи све и може све. Али, пази, понекад је ћутање корисније и од ових речи.
Први подсмех смућује молитвену душу. Но ти си га већ преживела, и од молитве ниси одустала. А поновљени подсмех јесте подстрек. То си и сама, велиш, искусила. Сад ти је некако Бог ближи, и црква милија, и молитва слађа. Знај, доћи ће време, кад ће то подсмевање престати а настати одобравање и дивљење и похвала; и тад ће душа твоја бити у већој опасности него што је сада. Сада се учиш смерности, а онда ћеш се бранити од гордости. Али то је друго питање, друго искушење.
Знај, они који нас муче подсмевањем - они баш и јесу непријатељи наши. И на њих је мислио Господ кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Не знајући шта чине они нам чине добро. Огорчавајући и стешњавајући нас они распаљују буктињу божанског пламена у нама. Лајући иза леђа кад ми ходимо у храм Божји они нас гоне ближе Богу. Чинећи нам земљу досадном они нам чине небо милим. Мраз и ветар не мисле дрвету добра, али му и нехотично доносе добро. Тако и непријатељи твоји теби.
Зато опрости им, и благослови их, и моли се Богу за њих, и - оно што је врхунац света - љуби их као највеће своје добротворе после Бога.
Али ако душа твоја не отрпи то ништавно сиктање праха земаљскога, те се застиди Христа, онда ће ти се смејати не само људи но и демони.
Посећуј што чешће домове туге. Посећуј и гробља. Мисли о крсту Христовом, и целуј га што чешће. И о крају живота мисли. Све ће ти то помоћи да се утврдиш у молитвеном расположењу и достигнеш до пуне победе.
Мир ти и милост од Бога.




- 73. Писмо -
Осамљеној и болесној жени: О самоубиству

Знам да ти је тешко. Пре неколико година умро ти је муж. Жалила - прежалила. Оженила си јединца сина - радост повраћена. Потом највише те радовало унуче. Но оно што си ти волела, и Бог волео па узео. Тек што је унуче узлетело у невидљиви свет, разболи ти се и снаха. Осуши је туга и жалост, па и она за сином. Најзад за њима оде и твој јединац. И ти оста сама самохрана. Покушавала си једном да се отрујеш. Остала си жива. Спремила си потом вешала да се обесиш. Но изненади те девојка из комшилука. Видећи те испод спремљеног конопца она ти рекне, како је чула од старих, да је самоубиство грех без опроштаја у оба света. Добро ти је казала. Та девојка ти је душу спасла. Заиста, она ти је највећи добротвор у свету. Само њој благодарећи ти се можеш надати да ћеш се видети у другом свету са сином, снахом, унучетом и мужем.
Црква Христова је од почетка одлучно стала против самоубиства као претешког греха. Западни учитељ цркве Августин рекао је: "Ко сам себе убије, тај је убио једног човека". Самоубица се овим, дакле, ставља наравно са убицом. Али у нашој источној цркви самоубиство се још строжије судило. Према 14. канону александријског патријарха Тимотеја самоубица се лишава опела и црквеног погреба. Православна црква одредила је строгу казну чак и за сам покушај самоубиства. На онога ко покуша самоубиство она налаже епитимију од 12 година. Знам да ћеш ти помислити да је ово претерано строго. Но ова строгост потиче из милости. Истину ти говорим: Црква је овако строга у погледу самоубиства из чисте милости према људима. Јер црква има у својој духовној ризници видовито искуство, да самоубице не улазе у царство бесмртног живота и вечне милости. Па својом строгошћу жели Црква да људе предупреди од вечне пропасти. У Светом Писму споменута су само два човека, који су сами себи живот одузели. Једно је Ахитофел, издајник цара Давида, а друго Јуда, издајник Господа Исуса Христа. Нека је далеко и помисао од тебе, да се у овоме друштву нађеш с оне стране гроба.
Ко претрпи до краја тај ће бити спасен, рекао је Господ. Многобројна су и разнолика трпљења што Бог попушта на људе, али сврха свију њих јесте и та, наиме: горчином излечити душе људске од греха и припремити их тако за вечно спасење. Ма колико да ти је понекад тешко, сети се двеју ствари, прво да сам Отац твој небески одређује меру страдања, и друго да Он познаје твоју снагу. Ако ти икада дође помисао на самоубиство, одбаци је као дошаптавање сатанино.
Милост Божија нека те укрепи.




- 76. Писмо -
Човеку који се жали да не верује у Бога

Какав си грех учинио да те снађе та несрећа изнад свих несрећа? Да пресечеш везу са извором живота и дародавцем разума? Да одрекнеш Онога, чије је вечно биће очигледније од нашег тренутног бића и чијим се постојањем једино може утврдити и наше постојање?
Бог се не скрива од човека. Човек грешан скрива се од Бога; скрива и скрива све док Га сасвим не изгуби из вида. Као што стоји написано за прародитеље људске кад згрешише: и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. Како тада тако и сада. Кад год човек учини тежак грех, он се крије од Бога за леђа природе. И губи се међу тварима, губи се међу дрвећем и камењем и животињама као тобожњим својим рођацима, тоне у сенку природе. И као што се говори о помрачењу сунца у случају када месец заклони овога светлог цара природе, тако би се могло говорити о "помрачењу Бога", Сунца правде, од стране оних који су природом заклонили од својих очију Створитеља природе. Но то је само наш људски начин говора. Јер помрачење сунца не значи, да је сунце изгубило светлост своју него само да је нечим та светлост заклоњена од наших очију. Исто тако и помрачење Бога не значи, да се Бог уопште изгубио и да Га нема више, него да је нешто стало између Бога и човека и заклонило Бога од човекова разума. То нешто јесте грех човеков.
Није природа крива, ако безбожник њу обожава. Она се сва противи богоодрицању, и смртно мрзи и прогони богоодрицатеље и своје обожаваоце. Природа сва, од великог сунца до сићушног атома једногласно и хармонично сведочи о бићу и дејству Створитеља свога. Стари Мисирци су обожавали све твари, а изнад свега некаквог црног вола, званог апис. Према једној легенди дошао неки фараон да принесе жртву апису. Но кад се он клањао пред тим назови богом, сподобије га во роговима и одбаци далеко од себе. - Сад видим да си во а не Бог! узвикне фараон љутито. На то му апис одговори: то сам и хтео да видиш! и да се од сад клањаш Ономе који је створио и мене и тебе.
Ти говориш: тешко ми веровати док не видим! Но чиме желиш да видиш: оком или духом? Ако ли оком телесним, онда би Онај који је већи од васионе морао да се смањи и стане у твој ограничени видокруг. Видиш ли ти свој разум очима? Међутим, наљутио би се, кад би ти неко рекао, да не верује да ти имаш разума док га не би очима видео. Ако ли пак духом желиш да видиш Бога, онда Га можеш видети, јер је дух човечји пространији од васионе, и јер и Бог је дух. Само дух твој треба да је чист, пошто је једино чистима обећано да ће видети Бога.
Бежи што пре из те таме, која ти се као паук завукла у душу. Кад је Адам згрешио, он је побегао испред Бога. Но милостиви Створитељ није побегао од створења Свога него Он се приближио и викнуо Адама: Адаме, гдје си? И тебе Он виче, сасвим из близа, зар не чујеш: Благоје, гдје си? Окрени лице своје ка светлости, сине светлости. Отац светлости позива те с пламеном љубављу. Чуј и знај: нико се у твом роду и народу није прославио изузев прославитеља Бога.
Од Господа ти милост и здравље.




- 132. Писмо -
Родитељу који пиша: Има ли духова

Ожалошћени за умрлим сином Ви сте тек сад, под старост, прибегли цркви за утеху. Питате: има ли духова? То је пре свега као да питате: има ли Бога? Јер Бог је дух, нестворени, вечни, свемудри, свемогући, свеблаги. Око Бога Створитеља постоји царство створених духова. То су кола светих и блажених ангела. Безброј пута они су се јављали људима, па чак и животињама, од створења света па све до данас. Многи и многи случајеви тих ангелских јављања записани су у Библији, нарочито у Новом Завету, и у историји Цркве хришћанске. И да не говорим о духовима таме и злобе, које је Господ Исус прогонио из људи. То су од Бога отпали паклени духови, у вечној сенци смрти и очајања.
Но Вас, знам, највише интересује, да ли постоје духови умрлих људи, те и дух Вашега упокојеног сина? Постоје. То постојање после смрти и јесте једини циљ и смисао нашег кратког постојања на земљи. Човече Божији: Христом и кроз Христа све је откривено и показано: и Бог, и духови светлости, и духови таме, и живе душе умрлих праведника, и очајне душе непокајаних грешника ("богаташ и Лазар").
Читајте у Јеванђељу, како су се у време преображења Господњег на Тавору јавиле душе Мојсеја и Илије. Читајте даље, како су се у часу смрти Христове отворили гробови и умрли се јавили у граду живи. Овим је благи Спаситељ хтео пре Свога васкрсења да посведочи свету опште васкрсење свих људи - али једних за живот вечни а других за осуду (Јн. 5,29).
Још питате: ако постоје духови, какви су? Да Вам не да Бог видети духове мрака и злобе ни у овом ни у оном свету! А какви су они који се удостоје добити онај свијет, то јест Царство Небеско, одговорено је у Јеванђељу. Одговор је дао сам Месија света говорећи, да су они као анђели, и синови су Божији (Лк. 20, 36).
Нека би свемоћни Господ наш Исус даровао и вашем драгом сину оно царство правог и стварног живота међу светим ангелима Својим.




- 171. Писмо -
Начелнику Петру И.: О вери у природу

Ви би хтели неку "нову веру", па предлажете веру у природу и њене законе. Кад Вама не би оскудевало познање прошлости нашега народа, и свих европских крштених народа, било би Вам јасно, колико је Ваше тражење преживљено и неосновано. То што Ви предлажете није ништа ново ни небивало. Јер то је баш и била вера наших давних паганских предака пре крштења. А вера хришћанска, коју ми сада држимо, јесте нова вера у сравњењу са оном старом паганском вером. Ако, дакле, желите нову веру, већ је имате. Ако ли хоћете веру у природу и природне стихије, онда значи нећете нову веру него стару, прастару. Чујте, како пластично говори апостол Павле Галатима, као да Вама одговара: када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета; па онда укоравајући додаје: а сада познавши Бога ... како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете (Гал. 4,3.9). Видите ли куда идете? Хиљаде година живели су наши мрачни претци у мраку незнабоштва, у ропству под материјалним стихијама природе. Једва су се узвили из чељусти материје до висине духовнога Божанства и до слободе деце Бога живога и јединога. Ви сад хоћете да се вратите назад и отиснете у онај мрак и у оно ропство! Шта је природа него једна направа Божија? Шта - до слаба трска према свемоћноме Богу? А ви би хтели, да живот свој одрешите од свемоћнога Бога и привежете за слабу трску! Шта је веће: лончар или лонац? Ви цените лонац више него лончара! То долази од слаба вида и од страха. Ви сте се устрашили од прашине васионске и од ветрова што је гоне, па у страху хоћете да јој се поклоните попут давних предака својих, идолопоклоника. Зар не видите, да се и човечији дух свуда показује јачи од материјалне природе, а камоли Дух Божији? Зашто онда тражите, да дух човечији баците под ноге материје? Зар господар да буде роб слушкиње?
Оставите се недостојних и ништавних мисли паганских Словена. С таквим мислима они су били и остали дивљаци кроз хиљаде година. Као што се лептир не враћа у гусеницу, из које је излетео, тако ни нама више нема повратка у иструлеле љуштуре старе паганске вере. Нека Вас Христос осветли и просветли.




- 227. Писмо -
Књижевнику Васи Д.: Како се мотика руга ковачу

Срце вам се стеже од жалости, што су московски безверци и ове године упрљали свенародно празновање Христовог Васкрса хулама и поругама. Свет гледа и види, како они пред сваки Христов празник припреме велику резерву хула, поруга и безобразних слика, као неку муницију од смрадних гасова, да све то о празнику проспу на главу и на савест великог и братског нам руског народа.
Нисте једини Ви у жалости због тога него сви хришћански народи широм белог света. Заиста, жалост је Ваша племенита, и она оплемењава све оне, који је виде или чују. А пример оних богохулитеља, несравњив ни са каквим богохулством у историји рода људског, показује, само и једино, до које мере може разум човечји помрчати за визију живога Створитеља, и до које мере може срце човечје одрвенити за признање љубави Божије. Гле, сваки наш хришћански празник даје нам прилику да прославимо тријумф разума над мраком, а њима да прославе свој тријумф мрака над разумом. Ако одбаците њихова одрицања и хулења, па узмете само оно што стоји као њихова тврдња и вера, онда излази да: о Божићу, када ми говоримо, да смо синови Оца светлости, они тврде, да су синови горилски;
о Васкрсу, када ми указујући на Христово васкрсење говоримо, да ћемо и ми сви васкрснути из мртвих у живот вечни, и да је то смисао и циљ нашег битисања на земљи, они преврћу мртве лешеве горила и с неком безумном гордошћу кличу: овакав је крај праоца нашег, овакав и наш крај!
о Вазнесењу, кад се ми духом и срцем уздижемо у Царство Небеско попут вазнесеног Господа, они намрштено заривају своје погледе у земљу и тврде: нема небеса, нема духовног царства; постоји само ово царство иловаче и ништа више, како за све гориле, праоце наше, тако и за све нас: иловача и ништа више! смрт и ништа више! неразум и ништа више! безциљност и ништа више!
о Духовдану, када ми славимо Светог Духа Божијега и Њему се молимо, да сиђе у нас и очисти нас, окрепи и узвиси и обесмрти и обожи, они се кикоћу и хуле кроз канале својих смрадних гасова: не постоји никакав дух, ни свети не несвети, него постоји само нека врста паре у телу, испарења тела, што се може назвати духом. Како у праоцу нашем горили тако и у нама ово испарење, или унутарње телесно знојење, ишчезава онда када се тело умртви и охлади;
о празнику светих Апостола ми се надахњавамо духом првих Христових војника и следбеника, који из љубави према људима као браћи својој многе муке поднеше, а из љубави према Богу као Оцу своме главе своје положише - тако и ми, а они се ругају апостолству и братству и љубави, и тврде (увек је најглавније шта они тврде а не шта одричу), да се само горилском снагом може извојевати оно што се хоће. Оно пак што они хоће то је обртање неједначине друштвене у једначину, да би се ускоро опет та њихова једначина обрнула у неједначину - све то на основу праоца гориле, који је алфа и омега људскога рода!
Да је горила алфа људског рода, то нико од разумних људи не верује, а да он може да представља омегу многих оних бића што се зову људима, то је сасвим могуће. И сатана је пошао од Бога као од алфе а завршио паклом и мраком као омегом. Много што шта, што се у ранија културнија времена сматрало немогућим, постало је за наше сурово време могућим; па ето могуће је - да мотика устане против ковача свога, и човек против Створитеља свога.




- 275. Писмо -
Братству "Св. Петке:" О извору са две воде

Извор са две воде јесте човек. Једном водом оживљује, другом умртвљује. Једном пере, другом прља. Обе воде теку из истих уста. То јест: човек може устима да хвали врлину а може да је грди; може да слави Бога а може да Га хули; може да подигне палог а може да обори усправљеног; може да ободри а може да раслаби; може да поведе а може да заведе. У књизи мудрога сина Сирахова стоји написано: Ако дунеш на искру, она се разгори; пљунеш ли на њу, она се угаси; обоје излази из уста твојих (Сирах 28, 14). Марија, сестра Мојсејева, певала је устима хвалу Богу кад избави народ свој и потопи гонитеља Фараона говорећи: пјевајте Господу јер се славно прослави! Та иста Марија после је роптала против свога брата Мојсеја. И за то би кажњена од Бога, те постаде губава. Видите ли, како из једних уста излази и добро и зло?
Зато хришћанине, буди доследан у добру. И кад видиш праведника, не гаси пљувањем правду његову, него дувај и раздувај божанску искру у њему, да буде што светлија.
И кад видиш, да се грешник каје за грехе своје, не спомињи грехе његове за које се каје; и оно што он одбацује са себе - дроње греховне - не бацај поново на њ.
Јер ће се грех његов свалити на тебе, и бићеш суђен као да си га ти учинио а не он.
Не прљај онога који се почео прати, него му помози да се опере. Не плаши онога ко се упутио на пут врлине, него га ободри.
Јер према ономе што буде излазило из уста твојих у овоме свету бићеш суђен на Страшноме Суду Божијем.




- 300. Писмо -
Студенту С. Б.: О прилагођавању

Чудиш се, зашто свет назива хоџе и рабине свештеницима. Чудиш се, јер знаш, да у исламу уопште никада није било свештенства. И знаш, да је код Јевреја свештенство престало са разорењем храма јерусалимског и престанком жртвоприношења.
Зачудило те још кад си чуо од једнога Јеврејина, суседа, где говори: "није човек суботе ради, но субота човека ради".
Немој се чудити. То је прилагођавање нехришћана хришћанском начину мишљења и изражавања. Ово прилагођавање осећало се и у првим вековима док је Хришћанство било још малобројно и гоњено. Осећало се то прилагођавање чак и у гордом Риму, жижи светске владавине и тираније над хришћанима. Римски цар Александар Север дао је исписати по зиду свога двора, као и по другим државним здањима, речи из Јеванђеља: што ниси рад да теби други чине, не чини ни ти другима.
Угледајући се на хришћане, нехришћански народи, па чак и они у Средњој Азији и Далеком Истоку, почели су да стварају милосрдне установе, сиротињске домове, склоништа за старе и изнемогле, јавне трпезе, Црвени Крст, итд.
Прилагођавају се Хришћанству чак и они народи, који мрзе Хришћанство и воде борбу против њега. Као кад се човек бори против поплаве, па се сав укваси. Зар се томе треба чудити? Не, него - помолити се Богу за њих.





















- на слици - Св.владика Николај Велимировић у позним годинама живота у далекој Америци.

+ - ИЗ КЊИГЕ МИСИОНАРСКА ПИСМА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА - други део - +



- 1. Писмо -
Раднику који пита: Шта је то духовни живот

Па духовни живот и јесте прави живот. Остало је све ствар.
Ствар је и тело наше; земља позајмљена од земље. Земља, вода, огањ и ваздух - из те четири ствари изграђено је тело човечје. Изграђено је оно тако вешто и чудесно, да се не да изрећи ни описати. Па ипак је тело само једна ствар, није живот; кола, није путник; кавез, није 'тица.
Шта је онда живот? Свето Писмо Божије јасно објашњава то на првом листу свом. И сазда Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни; и поста човјек душа жива.
Знаш ли добро шта означавају речи посредно и непосредно? Посредно, дакле, од земље, створио је Бог тело, а непосредно, од Себе, удахнуо је у њ дух животни. Тако је човек постао душа жива. И тако је човек привидно ствар, али ствар са духом животним у себи, који је непосредно од Творца.
Тим духом животним држи човек везу са самим Створитељем својим и са свуколиким небеским духовним светом, који је око Створитеља. Један пламичак, који личи на вечни пламен Божанства. Иако телом гмижемо по земљи међу инсектима ми смо тим пламичком везани с највишим небесима и вечношћу.
Душа жива у телу, непрестано подржавана и оживљавана оним божанским дахом животним, то и јесте живот човечији.
Практично говорећи: духовни живот јесте наш непрестани труд, да се удостојимо оног божанског даха у нама. Зашто да се трудимо и удостојавамо? Зато што је то нама Творац даровао од Себе. Нико од нас није то ни купио ни платио, него нам је вечна Љубав то даровала. Дар се истина не плаћа ничим. Зато је дар - дар. Али онај ко прима дар, и то тако драгоцен као што је живот, мора се бар показати достојан тога дара.
Како да одговоримо Богу љубављу на љубав, и како да се покажемо достојни оног божанског дара, о томе постоји велика наука, која се назива духовном науком. То је наука над свим осталим наукама, као што је и животни дах Божији над свим стварима. Та наука није од телесног човека него од самога Светога Духа Божијега. Дародавац најдрагоценијег дара сам је научио људе како да се удостоје тога дара.
Ако желиш ући у ту светлу и слатку науку, нека је благословена жеља твоја.
Мир ти и радост од Господа.



- 2. Писмо -
Човеку који каже да верује у Бога али му се не моли

Труди се и јачај веру у себи. Временом ћеш осетити потребу за молитвом. Твоја вера није јака, зато те још не гони на молитву.
Гледали смо нас неколико, како мала вода пада на точак од воденице. И точак је лежао непомичан. У том је надошла вода, и точак се покренуо.
Вера је сила духовна. Мала вера не покреће ни ум на размишљање о Богу ни срце на молитву Богу. Велика вера покреће и ум и срце и целу душу човекову. Докле год траје велика вера у човеку, она својом силином покреће душу његову према Богу.
Ти си, кажеш, прочитао реч Спаситељеву: зна Отац ваш шта вама треба прије молитве ваше, па си из тога закључио да молитва уопште није потребна. Заиста зна Бог унапред све шта нама треба, али ипак Он хоће да Му се молимо. Зато је исти Спаситељ заповедио да се молимо непрестано, и научио нас како да се молимо.
Лакше је ово објаснити родитељима него ли теби, нежењи. Гле, и родитељи знају унапред шта треба деци, па ипак захтевају од деце да их моле. Јер знају родитељи, да мољење мекша и облагорођава срце детиње; да их чини понизним, смерним, кротким, послушним, милостивим и благородним. Видиш ли колико небеских варница искресава молитва из срца човечјега?
Прочитао сам, како је неки путник застао пред једном кућом украј пута. У тој кући радници имађаху неко зборисање. На мах наста тајац у кући. Радници клекоше на молитву. А један од њих изађе и поче ходати испред куће. Упита га путник, шта се то ради унутра?
- Та, моле се Богу. А мене је то стид, па сам изашао. Путник заћута, и чекаше.
- Кога ти чекаш? упита га онај радник.
- Чекам, рече, да изађе неког да га питам за пут.
- Па зашто не питаш мене? И ја ти могу показати. Махну главом путник, па му одговори:
- Како би могао показати прави пут онај ко се стиди Бога и своје браће?
Ја мислим, код тебе не постоји стид од молитве, него проста нејачка вера. Негуј, дакле, негуј младенца у себи. Кад порасте до јунака, платиће ти стоструко твој труд. Јуначка вера покренуће унутрашњи точак твога бића, и ти ћеш добити нов живот.
Мир ти Божији и благослов.



- 7. Писмо -
Девојци која не може никако да се реши ни за брак ни за манастир

Чим се колебаш, кћери, знај да си пре за брак него за манастир. За монашки су живот они код којих нема колебања. Свети Сава није се двоумио. Ни света Теодора, ни Ксенија, ни Ефимија, ни толике друге, које су биле праве уметнице монашког живота. Јер ово не могу сви примити до оних којима је дано.
Ти кажеш, како често тако увече седиш са својом мајком крај ватре, па набрајате разлоге за и разлоге против. А ја ти кажем: ма колики број разлога био, опет неће разлози пресудити на коју ћеш страну него привлачност. Љубав стоји изнад свих разлога. И ако те љубав према Христу не одведе у самотну тишину манастирску, онда ће те љубав према свету задржати у свету и упутити у брак. Но и у овом другом случају ти можеш бити благословена благословом Саре и Рахаиле, па и саме твоје матере.
Велика љубав према Богу не подноси свет, не воли друштво, тражи самоћу. Та љубав је покренула хиљаде душа да се склоне са широког пута светског у глуве пустиње. Да би се виделе насамо са љубљеним Господом. Да би имале тајан састанак са Створитељем својим, који је сав љубав, и по имену и по суштини. Но пре свега, да би се удостојиле тога виђења и тога састанка. Монаси и монахиње примају на себе и пост и труд и унижење и бдење и сиромаштину и послушност и све остале обете, само и једино да би се удостојили тога духовног састанка са Господом својим. А на овоме тесном путу душа се удостојава тога састанка онда када се ослободи, очисти и украси. Од чега душа осамљеника има да се ослободи? Од свих земаљских веза и пристрасности. Од чега има да се очисти? Од сваке такозване љубави, телесне и земаљске, од љубави према телу, према сродницима и пријатељима, према своме селу или граду, према имању, оделу, јелу, накиту, итд. Чиме да се душа украси? Само и једино љубављу према Христу, која садржи у себи све остале украсе, сав бисер вере, сву срму наде, и све драго камење свих осталих врлина. Испоштено тело монаха служи само као истрти и лаки покровац тога неизмернога блага небеснога.
Овако ти пишем не да те привучем монашком животу него пре да те одвратим од њега. Јер ако се са колебљивим духом удаљиш од света, чежња за светом појачаће се у теби и, бојим се, савладаће те. И ти ћеш телом бити у манастиру а душом у свету. А свет више мучи у огледалу душе него у стварности.
Благодари Богу, што је сем теснога пута монашкога указао и један мало шири пут ка спасењу и вечном животу. Па пођи, кћери, овим ширим путем, који одговара више склоности твојој. Пођи тим путем, али опет са страхом Божијим и свецелим поуздањем у Бога. Јер, знај, и тај лакши пут без Бога је неиздржив.
Благослов Божији да буде с тобом.




- 13. Писмо -
Чиновнику који мисли да народ светкује
сувише много празника

Народ мисли, да му свеци помажу, а Ви мислите, да му свеци сметају. Ко може измирити Ваш разум са народним разумом осим вас самих? Потрудите се да ово питање дубоко и свестрано проучите, па ћете се поклонити разуму народном.
Да видимо прво с гледишта рада. Ви мислите, да наш народ ради сувише мало. И Ви би хтели, да он ради више. А зашто да ради више? Желите ли Ви да створите један сталеж од милион незапослених људи? Ви сте одвећ добар родољуб, да би то желели. Није ли онда боље, да народ ради умерено, како је и до сад радио? Да би се избегло зло незапослености, које је први бич за велика царства западна. Кадгод одете у једну жељену крајност, друга, нежељена, помаља рогове. Можда српски народ има друге неке недостатке, но леност није порок Срба. Сувишним гоњењем на рад изазива се леност.
С гледишта радости у раду. Наш народ осећа радост у раду. Отуда песма па чак и свирка при раду. Где то још има? Јесте ли чули песму и музику при раду гдегод у земљама крајности? У индустријским земљама рад се сматра теретом, проклетством и несрећом. Отуда мржња према раду и љубав према лености. Отуда тежња, да се што мање ради. Отуда се свуда по тим земљама агитује, да радници што мање раде. Најпре се агитовало за десеточасовни радни дан, потом за осмочасовни, а сада се агитује за петочасовни. Колико би се тек ту нарачунало празних дана у години! Насупрот тој модерној струји Ви хоћете, да натерате наш народ да још више ради него што је икада у прошлости радио! Међутим, волите да се називате модерним човеком! И откако је пошла та ваша црна агитација, да народ што мање празнује а што више ради, песма се умањила по селима и пољима српским.
Са гледишта одмора. Ви погрешно мислите, да народ зато празнује многе свеце, да би се више одмарао. Чак и кад би народ тако мислио, не би мислио погрешно. Ви чиновници много се више одмарате него сељаци. Израчунајте, рачунџијо мој, колико дана народ светкује, а колико дана Ви као чиновник не радите у години. Саберите Ваш летњи одмор од 30 дана, па Ваше половине свих субота у години, па ваше посведневне не-радне часове, које народ ради. Ваш радни дан једва да премаша половину радног дана народног. Кад дакле саберете сва Ваша господска празновања и сравните са народним празновањима, Ви ћете се застидети и заћутати. Јер ћете увидети, да Ви празнујете много више дана у години неголи народ.
При том још нешто врло важно. Ви празнујете, да се празни проводите, да се одмарате. А народ не празнује ради одмора. Одмор је нешто узгредно. Народ празновањем призива свеце у помоћ, ортачи небо са земљом, моли Бога да благослови оно што је он урадио. Јер народ зна, зна из хиљаде пута доказаног искуства, да је његов рад узалудан - па ма колики био - ако милостиви Бог не ороси земљу, не обасја сунцем, не сачува од туче, од бубиња и других беда.
Зато Вас молим, престаните кварити душу народну. Ћутите и учите се од народа, као што се народ учи од Бога и вековног искуства.
Мир Вам и поздрав.



- 55. Писмо -
Школованом човеку који је дошао до уверења да "има нешто"

Пишеш ми, да мора да има нешто на крају крајева. Читао си, велиш, књигу о звездама од некога великог астронома, па ти је пало у очи тврђење тога славног научника: "без Бога се ништа у свету не може ни разумети ни објаснити". Отуда си и ти дошао до закључка, да има нешто.
Кажи, сине цар Лазарев, има Бога, и буди радостан! Има нешто - тако говоре многи школовани људи. Но, ако ти останеш до краја живота само при тој речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа.
Једна тренутна слутња, да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог света, није још ни из далека она вера, животворна и плодоносна, која осветљава наш пут и указује наш циљ.
Казати само има нешто не значи изаћи на видело дана. То једва значи, да је путник превалио поноћни мрак и својим проширеним зеницама назрео беласање на истоку. А одатле до великог сунца над теменом још је дуг пут. Пожури да те смрт не постигне у том сумраку. Да бар умеш да речеш: има Неко, зора би зарудела над животом твојим.
Познај Створитеља свога, брате драги. То је важније од познања створења Његових. Не буди у друштву оних, на које се апостол жали говорећи: више поштоваше и послужите твари него Творцу (Рим. 1,25). Гле, Свевишњи уметник стоји покрај Својих дела. Ти си се сувише загледао у Његове уметничке творевине, које донекле отварају очи, а потом заслепљују. Зашто не приђеш Уметнику и не упознаш Га, и не представиш Му се? Христос је зато и дошао на земљу, да ти пружи руку и да те приведе. Ко не приђе ближе Уметнику у овоме свету, у Његовој пречудној радионици, не упозна Га, не представи Му се, и не поклони Му се, неће бити пуштен ни у двор Његов на небесима.
Ово ти пишем тек вративши се са једног погреба. Умро је један ваљан младић у Охриду. На самртном одру лице му је било светло, светлије него за живота. Живео је по вери и упокојио се у пуној вери. Сасвим млад, ама разуман. А ти си већ старији господин. Мир ти и милост од Бога.




- 57. Писмо -
Деловођи Браниславу Н. који пита:
Је ли добра изненадна смрт

Слушао си, пишеш, како неки говоре, да желе изненадну смрт. Кад већ смрт мора доћи, нека дође изненадно и учини крај овоме животу. Боље тако него да се болешћу мучимо и да друге мучимо. Очекивана смрт је страшна а неочекивана није ништа. У вашем селу кола су прегазила једну жену на мртво. То је дало повода разним разговорима. Неки су тврдили да је таква смрт најбоља. Један се изразио о смрти овако: "нека дође, само нека не глође!" Зато ти пишеш и тражиш објашњење.
Не треба желети изненадну смрт, али бити приправан за смрт у свако доба. Тако нас учи црква. Постоје прописане молитве Богу, да нас сачува од разних беда, у које је убројана и смрт изненадна. Но Онај у чијој је власти живот и смрт дејствује према Свом светом промислу све на корист људских душа, било оних које узима, било оних које оставља још у свету. Он удара изненадном смрћу понекад грешнике, а понекад -премда ретко - и праведнике. Не читамо ли у Старом Завету, како је Бог казнио изненадном смрћу синове Аронове за самовољно кађење, као и побуњенике против Мојсеја (3 Мојс. 10; 4 Мојс. 16)? Ананије и Сапфира пали су одједном мртви кад су слагали апостоле. Многи мучитељи хришћана умртвљени су изненадном смрћу, како читамо у животописима мученика Христових. - Али понекад се догађало, да и праведник умре изненадном смрћу, премда сасвим ретко. Тако, догодило се светом Атанасију Атонском, да кад је једном нешто зидао, падне зид и убије њега и неколико монаха са њим.
Шаљући изненадну смрт на грешнике Бог постиже две сврхе: убијене грешнике тиме кажњава а преостале застрашује да не греше. Као што се догодило по изненадној смрти Ананије и Сапфире: уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово. А кад се људи сувише поуздају у једнога праведника и почну га помало и обожавати, као у случају светог Атанасија, Бог узима душу праведника изненадно, да покаже људима, да је само Он - Бог, и да нема Бога осим Њега. У свим пак случајевима изненадне смрти поука преосталим у телу очигледна је, наиме: да сви треба да мисле о својој смрти и да непрестано спремају своје душе - покајањем, молитвом и милостињом - за скори излазак из овога света.
Прича се за чувеног Валамског старца Никиту (+ 1907), да се много плашио изненадне смрти, и стално се Богу молио, да му пред смрт пошаље болест, што тежу и дужу, како би, вели: "трпљењем болести бар мало умилостивио праведног Судију, који ако хоће може то мени урачунати место добрих дела, којих ја немам". Неко други лежећи на самртној постељи тешио је своје пријатеље говорећи: "девет месеци мучио сам се да уђем у овај свет, зар је много девет месеци да се мучим да изађем из њега?"
И заиста предсмртна је болест од велике важности. Она је многим грешницима донела вечно спасење. На хиљаде њих сазнали су за Бога и за душу своју тек у предсмртној болести. Па сазнавши за те две велике стварности, које су целог свог живота заборављали, горко су се покајали, свој неразумни живот оплакали, причестили се, и тако својим сузама и Христовом крвљу очишћени удостојили се ући у светле небеске дворе. Јасно је, дакле, да боловање пред смрт долази од милости Божије. Не мари ништа, ако се наши сродници и пријатељи намуче око нас при нашој самртној болести. То је опет само за њихово добро. Том услугом они задужују Створитеља људи, који ће им то стоструко платити.
Мир ти од Бога и благослов.




- 66. Писмо -
Чиновнику Јовану Ј.: О три највеће ствари у животу

Поставили сте ми три питања, и то:
1. која је највећа мисао достојна човека?
2. која је највећа брига достојна човека? и
3. које је највеће очекивање достојно човека?
Мислити о промислу Божијем у животу људском највећа је мисао достојна човека.
Бринути о спасењу душе највећа је брига достојна човека.
Очекивати смрт највеће је очекивање достојно човека.
Како треба мислити о промислу Божијем у животу људском? Треба за мерило узети морални закон Божији. Сходно том мерилу посматрати, шта се догађа у животу људи, које познајете и с којима сте у вези. Најважније је од свега испитивати моралне узроке свему што се некоме догађа. То није увек лака ствар, јер су узроци понекад удаљени и сакривени у далекој прошлости једног човека, а понекад се они могу наћи само у животу његових родитеља. Хришћанска исповест заснива се на открићу ових узрока. Псалмист говори Богу: О заповијестима твојим размишљам, и пазим на путове твоје... Како љубим закон твој! вазда мислим о њему. Јер су заповести Господње у основи свега што се догађа синовима Адамовим. И закон је Господњи светлост што осветљава оно што се коме догађа.
Како треба бринути о спасењу душе? Да Вам не набрајам; читајте Јеванђеље и питајте цркву. Од душе човек нема већег блага у овоме свету. И баш то највеће благо јесте једино што он може спасти од пропасти и смрти. Све остало што није човек него човеково, што човек цени и чува, ван душе, неизбежно пропада и умире. Душа човекова је у очима Божјим већа драгоценост од целога света материјалног, по речи Христовој: каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој нашкоди? Не може, дакле, бити веће бриге достојне човека од бриге о спасењу своје душе.
Како треба очекивати смрт? Онако како војник у рату. Или као ђак, који се брижљиво спрема очекујући сваког часа да га учитељ прозове. На непрестано очекивање смртног часа опоменуо нас је Спаситељ причом о лакомисленом богаташу, који је правио нове амбаре и спремао се на дуго благовање на земљи, док му је изненадно речено: безумниче, ову ноћ отргнуће душу твоју од тебе, а што си припремио чије ће бити?
Зашто је мисао о промислу Божијем у судбама људским највећа мисао достојна човека? Зато што она доноси човеку мудрост и блаженство.
Зашто је брига о спасењу душе највећа брига достојна човека? Зато што је душа највеће благо на земљи, те је природно да се највећем благу мора поклонити највећа брига.
Зашто је очекивање смрти највеће очекивање достојно човека? Зато што очекивање смрти чисти савест и жури човека на свако добро дело. Кад су једног доброг и вредног човека питали, шта га је у животу највише гонило на труд и доброчинство, он је одговорио: смрт.
Ове три ствари не могу се опазити код животиња. Оне су својствене само човеку, и то вишем типу човека. Све остало заједничко је човеку и скоту.
Од Бога Вам мир и благослов.





















- на слици - Св.владика Николај са својом мајком Катарином у родном селу Лелићу код Ваљева двадесетих година прошлог века.

+ - ИЗ КЊИГЕ МИСИОНАРСКА ПИСМА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА - први део - +



- 15. Писмо -
Једном патриоти који каже:
Довољно је бити добар Србин а вера је споредно

И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. Но не смем да кажем као ти: вера је споредно! Јер би ме сви Срби утерали у лаж.
Добар си Србин, ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба.
Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином, онда си само једна чувена фирма на празном дућану. А то, мислим, не желимо ни ја теби ни ти себи.
Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и рећи једној овци: буди ти само угојена а паша је споредно!
Не може нико бити добар Србин а да пре свега није добар човек. У свету пак нити је било нити има икакве силе, која може човека учинити савршено добрим, осим силе вере Христове.
Немој, дакле, желети Српство без садржине.
Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак.
То ти желим и поздрављам.



- 34. Писмо -
Капетану Петру Ј. који пита: Шта Срби дугују Христу

Добро је твоје питање. Енглези се често баве питањем: шта Енглези дугују Христу? И одговарају једним дугим списком добара примљених од Христа. Сада ти питаш за свој народ: шта Срби дугују Христу? Заиста ти кажем: више него Енглези. Јер Енглези дугују понешто и староме Риму, док Срби за све и сва дугују искључиво Христу.
Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.
Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе -све је дошло Србима од вере Христове.
Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално-законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи.
Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих.
Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издрживост и пожртвовање у време ослобођења.
Јесам ли све побројао? Ни из далека. Тек сам почео списак српских дуговања Христу. Но, мислим, дао сам ти путоказ, по коме ћеш и сам моћи рачунати остала дуговања народа твога Христу Спаситељу. Па кад будеш успео да побројиш сва српска дуговања Христу, онда окрени листу и поброј сва Христова потраживања од Срба. Мисли и питај се: шта Христос тражи од Срба?
Мир ти и радост од Господа.



- 125. Писмо -
Трговцу С. Т. кога "Бог не слуша"

Жалиш се, да ти Бог не слуша молитве. У многим невољама молио си се Богу, и ни од једне те никад није спасао! Како да није, чудим се, кад си ето ти наџивео невоље а не оне тебе? Но дозволи једно питање: слушаш ли ти Бога? Кроз оба Завета, и Стари и Нови, Свевишњи је обећао слушати људе под условом да људи Њега слушају. Слушаш ли ти Бога, кад тражиш да Бог тебе слуша? Испуњаваш ли ти Божије законе, и држиш ли Његове уредбе? Ако ли то не чиниш, онда је чудно твоје тражење, да Бог тебе чује и послуша. Бог се спустио на земљу и опрао ноге оним који Њега љубе. Нашем Створитељу велика је радост слушати послушну децу Своју. Мојсеја, Аврама и Јакова Створитељ је послушао у свему што су Га молили. И кроз природна и надприродна дејства Он је изливао Своју милост на оне који испуњаваху Његов закон. Ако Он није хтео послушати моје и твоје молитве, то је или због тога што ми нисмо хтели послушати Његове заповести из Завета или пак што су молитве наше биле неправилне. Кроз Исаију говорио је Господ непослушном народу: кад множите молитве, не слушам. А мало даље: ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете (Ис. 1, 15, 19). И тако, дакле, Бог нас слуша кад слушамо, и не слуша кад не слушамо. Још не слуша ни онда кад просимо нешто штетно и неразумно. Апостоли Јаков и Јован замолише једном Господа, да пусти огањ с неба на село, које их не хте примити на конак. А Он окренувши се запријети им (Лк. 9, 55). Не само што им не услиши молбу, него их укори. Опомени се и ти, да ли су твоје молитве биле достојне човека и достојне Бога.
Још нешто. Зашто се молиш Богу само у невољи? Тиме себе понижаваш а Бога свога вређаш. Творац наш од нас тражи, да се осећамо непрестано у Његовом присуству, и да непрестано са њим молитвено општимо. Молите се непрестано. Молећи се Богу само кад те беда снађе чиниш себе обичним просјаком, и Бога срамотиш, јер Га призиваш као ватрогасца само онда кад ти кућа гори. Христос нам је дао право Његовог Оца називати својим Оцем. Шта има слађе од овога? И шта има слађе за децу него бити у присуству својих родитеља? Старајмо се, дакле, и ми непрестано стајати у присуству Оца свог небеског, срцем и мислима и молитвама. Наша молитва у време напретка и радости јесте као неки молитвени капитал, који нам користи у данима невоље и муке више него ли тренутна молитва кад ови дани наступе.
Мир ти од Господа.



- 194. Писмо -
Богослову К. И.: О противницима вере

Што си се уплашио? Против твога богатства устали су сиромаси, и ти си се уплашио! Од увек је тако, да сиромашни нерадо гледају богате. Твоја вера - твоје богатство. Твоја хришћанска вера обухвата небо и вечност и живот и истину и правду и радост и светлост и ангеле и песму. А они који су без тога свега буне се против тебе, истинског богаташа. Кад би се они бунили, да би и сами постали духовно богати као ти, па да се радујемо. Али не; они само хоће тебе да осиромаше. У томе је разлика између бунџија против светских богаташа и бунџија против духовних богаташа. Они први хтели би да одузму и присвоје, а ови други - да одузму и баце. Код оних првих је често нужда, понекад и завист, а код ових других је па-кост. А пакост се храни мраком незнања, и у својим недрима носи казну себи. Ако пакосника мрзиш, двојно га кажњаваш. Ако га се плашиш, себе кажњаваш. Ни у чему да се не плашите од противника, учи нас апостол; јер, вели, противљење је њима знак погибли а вама спасења, и то од Бога (Фил. 1, 28). Свевидећи види и тебе и твоје противнике; непрестано вас гледа, од јутра до вечера и од вечера до јутра. Мисли о Свевидећем, и нећеш имати страха. Један храбар младић писао ми је, како се он бори за душу своју. "Кад замислим, вели, Бога уз мене Ја се нимало не плашим противника; но чим се моја мисао о близини Бога удаљи од мене, страх ме спопада". И овца се осећа храбра покрај пастира свога. Приби се и ти уз Пастира доброг, Христа. Моли Му се, да те не остави. И моли Му се, да отвори очи и срце противницима вере, да би прогледали и видели, да нису они ничији противници до само своји. Да би прогледали и видели једино спасење своје.
Мир ти Божији.



- 277. Писмо -
Једном књижевнику у Загребу: О рату

Ви се срдите на мене што сам у књизи Рат и Библија писао, да Бог попушта на људе рат као што попушта и помор и глад због греха људских. Што сам писао, писао сам по Светоме Писму Божијем а не по својој памети. Ниједна памет човечија није до сада објаснила тајну онога збира зала и невоља што се називају једном речју - рат. Нити би моја памет могла то објаснити. Али је све објашњено и осветљено Светим Писмом Божијим као јарким сунцем. Овако говораше Господ цару Давиду кроз пророка Натана: подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово. Али, говори Господ даље, ако учини што зло, караћу га прутом људским и ударцима синова човјечијих (2 Сам. 7,12. 14). А шта означава прут људски и шта ударци синова човечијих него рат? Божија се реч није порекла. Син Давидов Соломон учини под старост оно што је зло пред Господом, тако и син Соломонов Ровоам. Због тога дође Сисак, цар мисирски на Јерусалим, и разби Ровоама, и уђе у град и опљачка га, и узе благо из дома Господњега и благо из дома царева, све то узе (1Цар. 14,26).
Ви питате: Кад Бог попушта такву несрећу на људе, где је онда блага наука Спаситељева? На хартији. На хартији код оних који неделима својим у миру изазивају рат. А кад би та блага наука Спаситељева била у срцима људским, људи би живели у трајноме миру. Појачајте савест људску, и смањићете буџете ратне. Потрудите се, као члан цркве Божије, да очистите мир од неправди и безакоња, и опасност ратна расуће се у ништа као магла пред сунцем. Јер као што је узалуд викати грађанима једног прљавог и кужног града: људи, будите здрави! тако је узалуд викати: мир, мир, а живети у нечистоти греховној, у калу неморала и сваког непоштења. У град ће се само собом уселити здравље кад се он очисти од кужне прљавштине, тако и мир у народе кад се народи очисте од куге безверства и непоштења. Иначе, на сву нашу вику: мир, мир, одазиваће нам се не мир него рат.



- 299. Писмо -
Једном комунисти: О Богу и боговима

Кажете како сте постали комунист, онда кад сте негде прочитали, да "сваки човек ствара себи бога према својој памети". Тиме признајете, да се Ваш комунизам оснива на безбоштву. Јер, ако би заиста било да сваки човек ствара себи бога према себи, онда би било онолико богова колико има људи, а то би опет значило, исто толико колико и да нема ниједног бога. Али постоји једна Књига у свету, најраспрострањенија од свих књига, која од прве до последње стране говори против тога. У тој Књизи се сведочи, да постоји један једини живи и истинити Бог, који је створио свет невидљиви и видљиви - Бог ревнитељ, који не трпи обожавање никаквог другог бога, никакве твари и никакве фантазије која може пасти на памет људима. Та Књига се зове Свето Писмо Божије. У њему се од почетка до краја уче људи да праве разлику између стварности и својих уображења о стварности. Као човека начитаног ја ћу Вас подсетити на неке сличне ствари. У време кад је Коперник објавио да је земља округла планета, једни су људи уображавали да је земља пљосната, други да је земља бескрајна, трећи да је земља полулопта која стоји на води, итд. Но различна уображења људска нису ниуколико могла променити стварни облик земље. Јер је једно стварност, а друго уображење људско о стварности. Тако и у време кад је Колумбо споменуо постојање једне земље преко океана, људи су га исмејали. И кад је Њутон проговорио о безбројним невидљивим ројевима звезда, и међузвезданој привлачној и одбојној сили, зар су сви људи то одмах озбиљно узели? Мисли и уображења људска о васиони била су различна, што нимало није утицало на стварно стање васионе. Јер једно је стварност, а друго су уображења и мишљења о стварности. Слично томе и Спаситељ наш јавио је истину о стварном бићу једнога живога Бога. Ово није нимало било у сагласности са незнабожачким фантазијама о идолима и уображеним божанствима, и ово је искоренило заблуду - бар код оних који примише Хришћанство - заблуду као да сваки човек ствара себи бога према својој памети. Мир Вам и здравље од Бога.
















- на слици - Св.владика Николај као немачки заточеник у манастиру Жича 1941. године.

+ Свети владика жички и охридски Николај Велимировић + - БОРБА за ВЕРУ - +


Србине брате, теби се обраћам, да те нешто питам. Не устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима.
- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?
То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише;
и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који из препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;
и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим;
и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања;
и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст шасни живот свој положише;
и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;
и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и таме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци;
и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.
У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?

+ + +

Зли ветрови ударили су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?
Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.
Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са претцима твојим, са славом твојом.
Хоће да ти искидају основу живота твога, на којој си ти поткан и уткан.
Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.
Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.
Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје земаљске отаџбине и небеске.
Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.
Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.
Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство.
Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи - остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и цветом и плодом?
Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом, и тако редом.
Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе другачије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу синовима Православља а не држе закон православни. Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светог Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостала и изнемогла трупа, која се лењо вуче у позадини за ревносном и сјајном војском Христовом.
Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како хоћеш, само не желе да га виде запаљено.
То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди благословен и снажан, Србине брате мој!

+ + +

Вера твоја брани те од сваког зла, Србине брате.
Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.
Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.
Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.
Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овом свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен.
Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке, пало је у руку Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.
Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају да има одбране.
Од безверства брани те вера твоја, од губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а безверсто је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја.
Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера смрт, сваки план смрт.
Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од човка и кроз човека, а не од Бога и од Бога.
Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости.
Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва.
Тешко ћеш рећи, и не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твоме унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!

+ + +

Брани и ти веру твоју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.
Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.
Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати глада.
Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја одбранила живот твој и снагу и радост.
Ткаља добра чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.
Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би јој деца са њом здрава била.
Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну, Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро!
И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро! Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро!
Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.
Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.
Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.
И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.
Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.
Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?
О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!
Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој.

+ + +

Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља, заповеда апостол вере (Филип, 1, 27)
Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати, него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Једнодушно борите се - сви.
У старија времена, када су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други им слали дарове, трећи се бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.
И ти тако чини! Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да лакше уде. Помози му илируком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба, твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.
Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.
Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу света кад легне на самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.
Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје, него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу, и борбу, и борбу водише. Па чак и кад битке на светскомпопришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.

+ + +

"Ова је земља бедем хришћанства". Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.
Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.
Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.
Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног, него да буде бедем вечног Хришћанства.
На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа.
Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.

+ + +

Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна. Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.
Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.
Безверство пустоши душу, чупајући све божанскосеме из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.
Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секта, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?
Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник.
Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена?
Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.
Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој!
Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.

















- на слици - Св. владика Николај Велимировић и четнички војвода Момчило Ђујић - 1945. година.

+ Свети Јустин Поповић - Ћелијски + + - КУДА идеш СРБИЈО ?! - +


- Беседа изговорена на Светога Саву 1966. године у манастиру Ћелије код Ваљева -

+ Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде да учинимо један кратак хаџилук по земљи Српској, хајде да видимо како се празнује Свети Сава по земљи Српској. Хајдемо до Београда, старе српске престонице. У Београду, шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора: На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде.

Хајдемо мало даље, хајдемо до Универзитета. Шта је то? Празан, нигде никога нема, нигде никога на Светога Саву на Универзитету. Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст пред Универзитетом и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер на знају шта раде!

Такав је мрак, такви крстови по Београду. А Свети Сава где се у Београду слави? По црквицама, по црквама као по збеговима, тамо дечица, тамо њихови родитељи, ето они славе Светога Саву, а храм Светога Саве који је почео да се зида пре толико деценија претворен у гаражу! И пред тим храмом крст и Свети Сава плаче над кукавним Српством и вапије: Господе опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље, напустимо мрачни и срамни Београд. Хајдемо у Шумадију, хајдемо у наша шумадијска села. Данас је Свети Сава. Школе треба да брује од песме Светоме Сави, а тамо у сваком селу школа затворена, нигде ђака у њој, нигде ученика, нико не слави Светога Саву. Школа устала против Светога Саве. Пред сваком школом у сваком селу шумадијском, било то у Љигу, у Милановцу, у Петровцу, Јагњиловцу... Пред сваком школом крст, и на крсту распет Свети Сава, а његова болна и тужна уста понављају непрекидно: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље по варошима српским, по варошима Српске земље. Шта је то? Крагујевац, Ниш, Лесковац, Врање, Нови Сад, Сарајево, Бања Лука, Цетиње, Никшић, шта је то? Што је толико крстова пред толиким здањима, пред црквама, пред школама? И на свима тим крстовима Свети Сава вапије Господу: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! Не знају, Господе. Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

Хајдемо, хајдемо широм Српске земље. Тамо, далеко у сумаглици, стоји Црна Гора. Српска Црна Гора! А у њој скоро све цркве затворене, претворене у магацине. Затворене и служба се Божја не служи. И пред сваком црквом, не један крст, него стотине крстова, и на свима њима Свети Сава распет! О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.

А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Николаја Охридског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти? Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. - Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? - О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. - Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? - То се не може описати - одговара младић. - А што? - Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића.

Таква је судбина душа које неће Христа у овоме свету. Таква је судбина човека који хоће без Христа да живи у овоме свету. Таква је судбина и вама, несрећни Срби, који сте се одрекли Светога Саве, који сте се одрекли Господа Христа, одрекли се свога живота. Шта те чека у ономе животу ако душа твоја у овоме свету не стекне Христа и не испуни себе божанским мирисом, светим врлинама, светим животом, светим заповестима Христовим? Шта ће бити од твоје душе, шта ће се у њој накупити? Смрад! Смрад! Смрад! - од кога се нећете моћи спасти никада, и трајаће вечне муке.

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.

А данас, данас на небу је српски Ускрс. Данас сва небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не пропаст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске које те гађају да те устреле, да ти душу убију.

Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.

Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Господом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их покајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим новим животом по Еванђељу.

Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се претворити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.

О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.

Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

+ - ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА и ТОТАЛИТАРНИ РЕЖИМИ - +


( Манастир Жича, Балкан, централна Србија, касно пролеће 1956. године )




- Ето децо. - рече сувоњав, средњовечан, човек окупљеној дечици другог разреда основне школе.

- Ето, пред вама, као на некаквој слици давно прохујалих времена, видите живи пример ужасне човекове глупости. Ево погледајте ово велико здање са црквом, названо манастиром, где и данас живе својом вољом заробили се људи, које називају монасима и, сасвим отуђени од реалног погледа на живот, моле се некаквом непостојећем и човечјом маштом измишљеном Богу.

- Народ наш је све до свршетка славне нам социјалитичке револуције живео у страшној заблуди да овим светом управља једна страшна сила - Бог, ужасан Бог, који све живо кажњава за некакве и наше и туђе грехе, и човека нагони да буде ропски послушан свима и свему. А шта је ту истина децо моја?! Истина је да Бога нема!

- Једва смо се, захваљујући, пре свега, нашим мудрим вођама, на челу са нашим славним командантом, ослободили тога неизрецивог ужаса! Треба живети без Бога и без господара, уздајући се у животу у нашу славну и непогрешиву партију на челу са нашим славним, такође непогрешивим командантом, који су нас ослободили од служења туђину и од робовања буржујима и тамо некаквом Богу, кога нико никада није ни видео и о чијем постојању нема никаквих доказа! Рођени смо слободни и останимо слободни људи! А то ћемо бито само ако чврсто следимо линију наше славне ослободилачке партије и нашег у свему непогрешивог команданта.

- Затим подиже десну руку са стиснутом песницом и помпезно изговори: - Са Титом напред! – а из задњих редова дечице, око њега окупљене, зачу се јаук, а затим пригушен плач.

- Шта се тамо дешава? – упита учитељ љутито, јер се баш био досетио још једне пароле, коју би могао да прилепи на невине дечје душице, али беше грубо прекинут.

- Учитељу, овај Добри се туче. Ударио ме шаком у нос - рече уплакани малишан бришући нос. - Ја му кажем: „ Ево, види, и учитељ каже да Бога нема „ а он мене по носу!

- Е, ово је право место за још једну поуку децо. Овај Добри ту. Он потиче из буржујске фамилије, а отац му је још и свршени богослов! И сада видите на делу банду и наријатеље народа! Видите на делу издајничке елементе наше револуције! Видите змију у недрима интереса радничке класе и нашег народа на челу са нашом славном партијом! Добро народ каже да вук длаку мења, а ћуд никада! Добро чини наша непогрешива партија са таквима! Уза зид и готово! Нема другог начина да се одвоји кукољ од пшенице, издајници од правоверних и добрих припадника нашег славном историјом овенчаног народа - изговори учитељ у једном даху, пређе рукама преко косе, а затим обриса пљувачку са усана и за тренутак ућута.



- А малиша Добри, није ни слушао учитеља. Неколико метара издвојен од другова, његов поглед беше уперен у једно високо дрво, двадесетак метара удаљено од затворене порте манастира, где је високо изнад земље, на даскама причвршћеним на дебелим гранама бујно израслог дрвета, седео старац од сигурно стотину лета и својим потпуно побелелим, отвореним, али безживотним очима, „ гледао „ право у порту манастира и нешто мрмљао.

- Као омађијан, Добри се сасвим приближи дрвету, не скидајући поглед са као утвара чудноватог старца, обученог у белу ланену хаљину, прекрштених ногу и скоро до појаса дуге снежно беле косе и браде. Тада зачу шта то старац, њишући се помало напред-назад, тихо говори:

- Опрости му Господе, овај не зна шта говори. Опрости Господе чеду своме у канџе ђаволове ухваћеном. Црни му је Господе ум блокирао па само булазни, лажи, зло и мржњу сеје. А тек ова страшна лаж Господе да вук длаку мења, а ћуд никада! Па Ти си Милостиви покајалог се разбојника директно са крста првог у Рај одвео! Ти си се због нас грешника, од којих сам ја највећи, на Крст Свети разапео, да би искупио наше грехе и тако нас све спасио. Ти си Господе због нас грешника основао своју Цркву, како би нас све чудесно спасавао! Ти си Господе рекао да лекар није потребан праведноме него грешноме. Ти си Господе помиловао и спасио блудницу. Помилуј и спаси и овога свога заблуделог сина, који не зна шта говори. Просветли га Господе да упозна да си ти Једни Пут и Истина и Живот, и да друге истине, изван Тебе, нема. Да си Ти Милостиви човеку све, и на небу и на земљи, и да изван тебе човеку живота нема. Да изван тебе царује само зло, грех, лаж, трулеж и смрт. Просветли Господе чедо своје, које не зна шта говори, јер је Теби све могуће... - шапутао је старац лагано, реч по реч, а из угаслих очију капале су крупне сузе, заливајући директно жедну душу малог Добрија, који ће старчеве сузе проливене за његовог учитеља упамтити за цео живот.



- Касније, на велику његову жалост - много касније, разумеће и прави смисао старчевих речи, тачно онако како га је и сам старац разумео, јер су речи Истине једне и једине и свим људима дају се Једне Речи, јер је Истина вечита и непроменљива, јер је Истина Он Сам, Господ наш и Спаситељ Исус Христос!

- Разумеће да у питању „ шта је истина „ нема и никада неће бити одговора, јер у твари истине нема; да је Истина само Сам Творац наш - Свет, Истинит и Благословен вавек!