Хероји не умиру...а фукара је рођена мртва...

Кад умре било који човек, осећам тугу. Али, кажу да велики људи не умиру. Зато велике људе не треба ни жалити када одлазе са овог света. Можда смо више ми који остајемо за жаљење.

Вођа Џамахирије пуковник Муамер ел Гадафи није умро узалуд. Живео је за свој народ, борио се за њега. И умро је мученичком смрћу за народ који је толико волео и за кога је толико учинио за живота.

Гадафи је био Велики Човек. Херој. Револуционар. Визионар. И што је за нас посебно важно, био је велики и искрени пријатељ Срба.
Српски народ никад није имао пуно пријатеља. Гадафи је то био, стотину пута је то доказао.

Нисам никад био неки Гадафијев симпатизер. Међутим, не може се порећи да је тај велики човек много урадио за своју земљу, и зато је био трн у оку великим силама. Због тога он заслужује поштовање свих народа света, не само српског.
Да ли су га Срби волели? Јесу. Да ли нас је гмизави олош из Београда осрамотио како се понео према том човеку? Јесте.

Верујем да ће једна од првих одлука НАТО вазала из Бенгазија бити признање тзв.“Републике Косово“. Гмизавци из Београда су признали НАТО послушнике у Либији, газде су им исте, припадају истој врсти, вегетирају на исти начин јер су иста сорта двоножних бића.

Како је умро пустињски лав?

Постоји пар верзија како је убијен Гадафи, на крају се ипак издвојила следећа: Колону возила која се пробијала из опкољеног Сирта, а у којој је био Гадафи са пратњом, бомбардовала је француска авијација. Као рањени лав Гадафи се повукао са неколицином са пута али су га ухватили шакали, човеколики-пацови, мучили, пљували, ударали, и на крају усмртили.
Након тога су наступили стрвинари и лешинари: новинари, званичници Запада, а и данас мртвог Гадафија још увек излажу у Мисрати у једном излогу у хладњачи.
Нечувено дивљаштво, психопате које немају границе!

То су пулени западне демократије, демократска Ал-каида и остали олош у папучама, и са понеком лиферованом НАТО пустињском униформом.

Сви знамо да су узроци рата у Либији били економске природе. Америка је новац који дугује Либији вратила бомбама. Саркози се у складу са традицијом свог народа пожурио да побије што више либијске деце да би обезбедио јефтину нафту Француској.
То су факти, страшне чињенице које немам ни потребе да појашњавам ни да износим цифре и друге показатеље, јер сви то врло добро знате и сами.
Због Запада, који стрвинари и храни се крвљу, нафтом, златом, умирале су грозном смрћу либијске мајке, жене, деца, старци. Више десетина хиљада људи је осакаћено, на стотине хиљада цивила је пропатило због крвничког бомбардовања НАТО пакта.
НАТО, највећа терористичка злочиначка организација од када је света и века, у Либији је проузроковала смрт преко 30.000 људи од чега су највећи број управо цивили, жене, деца, старци.

Једна богата, независна и просперитетна земља је уништена и вероватно се неће никад више опоравити. Због нафте, злата су убијани од стране звериња са Запада...оних који служе Ариману, Сатани, Мамону, и који су на олтаре човекомрзачких богова принели опет крвне жртва.
Крв невиних, оних који никоме нису наудили.
Велики пријатељ српског народа није могао остати жив. То се не уклапа у сценарио Зла, иако смо се бар ми у Србији надали неком чуду и победи Либије, или бар часном миру.

На крају ове либијске хорор приче, гледали смо у неверици убиство заробљеног, тешко рањеног, либијског вође, од стране двоножних звери, башибозука који служи НАТО пакту. Искрено, као да ми је погинуо род рођени, верујем да тако осећају многи Срби и слободољубиви људи широм света.
Иживљавање над тешко рањеним старцем од 70 година, урлици, радовање злочинаца и стрвинарски менталитет западног „новинарства“, све је то оставило дубок утисак на мене. Потврђено је у каквом свету живимо и са каквим зверима дишемо исти ваздух на овој планети.
Тријумф зла, демо(но)кратије, америчког тиранства, јесте застрашујућ. Слике мучења и убиства Гадафија су један од портрета те НАТО идеологије , те лихварске вере у материјално, уопштено портрет САД-а, тог непријатеља човечанства...

Дешавао се месецима геноцид над целим једним народом пред очима целог света, а свет је ћутао. Такозване Уједињене нације немају ни један разлог да постоје. УН је једна одвратна и сасвим непотребна институција која служи САД.

Када су Сирт ,тај град херој, засипали даноноћно, пржећи све пред собом, мало ко се усудио јавно да пита, зашто? Због чега се убијају ти људи? И мало ко је јавно говорио да се машинерија НАТО убица неће зауставити на Либији?
Када су бацили такозвану „сиротињску атомску бомбу“ на Бен Валид, и када су испробавали све најпрљавије бомбе које су имали у арсеналу, шта је тада радио свет на Западу? Бавио се хипи лудацима који спавају на Вол стриту.
Онда није ни чудо што нико не реагује на крволочне изјаве, на некрофилске, садистичке изјаве званичника НАТО земаља. Пролази време и сви покушавају да забораве осмехе на лицима политичара Запада.

Са друге стране патуљак из Кремља изјавио је да се нада да ће „доћи до коначног договора о конфигурацији снага а Либија постати модерна демократска држава". Знамо да руска дипломатија воли лисичије пренемагање, али Медведев је бар мало могао бирати речи.

Сви ми знамо да су Руси и Кинези намерно пустили НАТО звер да се издува, мисле да ће их то истрошити и да ће се САД империја урушити сама од себе, изнутра, због економског колапса који доживљава. Можда је то мудра политика Русије, можда није, време ће показати, али да је неморално од Руса и Кинеза да тако поступају то не мора да се доказује, то је јасно као дан.

Черечење рањеног Гадафија, његово мучко убиство, и на крају излагање тела у хладњачи и излогу, је слика и прилика западне демократије.
Тако се не би поступало са највећим зликовцем, тако се не би поступало са ухваћеном дивљом животињом.

Те двоножне звери, ти крволоци уз крике Allahu akbar (што вероватно значи „Живела демократија и људска права“), ругоба су и страшило либералне демократије. Та лица, та крв на њиховим рукама најбоље осликава идеологију Вашингтона, Брисела, Лондона, Париза...
Не желе да га људски сахране, кажу да се боје ходочашћа? Чијег? Па рекоше да га народ не воли. Све ово подсећа на исте сатанистичке методе Црвене армије и западних сила у Другом светском рату, подсећа и на „наше“ комунистичке крволоке.

У суштини све је то исто „предузеће“ исти газда, исти методи...
Боје се и мртвих људи, убијају и муче из страха. Гоњени демонима и сами постају демони. НАТО плаћеници чак не дозвољавају да се изврши обдукција, али нема ни потребе, Гадафи је убијен пред очима целог света.

А главешине САД-а и ЕУ и даље се радују и славе над мртвим непријатељем. Руски изасланик у НАТО Дмитриј Рогозин лепо је написао „да усхићење Запада због смрти Гадафија има садистичку позадину”. Како лепо пише Рогозин на твитеру „на лицима лидера светских демократија види се таква радост, као да се сећају када су у детињству вешали мачке луталице у подрумима “.

Истина, они друге радости осим садистичке и болесног перверзног задовољства и немају. Кад се не баве копрофагијом и некрофилијом, они су дубоко у педофилији. Очигледно да апсолутно нижи зли духови и демони одавно владају Западом.
Шта на крају може да очекује поштен човек који не трпи неправду на овом болесном свету, на овој од зла окупираној пламети?
Једино да буде прогањан, затваран, осуђиван, да му се пусти крв, да буде мучен и на крају убијен. Тако се делимо не само на расе, народе, идеологије, вере, него изнад свега сасвим јасно се делимо на правичне и неправичне. То је основна линија, граница која нас дели и делиће нас до краја света.

Тужно је али истинито, да свет тако функционише, над нама владају злотвори,крволоци, а у већем делу света имамо овце које трпе и ропски животаре. Постоје и они који дижу свој глас и по потреби мач против неправде, тираније, зла у свету, али су врло малобројни.
Верујем да их има још на десетине хиљада у Либији и да рат тамо није готов, у крајњу руку живот тамо ће се одвијати слично ирачком и авганистанском сценарију. Отпор либијског народа још увек није сломљен.

Гадафи је мртав физички али верујем да је оставио велики траг у срцима људи Либије, али и целог света.
Није никоме чудно што су Срби према Пуковнику осећали љубав али је тужно што му нисмо помогли колико је он нама.

Нека је слава великом пријатељу Србије, нека је вечна слава и благодарност вођи Либије Пуковнику Гадафију.

Горан Давидовић, 22.10.2011.

http://gorandavidovic.com/forum/showthread.php?p=31267#post31267

К Р А Г У Ј Е В А Ц

" О,никада ви то нећет схватити ...
Јер ви се плашите смрти,а ми у њој тражимо спас ...
Чуди вас,зар не ! ... Стојимо и мирно гледамо у вас,
И нема страха у нашем непокретном оку,
Већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
Њихов чудесни сјај.

" Вама је несхватљиво : ми,одрпани,исцепаних лактова,
Ми,за које су вам ваши говорили да смо погана,дрипачка раса
Стојимо уздигнуте главе и усправног стаса.
И не дрхте нам везане руке,и не тресу нам се обнажна рамена, -
И гледамо вас ... гледамо ... и видимо да ваша клецају колена
Пред снагом погледа наших.

" Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
Грче се у чуду ваша безбрижна лица,
И постајете шака преплашених убица ...
А знате ли да оловним,пламеним куглицама
У безумљу страха сад себе убија сама
Сваки од вас !

" Знате ли да неће бити мира вашој отупелој свести,
И од наших погледа да се не можете сакрити,
Знате ли да ће вам ноћи - ужасне ноћи мучења бити,
И да смо од вас јачи,и да смо од вас већи ...
За срце већи ...?

" Знате ли да ћете лудети од страха кад год се јесења киша
Са мраком леденим спусти врх наших заспалих глава,
И да ће земља и камен,и дрво и цигла,и трава
Грудима дисати нашим,очима гледати нашим ...
Да неће бити мира плашљивим срцима вашим, -
Час овај да ћете клети ?

" Видите л ову децу што рафал чекају врео !
Кад ђачке торбице њине из руку недужних падну,
А књиге,оловке и гуме на земљу проспу се хладну, -
Кад младе,незреле воћке прерано отпадну с грана,
Са вас ће у блато спасти на костур намолована
Маска људског лика.

" Да л вас још увек чуди што вољно остајем с њима !
Ја,њихов професор стари,зар да их оставим саме !
А сутра ! ... Зар сутра прстом да показујем на ме !
Сад нешто што ви не знате,а ми " дивљаци " знамо :
Професор није професор са катологом само ...
Ја и сад држим час ...

" Мој разред куршуме чека,а ја им предајем сада
Не што је писао Држић већ шта је херојска смрт ...
Уместо шлолског звона,чуће се болан и крт
Кашаљ оружја вашег ... Тад ћемо на одмор поћи,
И загрљени,хладни и неми безбројне дане и ноћи
Сан ћемо вечити снити ...

" Мој разред куршуме чека,а нико не шапће ником ...
Сви,до малишана задњег,напамет лекцију знају,
Њихове детиње очи задњи пут светлуцају :
" Овде двојкаша нема,јер ми смо синови рода,
У коме најмање дете,чим научи да само хода
Већ зна како се мре ...

" ... Да л вас још увек чуди што вољно остајем с њима !
Ја,њихов професор стари,зар да их оставим саме !
А сутра ? ... Па зар сутра прстом да показују на ме !
Ви то не осећате ... то ми, " балканци " знамо :
Професор није професор са каталогом само ...
ПУЦАЈТЕ ! ... ЈА И САДА ДРЖИМ ЧАС ... ! "




- Радоје Радовановић -




+ - Ова песма је посвећена директору гимназије у Крагујевцу МИЛОЈУ ПАВЛОВИЋУ,који је стрељан у Шумарицама 21. октобра 1941 године заједно са својим ђацима.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

+ - ПОВОДОМ 70. ГОДИНА од СТРЕЉАЊА ЋАКА и РОДОЉУБА У КРАГУЈЕВЦУ - 21. октобар 1941 - 21. октобар 2011 године - +

УЧЕНИКОВА ДОСЕТКА

+ - У селу М. на брегу је школа, а само мало даље, црква. Доминира читавим селом и украшава околину.

Непосредно пред Други светски рат, ту је учитељевао учитељ Панта, млад човек, пун полета и пун љубави према деци. Ђаци су га силно волели.

Сваке године у јуну, при крају школске године, доносили су му „реграције“ – разне поклоне у намирницама које су му свесрдно поклањали. Учитељ поклоне није хтео да прими од сваког ђака.

Једног лепог јесењег дана, у четвртом разреду, на часу познавања природе, учитељ је говорио о муњи, грому и громобрану. Деца су пажљиво слушала. Учитељ искористи ту прилику за извођење једног плана. Каквог плана ?

Учитељ је био безбожник, али се устручавао да свој атеизам отворено намеће ђацима. Решио је да ученицима не говори против Бога у своје лично име, него у име науке. Тако би деца његове разлоге сама схватила и усвојила, па не би изгледало да им он својим учитељским ауторитетом намеће да не верују у Бога.

Учитељ је знао да је цело село врло побожно, српско – православно, и да деца сваке недеље иду у цркву и певају на Литургији. Зато је чекао згодну прилику да нападне на веру својих ђака и њихових предака.

Та му је прилика овог пута дошла као поручена. Он се обрати ђацима питањем:

- Децо, шта видите кроз прозор наше учионице ?

- Цркву! – одговорише деца.

- А шта видите на цркви ?

- Крст! – рекоше деца.

- А шта видите на крсту ?

- Громобран! – одговорише ђаци углас.

- А зашто су попови ставили громобран на цркву ? – упита учитељ, као случајно, баш попину ћерку Љубицу.

Девојчица одговори :

- Црква је висока грађевина и налази се на узвишењу. Пошто гром по правилу удара у високе зграде, на цркву је постављен громобран да не би гром ударио у цркву.

- Одлично ! – рече учитељ. – А да ли је црква дом Божји ?

- Јесте ! – одговорише деца углас.

- Па зар ће Бог ударити громом у своју кућу? Који би од вас бацио огањ или бомбу на своју кућу ? – запита учитељ.

Деца се збунише и занемеше. Збуњеност и тајац прекиде мали Бранко јавивши се за реч.

- Господине учитељу – рече Бранко – ја сам врло дуго размишљао и никако нисам могао себи да објасним зашто сте ви примили „реграције“ (поклоне) од свих нас, а само сте Станкову „реграцију“ одбили, иако су и он и његов отац донели најлепши и најбогатији поклон. Да је Станков отац сиромашан, ја бих помислио да сте одбили да примите поклон да га не оштетите. Али пошто су они најбогатији у селу, за њих тај поклон не представља никакво оптерећење. Зашто сте одбили Станкову „реграцију“ ?

Учитељ, иако изненађен оваквим питањем, ипак, из педагошких разлога, деци објасни свој став и рече :

- Видите, децо, ви знате да ја имам добру плату и немам никакве потребе за вашим „реграцијама“. А примам их само зато што знам да их доносите као израз ваше љубави према мени, као вашем учитељу и у знак захвалности, што сам вас научио многим стварима које ће вам у животу бити потребне. Примањем ваших поклона, хтео сам и да изразим своју благодарност што сте били вредни и послушни ђаци, као и да ценим вашу љубав, пажњу и захвалност.

А ево зашто нисам примио Станков поклон :

Има ли прљавијег и неуреднијег дечака од њега? А тек његова ђачка књижица! Све јединица до јединице и казна до казне! Зар нисам ја целе године говорио :

- Станко, умивај се. Станко, пери руке и сеци нокте. Станко, смири се. Станко, учи! Аја! Све је то Станко на једно уво примио, а на друго пустио. Осим тога, сазнао сам да се хвалио:

- Што да учим!? Ја ћу на лето учитељу дати једну масну „реграцију“ и моје сведочанство ће бити најбоље !

Станко, јеси ли то рекао пред чича Милованом ?

Станко поцрвене, устаде и једва чујно промрмља :

- Јесам.

- Ето видите, зар је такав дечко достојан да од њега примим поклон?! Зар ћу због њега мењати основне законе којих треба да се држи свако? Је ли ти, Бранко, сада јасно зашто сам остале поклоне примио, а Станков нисам ?

- Потпуно ми је јасно, господине учитељу – рече Бранко. – И чини ми се, да сте нам тиме одговорили и на питање зашто гром понекад удара у цркву.

Сви се забезекнуше од изненађења, а учитељ највише.

- Како то? – упита учитељ.

- Па ево како – продужи Бранко. – Колико сам ја схватио веронауку, мени се чини да је однос Бога према људима сличан односу учитеља према ђацима. Као што сте Ви нама пружили многа корисна знања, мудре савете и наредбе, тако и Бог људима даје многа добра у овоме свету и даје наредбе – законе и за људе и за целу природу, тражећи од људи да те законе поштују и по њима живе. Неки то чине, неки не чине, него мисле да ће својим жртвама и поклонима Богу успети да Га подмите, као што је Станко мислио да може Вас.

Али Бог не прима свачији поклон и свачију жртву. Њему наши поклони заиста нису потребни, као ни Вама „реграције“. Ипак, нечију жртву и поклон прими, а нечије не прими. Зато што један испуњава Његове наредбе, као ми Ваше, а други не испуњавају, као што Станко није слушао шта сте му говорили, мислећи да ће непослушност накнадити жртвама и поклонима.

Сви ми из веронауке знамо да је тако Бог примио Авељеву, а одбацио Кајинову жртву.

Међу многим законима које је Бог дао и прописао за мртву природу, па и за електрицитет, један гласи: гром најчешће удара у високе предмете. А људима кроз њихов разум Бог заповеда: ако хоћете да се сачувате од грома, ставите на сваку високу зграду громобран.

Зато немате право да тражите од Мене да вас још и чудом спасавам. Немојте тражити преко `леба погаче. Као што Сам вам дао природне лекове да се браните од болести, тако вам дајем громобран да се браните од грома.

Тако се мени чини – рече Бранко – да нам Бог говори кроз наш разум и кроз природне законе.

А црква, заиста јесте дом Божји као што је наша кућа наш дом. Ми смо кућу себи градили, зато што нам је нужно потребна, па зато нико паметан неће бацити бомбу на своју кућу.

Међутим, црква као грађевина је наш поклон Богу, којим исказујемо своју љубав, оданост, захвалност и покорност.

А ако заиста тим поклоном желимо да изразимо Богу сва та осећања, онда треба пре свега да испуњавамо све наредбе Божје, па и ону коју нам је дао кроз природни закон о громобрану и електрицитету.

Не испунимо ли то, ми, приносећи Богу цркву на дар, заправо Му пркосимо, и желимо некако да Га подмитимо. Као да бисмо тиме рекли: Ево, Боже, ми Ти поклањамо цркву, а Ти се окани својих закона и наредаба.

Имамо ли ми право да од Бога тражимо и захтевамо да Он тај наш дар безусловно прими и да се одрекне својих закона који су и свети и праведни и разумни?

Свакако немамо.

Зато, пошто сте ми објаснили зашто нисте примили Станкову „реграцију“ мене више не чуди ако Бог, пустивши да гром удари у цркву, нама каже: Не примам ваш поклон док не испуните Моје заповести.

Друга је ствар била пре него што је Бог дао људима могућност да пронађу громобран. Тада је Он својим Промислом бранио и људе и куће и нарочито велике цркве од грома. Јер, сви знамо да су високе цркве постојале много пре громобрана и да су громови вековима грували око њих, а оне су ипак поштеђене. Ко их је сачувао, ако не Онај који громовима управља, и Који, ако то Његова правда и воља захтевају, може наћи начина да тресне громом чак и у оне зграде које имају громобран.

Пошто је Бранко завршио излагање, деца су била одушевљена, а учитељ пренеражен. На одмору учитељ упита Бранка како су му пале на памет све те ствари које је изговорио, и откуд он све то зна.

- Чуо сам од нашег попе – рече Бранко. – Сутра је наша слава, Свети Тома, па попа био јуче код нас да освети славску водицу. А мој брат Тома, студент права, заокупио попу да пита баш то о громобрану што сте Ви нас данас питали, и попа му објаснио тако као што сам Вам испричао.

Док сам слушао попино објашњавање, пало ми је тада на памет да Ви нисте примили Станкову „реграцију“, па сам тада решио: чим дођем у школу питаћу учитеља зашто није примио „реграцију“ од Станка.

Тако сам сазнао зашто Ви нисте поклон примили и још ме више у вери учврстили.


- + + + -


- Приређено за Светосавско Звонце према причи блаженопочившег

+ О. Лазара Милина

- број 8 / 2008.-

+ - ЧИЈИ СМО - +

Камен земљу пита : знадеш ли ти чији смо ?
- Не знам, земља рече, хтедох тебе питат ?
Звезда сунцу шапну : докле ћемо скитат ?
Ти ми још не каза : одкуд смо и чији смо ?
- Сестро, сјајна звездо, како ћу ја знати ?
Баш сам о том тебе мислило питати.

Потоци жуборе коритима чистим
И дебеле реке издисају пару,
Зачуђени себи са питањем истим
О свом праизвору, о свом господару.
И певају птице, и лептири лете
Са незнањем двојним : почетка и мете.

Само прави вођа - Он познаје путе,
А вођени њиме тек слуте ил ћуте.
Милијарде слепих за окатим ходе,
Корачају, пужу, лете или броде.
Човек испред свега, Бог испред човека
По мери разума, од века до века.


+ - Свети владика Николај Велимировић - +

In memoriam

Počivaj u miru pukovniče.
Zaslužio si mesto među velikanima svetske istorije.
Hvala ti i slava!

Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi ... dolara za isporučenu naftu !!! 2012 godine ističu koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na Libijsku naftu. Gadafi je zatražio vraćanje duga i zapretio je ...da će u suprotnom da sklopi međudržavne ugovore s drugim zemljama i kompanijama. Zbog toga je došlo do ovog neviđenog razaranja Libije. Da li je libijski građanin imao razloga da se buni protiv režima Muamera el Gadafija? Mislim da nije...Ako gledamo standard libijskog naroda i povlastice koje im pruža država imali su vrlo lep i lagodan život: - Živeli su kao mali bogovi. Libija ima 6,5 miliona stanovnika, a ima 14 miliona registrovanih automobila, - Ako neko hoće da studira u bilo kojoj državi u svetu on podnosi molbu i država mu osigurava stan, hranu, automobil, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od 2300 dolara, - U Libiji se ne plaća voda, struja, plin i porez, a krediti se daju bez kamata. - Ako u roku od pet godina ne možete vratiti kredit, država ga otpisuje ili vraća za vas. - Ako hoćete da kupite auto, vi dajete 20-30% od cene, a ostalo dotira država. U Libiji za 10 dolara možete da kupite 85 litara benzina ili nafte. U Libiji je hrana gotovo besplatna, 10kg hleba košta 0,15 dolara. U Libiji njihovi građani ne rade fizičke poslove, sve su stranci. - Libijci ne idu da rade po belom svetu jer za to nemaju potrebe. U Libiji ni jedan građanin nije izbačen ili mu je oduzet stan ili auto zato što nije mogao vratiti kredit, što nije redak slučaj po ovim takozvanim demokratskim zemljama koje su se okomile na Libiju a koje Srbija teži da sledi. Iskreno, žalim Libijski narod jer će se pretvoriti u najamnu radnu snagu, radiće za 100 dolara i gde će im ove povlastice biti sve ukinute, a o lagodnom životu kakav su živeli moći će samo da sanjaju... Par činjenica o životu u Libiji pod Gadafijem: - beskamatni krediti; - u toku studiranja prima se prosečna plata za to zanimanje, - ako ne nađeš posao nakon završenog fakulteta, država plaća kao da radiš u struci, - po stupanju u bračnu zajednicu, država poklanja stan ili kuću, - kupovina vozila po fabričkoj ceni, - nikome ne duguju ni centa, - Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi dolara!!! - besplatno zdravstvo (medicinska sestra na svakog pacijenta) i obrazovanje, - 25% ljudi visoko obrazovano.

Д У Б И Н Е . . .

+ - О нечијем злу не причај пред злим – то га охрабрује да не мења свој статус.Док човек не види свој пад он не зна колико дубоко је забраздио. Некад то мора други да му покаже јер је он сам толико глуп и немоћан да га види, а опет некада толико префриган и моћан да не жели да га види.Ништа не може да пропадне без претходног губитка вере у то да ће нешто пропасти. У шта верујеш – то ти се догађа…Подвиг вере није ништа до одржавање континуиране постојаности у благодати Цркве реалности, изнова и изнова, без очајања и оптерећења, као и сведочење Есхатолошког Царства својим опитом другима у историји, ненаметљиво и нераздражљиво. А све што одржаваш – то подражаваш… Постоји такав епископ, клир или народ (али не сви) који стојећи у бојажљивој одговорности своје службе и положаја осећају љубомору на радост и израз ванцрквених људи или пак црквених хришћана који нису као они крути.Свакако, грех не може бити позитивног карактера али за савесног и то може бити парадоксално смирење због другога.Не будимо размажени ни као деца а ни као старци, не кењкајмо на сваку ситницу од чије афере правимо лажно виђење себи учињене неправде јер много пута се показује колико своју бахатост не видимо и колико другима учинимо неправду.Под којим утиском биваш – под тим утиском живиш. Лако је навијати за победнике – Бог навија за губитнике. И остаје са њим више неголи што остаје победник. Сви замишљамо публику пред собом пред којом наступамо у свим својим делањима – зато и не примећујемо оне који су стварно поред нас. Нема више Тајне – све је огољено, разголићено и пласирано као упакована датост за инфантилне. Такви по слободи избора бирају садржаје који им постају једина стварност.Убиће нас инерција – крећемо се у свему површно без критичке упитаности о смислу.Благодатна „инхалација“ је онај ватрени укус унутрашњег бића који крајем сваке Литургије изнова призива на ново богослужење свету.Ухвати благодат у историји и наћићеш Царство Есхатона.Ниједан човек не може а да не види своје лицемерје. Проблем настаје онога трена када човек више то не препознаје, или, када чак свој етички недостатак проглашава за стадијум врлине.Власт не може постојати без одговорности. Дати власт детету (мислим на незрелог човека) неодговоран је акт. Зато грех не носи онај ко је на власти већ онај ко је таквог човека поставио на власт. У самоћи човек се види какав јесте. Тада се његова слобода ставља на испит. Неко се онда опредељује за добро а неко за зло. Бог посматра такву слободу и похваљује онога ко се не спотиче њоме.Можеш да будеш начитан колико год хоћеш, али ако твоје знање стоји у раскораку са оним што је прочитано, гори си од онога који није ништа прочитао.Сувише се непотребно оптерећујемо тамом анализа уместо да безазлено живимо радост благодати.Занатско поимање богослужења одузима чар здравог поимања благодати.Колико се раније потенцирала етика на уштрб благодати, данас се више потенцира благодат на уштрб етике. Потребно је и једно и друго без угрожавања једно другог.Сумње увек постоје али се ретко ко сети да посумња у своје промашаје, своје или туђе зло, него се увек сети да посумња у благодат, Промисао, у свако добро.Народу недостаје познавање своје вере а свештенству благодатна реч. Сувише је ту рационалног или ирационалног а на уштрб благодати. Наравно, постоји синергија ума и благодати, али чим реч постане сувопарна тачно се види и осећа превага. И када не видиш Промисао Божију, Он зна да си ти већ на том путу. Ти само не видиш по чему корачаш. Али, када пређеш одређени део пута, или чак стигнеш на циљ, тада ти се показује сво богатство Промисла за који ниси ни знао да постоји, нити да си ти био у њему. И када ти не мислиш на Бога, Бог мисли на тебе.Не знам шта је горе, да ли патолошко самопоуздање или патолошка несигурност. Оптерећивати себе и друге ситницама је бесмислено мучење своје и туђе савести. Од анализе имају користи само они који нису огорчени и који не пате од осуђивања других.Наш крст се састоји у томе што изнова мучимо себе чекањем (а не наметањем) да се други до којег нам је стало промени.Пре или касније добијаш све оно што ниси могао раније. Док траје вапај за оним што иштемо а то одмах не добијамо, падамо у бес и слабост јер гледамо само на тај тренутак док он траје, превиђајући њиме оно што тек треба доћи. Тако настаје маловерје. Гледај на будуће па се нећеш смућивати ониме што је пролазно. Тренутно не може имати коначну дестинацију (вечност) јер, гле, већ је пролазно. Навикни се на осцилације и непостојаност људи, јер се ситуације мењају из минута у минут стварајући неспоразуме и свађе само ако немаш ту навику. Бити свагда спреман на непредвидиве ситуације без падања у срџбу, показује те спремним и смиреним за свако делање. Чак и ако погрешиш, није страшно, докле год имаш увид шта је исправно, да би се у односу на то опет смирио и вратио у арену.Нема квалитетног односа без мало интерних сукоба. Сукоб показује обостране слабости али кроз обострано покајање и обострано разумевање. Тако се рађа присност двају или више личности. Људи раде другачије, избегавају сукобе али и не рађају присност са другима око себе. Неће бити онога само што не желиш да буде. Твој је избор. Добро и зло су у твојој власти. Ако пуно мислиш или сажаљеваш себе, неће ти радост бити за петама. Једноставно, неке ствари као пропуштене се више никада не понављају. Буди активан без изговора а не пасиван са изговором. Када Господ пружи своју благодатно-додирљиву пуноћу, коју тако брзоплето превиђамо, испуњење срца налазимо у најегзистенцијалнијем смислу свог личног постојања. Погледаш ли испред свог ока – наћићеш радост, погледаш ли иза ока – наћићеш радост. Све у теби и око тебе пројављује тада свој хармоничан смисао и радост. Толико да само можеш помислити: „Слава Богу! Ништа више од овога ми не треба!“. Истинита је пословица, пракса показује, да након сукоба ако некоме учиниш добро, постиђујеш га или чиниш пријатељем. Толико је неко навикао на „геноцид“ нечијег карактера, да када пронађе врлину у ономе од кога не очекује, проналази радост. Чак и више неголи од онога од кога је стално навикао да добија све. Када пребродиш кризу – настављаш са обновљеном снагом. Само остани на ногама док не прође.

О НЕЈЕДНАКОСТИ међу ЉУДИМА

+ - Ако напаравимо песек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости. Први, најнижи спрат је економска неједнакост : имамо богатог, средњег и сиромашног. Други спрат је естетска неједнакост : један је леп, други је осредњи, а трећи ружан. Трећи спрат је умна неједнакост : ту се налазе геније, осредњи и идиот. Четврти спрат је неједнакост по вери и делима : ту је светац, млаки и немарни. Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго : Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног. На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебичну љубав. Њоме он улази у Рај. За најнижи спрат Господ је рекао : „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лако. Али рекао је богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени. На другом спрату је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионара или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.Сада, на том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су твоји родитељи криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Тако Он каже тој ружној девојци – треба да знаш да је лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађа лепу децу. Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје). А ти која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да и међу лепотицама има понеке које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају. Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да сачуваш лепоту своје душе па ћеш и васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ даје ружној девојци перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овог света, нити козметичка хирургија. На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке... Зато Христос, на томе трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената мора ми дати још толико“. А средњем каже: „Ти уради колико можеш“. Међутим, у дан васкрсења и средњи и идиот васкрсавају заједно са генијем. Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих. Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба. Природан је само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос. Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње светима“, у том Телу Богочовека су две светиње. Светиња створена – то је његово пречисто Тело и Светиња нестворена : Божанска личност (Ипостас) у Његовом телу. У возгласу се каже : Светиње треба дати светима. А ко су ти свети ? То су православни Хришћани крвљу Христовом опрани од грехова. Природно, да су ти „свети“ свесни своје грешности , и зато узвикују : „Једини Свети је Исус Христос у славу Бога Оца“. Међутим, тај узвик скромности не поништава ону прву тврдњу : „Светиње, светима!“ - „У почетку беше Смисао“ - + - Блаженопочивши Владика Данило (Крстић) Епископ будимски - +

КРВАВА ЛИТИЈА 1937. ГОДИНЕ

† - 19. јула 1937. године, десила се Крвава Литија. Скупштина краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојаднивоића, требала је да одржи седницу о конкордату са римокатоличком црквом. Верни народ и свештенство су за тај дан заказали молетествије за оздрављење оболелог Патријарха Варнаве. Полиција је забранила тај скуп. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Била је замишљена као велика манифетсација у борби против Конкордата, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и хрвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била веома брутална. Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе пропали римокатолички богослов. † - Након дужег противљења конкордату, патријарх Варнава је "напрасно" умро 23. јула. Скупштина је већ 1. августа изгласала конкордат. Свети Архијерејски Синод СПЦ једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве.

+ + + - ЈЕДАН од ИНТЕРЕСАНТНИХ ДЕТАЉА из ЖИВОТА БЛАЖЕНО ПОЧИВШЕГ СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА - + + +

+ - Српски патријарх (световно име Гојко Стојчевић) није човек који о себи радо прича, и оно што се о њему зна - само су фрагменти из живота, истргнути у овој или оној прилици. Рођен је 1914, у славонском селу Кућанци, у породици земљорадника, у којој су се тешки послови радили од јутра до сутра и којој је он због слабог здравственог стања доприносио мало. Чињеница да је још као сасвим мали остао сироче, оставила је у њему трајну рану. О томе како је провео те прве године детињства, испричао је јеромонаху Пантелејмону (Јовановићу), за "Светосавско огњиште": "Детињство ми је било слично као у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се нису смеле прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале. Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама, дете зна Оченаш, али друкчије схвата појам Оца небеског кад нема родитеље, доживљава то интензивије. Тетка нас је волела, али кад учинимо што није добро, она нас је исправљала и прутом." - + - + - + - + - Будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.

П О С В Е Т А

+ - П О С В Е Т А - + - Праху Оца Србије - Нек се овај вијек горди над свијема вјековима, он ће ера бити страшна људскијема кољенима. У њ се осам близанацах у један мах изњихаше из колевке Белонине, и на земљи показаше: Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов. Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов. Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио и земљу им за поприште, да се боре, назначио. Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гњ'јездо вије : овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме : диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника : даде Србу сталне груди ; од витештва одвикнута у њим лафска срца буди. Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле ! Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге. Покољења дјела суде, што је чије дају свјема ! + - Петар II Петровић - Њ е г о ш - +

Није добра држава...

- Није добра држава у којој сте срећни ако сте живи. - Није добра држава у којој свако зна шта треба да ради, али не зна зашто. - Није добра држава у којој закони не претходе преступима већ им следе. - Није добра држава која се позива на небо када јој не иде добро, а на себе када јој пође боље. - Није добра држава која није задовољна тиме што је подносите веђ захтева да то чините са одушевљењем. ... - Није добра држава у којој је све што се чини неизбежно. - Није добра држава чије државнике распознајете само по боји гласа. - Није добра држава у којој уместо очевине наслеђујете страх. - Није добра држава у којој је у штампи једино поуздана рубрика – читуља. - Није добра држава у којој се о вашем здрављу брину војни лекари. - Није добра држава чији су сви грађани у иностраној служби, осим оних који су у домаћој, све дотле док се не испостави да се на челу обеју служби налази један исти човек. - Није добра држава у којој земља припада онима који на њој гладују. - Није добра држава у којој вас војници уче географији суседа. Није добра држава која осваја Месец да би покорила Земљу. - -Није добра држава у којој лакше можете променти пол него досије. - Није добра држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити. - Није добра држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке. - Није добра држава у којој је ћутање најпризнатији облик одржавања јавног мишљења, а обожавање најпризнатији облик јавног деловања. - Борислав Пекић -

Сан светог Јована Кронштатског

Господе благослови! Ја грешни слуга Јован, јерej Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживјех. У ноћи 1. јануара 1908. године, присједох на столицу да мало одахнем послије вечерње молитве. У мојој соби бјеше полумрак, прод иконом Свјете Богомајке горјело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божија, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, блиједог, са сиједим косама, у ризи и мачем у лијевој руци. Погледа ме оштро, али му очи бјеху умилне и доброћудне. Ја занијемих, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтједох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих. Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, жељезних, камених, мједених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмјелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Ријеч Божију пострадаше.“ Идем даље и видим, читаве ријеке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“ Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво свијетлила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, свијетлећи сада чудним, потмулим сијајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико свијетлила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Свијетлила која падоше, то су цркве које су прешло у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја свијета.“ Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели пјевају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свијећама у рукама, са радосним свијетлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, дјевице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмјелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су дијеца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила вијенац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и дјеца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив гријех мајки!“ Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са звјерским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звијезда, и јеванђеље са звијездом. Свијеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци. Страшно погледати све то. И просфора такође са звијездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звијездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше пјевати неку чудну пјесму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у звијерско рикање. Одједном сијевну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помијеша и прогрмје у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видио?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише вјеру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вриједи ни исповиједати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“ „Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање - смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“ Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звијезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божијему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“ Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно бијеше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тијела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтијели примити антихристов печат него хтједоше радије примити вијенац мучеништва и умријети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божије и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка сјеверу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице блиједо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звијери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звијери у паклу. И најзад нестаде свега. О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!" Видим бијелу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не бјеше несретник. На његовој глави бјеше зелени вијенац од листова, лица бијелога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за вјеру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вјечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках. Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вјери одане, нас немоћне и слабе без вјере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога свијета мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих вјетар разнесе на све стране. Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вјери, о житијима светих... Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтједоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божију истину нити да се нахране истином. Старац пође даље хитрим кораком да га Једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бијесовима, коjи их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вјере Свете и Апос-толске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пијена. Они траже помоћ, али их бијесови тукоше још јаче тјерајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“ Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одјећи, и носише велику звијезду петокраку. На сваком краку сјеђаше по дванаест бијесова, а на средини сјеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пјена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада одникуда, изрони још много бијесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звијезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започе молитву: „Да васкрсне Бог!“ Послије тога, све ишчезе. Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свијећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словнма „на кратко вријема“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци... Сви пјеваше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу. Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво тјелеса, ријеку крви. Анђели летјеше над тијелима и тешко успијеваше све душе хришћанске да пренесу Божијем пријестолу и сви пијеваше: „Алилуја, алилуја...“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и гријехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити вијенац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звијезда. Око храма се моташе милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтједох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овдје је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра бјеше много народа. Угледах тада пријестол на сред храма. Око пријестола три реда свијећа од смоле горјеше, а на пријестолу, у жарко-црвеној порфири, сјеђаше свјетски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звијездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Бјеше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица. Одједном, антихрист устаде са пријестола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му бијеху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим звијерским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на кољена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, вјерујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Сијевну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и дјецу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дјечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на кољена, али он смјело дође до пријестола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и вјерујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао кз пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на кољена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетјеше и кљуцаше тијела нечастивих слуга антихристових. Осјетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до кољена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сјетих се тада ријечи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бијах ни жив ни мртав. Видјех анђеле како лете и пјевају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на кољенима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на кољена и поклоних му се. Видјех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видио, напиши и запамти, Христа ради!“ Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми бјаше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грошном и недостојном слузи твом, Јовану.“ Богу нашем слава! Амин! Напомена: Текст је преведен из књиге „Живот, подвизи, чудеса и пророчанства Светог оца нашег Јована Кронштатског чудотворца“, издање манастир Свете Тројице из Џорданвила, на руском, 1976.

11 година демо(но)кратије...

Напомена!!! Hамера постављања овог текста је покушај да се са дистанце од 11 година од петооктобарског пуча сагледа континуитет деструкције над Србским народом,која траје 90 година у назад.... Тим који уређује ову страницу овим не глорификује лик и дело Слободана Милошевића,који је у многоме допринео мозаику уништења Срба са вековних огњишта(Книнска,Босанска Крајина,Косово и Метохија),али у овом тексту најављује још веће надолазеће зло,чији јарам се осећа у сваком аспекту битисања у данашњој Србији. "Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверинитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва - све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организивани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву. У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притиска на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно да би се њен отор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке - да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзог оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље. Поштовани грађани, моја је дужност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна. И да ствари стоје обрнуто, јер управо наша политика гарантује мир -а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто. Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. То нису само намере НАТО, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини,саставним делом Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито нека њена рубна подручја. Њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава, а које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присаједињењу делова наше земље суседним државама. У склопу те политике распарчавања Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен. Територија која би престала да носи име Србија била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага коју би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интресима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година и у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе. Што се тиче Црне Горе, њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање. Дао сам свој проказ о судбини Југославије у случају да се прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим и на то да би у том случају осим губитка земље и понижавања њених грађана, сви живели под неприкидним насиљем. Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поново успостављање српске државе и за своје поновно укупљање и њој. Он не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона сyкоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство. Марионетска власт, дакле, гарантрује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А само наша сопствена власт гарантује мир. Затим,све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом брзином су постојале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих - то је слика Источне Европе већ неколико година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо,под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине,којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисле у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци. Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу у покорношћу која из измешта из сфере елемнтарног, и националног и људског, достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су да сад њима управљали, чинили би то, у овим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави. Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду, нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије,међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценијама нису на Западу,као што је некада било, већ на Истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада јер смо дуго,од Другог светског рата до 90-тих година, живели у друштву које за криминал тако рећи није знало .А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали губљењем суверенитета и великог дела територије,тај већи криминал би био за наш мали и на криминал ненавикнути народ, опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење,пре свега,сукобило са неслободом. А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље допуштено је само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободе воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је запосео и територију туђе земље. Нарочитом желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца,научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стравалаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи , финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе која им контролише све, а нарочито домашаје у ставаралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације. У овом тренутку,пред други круг избора, због сумње Демократске опозиције Србије да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха ДОС-а, новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиље, не би ли засутавили производњу, сваки рад и сваку активност. Све, разуме се, са циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро, кад почну да га организују они који овде заступају окупаторске намере, планове и интересе. Наша је земље суверена држава, има свој закон, свој Устав, своје институције. Србије је дужна а и заслужила је да се одбарни од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије. А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом и живот своје деце. И многе друге људе. Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују а и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно,да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне. Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије . Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест у том погледу је савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мира ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије. Хвала."

Шта је екуменизам?

Почетак екуменизма се везује за Скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције ударен темељ покрета који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских секти у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865- 1955), јавни марксиста и масон. ... За име Џона Мота и осталих религиозних социјалиста везује се и потоње организовање Националног савета за Мисију 1921. године. Сви савети, удружења и савези који ће уследити, на крају ће оформити 1948. године једну нову организацију, са протестантском већином, под називом који нам је и данас познат World Council of Churches (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви. Међутим, показује се да је идеја о уједињењу ССЦ-а страна и необична, будући да у протеклом XX веку не само да није успела да доведе до трачка и сенке уједињења између посвађаних и разједињених протестантских групација, већ није могла да заустави рађање на стотине других и нових "хришћанских" секти. Идеја која би требала да буде задржана јесте да једна ограничена група протестаната социјалиста, предвођена масонским лидером, а која је постављена на темељима екуменистичке идеологије и идеологије ССЦ-а - једне врсте секте распрострањене на глобалном нивоу, са религиозним "правима", статутом и председником (од 2004. године предвођена методистом Самуелом Кобиом), која на сваки начин гледа да у своје редове привуче што више католика и православних у борби за униформисање и изједначавање хришћанства. Другим речима речено, екуменизам је једна религиозна манифестација једне политичке идеологије, један социјалистички унионизам са ликом, боље рећи маском хришћанства, један командни и контролни центар свих религија, теологије и групације које говоре о Христу и хришћанству, данас. Исто као и политичари из Европског Парламента, тако и представници "хришћана" из ССЦ- а на "демократски" начин, гласањем, подвргавају учења Светог Писма о Христу, о Светој Тројици, о Светим Тајнама. Овде, будући да је истина на страни већине, "мањина" треба да буде послушна и да прими "Христа", "Тројицу" и "божанство" који испуњују жеље и задовољавају укусу "већине". Међутим, Свето писмо нам не открива и не говори о једном "светском богу", о правима или путу већине, о "демократској", логичкој и непристрастној истини, о цркви "оних који су у већини", већ о једном једином Богу, о једној јединој истини и о једној једној вери изнад читавог света и свих људи: о личности Спаситеља Исуса Христа. Далеко од тога, један Христос који је по вољи свету (секташима, јудаистима, муслиманима, масонима, јогинима, њу-ејџ следбеницима, атеистима и паганима) требао би да буде повод за сметњу а не за усхићење и занесеност православних екумениста, јер у Светом Писму вели: "Тада им рече Исус: ... Не може свет мрзети вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла" (Јн. 7, 6- 7). Неминовно, овај нови модел хришћанства који непрестано мења формуле како би се свидео свима, постаје жртва "демократије", "хришћанског плурализма" у коме екуменистички "христос" добија толико лица, поимања и представљања, односно изгледа колико их има и "велики архитекта"- бог масонерије. Није случајно, принцип "уједињење у различитостима" који је уједно масонски проналазак, преузет је као "хришћански" слоган од стране екумениста. Ако у полеђини Великог Архитекте масони подразумевају и поимају једно безимено, тајанствено и скривено "божанство" које истовремено може да узме лик Алаха, Буде, Белзебула или Христа, исто и екуменисти у полеђини именованог "христа" наивним хришћанима у ствари објављују лик новог христа - толерантног према јересима, попустљивог према греху, помирљивог и сагласног са људским "слабостима" - односно "теолошки" окарактерисана личност антихриста. Посматрајући идеологију, принципе и активност екуменизма од самог корена до плодова, видимо да је он подобан идеологији, принципима и активностима масонерије, која од самог почетка руководи и влада преко лидера протестантских и неопротестантских групација, комплетним руководством екуменистичког "хришћанства".