четвртак, 28. април 2011.

Zoran Radosavljević


1999. - U vazdušnom duelu dva jugoslovenska "Miga 29" protiv 24 agresorska aviona, poginuo je pilot major Zoran Radosavljević, prva žrtva među našim pilotima od početka agresije NATO na Jugoslaviju. Pošto je, kao i Radosavljević, prethodno lansirao projektile na neprijateljske aparate, izbegavši pri tom tri rakete - major Nebojša Nikolić morao je da iskoči iz kabine kad je njegov avion pogođen. Jugoslovenski mediji objavili su da su tog dana piloti i Protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije oborili četiri borbena aviona NATO.

Mizar - Konstantinopol [official video]

Ношња Белих Срба из Бојке/Ukrajine


Ношња Белих Срба из Бојке/Ukrajine
(опанци,антерија, гуњ, јелек, оглавље,кабанице,сребрњаци )
Бојка или Бела Србија је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. Он у свом делу каже: „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка)... Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“

Ни до данашњих дана, историчари не могу да се сложе на ком подручју су живели Порфирогенитови некрштени Срби, као ни то, где се заправо налазила земља Бојка. Док већина (углавном слависти) сматра да је реч о полабским Србима, а Бојка заправо Чешка (што се и закључује на основу извора Константина Порфирогенита), дотле део алтернативних српских, као и део страних историчара, је склонији да тврди како се Бојка заправо налази на простору Шумовитих Карпата (и данас постоји област Бојка на том подручју). Самим тим, пишчеви некрштени или Бели Срби су заправо насељавали источно Закарпатје.

Албански заробљеници у Београду 1912.


Албански заробљеници у Београду 1912. за време Првог балканског рата. Фотографија немачких (или аустријских) новина.
Оригинални коментар на немачком: "Gefengenenmarsch 1912: Während des Balkankrieges führen serbische Truppen gefengene Albaner durch Belgrad."-"Заробљенички марш 1912:Током Балканског рата, српске трупе спроводе заробљене Албанце кроз Београд".

КАД СУ ТУРЦИ ГОВОРИЛИ И ПИСАЛИ СРПСКИ


Турци су у Отоманском царству говорили српски- био је то један од четири Турци су у Отоманском царству говорили српски- био је то један од четири званична језика и користио се за дипломатске и војне ствари.Персијски је коришћен за поезију, арапски за питања вере, а турски- само на пијацама у свакодневном животу.

Ево примера за Турчина Сулејмана Величанственог који чита српски:

U vreme vladavine Petra IV Rareša (1526-1538. i 1541-1546) Moldavija je doživela nekoliko poraza od Turske. Posle upada sultana Sulejmana Veličanstvenog 1538. godine, počelo je mešanje Turske i u unutrašnje poslove Moldavije....
Supruga Petra IV Rareša, "Gospožda Jelena", kćerka poslednjeg srpskog despota od roda Brankovića - Jelena Branković je pomagala suprugu i u diplomatskoj korespondenciji.

O tome svedoči beleška moldavskog pisca Grigora Urekea, koji je drugom polovinom tridesetih godina 16. veka zabeležio:

"Petar Rareš dogovori se sa svojom ženom Jelenom da sultanu Sulejmanu, turskom caru, pošalje pismo sa velikim molbama da bi se sažalio na njega i oprostio mu savijajući glavu pod carevu sablju i da bi poslao pismo Janošu (Zapolji) mađarskom kralju, kako bi mu ovaj dozvolio da napusti zemlju i ode u Carigrad i služi na carevoj Porti. I pošto je Jelena znala srpska slova, ona napisa pismo caru, sa mnogo srdžbi i žalbi."
Poznat i kao Kanuni (Zakonodavac) zbog mnoštva zakona koje je doneo, sultan Sulejman I Veličanstveni upisao se u istoriju i kao osvajač Beograda 1521. godine.
Bio je vrlo obrazovan vladar i govorio je četiri jezika: srpski, arapski, persijski i čagataj (najstariji oblik turskog jezika).

У данашњој Турској пронађен је четворојезични речник из 15 века:
Персијско/арапско/српско/грчки речник

U Turskoj je počela da se emituje nova serija Sulejman Veličanstveni, u kojoj glavnu ulogu tumači plavooki glumac dinarske gradje, verovatno potomak nekogs srpskog janičara.

interjvu sa Dragoslavom Milosavljevicem. predsednikom društva "Inat"…
“- Наша историја прећутала је да су на просторима турске империје у службеној употреби била чак четири језика: турски (за свакодневне разговоре), арапски (језик религије јер је њиме написан “Куран”), затим персијски (књижевни језик) и – српски, као језик дипломатије и војске. И султани су говорили српски јер се сматрало да само необразовани не говоре овај језик.”

“- Jедном сам рекао једном професору из Анкаре да је довољно што су нас јахали више од 400 година, а он ми је одбрусио: “Питање је ко је кога ту јахао, ви Срби сте имали извршну власт као велики везири, какви султани!”

Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!

MIlioni Srba u Turskoj

Апсолутно су свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у Србији!
Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била... - напомиње Драган Милосављевић

- Ако вам је фрапантна бројка од три милиона у Истанбулу, шта рећи на податак да је то тек трећина од укупног броја колико их је у Турској?! Говоримо о девет милиона душа, а то није моја претпоставка, већ податак, нешто о чему се овде ћути..Наиме, према његовим речима, за овдашње власти ти људи никада нису били сматрани српским исељеницима због „догме да су Срби само они православне вере".

- Обилазећи својевремено једну од највећих истанбулских општина Бајрам паша и разговарајући са људима који у њој живе, а 90 одсто од 350.000 колико их има је нашег порекла, пришао ми је човек да ми поносно каже да су се његови некада давно презивали Караџић и да зна коју су славу славили, да са генерације на генерацију преносе српски језик и да му никада неће бити јасно због чега не може да буде оно што смо поменули - Србин муслиман?! Разговарао сам са људима који потенцирају да су из: „Аски Србистана", што у преводу значи: Старе Србије. Питам их знају ли одакле су тачно пореклом, а они углас: „Скопље" - наставља да нас шокира наш саговорник

Nikolaj Nikolajevič Rajevski


Glavni junak u romanu Ana karenjina poginuo u Srbiji...
Nikolaj Nikolajevič Rajevski (pukovnik) potiče iz ugledne porodice. Bio je unuk proslavljenog generala Nikolaja Rajevskog, heroja Otadžbinskog rata 1812, (protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig ovekovečio je Lav Tolstoj u romanu „Rat i mir“) po kome je i dobio ime.
Pukovnik Rajevski je poslužio slavnom ruskom piscu Lavu Tolstoju kao prototip za glavni lik Vronski u njegovom delu „Ana Karenjina“. Nastavak Tolstojevog romana Ana Karenjina, romantična priča o oficiru koji, posle nesrećne ljubavi odlazi u Srbiju, da potraži novi smisao života. Na kraju romana "Ana Karenjina", veliki pisac je svog junaka poslao u Srpsko-turski rat. Ali, nikada nije saznao šta se s njim dogodilo.
A prava dragocenost su četiri pisma pukovnika Rajevskkog iz 1867. godine prilikom njegovog prvog dolaska u Srbiju. Prvo pismo od 15. maja po starom (30. maja po novom kalendaru) datirano je iz Čačka, dok je potonje od 2/14. juna poslao iz Beograda. Sva je pisao na francuskom jeziku i sva su upućena ministru srpske vojske pukovniku Blaznavcu. Za putovanje u Srbiju i Bosnu u specijalnu misiju odabrao je Rajevskog niko drugi nego ruski car Aleksandar Drugi, a instrukcije dao ministar vojni Miljutin, u Srbiji ga prihvatio srpski ministar Blaznavac.
Devet godina kasnije, drugi dolazak pukovnika Rajevskog je 1876., kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Sa sobom je doveo priličan broj ruskih dobrovoljaca (3000-5000).
Prvu bitku na tlu Srbije Rajevski je vodio za selo Moravac, dok je najslavnija pobeda na moravskom frontu bila bitka na Šumatovcu, gde su nebrojeni napadi bili od Turaka ali su svi odbijeni. Ipak na moravskom ratištu tih dana izginulo je oko 9 hiljada srpske vojske (kao i bar 31 ruski oficir) i više od 15 hiljada turske vojske.
Odlučujuća bitka za Adrovac bila je i kobna za pukovnika Rajevskog. Turska vojska je započela napad 20. avgusta (1. septembra po novom) koji je trajao od 8 sati ujutro do kasnih večernjih sati. Turci su celo pre podne sa teškom artiljerijom napadali srpske položaje. Po početku bitke general Černjajev je odmah izašao sa štabom na Prćilovački vis. U ranim popodnevnim časovima general Černjajev šalje odred pukovnika Rajevskog kao podršku u Gornji Adrovac. Već negde oko 17 časova glasonoša donosi vest od komandira baterije poručnika Šamanovića, generalu Černjajevu da je pukovnik Rajevski „ovog časa poginuo od neprijateljskog puščanog zrna“. Svega 16 dana bilo je dovoljno da se upiše u istoriju Srbije.
Na mestu gde je poginuo u Gornjem Adrovcu podignuta je crkva Sveta Trojica, u narodu poznata kao šarena crkva ili crkva ljubavi, ruska crkva. Mesto za gradnju crkve otkupila je srpska kraljica Natalija, a da je izgradnju platila grofica Marija, snaha pukovnika Rajevskog

ЈЕЛЕНА ОД СРБИЈЕ


Рашка принцеза и мађарска краљица
ЈЕЛЕНА ОД СРБИЈЕ
Јелена се удала за слепог краљевића Белу Слепог Арпадовића – касније краља Белу ИИ – који је још као петогодишњи дечак заједно са својим оцем био ослепљен по наређењу тадашњег угарског владара Коломана, иначе Белиног рођеног стрица. Присећала се Јелена речи свог оца, српског великог жупана Уроша И, и његових савета уочи одласка из Раса.
„Пред Угрима не смеш да покажеш страх јер си пропала.Поред оног слепог, који ће ти бити муж и краљ, ти ћеш у стварности бити и краљ и краљица. Прво, мораш родити синове и постати Угарка. Затим, владај како Угари владају – одлучно, и ако треба – сурово.” Прозвали су је Илона (Јелена на мађарском). Јелена се тешко навикла на нову породицу и на непрегледну панонску равницу. Често је сањала рашка брда свог детињства. Чинило јој се да су јој плаве очи посивеле од дунавских магли и од стрепње од ножа или отрова на двору.
Сећала се и оног давног дана који је остао упамћен и у хроникама. Било је то почетком 1132, годину дана након њеног венчања.
На краљичин подстицај у Араду је сазван угарски сабор на који су дошли сви великаши, како присталице краља Беле II Слепог, тако и његови потајни непријатељи. Пред свитање није могла да спава. Знала је да нови дан значи дан одлуке. Тог јутра дрхтала је од хладноће – или је то можда био страх. „

Срећа да су ту, на двору, били и њени Срби, предвођени њеним младим и одлучним братом Белошем. Били су јој потребни тог дана на сабору. У угарској хроници из тог доба приповеда се да, кад се окупио сабор и кад је краљ Бела Слепи сео на престо, појавила се и краљица Јелена са својим малим сином (већ је родила наследника, принца Гезу) и обратила се сабраном скупу:
„Чујте сви наши верни племићи и пучани, стари и млади, богати и убоги, чујте! Свакоме је од вас Бог уделио вид.Зашто је краљ и господин наш лишен очију? Ко је починио то зло? Кажите ми и осветите нас, погубите кривце!”

На то скочи огорчени народ – без сумње Јеленини људи који су већ унапред били припремљени – и похваташе ону „господу која бејаху некад саветовали да се Бела ослепи”. Неке погубише на лицу места, а друге бацише у кладе и ланце.

Тако изгибе шездесет и осам угарских великаша, а њихове породице беху лишене свих поседа. Од тог дана Угари су почели да поштују краљицу Јелену.

Краљ Бела II и Јелена имали су четири сина: Гезу, Ладислава, Стефана и Алмоша и кћерке Софију и Гертруду. Обе кћери умрле су младе, а најмлађи син (Алмош) још као дечак.

За време краљевања Беле и Јелене, Угари су заузели део Далмације и градове Сплит, Трогир и Шибеник. Јелена је у мираз свом мужу донела део Босне који су Угари звали Рама. На сабору у Острогону 1136. године Бела и Јелена прогласили су свог сина Ладислава за херцега од Раме.

Barone di Ust, cittá in Transilvania

2009 godine na pesmi evrovizije mnogi su se iznenadili cuvsi predstavnicu Moldavije ,naime prateca grupa je nastupila u narodnoj nosnji i etno ritmu iz koji kao da je dosao iz Srbije i Sumadije .
Da bi bolje razumeli otkud tolika slicnost trebalo bi da se zna kako su nekad srbi nazivali Moldaviju za nase prece to je bila zemlja koju su zvali Bogdanska i Karabogdanska .A narod je bio Basarabi ili Karabogdanci .A taj naziv Besarabi je u slobodnom prevodu znacio Bes-Srbi .Prve informacije o Moldaviji u srpskim tekstovima pominju se u "Žitiju Stefana Lazarevića", koje je 1435. godine napisao Konstantin Filozof. I u drugim srpskim srednjovekovnim spisima Moldavci se pominju kao Basarabi i Karabogdanci, a njihova zemlja kao Basarabina zemlja, Moldavska zemlja, Bogdanska zemlja, Karabogdanska itd.
U srpskim narodnim pesmama kao što je "Dioba Jakšića", pominje se Karabogdanska.
U prvoj polovini 17. veka Ivan Gundulić u "Osmanu" opisuje Hotinsku bitku koja se odigrala na Dnjestru u Basarabiji 1621. godine, između Poljaka i Turaka i tu govori i o Bogdancima i o njihovoj zemlji Bogdaniji.

Interesantno je da je Moldova kao poseban region nastao tek u 14.veku.....kad su austro-ugari želeli Vojnu krajinu da ih štiti od Tatara..Naziv je ova oblast dobila po reci Moldovi koja teče kroz Bukovinu

Prvim se vojvodom (srpska titula) naziva Dragoš iz Maramureša..bas onog dela današnje Rumunije gde i dalje žive Sarbi... igraju sarbska kola .....Doselio se u godini srpskog Boja na Kosovu i vladao u Bukovini,,verovatno je on napravio vojnu krajinu.
U dubrovačkoj hronici iz 1601. Dragoš ije “barone di Ust, cittá in Transilvania” (“Baron of Hust, a town in Transylvania”)
.a pravi osnivač je Bogdan iz Maramureša, doseljenik sa Balkana, iako je treći-četvrti vojvoda po redu

Vikipedija citira da je iz oblasti Vranja i da je doveo toliko ljudi da su se devet meseci preseljavali..

Treba dodati i to da se mosti najvece srpske svetiteljke sV Petke nalaze danas u glavnom gradu moldavije Jasiju.

"Нова Србија"


Област је добила име по Србима који су се населили 1752. године у Русију из Аустријског царства (углавном са територија данашње Војводине). Руске власти су дале српским насељеницима земљу и дали јој име Нова Србија. У новој домовини су Срби основали многа села са истим именима као и у старој. Многа од тих села су и до данас задржала старе називе, али становници су данас порусизовани Срби.

Српски досељеници нису подизали сопствене школе, али су дизали цркве. било их је тридесетак, а налазиле су се под јурисдикцијом Кијевске митрополије Руске православне цркве. Касније су биле прикључене Перејенославеноборипољско ј епархији. У Новој Сербији је био подигнут и српски манастир. За архимандрита је био одређен калуђер Софроније, који је избегао из Србије

Примери назива села у Новој Србији, која се јављају и у Панонској низији (у Војводини и другим регионима) су:

* Сомбор (Дикивка), по Сомбору у Војводини
* Сентомаш, по Сентомашу, данашњем Србобрану у Војводини
* Сланкамен, по Сланкамену у Војводини
* Вршац (Нестеривка), по Вршцу у Војводини
* Суботица (Мала Аџамка), по Суботици у Војводини
* Мошорин (Некрасивка), по Мошорину у Војводини
* Сента (Могилово), по Сенти у Војводини
* Кањижа (Три Барјаки), по Кањижи у Војводини
* Мартонош (Јермина Балка), по Мартоношу у Војводини
* Панчево (Ољховатка), по Панчеву у Војводини
* Надлак, по Надлаку у Румунији
* Турија, по Турији у Војводини
* Владимировац, по Владимировцу у Војводини
* Вуковар, по Вуковару у Славонији
* Фелдвар, по Велдвару или Фелдварцу, данашњем Бачком Градишту у Војводини
* Чонград (Andrusivka), по Чонграду у Мађарској
* Земун (Плахтијивка), по Земуну, данас делу Београда, Централна Србија
* Вараждин (Протопопивка), по Вараждину у Славонији
* Ковин, по Ковину у Војводини
* Вилагош (Деријивка), по Вилагошу, данашњој Ширији у Румунији
* Бечеј (Усикивка), по Бечеју у Војводини

ТРЕБА ЗНАТИ!!!


Први сателитски пренос видео сигнала 1963. између Европе и Северне Америке садржао је слику Белог анђела из Милешеве међу првим кадровима који су представљали поздрав Европљана према Американцима. Нешто касније, исти сигнал је био послат у свемир према могућим ванземаљским облицима живота. Бели анђео је одабран и за ову прилику јер је постао широм света препознат као симбол свеколиког мира.
Бели анђео је део композиције Мироносице на Христовом гробу из цркве Вазнесења Христовог манастира Милешеве и спада у најпознатије фреске Србије али се убраја и у велике домете европског сликарства. Сматра се једним од најлепших радова српске и европске уметности средњег века.

Srbin kompozitor hrvatske himne...


Srbin kompozitor hrvatske himne...
Јосиф Руњанин је рођен у Винковцима, у тадашњој Хабзбуршкој монархији али је пореклом из Лознице . Породица се одатле прво преселила у Бијељину, затим у Славонију а на крају у Срем.
Јосиф Руњанин је познат по својим делима Радо Србин иде у војнике и Лијепа наша домовино, која је данас химна Републике Хрватске.
Као кадет у Глини, нашавши се у друштву илирских родољуба, компоновао је 1846 мелодију на текст Антона Михановића, коју је први хармовизовао В. Лихтенегер (Sbirka različitih četveropjevah mužkoga sbora II Zagreb 1862.) Према изјави Руњаниновог братића Николе Руњанина мелодија је „исхитрена“ према мелодији једне италијанске песме, Кухач је касније нашао да је то врло слободна прерада дуета из трећег чина Доницетијеве опере Лучија од Ламермура.
Приликом изложбе Хрватско-славонског господарског друштва 1891. у Загребу певана је као „хрватска химна“, под насловом Лијепа наша домовина.

SRBIJA- BAŠTA BALKANA


Godina 1908.
SRBIJA- BAŠTA BALKANA
Tako izveštava svoje čitaoce o Srbima u Srbiji i Crnoj Gori autor duge ilustrovane studije Feliks J. Koh na engleskom jeziku u "The National geographic magazine", meseca novembra,Vol. XIX, No. 11
Srbija je, priblizno, velicine Vermonta i Novog Hempsira zajedno ( približno 54.000 km2,), dok je Crna Gora velicine tri Roud Ajlenda (priblizno 13.000 km2)...
OBE ZEMLJE SU NASELJENE SRBIMA, .... U periodu od XII do XIV vijeka kraljevstvo Srba je zauzimalo i Bosnu, Albaniju, Makedoniju, Tesaliju, dio Bugarske i sve grcke otoke osim Atike i Peloponeza. Kad su Turci osvojili zemlju, grupa Srba se povukla u planine sada poznate kao Crna gora...
Srbija ima populaciju od oko 2.600.000, a Crna Gora oko 250.000 stanovnika.
Srbija je poljoprivredni El Dorado...sreo sam najmanje sest zemljoradnika u Kragujevcu kojima je godisnji prihod izmedju 300 i 500 funti. Svake sezone ima dva prinosa sijena, psenice i jecma, dok kukuruz, zob, konoplje i duvan rastu kao korov! Samo uzgajanjem svinja mogu da se zarade milioni, dok bi uzgajanje konja i stoke na veliko bilo isto toliko unosno...Poljoprivrednici u Srbiji su pristojno obučeni, kao engleski farmeri.»

Ispod slike na kojoj su prikazani stariji seljak i seljanka kako se vraćaju sa pijace, stoji poziv tadašnje redakcije čitaocima "Dođite na odmor u Srbiju".
Srbija je prikladno nazvana, tj.prekrstena u "Raj za siromahe", iako tokom naseg puta sa kraja na kraj te zemlje nismo sreli ni jednog jedinog prosjaka, dok je poljoprivrednih radnika bilo skoro isto kao i malih farmera u Engleskoj. Ali Srbi imaju ljepsi naziv za njihovu rodnu zemlju "Basta Balkana", koja je, nesumnjivo, najslikovitija i najplodnija od svih balkanskih zemalja.

Dalje, kako sa ravnih, mocvarnih obala Dunava zalazite u unutrasnjost zemlje, obradive povrsine postaju bogatije a krajoliko sve ljepsi, iako Srbija nije, kao Bosna, zemlja konfora i bezbjednosti. Ovde morate da se borite sa neravnim, ponekad i opasnim terenima, daleko od zeljeznickih sina, dok neki od seoskih puteva nocu nisu potpuno sigurni.
Govoreći u nastavku o junaštvu Srba kroz istoriju, autor putopisa poziva se na jedinstven spomenik u Nišu – Ćele-kulu, sazidanu od lobanja srpskih ratnika predvođenih Stevanom Sinđelićem, koji su po citatu samog autora poginuli braneći svoju zemlju.

Godine 1915. jedan članak se naročito bavi opisivanjem karakternih i nacionalnih osobina ljudi u Bosni i Srbiji. Beograd je za “Nacionalnu geografiju” u prvim godinama doživeo takav uspon da je zaslužio epitet “manjeg, ali urednijeg izdanja Budimpešte”, dok ga neki turisti čak nazivaju “mali Pariz”.
Za žene po gradovima se kaže da su odane svom domu i rade sve kućne poslove za svoju porodicu: “Ali Srpkinje nikada to neće raditi u tuđim kućama, niti ih možete naći da rade u prodavnicama kao pomoćnice. Ženu koju jedne večeri na balu sretnete u otmenoj pariskoj haljini, sutradan ćete moći videti u obavljanju najtežih kućnih poslova. Srpske žene preziru da budu beskorisne. Kada nije zaokupljena domaćinskim poslovima, ona pomaže u polju ili ide na pijacu. U njihovoj zajednici jednu ženu biraju za predsednika ženske strane kuće.
Svi ostali ženski članovi zajednice moraju doći kod nje na raspodelu posla.”
Vise na :