субота, 29. јануар 2011.

+ - ПАМТИ , СРБИНЕ , и УСПРАВИ СЕ ! - +


Главу горе, Србине! Није готово кад поједини светски моћници, газећи божанску и људску правду, кажу да је готово; није готово ни када похлепни шиптарски насилници, огрезли у злочине, кажу да је готово. Било би готово тек онда када би се ти, Србине, не дај Боже, одрекао себе, свог имена, свог корена, своје православне вере, своје отаџбине, своје историје, Косовског завета, колевке која те је зањихала и у којој си примио свој крст, када би се одрекао најлепшег и најдрагоценијег драгуља који се зове Косово и Метохија.

И, наравно, када би Господ Бог, коме се једино клањамо, рекао да је готово. Отуда у свим нашим храмовима, у свим нашим светињама, толики молебни Господу да би нас и данас, као у прошлим вековима, узео под своје моћно окриље и заштитио од зла. И да би нас надахнуо Истином и снагом како бисмо вечно трајали.

+ ПОНИЗИЛИ су НАС +

Понизили су те, Србине, увредили, осакатили, издали, крв твоју просули, и сада би на српској земљи, на костима твојих предака, на темељима и тапијама твојих храмова, да створе неку своју државу! И још се надају да ће у овој отимачини, какву историја света не памти, наћи помагаче и покровитеље. И нашли су их у појединим светским моћницима који изливају свој гнев и мржњу према малом српском народу с великим моралним вредностима.

Из загрљаја су ти, Србине, отели најлепши драгуљ, ударили су те тамо где највише боли, живо срце су хтели да ишчупају из груди, живом ватром су хтели да те ослепе и да те, тако осакаћеног, без моралних вредности, без јасног вида, са здробљеним националним кореном и затрованим изворима наше духовне и националне свести, приме у неку нову европску заједницу!

Питаш се, Србине: слепилу њиховом има ли владара? Глувилу њиховом има ли лека? Разуму њиховом помућеном има ли спаса? Лицемерју њиховом има ли краја? Или нас нису чули или нас нису разумели: КОСМЕТ је за Србе исто што и Јерусалим за Јевреје! Ту поруку треба понављати све док не уздрма њихову свест.

Не тражи утеху, Србине! Нема замене за Косово! Једно је Косово, једна је Србија, један Светосавски пут. Ко је с тог пута скренуо, зашао је у беспуће. Тај нема ни отаџбину, ни име, ни светиње, ни веру, ни етику, ни понос... Тај би и кости својих предака продао.

+ ПРЕТЊА ИЗОЛАЦИЈОМ +

Прете нам неком изолацијом. Прете нама, Србима, зато што смо против насиља, пљачке, отимања, зато што волимо слободу, зато што не мрзимо људе, али мрзимо зло у људима. Прете нама изолацијом. А нас, Србе, на крст распињали, на коље набијали, јатаганима главе одсецали, ножевима секли комаде тела тражећи да се одрекнемо своје православне вере, децу нашу у живи огањ бацали...

Боже, знају ли ишта о нама ови што нам прете изолацијом? Па, знају ли шта је све тутњало овом планетом? И овом Србијом? Ову земљу су газили везири и паше, цареви и краљеви, убице и тамничари, отимачи и пробисвети, јунаци и улизице, велики људи и ситне душе, туђинци и бранитељи отачаства, трећепозивци који су говорили да Бог чува Србију, а они ћуприју...

У минулим вековима биле буне и устанци, беснели ратови и одјекивали синџири, ницала вешала, кошена нова жртвена поља, нестајали народи и државе, ишчезавале империје, тонули у заборав насилници и освајачи, горели људи и градови, гашена вековна српска огњишта, умножавана губилишта и логори, реке ваљале људске главе, на стотине хиљада и на милионе људи гутале ужарене пећи. Правда, Божја и људска, стизала злочинце, неки се још крију, нека злодела нису кажњена, али њихови починиоци немају спокоја. Шта све није прошло, шта све није протутњало овом земљом Србијом, али Срби, упркос толиким патњама и искушењима, преживеше и остадоше на врхунцу моралних вредности.

Сада би да заборављају да је Мајка Јевросима била учитељица морала целој Европи! Заборављају шта су све о моралним вредностима српског народа рекли његови највећи пријатељи и његови највећи непријатељи.

Неће Србија пропасти. Јесте овај ударац суров, јесте болни крик стигао од Бога, али нам се вратио с благословом да повратимо што су нам отели. Бог је украсио ову Србију раскошном лепотом и великим даровима, па ни Он, Господ наш живи, неће дозволити да овом лепотом управља нека пузајућа шуша или групица очајника којој је мрско све што је српско.

Сети се, Србине, јесени 1915. године: Војска, Влада, регрути, младост, Врховна команда, Краљ – све се то повлачило из отаџбине пред најездом аустријских, мађарских, немачких и бугарских армија које су претиле окружењем и уништењем. У памћењу потомака остала је њихова порука: „Ко год не зна шта су муке тешке, нека пређе Албанију пешке”. Три године је Краљевина Србија била пуста земља – Срби су били у туђим земљама. Окупаторске команде објавиле да српска војска више не постоји, да је уништена, да постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спас. Тако је писао непријатељ. Јесте српска војска страдала, и јесте својим костима обележила тај марш смрти, али, после три године оно што је остало од српске војске било је довољно да потпуно уништи две царевине и једну краљевину и да баци на колена бугарске, немачке, аустријске и мађарске армије.

+ БОГ НАС НИЈЕ ЗАБОРАВИО +

Бог није заборавио Србију, а Срби не би требало да забораве оне који су деценијама увећавали њихову несрећу. Сећа ли се још неко песме: „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина”! Певали су је они са српским именом и презименом. Певали су Срби и Вели Деви, високом комунистичком функционеру у Приштини: „Србија нам сада пева – да нам живи Вели Дева...”

Сећаш ли се, Србине, говора који је комунистички генерал Енвер Хоџа одржао нашим војницима на Бањици у пролеће 1945. године? Говор о братству-јединству албанског и српског народа. У Тирану се вратио окићен Орденом народног хероја Југославије. У исто време, на истом месту, Јосип Броз је рекао да Србија нема чему да се нада, да за њу неће бити милости, док је Милован Ђилас био сасвим јасан и прецизан: „Србији није довољно пуштена крв...”

Србији је непрекидно пуштана крв. Јуче и данас. Све је последица давно искованог братства и јединства Срба и Шиптара, коју су као зеницу свога ока чували српски безбожници.

+ СРПСКИ БЕЗБОЖНИЦИ +

Српски безбожници су својим новим братственицима показали како се руше српске светиње: срушили су православни храм у Ђаковици 1943. године, и на темељима тог храма, на опште задовољство својих шиптарских братственика, подигли јавни клозет! Црква је касније обновљена, али су је Шиптари, поучени од српских безбож¬ника, поново срушили 1999. године.

Једну од највећих светиња, Високе Дечане, српски безбожници претворили су у политичку школу „Јосип Броз Тито” – шта су све чинили Брозови курсисти, тешко је описати. У то време, у Дечанима су била само три монаха – најстаријег, архимандрита Гаврила Ковачину, који се бунио због скрнављења светиње и невиђеног насиља, српски безбожници су везали и отпремили у робијашницу Сремске Митровице, где је у најтежим мукама и умро.

Безбожници су нашу свету Грачаницу претворили у крваву тамницу у којој је ломљена кичма оним Србима који за братственике нису могли да прихвате шиптарске злочинце који су прогонили и убијали српски народ на Косову и Метохији.

Колико си се пута згрануо, Србине, кад си видео који појединци и часописи на Косову и Метохији носе Вукову награду! То не спада само у срамоту, то спада у велике грехове. Сећаш ли се, Србине, песме „Симонида” Милана Ракића? Песникове речи овако гласе: „Ископаше ти очи, лепа слико / вечери једне на каменој плочи / знајући да га тад не види нико / Арбанас је ножем избо очи...” У новом прештампавању ове песме дежурни чувари шиптарско-српског братства и јединства избацили су реч „Арбанас” и уместо ње убацили реч – „незнанац”!

Кад је запаљен конак Пећке патријаршије, и кад се сазнало да је паликућа сестрић Синана Хасанија, високог партијског функционера, један српски генерал је упозоравао да се о томе не таласа, јер то, говорио је, може да поремети братство и јединство Шиптара и Срба! То исто понављао је и када су шиптарски злочинци осакатили Ђорђа Мартиновића – сећа ли се још неко, осим редитеља Бајића, овог мученика?

Усред Београда, од својих ђака у седмом разреду, наставница тражи да наброје имена родољуба у Косовском боју. И ђаци набрајају по сећању: Милош Обилић, Цар Лазар, Топлица Милан, Косанчић Иван, девет Југовића... На то наставница каже да греше, јер су родољуби само слуга Голубан и слуга Милутин, а остали су пошли у бој да би одбранили своје куће, имања, богатство...

Како да избегнем народну пословицу о злом рађењу и готовом суђењу? Да цитирам Његоша: „Не бојим се вражијега кота / нека га је ка на грани листа / но се бојим од зла домаћега...” А домаће зло, које се не може и не сме сакрити, утирало је путеве ка овим суровим догађајима које нас у таласима деценијама запљускују.

Сећаш ли се, Србине, 1978. године, када је прећутана стогодишњица независности Србије, а те исте године готово све новине у Београду обележиле су стогодишњицу Призренске лиге! А Призренска лига има непромењен циљ: протеривање последњег Србина с Косова и Метохије и стварање велике Албаније.
Шта тек да се каже о оним Србима који славе Шоту Галицу, која се двадесетих година прошлог века одметнула од власти и са својим мужем, Аземом Бејтом, чинила невиђена зла над српском децом. Последњи њен злочин био је спаљивање шест живих српских дечака, и док су њихова тела горела у пламену, она је играла и певала, па је та песма и игра названа њеним именом. Њеног мужа и њу једва су ликвидирали српски жандарми. А једна невеста у Краљеву тражила је недавно од певача Јоровића да њено свадбено весеље увелича – шотом. Певач је одбио и рекао да он не слави српске крвнике, што је младу увредило.

+ С Л О Г А +

Неки кажу да нам је сада најпотребнија слога. Слога, свакако, али слога срчаних, усправних, храбрих, достојанствених, непоткупљивих људи, који се живим Богом заклињу да ће се до последњег даха борити за повратак части и достојанства и целовиту отаџбину. У Србији има таквих људи.

Има у земљи Србији и трговаца националним добрима, лажних верника и парада Срба, лажних патриота без психолошке кичме – отуда се лако савијају до црне земље свакој земаљској сили, не знајући да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Извесно је: спокоја неће бити. Неће га бити ни за Србе ни за Шиптаре. Шиптари знају да су отимачи, Срби знају да им је отето. Зато Срби певају химну Богу Правде. И уздају се у генерације које пристижу – увећаће се нада ако се у свим православним храмовима и у свим школама и касарнама уведе, бар једном недељно, школски час посвећен Косову и Метохији.











- Антоније Ђурић -

+ Свети владика жички и охридски Николај Велимировић + + - НЕ КРАДИ ДРЖАВУ - +


+ - Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу - како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих.

Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју - шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима из близа или издалека.

Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара:

Погинуо је за ову државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле.

Ово није разговор једне мајке са својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом.

Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш од Великог рата до данас? Како да се дрзнеш пружити руку у хазну државну, да украдеш, да заграбиш? У тој хазни је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу - ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице.

Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога, страшног ревнитеља правде.

Но доћи ће час кад ћеш сазнати и поверовати, али тај час може бити тринаести.




+ - Гробља и олтари, то је твоја земља, Србине, то држава твоја. Било да орач оре по долини или по планини, изорава људске кости. То су већином кости твораца и браниоца државе. И још тако често завре плуг за зидине погребених цркава. То су задужбине и светилишта отаца твојих. Цела ти је земља покривена гробљима и олтарима, више него ма која друга на овом европском континенту. Шта представљају та гробља? Жртву људску за Божију правду. Шта представљају ти олтари? Жртву Сина Божјег за спасење људи. Жртвеник је, дакле, земља твоја у дужину и у ширину и у дубину. Хоћеш ли красти са тог жртвеника? Крађа на гробљу назива се мародерство; крађа у храму - светотатство. Хоћеш ли овим титулама на себи заменити титуле твојих предака, који су се звали свеци, јунаци, родољуби, мученици? Хоћеш ли крађом са гробља и олтара понизити и окаљати оно морално племство које је најсјајније наслеђе твоје и твога народа? Твоја земља није нека безљудна прашума, у којој су само кости зверова. Твоја је земља прастаро насеље људско, прастаро бојиште за царство небеско, "за крст часни и слободу златну", прастаро гробље људско и светилиште Божје. Величина греха цени се и по месту где се грех учини. Исти грех кад се учини у прашуми и у храму, различито се цени и различито осуђује. Крађа на гробљу и у храму много теже се кажњава него крађа у прашуми.

Да ли си мислио о овоме? Да ли осетио ово? Да ли си мислио о томе, зашто Бог спушта и попушта толике ударе на тебе? Да ли си се кад запитао: зашто су удари судбе тежи у овој земљи него у многим другим земљама?

Зато што је ова земља покривена мученичким гробљима и светим храмовима више него друге земље, и што се тежина греха цени по месту где је грех учињен. То је закон вечне Етике, чију жаоку ти осећаш тако често и тако болно на светој земљи својој.

Не кради. Не кради земљу своју и државу своју, ако желиш да вечна Етика увуче натраг жаоке своје и почне лити мед на усне твоје и на усне деце твоје.




+ - Сваки који краде истријебиће се, рекао је Свевишњи преко пророка свога (Зах. 5, 3). Тако и онај ко се криво куне. Јер је, каже, и једно и друго проклетство.

Не кради уопште; но нарочито не кради државу своју: ни државни новац, ни државну земљу, ни државну шуму, ни државни материјал, нити ма какву државну имовину. Јер ако крадеш, навлачиш проклетство на себе, на дом свој, и на саму државу. Где је крађа, ту нема благослова, ту је проклетство. То нам сведочи Свето Писмо, у коме је на првим странама записана заповест Божја: Не укради, Свето Писмо као основна истина наше вере и закона Божјега не објављује само голе заповести него наводи и примере и догађаје из живота који сведоче какве последице неминовно наступају када људи газе заповести Господње. Да наведемо овде један страшан пример:

Када Исус Навин преведе народ Израиљски преко Јордана и уведе га у земљу обећану, он поче да заузима ту земљу, село по село, град по град. Тако заузе долину Јорданску, па онда и град Јерихон. Приликом заузимања Јерихона, Навин издаде заповест, да све ствари и посуђе што се заплени у Јерихону од сребра и злата, бронзе и гвожђа, све то да се сабере на гомилу и као опште добро да уђе у ризницу Господњу, а да се нико не дрзне ма шта узети за себе, да не би навукао на себе проклетство. Тако је сав народ поступио осим једног јединог човека крадљивца. Тај човек се звао Ахан син Хермијин. Он украде од оних заплењених ствари нешто сребра и злата и закопа у свој шатор. И разгневи се Бог због те крађе на цео народ Израиљев. И цео народ би ударен због греха једног лопова. Јер одмах затим посла Навин 3000 војника на малени град Гај, у коме беше слаба непријатељска одбрана. Али се догоди да Гајини одбише Израиљце, и побише свих 3000 Израиљаца. И ожалости се тешко сав народ Израиљски, а вођ народни паде лицем у прашину пред Господом вапијући и тражећи објашњења ове пропасти. И дође му одговор, да је то због крађе оних ствари. Зато, нећу дише бити с вама, рече Господ, ако не истријебите између се 5 е проклетиње. Чувши ово пође Исус Навин да тражи кривца, и нађе га у лицу Ахана сина Хармијина. Због тога би засут камењем од целог народа и тај Ахан и сав пород његов и сва имовина његова (Из. Навина 6, 7)

Не кради, дакле, ништа што је државно, и не навлачи зло на себе, на децу своју и на народ свој. Јер ко крађом тај отровом храни децу своју, храни их стрихнином.





+ - Увреда је кажњива. Ко увреди једнога човека кажњава се за увреду једнога; ко увреди многе људе, кажњава се за увреду многих. Ко увреди државу, кажњава се за увреду милиона људи.

Тако и ко нанесе штету појединцу, или многима, или целој држави. Ко учини штету држави, учинио је штету милионима грађана те државе. Отуда је крађа од државе далеко већи преступ него крађа од појединих људи.

И још: ко украде од појединца, украде од имућнога, од онога који има. Ко пак украде од државе, тај украде од свију који плаћају порез држави, то јест не само од имућних него и од сиромаха, јер порез држави плаћају и сиромаси, слуге и слушкиње, аргати и надничари, праље и послужитељи, печалбари по туђим земљама и бедни трудбеници по рудокопима испод земље, и сељак који оре са кравама, и самохрани старци и старице, и чистачи улица. За порез продаје се сиромаху кућа, и овца, и бакрач, и све покућанство. Човек који нема ништа, мора да позајми и да плати порез. Државно благо заливено је потоцима зноја и суза сиротињских. Пут којим то благо тече у државну благајну испуњен је вапајем и ридањем. Заиста, тешко је замислити веће непоштење н е г о пружити руку и украсти од тога општег, државног блага. И тешко је замислити веће глупости од те.

Ја кажем, да је крађа од државе велика глупост; не само велико непоштење него и велика глупост. Велико непоштење, јер ко краде од државе, краде и од онога који нема, тј. коме је продата и последња имовина за порез или ко је узајмио да би се држави одужио. Но и велика глупост; ево како и зашто:

Ко украде од државе тај улази у непријатељство са државом. Он и држава постају као зараћене стране. Он почне мрзети државу и држава њега. Нико толико не говори против државе колико онај ко краде државу. То је заиста за дивљење и за причу. Но то је факат и искуство. Поштен занатлија, коме је бакрач продат за порез државни, не говори толико против државе колико то чини лопов који краде државно благо, или ма какву државну имовину. Јер свак ко краде, омрзне онога од кога краде. Ко краде од државе, омрзне државу, и убрзо он осети, да и држава њега мрзи, тј. да га мрзе сви грађани државе. Он онда све више краде од државе, све више мрзи државу и све гласније виче на државу. Нико заиста толико не виче на државу колико лопов који поткрада државу. Он не зна зашто виче, али га нешто гони да виче на државу. У ствари он се виком на државу брани од државе, од државне мржње, од мржње милиона грађана према њему као лопову државном. Он је усред те мржње као утопљеник усред мора. Иако у држави нико не зна да је он лопов осим њега и Бога, ипак сви грађани државе гледају на њ попреко и осећају мржњу према њему, не знајући ни сами зашто. И он ставља на супрот те мржње своју мржњу. Он виче на државу зато што је крив држави. Том виком он себе објављује као лопова државног. Но то је тајна за чуваре закона и реда у држави. То је рат невидљиви, психолошки, унутарњи. То свак не разуме; но то је јасно за богослова. Држава све више постаје пакао за онога ко краде државу. Зар дакле није глупост красти државу? И мачка се чува од крађе у" кући кад види домаћина присутна, осим ако је слепа. За човека слепило, то је глупост. Само ко је глуп, тај краде у присуству свевидећег Бога, не мислећи о ударцима које не може избећи.

Потонулу лађу извадили људи из дубине морске. При томе послу сви су се намучили, неки осакатили, а неки чак животом платили. Но кад је лађа спасена, сви су се радовали и почели лађу оправљати и уређивати. Но нашли се зли људи, који су почели красти са лађе даске и ексере, точкове и ужета, челичне шипке и синџире; неки су украли степенице, неки чак пробушили бок од лађе да би узели штогод из доњих магацина; други опет покрали електричне лампе и жице. Зар неће таква лађа опет потонула? Поштени путници на лађи мало слуте да су у опасности. Но кад вода груне у лађу и светлост се погаси на лађи, затрубиће капетан и позвати све путнике да помогну спасавати лађу, али - може бити доцкан. И кад буде доцкан, лађа ће поново потонути у дубину морску.

Примени ову слику на историју твоје државе, и страх ће ти укочити руке да не крадеш. Није ли твоја државна лађа била 500 година под водом? Сад је лађа извучена из дубине, а ја ти рекох раније по какву и колику цену. Да не говорим о поднетом труду и зноју и мукама неколиких поколења око спасавања лађе -: војске и војске нашле су смрт у дубини док се државна лађа спасла и поново изашла на светлост Сунца. А број осакаћених, ослепљених, унакажених, пребијених, па број удовица, па сирочади, - ко може све те бројеве сабрати за последњих сто и тридесет година! И како да не буде проклет од Бога и од народа ко ради да државна лађа поново падне у пропаст?

Престани дакле красти, да не паднеш под клетву твораца државе и да не навучеш клетву на наследнике државе, на децу своју. Престани красти, престани красти, престани красти, и врати држави оно што си украо од државе. Чуј заповест Божјег апостола: Ко је крао нека више не краде него нека се још труди и чини добро рукама својим (Ефес. 4, 28).





+ - Буди држави од користи. Не само не кради државу, него буди јој од користи. Подај, подај, помози јој. Ако си до сад поткрадао своју државу, врати двоструко ако нећеш четвороструко као што је учинио непоштени Закхеј кад је осетио страшно присуство Бога и обратио се поштењу. Врати бар двоструко; врати одмах; врати да нико не зна. Знаће Онај који све зна, а народ ће осетити, и сви грађани промениће непријатељски став према теби. И деца твоја биће здрава и напредна.

Ако примаш какву плачу од државе, сматрај да више примаш него што заслужујеш и буди благодаран држави.

Ако позајмљујеш или продајеш нешто држави, не прецењуј и не уцењуј. Него тражи мању добит од државе него што би тражио од појединца.

Ако лиферујеш држави, лиферуј по погодби тачно и часно, и подај нешто више и боље -, а никад мање и горе - него што је погодба.

Ако купујеш за државу материјал у иностранству, не примај лични проценат који ти нуде страни фабриканти и трговци. Јер оно што тобож теби на дар дају, стављају на рачун твоје државе по неким видом. И тако тебе чине лоповом твоје државе. Буди задовољан са путним трошковима и дневницама које ти држава даје, па чак и од овога нешто уштеди и врати држави.

Учини за државу увек више него што те држава плаћа. Само тим вишком мери се родољубље. И само се помоћу тих вишкова може држава одржати и унапредити.

Не износи свој новац из своје државе у туђу државу. Тиме чиниш част туђој држави, а понижење и штету својој. И ово је крађа и проклетство. Она је држава најсигурнија-без обзира на њену величину-где влада највеће поштење. Ти чиниш своју државу несигурном својим непоштењем. Знај, да ако пропадне твоја држава, и ти ћеш пропасти у њој пре него што прескочиш границу и загрлиш свој новац у туђој земљи. Твој живот пропашће у твојој држави, а твој новац у туђој. То је обична освета Вечне Правде, која гледа и види. Безумник чува, а не зна за кога чува, каже непогрешна Књига.

Не прецењуј што дајеш држави; не потцењуј што примаш од државе.

Не наплати две плате за једну услугу држави: крађа је и проклетство.

Не одсеци кришом једно дрво из државне шуме: крађа је и проклетство.

Не заузми и не преори државну земљу: крађа је и проклетство.

Не узми ниједну ствар из државног слагалишта и ниједну пару из државне благајне: крађа је и проклетство.

Ако те држава не ухвати у крађи, ухватиће Онај који је за себе рекао: Ја сам цар над царевима и господар над господарима; моја је земља и ја је дајем коме хоћу. Због множине поштених Бог даје државу једном народу, а због множине непоштених одузима. Ако ти крадеш своју државу, па држава пропадне, нико неће бити крив него ти.

Ко украде један динар од приватног човека, одговара за једну крађу јер је покрао једног човека. Ко украде један динар од државе, рецимо од Југославије, тај је покрао 15 милиона душа те државе. Тај је одговоран за 15 милиона крађа.

Ако су људски судови немоћни да то схвате и казне, казниће Онај који све види, све зна, који државе даје и одузима, који суди по вечној правди, и који кад осуди на вечну робију, онда је робија уистини вечита.

Нека чују дакле и упамте ову реч они који се лакоме на државно добро:

Ко год изврши једну крађу државне имовине, аутоматски је одговоран у Југославији за 15 милиона крађа.





+ - Поштени стварају и држе државу - +

Или како су сељаци шумадијски поштовали и помагали своју државу.

Познато је како је кнез Милош у младости својој служио код неког домаћина газда Аксентија у селу Добрињу. Доцније је Милош постао усташ и војвода и кнез. Као кнез и господар малене сељачке државе сети се Милош свога негдашњег газде Аксентија, па га позове к себи у госте. Када Аксентије дође, кнез Милош га срдачно дочека и задржа дуже времена као свога госта. Па кад су се наразговарали о свему што је било и прошло, поведе домаћин свога госта да му покаже благајну државну. У благајни је лежао разнолик новац, гомиле и вреће сребра и злата и бакра. Задиви се Аксентије видећи толико благо како никад нигде није видео. А кнезу беше мило што се Аксентије тако задиви сабраној и уштеђеној имовини народној. Па хтеде се кнезу да мало искуша овога простог и неписменог сељака (какав је и он био), па му рече:

- Газда Аксо, чиниш волико, много си ти мени добра учинио кад сам служио код тебе. Не знам како да ти се одужим. Него ево узми од овога блага колико та драго.

Аксентије се мало замисли, погледа у оне гомиле државнога блага, очи му заводнише од суза, па ће рећи кнезу:

- Господару, ово је заједничко благо целог народа. Па кад би свак одавде узео колико би хтео, брзо би тога блага нестало. Одавде се не узима него се овде додаје.

И рекавши ово, узе кесу иза појаса, раздреши гајтан, па извади два сребрна цванцика и баци на ону гомилу.









- преузето из " Мисионара " -














- на фотографији - Свети владика Николај Велимировић у Америци .

субота, 1. јануар 2011.

Demokratija za početnike


Demokratija je kad se ja popnem na vrh zgrade i pišam po vama, a možete i vi po meni.



Demokratija je kada se dva vuka i jedna ovca dogovaraju šta će imati za večeru.



Demokratija je društveno uređenje u kome je broj lobanja važniji od broja mozgova.



Demokratija je kada nekompetentna većina bira korumpiranu manjinu.



Demokratija je kad ima pravo na mišljenje i onaj koji nije sposoban za isto.



Demokratija je kada dve budale preglasaju jednog pametnog. Pametniji popušta da bi budale i ludaci vladali svetom.



Politički sistem u kome se pametni osećaju kao budale (jer ne mogu biti izabrani na demokratskim izborima), a budale kao pametni (jer su izabrani na demokratskim izborima). Omogućava vladavinu budalama po principu većine glasova (budala je uvek više).



Demokratski princip ugnjetava prava onih koji su pametniji, talentovaniji, marljiviji, i dovodi ih zavisan položaj od tupave volje glupih, nenadarenih i lenjih, zato što su takvi, u društvu, uvek u većini.



Demokratija je uverenje čopora majmuna da se oni za nešto pitaju.



Demokratija je moderno robovlasničko društvo.



Demokratija je ono kad te neko pošalje u tri lepe a ti odeš gde hoćeš!



Demokratija je globalna javna kuća u kojoj je sida uzela maha.



Usavršen totalitarni sistem u kome navodno sve možeš a u stvari ne možeš ništa. Dizajniran da običnom čoveku pruži lažnu nadu da će uspeti u životu.



Demokratija je kad svi imaju pravo na svoje mišljenje, ali ako ne misliš kao MI ("demokrate") onda si antidemokrata, retrogradna ili poražena snaga, koju bi trebalo zabraniti.

Homo oeconomicus


"Srbija mora da odustane od epske borbe za status Kosova i ideje da na tome insistira vekovima. U fokus treba staviti život Srba na Kosovu...

Sbija mora da se oslobodi BALASTA, formulisanog preambulom Ustava, koja Kosovo definiše kao mitsku temu."





Он се код нас појављује као резултат психолошког процеса који је изазвао осушење душа, довео до истрошености основа које су водиле народ до 1918. и као радикални прималац спољних орјентација, некада европско-руских, а сада руско-европских.



У том типу човека је више или мање умро хришћански Бог, његова религија и његова етика. Тај човек сматра да може да живи и без икаквог сећања на Карађорђа, Вука, на мртве у Балканском и Светском рату. Чист БАЛАСТ за њега је свако помињање Св. Саве, Дечана, Штросмајера, Доситеја, Његоша. Он не види потребу југословенске државне заједнице београдског човека, самосталне културе те заједнице.

Домовина постаје непотребна, претешка обавеза; однос према човеку је сведен на међусобно уговорено стање о узајамно измиреним услугама; слобода тога човека ограничена је само притиском других. Срећа и благостање његовог друштва засновано је на објективним условима које даје рационална и диктатурна организација најјаче материјалне силе у друштву; циљеви човекова живота сведени на техничку службу у тој организацији; душевност ограничена на биолошку функцију; динамичност убеђења потребна једино за рушење старог.

Прошлост је прошла и зато не постоји; садашњост је запрека за организовану будућност; будућност је све што служи организацији најјаче силе у друштву. Све друго је запрека. Бог непотребан, човек може све. Човек према томе може створити, без ичије помоћи срећу и благостање и своје и осталих људи ако се пре свега ослободи своје прошлости.



На тој грубо наговештеној, не идејној него психолошкој, раскрсници престаје београдски човек и настаје човек нове необеоградске животне орјентације: човек ампутиран од домовине и њених етичких веза, човек који је сам са својим егоизмом на свету и који се у првом страху од самог себе, од своје сопствене хладноће и спремности на све, хвата прве економске механичке идеје која му даје довољно ралога за његов нови слободни став.



Владимир Велмар-Јанковић, "Поглед с Калемегдана" (1938)

Njegovo veličanstvo- gradjanin


Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti čovečijih postupaka, recimo, sveca i razvranika, pa će nam poredjenje uskoro biti razumljivo.



Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži.



Gradjanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini izmedju ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati zanosu ni askezi, nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen- naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetlosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi Bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini izmedju krajnosti u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima.



Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog Ja, a gradjanin ništa više ne ceni nego svoje Ja (koje je, doduše, razvijeno samo rudimentalno), i prema kome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom- stiče mirnu savest, umesto naslade- prijatnost, umesto slobode- udobnost, a umesto smrtne vatre- ugodnu temperaturu.



Zbog toga je gradjanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti glasanje.



"Stepski vuk", Hese

Milos Crnjanski-Lament nad Beogradom



Jan Majen i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: " Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi šapuće: "Cadavere!"
Treći: " Les, les,les."
Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po meni došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: " Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"
A viču i francusko "tout passe".
I naše " prošlo".
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagren pasti na me kao kiša.
LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću " nao, nao, nao"
i naše " ne, ne".
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura što je tako silne bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
Pa krešti njino " ombre, ombre". -
i naš "grob" i "mrak".
Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, ti i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.