уторак, 14. фебруар 2012.

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ


ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ - МИЛЕНИЈУМСКА ПРЕВАРА (ако сте осетљивог стомака прескочите читање) Да ли вас је ико икада учио о правом пореклу Валентиновог дана, познатијег као "Дан заљубљених"? Знате ли уопште зашто тога дана требате да практикујете обичај размењивања љубавних порука? Време је да испитамо зашто празнујемо "Дан заљ...убљених", када Библија нигде ни не спомиње да је тај дан део веровања новозаветне Цркве. Одакле онда тај дан? Где налазимо такву праксу у Библији? Одакле смо наследили тај обичај? Да ли је реч о хришћанском обичају? Да ли знате да су пагански Римљани вековима пре Христа славили 15. фебруар, а да се 14. фебруара одржавао разблудни идолопоклонички фестивал у част Луперкуса, "ловца на вукове"? Римљани су тај празник звали "Луперкалија". Исто тако, обичај размењивања љубавних писама и остала традиција у част обоженог херојског ловца из Рима, Луперкуса, били су у старо време повезани са паганском праксом међу тинејџерима да насумице склапају "озбиљне везе" у којима је обично долазило до курвања. Сматра се да су "озбиљне везе" модерна ствар, али није тако. Оне су само обнова једног старог обичаја "који је пренет из римског фестивала Луперкалије у месецу фебруару, у коме су се имена младих жена стављала у кутију, а потом би било извучено име оне 'коју је хтела срећа'", признаје се у одредници "Дан Светог Валентина" у Енциклопедији Американа. Када је Константин учинио хришћанство званичном религијом Римског Царства, црквени кругови су разматрали евентуално укидање тог паганског обичаја. Римљани нису хтели ни да чују за такву могућност! Зато је склопљен компромис да празник и даље остане, али да се из њега избаце простачки и разблудни обреди. Тај празник није постао "хришћански обичај" све до доласка папе Геласија на власт. Већ 496. године овај папа мења дан одржавања Луперкалије и уместо 15. фебруара уводи да се тај празник прославља на дан Светог Валентина, 14. фебруара (стр. 172 у књизи "Обичаји и празници широм света", аутора Лавиније Доблер). Поставља се питање како је тај пагански фестивал добио име "Дан Светог Валентина" и зашто се у данашње време мали голишави Купидон паганских Римљана тако често повезује са 14. даном у фебруару? Зашто млади људи и деца исецају слике срца и шаљу их једни другима на дан у коме се одаје почаст Луперкусу, ловцу на вукове? Како смо дошли до претпоставке да су ти пагански обичаји, који се држе у част једног лажног бога - хришћански? Изворни "Свети Валентин" Валентин је народно име у старом Риму. Родитељи у старом Риму су често давали својој деци то име по чувеном човеку из старог доба. Та чувена личност био је ловац Луперкус. Ко је тај човек и зашто су га безбожни Римљани назвали "Валентин"? Грци су Луперкуса звали "Пан", док су Семити називали Пана "Вал", наводи се у књизи "Класични речници". Пагански бог Вал - кога Библија често спомиње - представља само друго име за Нимрода (чије име је Ђура Даничић превео у Старом завету као "Неврод"). Нимрод беше "добар ловац" (Прва књига Мојсијева 10:9). Код Римљана је ловац Нимрод у ствари Луперкус - ловац на вукове. Још су древни пагани одабрали дан Светог Валентина као славу у част Луперкуса или Нимрода! Зашто су Римљани звали Нимрода "Валентин" и зашто се тај дан у старо време, пре доласка папе Геласија, славио само у Риму? Какву улогу у Нимродовом животу игра стари град Рим? Име Валентин долази од латинске речи "Валентинус". Латинска реч "валенс" дословно значи "бити снажан, јак, моћан, силан" (Код нас у Старом завету израз "силан ловац" у Првој књизи Мојсијевој 10:9 је преведен као "добар ловац", вероватно зато што се придев "силан" учинио нашем преводиоцу синонимом за "добар и успешан", а и претходни стих говори о Нимроду као "силном на земљи"). У старо време била је позната народна изрека о Нимроду да је "силан ловац пред Господом". Нимрод је био народни херој, народни Валентин! Нема сумње о томе да је силни ловац на вукове, Нимрод, изворни Валентин. Али, Нимрод је имао још једно име - "Санктус" или "Санта" - које значи "Свети". Таква титула била је уобичајена за сваког бога-хероја. Зато није никакво чудо што се римска Луперкалија зове "Дан Светог Валентина"! Какве везе има срце са празником у част Нимрода, кога су Феничани и Семити звали "ВАЛ"? Изненађујући одговор лежи у чињеници да су пагански Римљани преузели симбол срца од Вавилонаца. Реч "срце" на вавилонском језику се каже "вал". То јасно можете да видите у библијским конкордансима Стронга и Јанга на енглеском језику. Срце, "вал" је симбол Нимрода или "Вала", Господа Вавилонаца! Убијен у Риму Нимрод - изворни Свети Валентин - био је познат и као "Сатурн", римско-вавилонски бог који се сакрио од својих прогонитеља. Латинска реч "Сатурн" потиче од Вавилонаца који су говорили семитским језиком, а значи "бити сакривен, сакрити се, потајно, кришом". Латинска реч "Сатурн" долази од изворне семитске (хебрејске) речи која се у Старом завету употребљава 83 пута у облику "Сатхар" и "сетхер". Према старој традицији, Сатурн (Нимрод) је побегао од својих прогонитеља и сакрио се у Италији. Апенинске планине су се у старо доба називале "планине Нембродове", односно Нимродове. Нимрод се кратко време крио на подручју где је касније саграђен град Рим. Пре него што је обновљен 753. године, Рим се звао "Сатурниа" - "скровиште Сатурна (Нимрода)". Нимрод је пронађен и убијен за своје злочине на месту где стоји данашњи Рим. Касније су номинални хришћани, за време цара Константина, учинили Нимрода (односно Светог Валентина код римских незнабожаца) црквеним свецем кога су наставили да славе, али сада као хришћанског мученика. Зашто 14. фебруар? Зашто су Римљани одабрали дан 15. фебруара и ноћ 14. фебруара као време за слављење Луперкуса - "Нимрода" у Библији? Не заборавите да су дани у стара времена почињали са заласком сунца! Сматрало се да је Нимрод, односно Вал - бог сунца старих пагана - рођен током зимског сунцостаја (солстиција). У старо доба сунцостај је падао на дан 6. јануар, када се и славио Нимродов рођендан. Како се време доласка сунцостаја касније променило, прослава рођендана бога Вала (Нимрода) померена је на 25. децембар и данас је позната по имену "Божић". По старом обичају мајка и мушко дете долазили су на обред очишћења четрдесет дана након рођења детета. Четрдесет дана након 6. јануара - изворног Нимродовог рођендана - долази 15. фебруар, то јест празник Луперкалија или Дан Светог Валентина који је почињао да се слави 14. фебруара увече. Верује се да се Нимродова мајка Семирамида очистила у тај дан и да се тада по први пут појавила у јавности са својим новорођеним сином. Семирамида и Нимрод су изворни "мајка и дете". Име за римски месец фебруар заправо потиче од речи "фебруа", коју су римски свештеници употребљавали у обредима којима се славио Дан Светог Валентина. "Фебруа" су кожни ремени жртвених животиња које су приношене током обреда очишћења који су се изводили 14. фебруара увече. Појава Купидона Нимрод има још једно име - "Купидон", што значи "жеља" (Енциклопедија Британика, одредница "Купидон"). Сматра се да је, када га је угледала, Нимродова мајка осетила пожудну жељу према свом сину. Нимрод је постао човек кога је прижељкивала - њен Купидон, а касније и њен Валентин (силан ловац)! Верује се да је Нимродова мајка била толико зла да се удала за рођеног сина! Староегипатски споменици садрже урезане записе да је Нимрод (кога су Египћани звали "Озирис") био "муж своје мајке". Када је порастао, Нимрод је постао дете-херој многих жена које су за њим жуделе. Он је био њихов Купидон! Књига пророка Данила описује Нимрода као "љубав женску" (Књига пророка Данила 11:37). У једном енглеском преводу тог стиха стоји реч "Тамуз", име којим су Вавилонци звали Нимрода. Нимрод је код многих жена изазивао љубомору, па су се идоли којима је представљан често називали "идоли од ревности (љубоморе)" (Књига пророка Језекиља 8:5). Ловац Нимрод је такође био Валентин - силан херој - свих тих жена! Стога није уопште чудно што су се пагани сећали свог херојског ловца Нимрода или Вала тако што су једни другима слали љубавне симболе у облику срца 14. фебруара увече, пошто срца симболизују тог човека. Нимрод, син мулат Етиопљанина Хуса (Прва Мојсијева 10:8), постао је права срамота за европске пагане који нису хтели да обожавају једног Африканца! Зато су Нимрода заменили његовим наводним сином, белим дететом по имену "Хорус", које се родило након Нимродове смрти. Ово бело дете постало је у европској традицији "бели Купидон". Крајње је време да испитамо ове будаласте паганске обичаје који су добили лажну етикету хришћанства. Време је да престанемо са овом римском и вавилонском будалаштином - идолопоклонством - и да се вратимо вери Христовој која јее једном заувек дата. Престанимо са тим паганским обичајима који се одржавају у знак сећања на бога сунца Вала (изворног Светог Валентина) и уместо њих почнимо да се учимо ономе што стварно пише у Библији!

недеља, 05. фебруар 2012.

Две категорије људи...


Две категорије људи

Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће... се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.


Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.


Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.


(Старац Пајсије, из књиге "Сузе за свет")

петак, 03. фебруар 2012.

ДАРИВАЊЕ КРАЉА


Некада давно, један баштован је узгојио велику, огромну шаргарепу. Узео ју је, однео краљу и рекао:

- Господару, ово је највећа шаргарепа која је узгојена и која ће икада бити узгојена. Прими је као поклон... од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Краљ је био дирнут, проценио је срце овог човека и, кад се баштован окренуо да иде, рекао:

- Чекај! Ти си очигледно добар домаћин свога имања. Ја поседујем комад земље одмах до твоје. Желим да ти то поклоним као дар, да можеш да га обрађујеш и узгајаш на њему шта желиш.

Баштован је такође био дирнут, чак одушевљен, и отишао је кући радујући се.

Слушао то све један дворски племић са стране и био је задивљен. Рекао је сам себи:

- Ако је ово оно што се добије за једну шаргарепу – шта би се десило ако би краљ примио нешто много боље?

Тако је следећег дана овај племић дошао пред краља водећи прекрасног вранца. Наклонио се и рекао:

- Господару, ја се бавим одгајањем коња, и ово је најлепши коњ који је одгојен и који ће икада бити одгојен. Прими га као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Али краљ је проценио срце овог човека, рекао "хвала", узео коња и једноставно отпустио племића. Овај је био шокиран. И зато је краљ рекао:

- Допусти ми да ти објасним. Баштован је поклонио шаргарепу мени, али ти си вранца поклонио себи.


- + + + -


- Наравоученије :

+ - "Пазите да правду своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од оца својега који је на небесима. Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама да их хвале људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Матеј 6:1-4)

+ - "Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао.



- + + + -



- Ф. М. Достојевски -

ТУЖНА ВЕСТ : УМРО је ЗДРАВ РАЗУМ


Данас жалимо одлазак вољеног пријатеља Здравог Разума који је био са нама многе године. Нико не зна тачно колико је био стар с обзиром да је његова крштеница изгубљена у бирократској црвеној траци.

Он ће бити запамћен по томе што се држао драгоцених лекција:
- Знати када се склонити са кише
- Зашто ко рано рани две среће граби
- Живот није увек фер
- Можда сам ја крив

Здрав Разум је живео по једноставним економским правилима:
- Не троши више него што зарађујеш
- Одрасли, не деца, воде ствари.

Његово здравље је почело нагло да пропада када су уведене добро замишљене али преоптерећујуће регулативе. Извештај о 6-годишњем дечаку оптуженом за сексуално узнемиравање зато што је пољубио девојчицу и о Учитељу који је отпуштен јер је казнио неваспитаног ученика су само погоршали његово стање.

Здрав Разум је изгубио тло под ногама када су родитељи напали наставнике јер раде посао који су они пропустили да ураде у дисциплиновању њихове неваспитане деце.

Пропао је још више кад су школе морале да добију родитељски пристанак да би деци дали лосион за сунчање или аспирин, али нису смели да обавесте родитеље ако је ученица трудна и жели да абортира. Здрав Разум је изгубио жељу за животом од како је црква постала бизнис а криминалци почели да добијају бољи третман од својих жртава.

Здрав Разум је пребијен откад нисте могли да се браните од провалника у сопственом стану и провалник је могао да вас тужи за напад. Здрав Разум се коначно одрекао жеље за животом када је једна жена пропустила да схвати да је кафа која се пуши врућа, просула је у крило и одмах добила огромну надокнаду.

Здрав Разум ће бити испраћен од његових родитеља Истине и Поверења, од његове супруге Дискреције од његове кћери Одговорности и његовог сина Логике. Иза њега остају његова четири полубрата, Знам своја права, Хоћу одмах, Неко други је крив и Ја сам жртва.

Погребу није присуствовало много њих јер је врло мало њих схватило да је отишао.

КОЈИМ ПУТЕМ ?


+ - Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи ?

+ - Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.

... + - Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.

+ - Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест : ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.

+ - Најзад, ми идемо путем труда и одбране. наш је труд двојак : да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.

+ - Ако неко каже : јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона", ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.

+ - Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година ? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду?


+ - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - +


- Св. владика жички и охридски -
+ - НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - +

ЈА НОСИМ КРСТ ЈАВНО !


- Текст који је пред вама први пут је објављен пре више од 20 година, далеке 1983. године у Православном мисионару. Писма мале Наде показују специфичан вид насиља над децом. Наиме, ради се о ком...унистичком просветном насиљу које је систематски било спровођено над српским народом више од 50 година.


- + + + -


+ - Прво писмо, фебруара 1983. године - +

- Драги издавачи ,

У школи ми се ђаци подсмевају што верујем у Господа и носим крст и неколико иконица у облику привезака. Често се са њима препирем. Многи се праве да верују, али када наставници почну да причају против Бога, они се сви смеју (наравно, кад и не верују!) и сви се окрећу према мени. Ја носим крст јавно и не стидим се. Наставници ништа не смеју да ми кажу, можда зато што сам најбољи ђак. А ја сам навикла да им кажем све у очи и не стидим се.

Једна девојчица која је ишла са мном у школу, на сваку реч је, из навике, псовала Бога. Ја сам је почела грдити, али она ништа на то. После неколико дана ударио ју је ауто на улици. Остала је жива и за то би требало само Господу да захвали.

У цркву одлазим кад год ми родитељи дозволе. Али ни они нису баш побожни, нарочито старији брат, који ме често нервира. Не знам откуд ја да будем изузетак и у кући и у школи. На мојој је страни само један ујак. Он је, нажалост, слеп, па му често читам Свето Писмо и волим да одлазим к њему.

Што је најважније, Бог ми је дао памет и мудрост. Идем на такмичења скоро из свих предмета. Из саобраћаја сам била једина девојчица у општини.

Често ми дође да се побијем са ђацима који ме дирају (врло сам ратоборна), али се уздржим јер знам да ме се ипак и боје, пошто сам највиша и врло јака. Знам да не треба дирати слабијег од себе, па зато често ћутим.

Ја се љутим на своје родитеље што не поштују све обичаје. Покушавала сам и да постим о свим постовима. Али шта ћу кад мајка све готови на масти!

Волим музику, свирам хармонику.

Позајмљујем све књижице о Господу и волела бих да могу да купим још неких књига. Али шта ћу кад родитељи не дају да толико читам!

Молим вас, извините што сам оволико писала. Шта ћу кад немам коме ни да све причам!





- Нада К. - ученица основне школе -



- + + + -


+ - Друго писмо, марта 1983. године - +

- Драга редакцијо !

Поново вам пишем и шаљем вам претплату за ову годину.

Могу вам рећи да је лист више него одличан. Али мени су се због њега у школи створиле компликације.

Када је пошта стигла у школу, директорка ју је однела у своју канцеларију и отворила. Када је видела шта сам добила, позвала је моју разредну. Разредна је рекла како су то моји родитељи наручили, ето, тако, на моје име. Затим је ушла у одељење и рекла да је после часова сачекам пред школом.

Ја сам се зачудила: зашто баш ја? И ђаци су се зачудили: није могуће да је Нада направила проблем! Када је разредна приметила да сви гледају у мене, рекла је да ћемо радити нешто у парку. Али то мене није баш нарочито умирило јер сам мислила: зашто баш ја сама?

Када сам је сачекала, она ме је издвојила и упитала да ли сам наручила какве црквене књиге. Ја сам јој рекла за Светосавско звонце, а и да сам од попа купила Свето Писмо.

- А зашто ће то теби ?

- Треба ми !

- Можеш ли ми рећи зашто ?

- Не могу !

- А због чега не можеш ?

- Па тако.

- Да ли ти родитељи верују ?

- Не.

- Откуд ти сама ?

- Па тако.

- Надо, ја мислим да си ти на погрешном путу.

- А ја мислим, наставнице, да мене од тога Пута не може нико одвратити. Осим тога, вера је законом дозвољена.

- Јесте, али ти си довољно одрасла да можеш све да схватиш. И директорка ће те сигурно позвати.

- Нека ме позове !

Рекла ми је још неку реч, коју тада нисам разумела јер сам се била изнервирала, а после сам је заборавила.

Затим је пришла једна наставница која нас је гледала са стране и, дивећи се мојој висини, рекла разредној:

- Нада те је већ престигла !

Моја разредна је иначе највиша међу наставницама. Тада ми даде пошту и рече да ћемо још неки пут поразговарати. Узела сам књиге и отишла на полигон за тренирање саобраћаја јер се спремам за општинско такмичење. Нервозно сам бацила књиге и гласно рекла:

- Зар она мени да каже у шта ја треба да верујем !

Другови из саобраћајне секције, претпостављајући о чему се ради јер су знали колико сам ја склона вери, почели су ме испитивати. Ја сам им све испричала и били су љути на наставницу скоро колико и ја, јер ме воле, а и председник сам им секције и уједно једина девојчица у општини која се такмичи. Затим дође и наставница Бранка, која води ту секцију, јер је приметила да са мном нешто није у реду, а и она ме много воли. И њој сам све рекла, а она каже да се ништа не секирам јер моју пошту нико не сме да отвара.

После ме је још више погодило када сам сазнала да је разредна рекла мом брату да мајка дође у школу, а ја да не знам. „Зар због тога да ми зове родитеље!“, стално сам мислила. Тога дана ништа нисам могла јести ни пити. Сутрадан сам отишла лекару, а она је једног дечака питала где сам ја. Одговорио је да сам отишла лекару јер сам се претходног дана нешто изнервирала. Стигла сам на неколико часова; и када сам се сагнула да се обујем, она ме је полако ухватила за косу и ја сам се усправила. Насмејала се и упитала ме зашто сам се јуче изнервирала. Ништа јој тада нисам одговорила. Мајка је ишла у школу, разговарале су више од сата, али мати неће баш ништа да ми каже. Није ми чак дала да одем у цркву да купим свећа уочи Задушница, већ је послала брата, а ја ћу с њом, као, да печем колаче. Међутим, ја сам морала да цепам дрва и да намирујем стоку. Не знам више шта да радим! Највише бих волела да ни са ким не разговарам и да радим свој посао. Молим вас, напишите ми бар нешто !...

Извините што сам оволико писала, али моји сада сви спавају; јер, док ово пишем, тачно је петнаест минута до поноћи. Учила сам и тако узела да вам напишем писмо. А не могу да прођем кроз кућу, а да ми старији брат нешто не каже и не наруга се ...


- Довиђења! Нада -


+ + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + +


- Презиме и адресу Наде К, ученице основне школе у једном селу земље Србије, која би многима од одраслих и школованих могла бити учитељица вере и пример њенога здравог исповедања, не објављујемо овде и сада. Читаоци већ схватају због чега - због појединих просветних радника, педагога, који су заборавили, како видимо из потресних и чудесних Надиних писама, да им је позив и дужност да своје ђаке уче, а не да их муче; да децу просвете, а не да јој самозвано и самовласно прете; да децу духовно воде (реч „педагог“ и означава „водитеља деце“!), а не да је од духовних вредности одводе и тиме духовно заводе... Због таквих људи, дакле, и таквих жалосних педагога прећуткујемо остале податке о нашој Нади, малој по годинама, а великој по вери и благодати. Не желимо да им пружимо прилику да још једанпут тероришу душу невинога створења, да се играју инквизитора над незаштићеним дететом, да врше непедагошки и нечовечни притисак на његову савест, да га ударају на душевне и телесне муке... Ко мисли да овим речима претерујемо, нека поново прочита ретке о томе како Нада, ништа нити једући нити пијући, ишчекује нове „мере“, нове претње! И нека не заборави да је Нада девојчица, ученица основне школе! Друга је ствар што је Наду надахнуо исти Дух који је надахњивао и Давида пред Голијатом. Питамо се: колико нас одраслих, пред нашим крупним и ситним директорима, показује и десети део достојанствене храбрости коју је испољила Нада пред директорком и пред наставницом своје школе? И још нешто се питамо: када ће извесни наши суграђани схватити да нема педагогике без етике, просвете без доброте и љубави, а напредности и хуманости без поштовања сваке личности, па и личности детета које им је поверено?

Срећом, нису сви просветни радници самозвани инквизитори и ревнитељи угроженог атеизма, који га овако бране, и то пред ким и од кога? Пред децом и од деце! А не схватају да од такве „одбране“ атеизма не може проистећи ништа друго осим његове сахране... Ми не знамо да ли је Надина наставница Бранка верујућа или неверујућа, али се свакако понела са љубављу и добротом према својој ученици, а то значи - понела се као добар педагог и прави човек. Зато њу ценимо, директорку и „разредну“ жалимо, а нашој Нади се радујемо, за њу се Господу молимо и због ње Му благодарност узносимо.

У Житијима светих описују се живот и подвизи свете Софије (Мудрости) и њених трију кћери: Вере, Наде и Љубави. Наша најмлађа сарадница Нада није само имењакиња свете Наде, кћери свете Софије, него је без сумње и сама духовна кћи свете Мудрости и мала сестра Божанске Мудрости, Христа Господа. Уосталом, све док међу децом у нашем народу расту ученице - исповеднице Наде, и за наш народ - има наде...

Ево напослетку и одговора који смо упутили Нади К, православној хришћанки, сведоку Христове истине и љубави, ученици основне школе у једном селу земље Србије :


+ - ПОБОЖНОСТ ЈЕ СПОЈ СМЕЛОСТИ И СМИРЕНОСТИ - +


+ - Београд, 21. марта 1983. године - +

- Драга наша Надо ,

Помози Бог! Пишући Теби, љубљеном детету Божјем и нашем, желим Ти, служећи се светим речима Светога Писма, благодат, милост и мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега (11 Тим. 1,2).

Оба твоја лепа писма смо примили. Честитамо Ти што ревносно и без бојазни исповедаш пред свима своју православну хришћанску веру и молимо се Господу, који је пробудио и Духом Својим надахнуо Твоју душу и срце, да Те увек чува и штити, води и просвећује у све дане Твога живота.

Шаљемо Ти уз ово писмо и извесне бројеве Православног мисионара, као и неке лепе побожне књиге. Православни мисионар ћемо Ти слати редовно, ако Бог да, као наш мали дар Теби. Све то шаљемо преко Твога свештеника, а не на школу, да будеш поштеђена сувишних непријатности.

Твоја дирљива, искрена и пуна вере писма објавићемо, Боже здравља.

Кад год желиш, или кад год Ти нешто треба, слободно нам пиши - најбоље непосредно Православном мисионару.

Нека Те благослов Божји увек и свуда прати! Али и Ти буди мудра и трезвена, не стиди се вере али и не изазивај друге. Побожност је истовремени спој смелости и смирености.

У кући буди увек добро дете својим родитељима, а у школи добра ученица, и онда нико неће моћи да Ти замери што желиш да будеш и добро дете нашег Оца Небескога, као и верна ученица Божанског Учитеља, Господа нашега Исуса Христа.

Што се тиче поста, пости колико можеш с обзиром на услове у родитељској кући; немој ни ту да изазиваш, али гледај да се свакако причешћујеш кад год можеш. О томе разговарај са Твојим парохом.



+ - Са љубављу у Господу поздравља Те

- јеромонах Иринеј Буловић - ( сада епископ бачки )


+ + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + +