Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић

Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника.

Пре више од девет деценија завршен је И светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије - каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

МРТВАЧКА ГЛАВА НА ЧЕТНИЧКИМ ОБЕЛЕЖЈИМА - Употреба и њено значење

Од настанка четничке организације па све до Другог светског рата, њени припадници су користили заставе које су као свој симбол имале лобању са две укрштене бутне кости. На заставама се поред овог симбола увек налазио одговарајући, пригодан текст а најчешће је писало „Слобода или смрт“, „С вером у Бога за Краља и Отаџбину“, а понекад назив одреда који је заставу носио. Симбол и текст су урађени у белој док је застава била увек у црној боји. Није могуће прецизније одредити од када нити ко је предложио и одакле уопште овакво решење на четничкој застави. Одговоре на ово питање треба тражити у дубоко укорењеној хришћанској традицији српског народа. Лобања се може наћи као симбол у подножју крста на коме је разапет Христ и симболише Адамову лобању. Место на коме је Исус разапет назива се Голгота, што се преводи као костурница, односно као лобања. Приликом постављања крста на коме је разапет Христ пронађена је Адамова лобања, а од тада се на свим сликама Распећа у подножју крста приказује лобања.

„За краља и отаџбину, слобода или смрт“Разлог због кога је стављена лобања на заставу је исти онај због које се она приказује у дну крста. Представа лобање постављена у дну крста симболише смрт која је побеђена крстом као симболом васкрсења. Лобања на застави симболише смрт (отуда и натпис „Слобода или смрт“) која се побеђује четницима као носиоцима васкрсења српске државе, а тиме и српског народа. Оснивачи четничког покрета, почетком двадесетог века, предвидели су да у предстојећем ослобођењу и уједињењу српске државе и српског народа четници буду народна војничка претеча и претходница.

Треба напоменути да је мртвачка глава као војнички знак била у употреби и у другим војскама Европе. Користили су је Италијани у оба рата, неке енглеске коњичке регименте, Немци, Аустроугари за своје јуришне трупе, Белгијанци...

Уочи рата, 1940. године Команда Краљевске Војске је донела одлуку о формирању четничких јединица као посебног рода војске. Формирано је укупно шест јуришних батаљона. Ови батаљони су били рапоређени по целој територији Краљевине, у Новом Саду, Нишу, Скопљу, Сарајеву, Мостару и на још једној неутврђеној локацији. По неким тврдњама, за команданта новосадске групе постављен је мајор Миодраг Палошевић, у току рата истакнути официр Драже Михаиловића. За те јединице биле су предвиђене реверне ознаке у облику беле мртвачке главе на црним нашивцима. Тада је направљен и специјалан нож-бајонет који је на корицама имао утиснуту мртвачку главу. Овај леп и атрактиван нож је био посебно популаран међу равногорским официрима. На фотографијама из ратног времена види се да је такав нож носио војвода Рачић и многи други високи официри ЈВуО.

Ознаке мртвачке главе носили су на реверима припадици Љотићевог Српског Добровољачког Корпуса. На фотографијама из првих ратних дана често се уочавају ове ознаке, а касније током рата, нису се више користиле. Да ли су у питању исте ознаке, направљене пре рата за припадике четничких јединица или су наменски прављене за добровољце није јасно и то треба тек да се утврди.

Војно четнички одреди у устаничким данима, носили су црне четничке заставе као своје основно војно обележје. Касније, стварањем Југословенске Војске у Отаџбини новоформиране јединице су добијале заставе у југословенским бојама. О тим заставама биће више речи у неком од наредних прилога. Многе јединице се нису одрицале своје старе, црне четничке заставе са којом су кренули у устаничку борбу па је и у каснијем ратном пероду често у била у употреби.

Где су Срби - Ава Јустин, беседа

Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа.

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање.

А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Клетва - Kletva (Ceo Film 2011)

Чуј, Мали човече!

Зову те „мали човек“, „обичан човек“, веле. Кажу, долази твоје време, „ера Малог човека“. („The age of the Common man”)

Ниси Ти тај Мали човече, који то каже, већ Они: потпредседници великих нација, одабране вође радника, преобраћени синови грађанског сталежа, државници и филозофи. Они ти нуде будућност али те не питају за прошлост.

Деценијама већ покушаваш да завладаш Земљом. Од твојих размишљања, поступака, од сада зависи будућност људског рода. Али твоји учитељи и господари не кажу како стварно да размишљаш и какав си, нико се стварно не усуђује да упути никакву критику која би требало да те припреми и оспособи да сам управљаш својом судбином.
Ти си „слободан“ само у једном смислу: ослобођен си од поуке како сам да водиш свој сопствени живот, слободан од самокритике.

Никада нисам чуо како се жалиш: „Ви ме унапредисте у господара нада мном самим и мојим светом. Али ми не рекосте како се то постаје господар над самим собом и не рекосте ми куда сам се ја то погрешно упутио, о чему то погрешно размишљам, где погрешно поступам“.

Ти дајеш властодршцима право да владају „у име Малог човека”, а сам си нем. Дајеш моћнима или злонамерним неспособњаковићима више моћи да те заступају. Прекасно откриваш да увек испаднеш преварен.

Плашиш се да погледаш самог себе у очи, плашиш се критике, Мали човече, као и моћи коју ти обећавају. Не знаш како би требало да користиш ту своју моћ. Не усуђујеш се ни да замислиш да би икада себе самога могао да осећаш друкчијим него какав си сада: слободним уместо погнутим; отвореним, уместо што увек околишаш; себе како водиш љубав усред дана, а не као лопов у тами ноћи. Ти самога себе презиреш, Мали човече.
Кажеш: „А, ко сам то ја да имам сопствено мишљење, да сам одлучујем о свом животу и проглашавам свет мојим?“
Имаш право: ко си ти да полажеш право на свој живот? Ја ћу ти рећи ко си!
О твојим господарима

Од правог Великог човека разликујеш се само у једном: Велики је једном био веома мали човек који је развио у себи једну једину велику способност: умео је да види када мисли и када се понаша као мали.
Велики човек, дакле, зна када је и какав је Мали човек. Мали човек не зна да је мали и плаши се да то сазна. Он скрива своју незнатност и тескобу стварајући илузију о снази и величини, туђој снази и величини. Поносан је на своје велике генерале али не и на самога себе. Диви се мислима које нису у његовој глави, а не онима које је произвео његов мозак. Утолико брже прихвата ствари уколико их мање схвата. А не верује у исправност мисли које најлакше схвата.

Онда сам, нечујно пипајући и опрезно се осврћући, сазнао шта те чини робом:
Ти си сам свој сопствени гонич робова!
Нико други не сноси кривицу за твоје ропство до ти сам. Кажем ти, нико други!
Твоји ослободиоци ти говоре да се твоји тлачитељи зову Вилхелм, Морган, Круп, Форд. Твоји ослободиоци се зову Мусолини, Наполеон, Хитлер, Стаљин.

Кажем ти: можеш постати сам свој ослободилац!
А, када у овом часу треба да ти кажем истину о теби самом, уздржавам се из страха од тебе и твојих стваова према истини. Истина је опасна по живот када се односи на тебе. Истина је спаситељица живота али она постаје опасан плен за сваку хајку. Да није тако, ти не би био оно што си, нити тамо где си.

Мали човек неће да чује истину о себи. Он не жели велику одговорност која му припада и коју има, хтео то или не. Он хоће да остане Мали човек. Он хоће да постане богат или вођа странке, председник ветeрена рата или секретар удружења за неговање јавног морала. Али неће да преузме одговорност за свој рад.

Што мање разумеш, то си више спреман да укажеш поштовање. Хитлера познајеш боље него Ничеа, Наполеона боље од Песталоција, било какакв краљ значи ти више него Зигмунд Фројд.

Да би многи Мали људи остали заједно, да не би изгубили твоје поверење (Великог човека), истински Велики човек мора жртвовати део по део своје величине коју је стекао у дубокој духовној осамљености, удаљен од тебе и твоје свакодневне буке али ипак у блиском контакту са твојим животом. Да би те водио, он мора да отрпи што га уздижеж до висина недостижног Бога.

Мали људи из твоје средине ти кажу отворено да ти и твој живот, твоја деца и твоја породица не значе ништа, да си глуп и покоран и да с тобом свако може чинити шта год хоће. Они ти не обећавају личну, него националну слободу. Они ти не обећавају људско самопоштовање, него респектовање државе. Не личну, већ националну величину. Пошто за тебе „лична слобода“ и „величина“ нису ништа друго до стране, мрачне речи, то ти од речи као што су „национална слобода“ и „интереси државе“ иде на вода на уста као псу кад види кост, и ти им гласно кличеш.

Ниједан од тих Малих људи не плаћа цену стварне слободе коју су морали да плате Ђордано Бруно, Христ, Маркс или Линколн. Они те презиру, они те не воле, јер ти сам себе презиреш, Мали човече. Они те тачно познају, далеко боље него што те познају Рокфелер или торијевци. Они знају за твоје најгоре слабости онако како би их ти сам морао познавати. Они су те жртвовали за симбол, а ти их носиш ка моћи коју имају над тобом. Ти си сам уздигао своје господаре, ти их храниш, иако су, или баш зато што су одбацили све маске.
Рекли су ти јасно и отворено: „Ти си ништавно биће без одговорности и треба то и да останеш.“
Називаш их новим избавитељима и кличеш им: „Хајл, хајл, вива и живео, живео!“

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим...
Страх од Малог човека

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим. Јер од тебе зависи даља судбина човечанства. Плашим те се, јер ни од чега не бежиш толико колико од себе самога. Болестан си, веома болестан, Мали човече. То није твоја кривица али је на теби одговорност да се ослободиш болести. Одавно би збацио своје стварне тлачитеље да ниси трпео тлачење и често га директно помагао. Никаква полиција на свету не би имала довољно моћи да те тлачи када би у својој свакодневници имао иоле самопоштовања, кад би знао, кад би стварно знао да без тебе живот ни једног јединог часа не би био могућ. Је ли ти твој ослободилац то рекао? Назвао зе „пролетером свих земаља“ али ти није казао да си ти, и само ти, одговоран за свој живот.

Не играм бриџ и не приређујем пријеме да бих ширио своју науку. Ако је моје учење истинито, оно ће се ширити само од себе. Имам своје сопствено мишљење и умем да разликујем лаж од истине. Из дана у дан, из сата у сат користим се истином као каквим алатом, који, након употребе, добро чистим и одржавам.

Осећам страх од тебе, Мали човече, дубок, несавладив страх. Није увек тако било. И сам сам био мали човек, усред милиона малих људи. Онда сам постао истраживач природних наука и психијатар. Тада сам увидео колико си болестан и како си опасан у својој болести. Увидео сам да није нека спољна виша сила него твоја тешка душевна болест оно што те притиска из дана у дан, из сата у сат, па чак и када спољних притисака нема. Своје тиране одавно би савладао када би изнутра био жив и имао здрав разум. Твоји садашњи тлачитељи потичу из твоје садашње средине. Они су још мањи људи него ти, Мали човече. Јер, потребна је повелика доза незнаности да човек твоју беду спозна из сопственог искуства и да те тим знањем још боље, још окрутније тлачи.

Мали и Велики човек

Ти не поседујеш чуло, немаш око за правог Великог човека. Његово биће, његове патње, његове жудње, његов бес, његова борба за тебе- далеке су ти и стране ствари. Не схваташ да има и таквих мушкараца и жена који су неспособни да те злостављају или израбљују и који хоће да будеш слободан, заиста и стварно слободан. Ти не волиш те људе и жене, јер су страни твојем бићу. Они су једноставни и отворени, за њих је истина оно што је за тебе животна тактика. Они су те прозрели, не с омаловажавањем, него с болом због људске судбине; свестан си тога и слутиш опасност. Признајеш их, Мали човече, само када ти много Малих људи каже да су Велики људи заиста велики. Плашиш се Великог човека, његове блискости животу и љубави према животу. А, Велик човек те воли једноставно, као живо биће. Неће да те гледа како патиш, и то миленијумима. Неће да те слуша како говориш глупости, као што говориш хиљадама година. Неће да те доживљава као теглећу марву, јер он воли живот и хоће да га доживи ослобођен патње и срамоте.

Праве Велике људе тераш на то да те презиру, да се у болу крију од тебе и твојих незнаности, да те избегавају и, најгоре од свега, да те сажаљевају. Ако си, Мали човече, можда какав психијатар, рецимо Ломбросо, онда жигошеш Великог човека као каквог злочинца или преступника коме злочин није успео или душевног болесника. Јер, Великом човеку животни циљ није да постане богат или да уда кћерку за човека из бољег друштвеног сталежа, да оствари политичку каријеру или да стекне професорску титулу. Називаш га „генијем“ или „настраним“ јер није као ти. Али он је спреман да каже да није геније, него једноставно живо биће. Ти га називаш асоцијалним јер је радије сам са својим мислима, него на твојој празној брбљивој „седељци“. Сматраш га лудим, јер твој новац даје на научно истраживање, уместо да га, као ти, улаже у акције. Ти се, Мали човече, усуђујеш у својој бескрајно дубокој отуђености да њега, тог једноставног правог човека, супроставиш као „абнормалног” себи, прототипу „нормалности“. Мериш га својим ситним мерилима и налазиш да он не удовољава захтевима твоје нормалности. Не видиш и одбијаш да схватиш, Мали човече, да њега који је пун љубави за тебе и спремности да ти помогне, тераш из социјалног живота, јер си га ти себи направио неподношљивим, седећи у крчми или свечаној сали, свеједно.

Ко га је начинио онаквим каквим се појављује након многих деценија самртничке патње? Ти си га направио таквим својом несавесношћу, ускогрудношћу, погрешним начином мишљења, „провереним учењима своје вере“ које, обично, не преживе ни десет година друштвеног развоја. Ти си тај, Мали човече, који је од Великих људи начинио парије јер је њихова мисао исправна и трајна, а твоја је малена и површна. Тиме што их чиниш паријама, бацаш опако семе самоће у Велике људе. Не мислим на семе самоће која рађа велика дела, него семе страха да ћеш тог Великог човека погрешно схватити и злостављати. Јер, ти си „народ“, „јавно мњење“ и „социјална савест“. Ниси се, Мали човече, питао да ли размишљаш погрешно, него шта ће твој сусед на то рећи или хоће ли те твоје поштење коштати новца. Питао си се, Мали човече, тако и никако другачије.
O страху Малог човека

Пошто си Великог човека сад сатерао у самоћу, заборавио си на то шта си му учинио. Управо си изговорио још једну бесмислицу, још једном си учинио малу подлост, још једном нанео жестоку увреду: ти заборављаш.
А, у природи Великог човека је да не заборавља, да се не свети, него да схвати зашто поступаш тако подло. И ово ти се чини страним, знам ипак ми веруј: кад стотинама, хиљадама, милионима пута некога повредиш, нанесеш му неизлечиве ране, чак и ако у тренутку након својих малих подлости и не знаш више шта си учинио, Велики човек пати уместо тебе због тога, не зато што су то велика недела, него што су ситна. Он би желео да схвати шта те је натерало да повредош свог брачног партнера ако те је разочарао; да мучиш своје дете ако се не допада пакосном суседу; да превариш свог пријатеља; да на доброг човека с презиром гледаш и да га израбљујеш; да се савијеш пред корбачем; да узимаш тамо где се даје и да дајеш где од тебе тражи, али да никада не дајеш где се даје с љубављу; да паломе или ономе који пада дајеш још један, онај последњи ударац; да лажеш тамо где се тражи истина и да прогањаш истину уместо лажи.
Ти се увек налазиш на страни прогонитеља, Мали човече.

Да би добио твоју наклоност, Мали човече, да би стекао твоје безвредно пријатељство, Велики човек би се морао прилагодити теби, говорити исто као ти, украсити се твојим врлинама. Али он не би био велики, прави, једноставни Велики човек када би имао твоје врлине, твоје пријатељство, када би говорио као ти. Лако се можеш уверити у то да твоји пријатељи, који говоре исто као ти, никада нису били Велики људи. Ти не можеш поверовати да би било ко с киме си седео за једним столом или становао у истој кући, могао да постигне нешто велико. Због тога су сви Велики људи били усамљени. У твојој близини се не може тако добро размишљати, Мали човече. О теби се може размишљати само када ти ниси присутан. Јер ти кочиш сваку велику, далекосежну мисао.
Као мајка кажеш свом детету: „То није за децу!“
Као професор биологије кажеш: „То није за приљежне студенте!“
Као учитељ кажеш: „Деца морају бити мирна и добра, а не радознала.“
Као супруга кажеш: „Какво те откриће спопало! Ти и откриће!“
Кажем ти, Мали човече, изгубио си смисао за оно најбоље у себи. Ти си га угушио и убијаш га свуда где га у другоме откријеш. У својој деци, у својој супрузи, своме мужу, своме оцу и мајци.
Ти си мали и хоћеш да останеш мали, Мали човече.

Откуда ја све то знам, питаш. Рећи ћу ти:
Доживео сам те, с тобом сам то доживео, доживео сам те у себи, ослободио те као лекар од твојих сићушности, као васпитач сам те често изводио на пут искрености и отворености. Знам колико се опиреш искрености, какав смртни страх те спопада кад треба да следиш своје истинско, право биће.
Какав је Мали човек

Хоћу да престанеш да будеш Untermensch (супротност од Ничеовог Ubermenscha; прим. преп.) и да постанеш оно што јеси. Да будеш само свој, а не оно што су од тебе начиниле новине које читаш и мишљење суседа које слушаш. Знам да ти није јасно шта си икакав си заиста дубоко у себи. У дубини својој ти си плаха кошута, ти си свој Бог, свој песник, свој мудрац. Али ти верујеш да си члан удружења ветерана рата, куглашког клуба или Кју- клукс- клана. А, пошто то верујеш, поступаш управо тако како поступаш. И ово ти је рекао Хајнрих Ман у Немачкој још пре двадесет и пет година, рекли су ти то Аптон Синклер и Дос Пасос у Америци. Ниси познавао ни Мана ни Синклера, ти познајеш само боксерског шампиона и Ал Капоена. Ако треба да бираш да ли да одеш у библиотеку или да гледаш какву макљажу у суседству, сигурно ћеш се одлучити за макљажу.

Молиш се за срећу у животу, али ти је сигурност важнија, чак и по цену сопствене кичме, па и читавог живота. Пошто никада ниси научио да сам кујеш своју срећу, да уживаш у њој и да је чуваш, теби је непозната храброст поштеног човека.

Хоћеш ли да сазнаш, Мали човече, какав си? Слушаш на радију рекламе за лаксативе и зубну пасту или крему за ципеле или дезодоранс али не чујеш музику пропаганде која иде уз њих. Не поимаш бескрајну глупост и одвратни неукус тонова који су подешени тако да намаме твоје ухо.

Да ли си икада пажљиво слушао вицеве које комичар у кабареу прича о теби? О теби, о себи самом, о целом твом малом, бедном свету. Ослушни своју рекламу за лаксатив и сазнаћеш какав си!

Чуј, Мали човече: беда људске егзистенције постаје све очитија са сваким од твојих малих недела. Нада у побољшање твоје судбине тоне све дубље са сваком од твојих ништавности. То је за жаљење, Мали човече. За дубоку и тешку тугу од које се цепа срце. Да не би осећао ту тугу, ти смишљаш будаласте вицеве и називаш их „народним хумором“.

Док слушаш виц о себи, од срца се смејеш. Не смејеш се ти због тога што се с пуно хумора ругаш самом себи. Смејеш се Малом човеку, али и не слутиш да се смејеш самом себи и да си ти тај кога исмевају. И тако милиони малих људи не занју да их исмевају. Зашто ти се смеју, Мали човече, тако од срца, тако отворено, тако злурадо и то већ вековима? Да ли си икада уочио како је „народ“ смешно представљен у филмовима?
О љубави и давању

Такав си ти, Мали човече. Умеш добро да црпеш и исцрпеш, да похлепно срчеш и прождиреш али не умеш да ствараш. И због тога си такав какав јеси и ту где јеси: целог свог живота у досадној канцеларији или за рачунарском машином или за столом за цртање или у брачној лудачкој кошуљи или учитељ у школи који мрзи децу. Немаш способности да се развијаш, нити има изгледа да изразиш нову мисао, јер ти си само узимао, а никада ниси давао, само си кусао оно што ти је други пружао припремљено на тањиру.

Не схваташ зашто је то тако, зашто тако мора да буде? Рећи ћу ти, Мали човече.
Зато што сам те, када си дошао код мене, упознао као створење изнутра празно или импотентно или душевно поремећено. Ти умеш само да прождиреш и само да узимаш, а не умеш да ствараш и дајеш, јер је твој основни животни став уздржавање, позерско понашање и инат. Спопада те панични страх када се у теби пробуди праисконски нагон за љубављу и давањем. Стога се плашиш давања. А, твоје узимање има заправо само један смисао: непрестано мораш згртати новац, преждирати се украденом срећом и туђим знањем, јер се осећаш празним незаситим, несрећним, бићем без правог знања и праве жеље за знањем.
Зато и бежиш толико од истине, Мали човече. Она би у теби могла да изазове рефлекс љубави.

Ти скидаш шлаг с мога колача, али не желиш трње мојих ружа.

У твојој глави свака уметност се претвара у перверзију. Мој љубавни загрљај у твом животу постаје порнографски акт. Ти не разумеш о чему причам, Мали човече.
Прича о орлу и пилићима

Знаш ли ти, Мали човече, какав је то орао који снесе кокошија јаја? Орао и тада верује да ће узгајати орлиће и да ће од њих постати велики орлови. Али из јаја се излегу само мали пилићи. Очајни орао још се нада да ће од пилића настати орлови. На крају израстају само раскокодане кокошке.
Кад то најзад открије, орао с муком побеђује у себи нагон да поједе све те пилиће и кокице. Од тог недела одвратиће га само нада да ће било када, међу мноштвом пилића који без престанка пијучу, наћи један орлић који ће постати орао и који ће са стрме литице моћи да гледа у недоглед, како би открио нове светове, нове мисли, нове врсте живота. Само та мала нада одвратила је усамљеног и тужног орла да заједно са перјем и костима не поједе пијукаве пилиће и расквоцале кокошке.
Они нису били свесни тога да их је излегао орао. Нису видели да живе на стрмом гребену, високо изнад влажних, мочварних и мрачних долина. Они нису гледали у даљину као усамљени орао. Само су прождирали, прождирали и прождирали све што би им он доносио.
Грејали су се уз њега, шћућурени испод његових моћних крила док би напољу беснела олуја или падала киша, а он је незаштићен одолевао олуји. Или би се кад запрети још бешња олуја, крунећи при том оштро камење у заклону са жељом да оно погоди орла и да га повреди. При првом наступу њихове подлости орао одлучи да их све заједно прогута, али се сажали. Једног дана, мислио је и надао се, ипак ће међу тим мноштвом крештавих, прождрљивих, кратководих пилића, морати да се нађе и неки орлић који ће бити као он.

Усамљеног орла ни данас није напустила нада и зато још леже мале пилиће.

Ти нећеш постати орао, Мали чоече, и због тога ће те прождрети стрвинари. Ти се плашиш орлова и зато живиш у великим гомилама и бићеш прождран са великом масом, са гомилом. Јер су неке од твојих кокошака излегле јаја стрвинара. Сада су стрвинари постали твоје вође против орлова, твоје слепе вође које су те желеле повести у више, боље пределе. Стрвинари су те научили да ждереш стрвине и да се задовољаваш зрнцима жита и да, поред свега, кличеш: „Хајл, велики стрвинару!“
****
Многи Велики храбри усамљени људи одавно су ти рекли шта да радиш. Њиховим учењима непрекидно си манипулисао, уништавао их, разлагао их на парчиће и увек све почињао са погрешне стране. Учинио си да те мала омашка, а никада велика истина, води у животу, у хришћанству, у учењу о суверенитету народа, у науци о социјализму, у свему, ама баш свему чега год се дотакнеш, Мали човече.
Питаш зашто то чиниш? Не верујем да то искрено питаш. Кренућеш да убијаш и разараш кад чујеш истину: све си то учинио и соју кућу сазидао на песку јер се не усуђујеш, јер ниси способан да осетиш прави живот у себи, јер убијаш и гушиш љубав у свом детету пре него што се родило; јер не трпиш слободан, жив израз, не трпиш слободан и природан покрет. Преплашен у дубини своје душе питаш: „Шта ће казати гсподин Јовановић и комшија Пера?“

Ти немаш храбрости да размишљаш, Мали човече, јер размишљање изазива снажна телесна осећања, а ти се плашиш свога тела, Мали човече. Многи Велики људи су ти довикивали: „Врати се својим изворима! Послушај свој унутрашњи глас, следи своја истинска осећања, слави љубав!“ али ти си био глув, јер си изгубио смисао и слух за такве речи. Оне одјекују пустињским пространствима, а усамљеници који их довикују нестају у твојој ужасној пустињској празнини, Мали човече.

Могао си да бираш између Ничеовог узлета до Ubermenscha и Хитлерове деградације у Untermenscha. Клицао си „хајл!“ и изабрао Untermenscha.

Могао си да бираш између Исусове величанствене једноставности и Павловог целибата за твоје свештенике и доживотног принудног брака за себе. Ти си изабрао целибат и принудни брак, а заборавио си Исусову скромну мајку која је из љубави родила своје дете Христа.

У Француској револуцији могао си да бираш између суровог Робеспјера и великог Дантона. Изабрао си суровост, а величину и доброту послао на гиљотину.

Имао си избор: свирепа инквизиција и Галилејева истина. Подвргао си великог Галилеја на крају његовог живота понижењу и мучењу до смрти, а данас користиш његова открића. У 20. веку си поново до савршенства довео инквизиторске методе.
***
Када би, Мали човече, сносио бар делић сопствене одговорности, свет би другачије изгледао. А твоји велики пријатељи не би умирали због твоје мајушности.

Због тога је твоја кућа још на песку. Кров ти се стропоштава на главу али теби остаје твоја „пролетерска“ или „национална част“. Под ти се руши под ногама и ти пропадаш, али падајући узвикујеш: „Хајл, мој велики фиреру, живела немачка, руска, јеврејска част!“ У кући ти пуца водоводна цев и дете ти се дави у води, али ти си и даље за „дисциплину и ред“ којима, при том, учиш своје дете. Кроз зидове твоје собе дува и завија ветар, жена ти са запаљењем плућа лежи у кревету, али ти, Мали човече, сматраш да оно што чини суштину твог бића бесмислица „јеврејске фантазије“.

Ти хиташ мени и питаш: „Драги, добри, велики докторе! Шта да учиним? Кућа ми се руши са свих страна, ветар фијуче кроз пукотине зидова, дете ми је оболело, жена ми је очајна, а и сам сам болестан. Шта да радим, може ли се ишта учинити?“

Сагради своју кућу на гранитној стени. Стена је твоја природа коју кињиш, убијаш телесну љубав свога детета, љубавни сан своје жене, свој властити животни сан... замени своје илузије за делић истине. Отерај до ђавола своје политичаре и своје дипломате! Узми своју судбину у своје шаке и сагради кућу свог живота на стени. Заборави свог суседа и ослушни оно што је дубоко у теби.

***„Али како да стигнем до свог циља хришћанске љубави, социјализма, америчке демократије?“ –чујем како питаш. Твоја хришћанска љубав и твој социјализам и твоја америчка демократија јесу оно што чиниш свакодневно, оно на шта мислиш из сата у сат, начин како грлиш свог животног сапутника и како доживљаваш своје дете, како гледаш на свој рад, како на своју друштвену одговорност, како избегаваш да постанеш онакав какав је твој мрски тлачитељ живота.

Видео сам те како као немачки избеглица злоупотребљаваш шведско гостопримство.
Швеђани су увели галантну навику да столове својих трпезарија препуне пробраним јелима и да госту препусте колико ће јести. Тај обичај ти је био стран и нов. Ниси схватио да се може имати поверење у пристојност људи. Причао си ми са злурадошћу да намерно ниси јео цео дан ништа како би навече на броду или у ресторану са бесплатног шведског стола могао да једеш колико год можеш да натрпаш у себе...

„Гладовао сам у детињству...“
Знам то, Мали човече, јер сам те видео како гладујеш, а ја знам шта је глад. Ти не знаш да глад своје деце овековечујеш сваки пут када крадеш са шведског стола, ти, будући спасиоче свих гладних! Постоје одређене ствари које се не раде: не краду се сребрне кашике, нити жене, нити храна са шведског стола у гостољубивој кући!

Ето какав и су малим стварима. А такав си, Мали човече, и у великим.
Тамо где си поставио своје мале вође, израбљивање твоје снаге је горе него пре стотину година, непоштовање твог живота бруталније, а признавање твојих егзистенцијалних права уступило је место твојој пуној обесправљености.

Тамо где се још бориш да поставиш своје властите вође, ишчезао је сваки респект према достигнућима и замењен је крађом плодова напорног рада твојих великих прјатеља. Оно што си хтео да уништиш, цвета боље него икада, а оно што је требало да очуваш и да штитиш као свој властити живот, ти си уништио. Оданост је за тебе „сентиментална црта“ или „малограђанска навика“. Поштовање достигнућа поистовећујеш са чанколиством. Али ти не примећујеш да си ти улизица тамо где не уважаваш вредности и да си незахвалан тамо где би требало да будеш одан.

Све си поставио наопачке, а верујеш да ћеш једноставно ушетати у свет слободе. Пробудићеш се из своје ноћне море, Мали човече, и наћи ћеш себе како беспомоћан лежиш на поду. Јер ти крадеш тамо где се даје и дајеш тамо где се краде!

Право на слободно изражавање мишљења и критике ти си побркао са безвезним трабуњањем и збијањем несланих шала. Хтео би да критикујеш, али не и да те критикују, и због тога биваш растрзан и растргнут. Својство ти је да нападаш али да се не излажеш нападу. Због тога увек пуцаш из заседе.
Са полицијом се ништа не постиже, Мали човече. Она може да гони крадљивце и регулише саобраћај али твоју слободу не може да освоји, нити да заштити. Сам си разорио своју слободу и уништаваш је непрестано и тако темељно да си вредан жаљења.

Пре Првог светског рата није било пасоша у међународном саобраћају. Могао си путовати куд год си хтео. Рат за „слободу и мир“ је увео пасошке контроле и оне су се увукле свуда као крпељи. Ако у Европи желиш да отпутујеш 300 километара даље од сопственог прага, мораш да одеш у десет конзулата разних земаља и тражиш визе. И тако је то све до данашњег дана, деценијама након завршетка Другог рата, који је вођен да би се окончали сви ратови. Тако ће остати и после трећег и осмог рата који ће се водити за окончање свих ратова!

Учио сам твоје лекаре да те схвате као медицинари, а твоје медицинарско друштво ме пријављује припадницима државне безбедности. Ти болујеш од душевне поремећености, а они ти приписују терапију електричним шоком као што су те у средњем веку „лечили“ змијом или ланцем или бичем.
Боље да ћутиш, Мали човече!
Живот ти је ионако бедан. Ја те нећу спасити али ћу завршити свој говор упућен теби, чак иако, обучен у белу кошуљу, са маском на лицу и конопцем у твојој свирепој крвавој руци приђеш да ме обесиш. Не можеш ме обесити, Мали човече, а да не обесиш самог себе. Јер ја сам твој живот, твоје доживљавање света, твоја човечност, твоја љубав и твоја радост стварања.

Не, не можеш ме убити, Мали човече!
Бојао сам те се једном као што сам пре тога толико веровао у тебе. Али узигао сам се изнад тебе и гледам те у перспективи миленијума, у прошлом и будућем времену.

Желим да се ослободиш страха од себе самог. Хоћу да живиш срећније, поштеније, да имаш живо, а не окамењено тело, да волиш а не да мрзиш своју децу, да усрећиш своју жену а не да је злостављаш.

Твој сам лекар, а пошто ти настањујеш ову планету, твој сам планетарни лекар. Ја нисам Немац, нисам Јевреј, нисам хришћанин, нисам Италијан, него грађанин Земље. Али за тебе постоје само анђеоски Американци и ђаволски Јапанци.
Пребацивао си ми да у својој библиотеци имам књиге Лењина и Троцког. Ниси знао, Мали човече, чему служи библиотека! У лице сам ти рекао да у својој библиотеци имам и Хитлера и Буду и Исуса и Гетеа и Наполеона и Казанову. Јер, објаснио сам ти: да би се схватила душевна куга, потребно је познавати је из свих углова. За тебе је то било нешто ново, Мали судијо.

„Слушајте, он окривљује мене, Малог човека! Ко сам ја, какав утицај имам на америчког председника? Радим свој посао, поштујем претпостављене, не мешам се у високу политику...“
А, када хиљаде мушкараца, жена и деце трпаш у гасне коморе, и тада само слушаш наредбе својих претпостављених, зар не, Мали човече? Па, ти си толико наиван да и не знаш да се то дешава. Ти си само убоги црвић који се ништа не пита и који нема сопствено мишљење и „ко си ти да се мешаш у политику...“
Знам, знам! Толико пута сам то чуо. Али сад ја питам: због чега не обављаш своју дужност без речи кад ти онај ко зна каже да си одговоран за своје предузеће или кад те опомене да не бијеш своју децу или ти хиљаду пута покуша утувути у главу да не следиш диктаторе?
Ти си кукавица и ти си свиреп, Мали човече. Без смисла за своју праву дужност да будеш човек и да чуваш човечност. Лоше имитираш мудраца али веома добро пљачкаша новца.

Од Дарвина си прихватио „борбу за опстанак“ али не и своје порекло од мајмуна, а Гетеовог „Фауста“, кога тако радо цитираш, разумеш колико и жаба астрономију. Ти си глуп, празан, сујетан и понашаш се као мајмун, Мали човече. Ти у длаку тачно увек промашиш суштину, а с помном тачношћу се држиш погрешног.

Твоја мисао је кратког даха, Мали човече, само од доручка до ручка.

Понекад уздигнеш главу из глиба да би узвикнуо „хајл“, „вива“ и „живео“! Много је животније чак и крекетање жабе у мочвари.

Свиреп си испод своје маске хуманости и љубазности, Мали човече. Не можеш бити ни пола дана сам са собом, а да се не одаш.

Зао си из дна душе, јер увек пречујеш лепо, а ослушкујеш само ружно.

Кажем ти: ниједан цар, ниједан краљ, ниједан отац свих пролетера свих земаља није те могао обуздати! Могли су од тебе да направе роба, али нико није могао да ти одузме сићушност. Твоја жудња за животом ће те, ипак, победити. Мали човече, у то нема никакве сумње.
Ослобођен своје сићушности, почећеш да мислиш. У почетку ће то бити јадно, правићеш грешке, промашивати циљ, али ћеш ипак почети да мислиш. Сазнаћеш за бол који ти причињава размишљање и научити да га подносиш, исто као што сам ја и многи други доживљавали бол који доноси размишљање о теби и морали да га трпимо, и то годинама, немо и стиснутих зуба. Наш бол над тобом довешће те до размишљања. А, када једном будеш почео да размишљаш, нећеш моћи да дођеш к себи од чуђења, од чуђења над последњих 4000 година твоје „цивилизације“. Нећеш схватити, а да при том не поцрвениш, како је било могуће да твоје новине нису пискарале ни о чем другом до о ордењу, парадама и медаљама, саслушањима, мучењима, гиљотињама, дипломатским сплеткама и шиканирању, о државничком мудровању и камуфлирању, о мобилизацијама и демобилизацијама и поновљеним мобилизацијама, о пактовима, војним маневрима и о бомбардовањима. То што си ропским стрпљењем овце гутао сав наштампани папир још би и могао да схватиш. Али то што си столећима, као мајмун, имитирао и као папагај понављао све то, што си и своје исправне мисли сматрао погрешним, а погрешне сматрао патриотским... то, Мали човече, дуго нећеш моћи да прогуташ.

Zablude i strahovi

Ti preuzimaš vlast na Zemlji, znaš već to i drhtiš zbog toga. U budućim stolećima ti ćeš ubijati svoje prijatelje, a svoje vodje svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ćeš slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noći u noć, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu, decenijama i stolećima ti ćeš jednog gospodara uzdizati nad drugim, nećeš čuti plač svoje novorodjenčadi, jecaje mladića i devojaka, žudnje tvojih žena i muževa, ili, ako ih i čujes, smatraćeš to buržoaskim individualizmom. Stolećima ćeš, kažem ti, prolivati krv tamo gde treba zaštititi život, verovaćeš da se sloboda stiče uz pomoć dželata... i uvek ćeš se iznova obreti u glibu. Stolećima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čuješ zov života, tvog života.

Plašiš se života, Mali čoveče, na smrt se plašiš!
Besno ćeš ga ubijati, verujući da gradiš »socijalizam«, ili »državu«, ili »nacionalnu čast«, ili »ugovor o povećanju plata«, ili »čast Božiju«. Jedno samo nećeš znati ili nećeš hteti da znaš: da svu svoju bedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumeš svoju decu, da im lomiš kičmu pre nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio »gospodar«.

Stolećima ćeš grešiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bede - sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i ceniš svog prijatelja, čoveka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvideti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje lečiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenušanih usta punih patriotskih parola...

Veruješ da cilj opravdava sredstva, pa i ona niska i podmukla. Ali ja ti kažem: imati cilj ujedno je i put kojim ga postižeš. Svaki korak koji učiniš danas predstavlja tvoj život sutra. Veliki ciljevi se ne mogu postići niskim sredstvima. Pokazao si to u svakom socijalnom prevratu. Niskost ili nečovečnost puta ka cilju čine te niskim i nečovecnim, a cilj nedostižnim.
Prezir i mržnja

Tvoj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina. Od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sredjuju toliki i toliki »broj« za jednu noć.

Niko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.

Lični stav i javno mnjenje

Da, da, Mali čoveče, ti imaš dubinu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubis svoju »sopstvenost«. Jer, i pored najbolje želje da nadješ put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čoveka.

Dakle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao Mali čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori »a, ko sam ja uopšte...«. Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao.

»A šta će javno mnjenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje.«

Ono što ti nazivas »javnim mnjenjem«, Mali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogresno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećeš verovati da više »nisi važan«. Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva... Kud si krenuo? Ne beži! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva!

Хероји не умиру...а фукара је рођена мртва...

Кад умре било који човек, осећам тугу. Али, кажу да велики људи не умиру. Зато велике људе не треба ни жалити када одлазе са овог света. Можда смо више ми који остајемо за жаљење.

Вођа Џамахирије пуковник Муамер ел Гадафи није умро узалуд. Живео је за свој народ, борио се за њега. И умро је мученичком смрћу за народ који је толико волео и за кога је толико учинио за живота.

Гадафи је био Велики Човек. Херој. Револуционар. Визионар. И што је за нас посебно важно, био је велики и искрени пријатељ Срба.
Српски народ никад није имао пуно пријатеља. Гадафи је то био, стотину пута је то доказао.

Нисам никад био неки Гадафијев симпатизер. Међутим, не може се порећи да је тај велики човек много урадио за своју земљу, и зато је био трн у оку великим силама. Због тога он заслужује поштовање свих народа света, не само српског.
Да ли су га Срби волели? Јесу. Да ли нас је гмизави олош из Београда осрамотио како се понео према том човеку? Јесте.

Верујем да ће једна од првих одлука НАТО вазала из Бенгазија бити признање тзв.“Републике Косово“. Гмизавци из Београда су признали НАТО послушнике у Либији, газде су им исте, припадају истој врсти, вегетирају на исти начин јер су иста сорта двоножних бића.

Како је умро пустињски лав?

Постоји пар верзија како је убијен Гадафи, на крају се ипак издвојила следећа: Колону возила која се пробијала из опкољеног Сирта, а у којој је био Гадафи са пратњом, бомбардовала је француска авијација. Као рањени лав Гадафи се повукао са неколицином са пута али су га ухватили шакали, човеколики-пацови, мучили, пљували, ударали, и на крају усмртили.
Након тога су наступили стрвинари и лешинари: новинари, званичници Запада, а и данас мртвог Гадафија још увек излажу у Мисрати у једном излогу у хладњачи.
Нечувено дивљаштво, психопате које немају границе!

То су пулени западне демократије, демократска Ал-каида и остали олош у папучама, и са понеком лиферованом НАТО пустињском униформом.

Сви знамо да су узроци рата у Либији били економске природе. Америка је новац који дугује Либији вратила бомбама. Саркози се у складу са традицијом свог народа пожурио да побије што више либијске деце да би обезбедио јефтину нафту Француској.
То су факти, страшне чињенице које немам ни потребе да појашњавам ни да износим цифре и друге показатеље, јер сви то врло добро знате и сами.
Због Запада, који стрвинари и храни се крвљу, нафтом, златом, умирале су грозном смрћу либијске мајке, жене, деца, старци. Више десетина хиљада људи је осакаћено, на стотине хиљада цивила је пропатило због крвничког бомбардовања НАТО пакта.
НАТО, највећа терористичка злочиначка организација од када је света и века, у Либији је проузроковала смрт преко 30.000 људи од чега су највећи број управо цивили, жене, деца, старци.

Једна богата, независна и просперитетна земља је уништена и вероватно се неће никад више опоравити. Због нафте, злата су убијани од стране звериња са Запада...оних који служе Ариману, Сатани, Мамону, и који су на олтаре човекомрзачких богова принели опет крвне жртва.
Крв невиних, оних који никоме нису наудили.
Велики пријатељ српског народа није могао остати жив. То се не уклапа у сценарио Зла, иако смо се бар ми у Србији надали неком чуду и победи Либије, или бар часном миру.

На крају ове либијске хорор приче, гледали смо у неверици убиство заробљеног, тешко рањеног, либијског вође, од стране двоножних звери, башибозука који служи НАТО пакту. Искрено, као да ми је погинуо род рођени, верујем да тако осећају многи Срби и слободољубиви људи широм света.
Иживљавање над тешко рањеним старцем од 70 година, урлици, радовање злочинаца и стрвинарски менталитет западног „новинарства“, све је то оставило дубок утисак на мене. Потврђено је у каквом свету живимо и са каквим зверима дишемо исти ваздух на овој планети.
Тријумф зла, демо(но)кратије, америчког тиранства, јесте застрашујућ. Слике мучења и убиства Гадафија су један од портрета те НАТО идеологије , те лихварске вере у материјално, уопштено портрет САД-а, тог непријатеља човечанства...

Дешавао се месецима геноцид над целим једним народом пред очима целог света, а свет је ћутао. Такозване Уједињене нације немају ни један разлог да постоје. УН је једна одвратна и сасвим непотребна институција која служи САД.

Када су Сирт ,тај град херој, засипали даноноћно, пржећи све пред собом, мало ко се усудио јавно да пита, зашто? Због чега се убијају ти људи? И мало ко је јавно говорио да се машинерија НАТО убица неће зауставити на Либији?
Када су бацили такозвану „сиротињску атомску бомбу“ на Бен Валид, и када су испробавали све најпрљавије бомбе које су имали у арсеналу, шта је тада радио свет на Западу? Бавио се хипи лудацима који спавају на Вол стриту.
Онда није ни чудо што нико не реагује на крволочне изјаве, на некрофилске, садистичке изјаве званичника НАТО земаља. Пролази време и сви покушавају да забораве осмехе на лицима политичара Запада.

Са друге стране патуљак из Кремља изјавио је да се нада да ће „доћи до коначног договора о конфигурацији снага а Либија постати модерна демократска држава". Знамо да руска дипломатија воли лисичије пренемагање, али Медведев је бар мало могао бирати речи.

Сви ми знамо да су Руси и Кинези намерно пустили НАТО звер да се издува, мисле да ће их то истрошити и да ће се САД империја урушити сама од себе, изнутра, због економског колапса који доживљава. Можда је то мудра политика Русије, можда није, време ће показати, али да је неморално од Руса и Кинеза да тако поступају то не мора да се доказује, то је јасно као дан.

Черечење рањеног Гадафија, његово мучко убиство, и на крају излагање тела у хладњачи и излогу, је слика и прилика западне демократије.
Тако се не би поступало са највећим зликовцем, тако се не би поступало са ухваћеном дивљом животињом.

Те двоножне звери, ти крволоци уз крике Allahu akbar (што вероватно значи „Живела демократија и људска права“), ругоба су и страшило либералне демократије. Та лица, та крв на њиховим рукама најбоље осликава идеологију Вашингтона, Брисела, Лондона, Париза...
Не желе да га људски сахране, кажу да се боје ходочашћа? Чијег? Па рекоше да га народ не воли. Све ово подсећа на исте сатанистичке методе Црвене армије и западних сила у Другом светском рату, подсећа и на „наше“ комунистичке крволоке.

У суштини све је то исто „предузеће“ исти газда, исти методи...
Боје се и мртвих људи, убијају и муче из страха. Гоњени демонима и сами постају демони. НАТО плаћеници чак не дозвољавају да се изврши обдукција, али нема ни потребе, Гадафи је убијен пред очима целог света.

А главешине САД-а и ЕУ и даље се радују и славе над мртвим непријатељем. Руски изасланик у НАТО Дмитриј Рогозин лепо је написао „да усхићење Запада због смрти Гадафија има садистичку позадину”. Како лепо пише Рогозин на твитеру „на лицима лидера светских демократија види се таква радост, као да се сећају када су у детињству вешали мачке луталице у подрумима “.

Истина, они друге радости осим садистичке и болесног перверзног задовољства и немају. Кад се не баве копрофагијом и некрофилијом, они су дубоко у педофилији. Очигледно да апсолутно нижи зли духови и демони одавно владају Западом.
Шта на крају може да очекује поштен човек који не трпи неправду на овом болесном свету, на овој од зла окупираној пламети?
Једино да буде прогањан, затваран, осуђиван, да му се пусти крв, да буде мучен и на крају убијен. Тако се делимо не само на расе, народе, идеологије, вере, него изнад свега сасвим јасно се делимо на правичне и неправичне. То је основна линија, граница која нас дели и делиће нас до краја света.

Тужно је али истинито, да свет тако функционише, над нама владају злотвори,крволоци, а у већем делу света имамо овце које трпе и ропски животаре. Постоје и они који дижу свој глас и по потреби мач против неправде, тираније, зла у свету, али су врло малобројни.
Верујем да их има још на десетине хиљада у Либији и да рат тамо није готов, у крајњу руку живот тамо ће се одвијати слично ирачком и авганистанском сценарију. Отпор либијског народа још увек није сломљен.

Гадафи је мртав физички али верујем да је оставио велики траг у срцима људи Либије, али и целог света.
Није никоме чудно што су Срби према Пуковнику осећали љубав али је тужно што му нисмо помогли колико је он нама.

Нека је слава великом пријатељу Србије, нека је вечна слава и благодарност вођи Либије Пуковнику Гадафију.

Горан Давидовић, 22.10.2011.

http://gorandavidovic.com/forum/showthread.php?p=31267#post31267

К Р А Г У Ј Е В А Ц

" О,никада ви то нећет схватити ...
Јер ви се плашите смрти,а ми у њој тражимо спас ...
Чуди вас,зар не ! ... Стојимо и мирно гледамо у вас,
И нема страха у нашем непокретном оку,
Већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
Њихов чудесни сјај.

" Вама је несхватљиво : ми,одрпани,исцепаних лактова,
Ми,за које су вам ваши говорили да смо погана,дрипачка раса
Стојимо уздигнуте главе и усправног стаса.
И не дрхте нам везане руке,и не тресу нам се обнажна рамена, -
И гледамо вас ... гледамо ... и видимо да ваша клецају колена
Пред снагом погледа наших.

" Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
Грче се у чуду ваша безбрижна лица,
И постајете шака преплашених убица ...
А знате ли да оловним,пламеним куглицама
У безумљу страха сад себе убија сама
Сваки од вас !

" Знате ли да неће бити мира вашој отупелој свести,
И од наших погледа да се не можете сакрити,
Знате ли да ће вам ноћи - ужасне ноћи мучења бити,
И да смо од вас јачи,и да смо од вас већи ...
За срце већи ...?

" Знате ли да ћете лудети од страха кад год се јесења киша
Са мраком леденим спусти врх наших заспалих глава,
И да ће земља и камен,и дрво и цигла,и трава
Грудима дисати нашим,очима гледати нашим ...
Да неће бити мира плашљивим срцима вашим, -
Час овај да ћете клети ?

" Видите л ову децу што рафал чекају врео !
Кад ђачке торбице њине из руку недужних падну,
А књиге,оловке и гуме на земљу проспу се хладну, -
Кад младе,незреле воћке прерано отпадну с грана,
Са вас ће у блато спасти на костур намолована
Маска људског лика.

" Да л вас још увек чуди што вољно остајем с њима !
Ја,њихов професор стари,зар да их оставим саме !
А сутра ! ... Зар сутра прстом да показујем на ме !
Сад нешто што ви не знате,а ми " дивљаци " знамо :
Професор није професор са катологом само ...
Ја и сад држим час ...

" Мој разред куршуме чека,а ја им предајем сада
Не што је писао Држић већ шта је херојска смрт ...
Уместо шлолског звона,чуће се болан и крт
Кашаљ оружја вашег ... Тад ћемо на одмор поћи,
И загрљени,хладни и неми безбројне дане и ноћи
Сан ћемо вечити снити ...

" Мој разред куршуме чека,а нико не шапће ником ...
Сви,до малишана задњег,напамет лекцију знају,
Њихове детиње очи задњи пут светлуцају :
" Овде двојкаша нема,јер ми смо синови рода,
У коме најмање дете,чим научи да само хода
Већ зна како се мре ...

" ... Да л вас још увек чуди што вољно остајем с њима !
Ја,њихов професор стари,зар да их оставим саме !
А сутра ? ... Па зар сутра прстом да показују на ме !
Ви то не осећате ... то ми, " балканци " знамо :
Професор није професор са каталогом само ...
ПУЦАЈТЕ ! ... ЈА И САДА ДРЖИМ ЧАС ... ! "




- Радоје Радовановић -




+ - Ова песма је посвећена директору гимназије у Крагујевцу МИЛОЈУ ПАВЛОВИЋУ,који је стрељан у Шумарицама 21. октобра 1941 године заједно са својим ђацима.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

+ - ПОВОДОМ 70. ГОДИНА од СТРЕЉАЊА ЋАКА и РОДОЉУБА У КРАГУЈЕВЦУ - 21. октобар 1941 - 21. октобар 2011 године - +

УЧЕНИКОВА ДОСЕТКА

+ - У селу М. на брегу је школа, а само мало даље, црква. Доминира читавим селом и украшава околину.

Непосредно пред Други светски рат, ту је учитељевао учитељ Панта, млад човек, пун полета и пун љубави према деци. Ђаци су га силно волели.

Сваке године у јуну, при крају школске године, доносили су му „реграције“ – разне поклоне у намирницама које су му свесрдно поклањали. Учитељ поклоне није хтео да прими од сваког ђака.

Једног лепог јесењег дана, у четвртом разреду, на часу познавања природе, учитељ је говорио о муњи, грому и громобрану. Деца су пажљиво слушала. Учитељ искористи ту прилику за извођење једног плана. Каквог плана ?

Учитељ је био безбожник, али се устручавао да свој атеизам отворено намеће ђацима. Решио је да ученицима не говори против Бога у своје лично име, него у име науке. Тако би деца његове разлоге сама схватила и усвојила, па не би изгледало да им он својим учитељским ауторитетом намеће да не верују у Бога.

Учитељ је знао да је цело село врло побожно, српско – православно, и да деца сваке недеље иду у цркву и певају на Литургији. Зато је чекао згодну прилику да нападне на веру својих ђака и њихових предака.

Та му је прилика овог пута дошла као поручена. Он се обрати ђацима питањем:

- Децо, шта видите кроз прозор наше учионице ?

- Цркву! – одговорише деца.

- А шта видите на цркви ?

- Крст! – рекоше деца.

- А шта видите на крсту ?

- Громобран! – одговорише ђаци углас.

- А зашто су попови ставили громобран на цркву ? – упита учитељ, као случајно, баш попину ћерку Љубицу.

Девојчица одговори :

- Црква је висока грађевина и налази се на узвишењу. Пошто гром по правилу удара у високе зграде, на цркву је постављен громобран да не би гром ударио у цркву.

- Одлично ! – рече учитељ. – А да ли је црква дом Божји ?

- Јесте ! – одговорише деца углас.

- Па зар ће Бог ударити громом у своју кућу? Који би од вас бацио огањ или бомбу на своју кућу ? – запита учитељ.

Деца се збунише и занемеше. Збуњеност и тајац прекиде мали Бранко јавивши се за реч.

- Господине учитељу – рече Бранко – ја сам врло дуго размишљао и никако нисам могао себи да објасним зашто сте ви примили „реграције“ (поклоне) од свих нас, а само сте Станкову „реграцију“ одбили, иако су и он и његов отац донели најлепши и најбогатији поклон. Да је Станков отац сиромашан, ја бих помислио да сте одбили да примите поклон да га не оштетите. Али пошто су они најбогатији у селу, за њих тај поклон не представља никакво оптерећење. Зашто сте одбили Станкову „реграцију“ ?

Учитељ, иако изненађен оваквим питањем, ипак, из педагошких разлога, деци објасни свој став и рече :

- Видите, децо, ви знате да ја имам добру плату и немам никакве потребе за вашим „реграцијама“. А примам их само зато што знам да их доносите као израз ваше љубави према мени, као вашем учитељу и у знак захвалности, што сам вас научио многим стварима које ће вам у животу бити потребне. Примањем ваших поклона, хтео сам и да изразим своју благодарност што сте били вредни и послушни ђаци, као и да ценим вашу љубав, пажњу и захвалност.

А ево зашто нисам примио Станков поклон :

Има ли прљавијег и неуреднијег дечака од њега? А тек његова ђачка књижица! Све јединица до јединице и казна до казне! Зар нисам ја целе године говорио :

- Станко, умивај се. Станко, пери руке и сеци нокте. Станко, смири се. Станко, учи! Аја! Све је то Станко на једно уво примио, а на друго пустио. Осим тога, сазнао сам да се хвалио:

- Што да учим!? Ја ћу на лето учитељу дати једну масну „реграцију“ и моје сведочанство ће бити најбоље !

Станко, јеси ли то рекао пред чича Милованом ?

Станко поцрвене, устаде и једва чујно промрмља :

- Јесам.

- Ето видите, зар је такав дечко достојан да од њега примим поклон?! Зар ћу због њега мењати основне законе којих треба да се држи свако? Је ли ти, Бранко, сада јасно зашто сам остале поклоне примио, а Станков нисам ?

- Потпуно ми је јасно, господине учитељу – рече Бранко. – И чини ми се, да сте нам тиме одговорили и на питање зашто гром понекад удара у цркву.

Сви се забезекнуше од изненађења, а учитељ највише.

- Како то? – упита учитељ.

- Па ево како – продужи Бранко. – Колико сам ја схватио веронауку, мени се чини да је однос Бога према људима сличан односу учитеља према ђацима. Као што сте Ви нама пружили многа корисна знања, мудре савете и наредбе, тако и Бог људима даје многа добра у овоме свету и даје наредбе – законе и за људе и за целу природу, тражећи од људи да те законе поштују и по њима живе. Неки то чине, неки не чине, него мисле да ће својим жртвама и поклонима Богу успети да Га подмите, као што је Станко мислио да може Вас.

Али Бог не прима свачији поклон и свачију жртву. Њему наши поклони заиста нису потребни, као ни Вама „реграције“. Ипак, нечију жртву и поклон прими, а нечије не прими. Зато што један испуњава Његове наредбе, као ми Ваше, а други не испуњавају, као што Станко није слушао шта сте му говорили, мислећи да ће непослушност накнадити жртвама и поклонима.

Сви ми из веронауке знамо да је тако Бог примио Авељеву, а одбацио Кајинову жртву.

Међу многим законима које је Бог дао и прописао за мртву природу, па и за електрицитет, један гласи: гром најчешће удара у високе предмете. А људима кроз њихов разум Бог заповеда: ако хоћете да се сачувате од грома, ставите на сваку високу зграду громобран.

Зато немате право да тражите од Мене да вас још и чудом спасавам. Немојте тражити преко `леба погаче. Као што Сам вам дао природне лекове да се браните од болести, тако вам дајем громобран да се браните од грома.

Тако се мени чини – рече Бранко – да нам Бог говори кроз наш разум и кроз природне законе.

А црква, заиста јесте дом Божји као што је наша кућа наш дом. Ми смо кућу себи градили, зато што нам је нужно потребна, па зато нико паметан неће бацити бомбу на своју кућу.

Међутим, црква као грађевина је наш поклон Богу, којим исказујемо своју љубав, оданост, захвалност и покорност.

А ако заиста тим поклоном желимо да изразимо Богу сва та осећања, онда треба пре свега да испуњавамо све наредбе Божје, па и ону коју нам је дао кроз природни закон о громобрану и електрицитету.

Не испунимо ли то, ми, приносећи Богу цркву на дар, заправо Му пркосимо, и желимо некако да Га подмитимо. Као да бисмо тиме рекли: Ево, Боже, ми Ти поклањамо цркву, а Ти се окани својих закона и наредаба.

Имамо ли ми право да од Бога тражимо и захтевамо да Он тај наш дар безусловно прими и да се одрекне својих закона који су и свети и праведни и разумни?

Свакако немамо.

Зато, пошто сте ми објаснили зашто нисте примили Станкову „реграцију“ мене више не чуди ако Бог, пустивши да гром удари у цркву, нама каже: Не примам ваш поклон док не испуните Моје заповести.

Друга је ствар била пре него што је Бог дао људима могућност да пронађу громобран. Тада је Он својим Промислом бранио и људе и куће и нарочито велике цркве од грома. Јер, сви знамо да су високе цркве постојале много пре громобрана и да су громови вековима грували око њих, а оне су ипак поштеђене. Ко их је сачувао, ако не Онај који громовима управља, и Који, ако то Његова правда и воља захтевају, може наћи начина да тресне громом чак и у оне зграде које имају громобран.

Пошто је Бранко завршио излагање, деца су била одушевљена, а учитељ пренеражен. На одмору учитељ упита Бранка како су му пале на памет све те ствари које је изговорио, и откуд он све то зна.

- Чуо сам од нашег попе – рече Бранко. – Сутра је наша слава, Свети Тома, па попа био јуче код нас да освети славску водицу. А мој брат Тома, студент права, заокупио попу да пита баш то о громобрану што сте Ви нас данас питали, и попа му објаснио тако као што сам Вам испричао.

Док сам слушао попино објашњавање, пало ми је тада на памет да Ви нисте примили Станкову „реграцију“, па сам тада решио: чим дођем у школу питаћу учитеља зашто није примио „реграцију“ од Станка.

Тако сам сазнао зашто Ви нисте поклон примили и још ме више у вери учврстили.


- + + + -


- Приређено за Светосавско Звонце према причи блаженопочившег

+ О. Лазара Милина

- број 8 / 2008.-

+ - ЧИЈИ СМО - +

Камен земљу пита : знадеш ли ти чији смо ?
- Не знам, земља рече, хтедох тебе питат ?
Звезда сунцу шапну : докле ћемо скитат ?
Ти ми још не каза : одкуд смо и чији смо ?
- Сестро, сјајна звездо, како ћу ја знати ?
Баш сам о том тебе мислило питати.

Потоци жуборе коритима чистим
И дебеле реке издисају пару,
Зачуђени себи са питањем истим
О свом праизвору, о свом господару.
И певају птице, и лептири лете
Са незнањем двојним : почетка и мете.

Само прави вођа - Он познаје путе,
А вођени њиме тек слуте ил ћуте.
Милијарде слепих за окатим ходе,
Корачају, пужу, лете или броде.
Човек испред свега, Бог испред човека
По мери разума, од века до века.


+ - Свети владика Николај Велимировић - +

In memoriam

Počivaj u miru pukovniče.
Zaslužio si mesto među velikanima svetske istorije.
Hvala ti i slava!

Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi ... dolara za isporučenu naftu !!! 2012 godine ističu koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na Libijsku naftu. Gadafi je zatražio vraćanje duga i zapretio je ...da će u suprotnom da sklopi međudržavne ugovore s drugim zemljama i kompanijama. Zbog toga je došlo do ovog neviđenog razaranja Libije. Da li je libijski građanin imao razloga da se buni protiv režima Muamera el Gadafija? Mislim da nije...Ako gledamo standard libijskog naroda i povlastice koje im pruža država imali su vrlo lep i lagodan život: - Živeli su kao mali bogovi. Libija ima 6,5 miliona stanovnika, a ima 14 miliona registrovanih automobila, - Ako neko hoće da studira u bilo kojoj državi u svetu on podnosi molbu i država mu osigurava stan, hranu, automobil, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od 2300 dolara, - U Libiji se ne plaća voda, struja, plin i porez, a krediti se daju bez kamata. - Ako u roku od pet godina ne možete vratiti kredit, država ga otpisuje ili vraća za vas. - Ako hoćete da kupite auto, vi dajete 20-30% od cene, a ostalo dotira država. U Libiji za 10 dolara možete da kupite 85 litara benzina ili nafte. U Libiji je hrana gotovo besplatna, 10kg hleba košta 0,15 dolara. U Libiji njihovi građani ne rade fizičke poslove, sve su stranci. - Libijci ne idu da rade po belom svetu jer za to nemaju potrebe. U Libiji ni jedan građanin nije izbačen ili mu je oduzet stan ili auto zato što nije mogao vratiti kredit, što nije redak slučaj po ovim takozvanim demokratskim zemljama koje su se okomile na Libiju a koje Srbija teži da sledi. Iskreno, žalim Libijski narod jer će se pretvoriti u najamnu radnu snagu, radiće za 100 dolara i gde će im ove povlastice biti sve ukinute, a o lagodnom životu kakav su živeli moći će samo da sanjaju... Par činjenica o životu u Libiji pod Gadafijem: - beskamatni krediti; - u toku studiranja prima se prosečna plata za to zanimanje, - ako ne nađeš posao nakon završenog fakulteta, država plaća kao da radiš u struci, - po stupanju u bračnu zajednicu, država poklanja stan ili kuću, - kupovina vozila po fabričkoj ceni, - nikome ne duguju ni centa, - Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi dolara!!! - besplatno zdravstvo (medicinska sestra na svakog pacijenta) i obrazovanje, - 25% ljudi visoko obrazovano.

Д У Б И Н Е . . .

+ - О нечијем злу не причај пред злим – то га охрабрује да не мења свој статус.Док човек не види свој пад он не зна колико дубоко је забраздио. Некад то мора други да му покаже јер је он сам толико глуп и немоћан да га види, а опет некада толико префриган и моћан да не жели да га види.Ништа не може да пропадне без претходног губитка вере у то да ће нешто пропасти. У шта верујеш – то ти се догађа…Подвиг вере није ништа до одржавање континуиране постојаности у благодати Цркве реалности, изнова и изнова, без очајања и оптерећења, као и сведочење Есхатолошког Царства својим опитом другима у историји, ненаметљиво и нераздражљиво. А све што одржаваш – то подражаваш… Постоји такав епископ, клир или народ (али не сви) који стојећи у бојажљивој одговорности своје службе и положаја осећају љубомору на радост и израз ванцрквених људи или пак црквених хришћана који нису као они крути.Свакако, грех не може бити позитивног карактера али за савесног и то може бити парадоксално смирење због другога.Не будимо размажени ни као деца а ни као старци, не кењкајмо на сваку ситницу од чије афере правимо лажно виђење себи учињене неправде јер много пута се показује колико своју бахатост не видимо и колико другима учинимо неправду.Под којим утиском биваш – под тим утиском живиш. Лако је навијати за победнике – Бог навија за губитнике. И остаје са њим више неголи што остаје победник. Сви замишљамо публику пред собом пред којом наступамо у свим својим делањима – зато и не примећујемо оне који су стварно поред нас. Нема више Тајне – све је огољено, разголићено и пласирано као упакована датост за инфантилне. Такви по слободи избора бирају садржаје који им постају једина стварност.Убиће нас инерција – крећемо се у свему површно без критичке упитаности о смислу.Благодатна „инхалација“ је онај ватрени укус унутрашњег бића који крајем сваке Литургије изнова призива на ново богослужење свету.Ухвати благодат у историји и наћићеш Царство Есхатона.Ниједан човек не може а да не види своје лицемерје. Проблем настаје онога трена када човек више то не препознаје, или, када чак свој етички недостатак проглашава за стадијум врлине.Власт не може постојати без одговорности. Дати власт детету (мислим на незрелог човека) неодговоран је акт. Зато грех не носи онај ко је на власти већ онај ко је таквог човека поставио на власт. У самоћи човек се види какав јесте. Тада се његова слобода ставља на испит. Неко се онда опредељује за добро а неко за зло. Бог посматра такву слободу и похваљује онога ко се не спотиче њоме.Можеш да будеш начитан колико год хоћеш, али ако твоје знање стоји у раскораку са оним што је прочитано, гори си од онога који није ништа прочитао.Сувише се непотребно оптерећујемо тамом анализа уместо да безазлено живимо радост благодати.Занатско поимање богослужења одузима чар здравог поимања благодати.Колико се раније потенцирала етика на уштрб благодати, данас се више потенцира благодат на уштрб етике. Потребно је и једно и друго без угрожавања једно другог.Сумње увек постоје али се ретко ко сети да посумња у своје промашаје, своје или туђе зло, него се увек сети да посумња у благодат, Промисао, у свако добро.Народу недостаје познавање своје вере а свештенству благодатна реч. Сувише је ту рационалног или ирационалног а на уштрб благодати. Наравно, постоји синергија ума и благодати, али чим реч постане сувопарна тачно се види и осећа превага. И када не видиш Промисао Божију, Он зна да си ти већ на том путу. Ти само не видиш по чему корачаш. Али, када пређеш одређени део пута, или чак стигнеш на циљ, тада ти се показује сво богатство Промисла за који ниси ни знао да постоји, нити да си ти био у њему. И када ти не мислиш на Бога, Бог мисли на тебе.Не знам шта је горе, да ли патолошко самопоуздање или патолошка несигурност. Оптерећивати себе и друге ситницама је бесмислено мучење своје и туђе савести. Од анализе имају користи само они који нису огорчени и који не пате од осуђивања других.Наш крст се састоји у томе што изнова мучимо себе чекањем (а не наметањем) да се други до којег нам је стало промени.Пре или касније добијаш све оно што ниси могао раније. Док траје вапај за оним што иштемо а то одмах не добијамо, падамо у бес и слабост јер гледамо само на тај тренутак док он траје, превиђајући њиме оно што тек треба доћи. Тако настаје маловерје. Гледај на будуће па се нећеш смућивати ониме што је пролазно. Тренутно не може имати коначну дестинацију (вечност) јер, гле, већ је пролазно. Навикни се на осцилације и непостојаност људи, јер се ситуације мењају из минута у минут стварајући неспоразуме и свађе само ако немаш ту навику. Бити свагда спреман на непредвидиве ситуације без падања у срџбу, показује те спремним и смиреним за свако делање. Чак и ако погрешиш, није страшно, докле год имаш увид шта је исправно, да би се у односу на то опет смирио и вратио у арену.Нема квалитетног односа без мало интерних сукоба. Сукоб показује обостране слабости али кроз обострано покајање и обострано разумевање. Тако се рађа присност двају или више личности. Људи раде другачије, избегавају сукобе али и не рађају присност са другима око себе. Неће бити онога само што не желиш да буде. Твој је избор. Добро и зло су у твојој власти. Ако пуно мислиш или сажаљеваш себе, неће ти радост бити за петама. Једноставно, неке ствари као пропуштене се више никада не понављају. Буди активан без изговора а не пасиван са изговором. Када Господ пружи своју благодатно-додирљиву пуноћу, коју тако брзоплето превиђамо, испуњење срца налазимо у најегзистенцијалнијем смислу свог личног постојања. Погледаш ли испред свог ока – наћићеш радост, погледаш ли иза ока – наћићеш радост. Све у теби и око тебе пројављује тада свој хармоничан смисао и радост. Толико да само можеш помислити: „Слава Богу! Ништа више од овога ми не треба!“. Истинита је пословица, пракса показује, да након сукоба ако некоме учиниш добро, постиђујеш га или чиниш пријатељем. Толико је неко навикао на „геноцид“ нечијег карактера, да када пронађе врлину у ономе од кога не очекује, проналази радост. Чак и више неголи од онога од кога је стално навикао да добија све. Када пребродиш кризу – настављаш са обновљеном снагом. Само остани на ногама док не прође.

О НЕЈЕДНАКОСТИ међу ЉУДИМА

+ - Ако напаравимо песек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости. Први, најнижи спрат је економска неједнакост : имамо богатог, средњег и сиромашног. Други спрат је естетска неједнакост : један је леп, други је осредњи, а трећи ружан. Трећи спрат је умна неједнакост : ту се налазе геније, осредњи и идиот. Четврти спрат је неједнакост по вери и делима : ту је светац, млаки и немарни. Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго : Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног. На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебичну љубав. Њоме он улази у Рај. За најнижи спрат Господ је рекао : „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лако. Али рекао је богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени. На другом спрату је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионара или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.Сада, на том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су твоји родитељи криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Тако Он каже тој ружној девојци – треба да знаш да је лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађа лепу децу. Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје). А ти која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да и међу лепотицама има понеке које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају. Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да сачуваш лепоту своје душе па ћеш и васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ даје ружној девојци перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овог света, нити козметичка хирургија. На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке... Зато Христос, на томе трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената мора ми дати још толико“. А средњем каже: „Ти уради колико можеш“. Међутим, у дан васкрсења и средњи и идиот васкрсавају заједно са генијем. Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих. Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба. Природан је само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос. Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње светима“, у том Телу Богочовека су две светиње. Светиња створена – то је његово пречисто Тело и Светиња нестворена : Божанска личност (Ипостас) у Његовом телу. У возгласу се каже : Светиње треба дати светима. А ко су ти свети ? То су православни Хришћани крвљу Христовом опрани од грехова. Природно, да су ти „свети“ свесни своје грешности , и зато узвикују : „Једини Свети је Исус Христос у славу Бога Оца“. Међутим, тај узвик скромности не поништава ону прву тврдњу : „Светиње, светима!“ - „У почетку беше Смисао“ - + - Блаженопочивши Владика Данило (Крстић) Епископ будимски - +

КРВАВА ЛИТИЈА 1937. ГОДИНЕ

† - 19. јула 1937. године, десила се Крвава Литија. Скупштина краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојаднивоића, требала је да одржи седницу о конкордату са римокатоличком црквом. Верни народ и свештенство су за тај дан заказали молетествије за оздрављење оболелог Патријарха Варнаве. Полиција је забранила тај скуп. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Била је замишљена као велика манифетсација у борби против Конкордата, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и хрвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била веома брутална. Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе пропали римокатолички богослов. † - Након дужег противљења конкордату, патријарх Варнава је "напрасно" умро 23. јула. Скупштина је већ 1. августа изгласала конкордат. Свети Архијерејски Синод СПЦ једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве.

+ + + - ЈЕДАН од ИНТЕРЕСАНТНИХ ДЕТАЉА из ЖИВОТА БЛАЖЕНО ПОЧИВШЕГ СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА - + + +

+ - Српски патријарх (световно име Гојко Стојчевић) није човек који о себи радо прича, и оно што се о њему зна - само су фрагменти из живота, истргнути у овој или оној прилици. Рођен је 1914, у славонском селу Кућанци, у породици земљорадника, у којој су се тешки послови радили од јутра до сутра и којој је он због слабог здравственог стања доприносио мало. Чињеница да је још као сасвим мали остао сироче, оставила је у њему трајну рану. О томе како је провео те прве године детињства, испричао је јеромонаху Пантелејмону (Јовановићу), за "Светосавско огњиште": "Детињство ми је било слично као у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се нису смеле прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале. Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама, дете зна Оченаш, али друкчије схвата појам Оца небеског кад нема родитеље, доживљава то интензивије. Тетка нас је волела, али кад учинимо што није добро, она нас је исправљала и прутом." - + - + - + - + - Будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.

П О С В Е Т А

+ - П О С В Е Т А - + - Праху Оца Србије - Нек се овај вијек горди над свијема вјековима, он ће ера бити страшна људскијема кољенима. У њ се осам близанацах у један мах изњихаше из колевке Белонине, и на земљи показаше: Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов. Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов. Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио и земљу им за поприште, да се боре, назначио. Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гњ'јездо вије : овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме : диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника : даде Србу сталне груди ; од витештва одвикнута у њим лафска срца буди. Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле ! Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге. Покољења дјела суде, што је чије дају свјема ! + - Петар II Петровић - Њ е г о ш - +

Није добра држава...

- Није добра држава у којој сте срећни ако сте живи. - Није добра држава у којој свако зна шта треба да ради, али не зна зашто. - Није добра држава у којој закони не претходе преступима већ им следе. - Није добра држава која се позива на небо када јој не иде добро, а на себе када јој пође боље. - Није добра држава која није задовољна тиме што је подносите веђ захтева да то чините са одушевљењем. ... - Није добра држава у којој је све што се чини неизбежно. - Није добра држава чије државнике распознајете само по боји гласа. - Није добра држава у којој уместо очевине наслеђујете страх. - Није добра држава у којој је у штампи једино поуздана рубрика – читуља. - Није добра држава у којој се о вашем здрављу брину војни лекари. - Није добра држава чији су сви грађани у иностраној служби, осим оних који су у домаћој, све дотле док се не испостави да се на челу обеју служби налази један исти човек. - Није добра држава у којој земља припада онима који на њој гладују. - Није добра држава у којој вас војници уче географији суседа. Није добра држава која осваја Месец да би покорила Земљу. - -Није добра држава у којој лакше можете променти пол него досије. - Није добра држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити. - Није добра држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке. - Није добра држава у којој је ћутање најпризнатији облик одржавања јавног мишљења, а обожавање најпризнатији облик јавног деловања. - Борислав Пекић -