Обраћање команданта Срета Малиновића, пилотима 98. јуришног пука пред борбено полетање Аеродром Лађевци, 24.03.1999.

Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!

Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине, летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха. Али данас, данас вас не водим на један такав лет, данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити. Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну, са хиљаду километара на час. То је привилегија само нас одабраних.
И данас као необројено пута у нашој историји, не наређује наша команда. Србија нас зове анђели моји челични! Иста она у којој проведошмо наше најлепше дане. Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови, наша деца, жене, мајке и очеви.
Не бацајмо љагу на наш образ, нека вас води гесло са наше ратне заставе, заставе 98. Јуришног пука: ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА!
То гесло смо заједнички изабрали, покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам драги моји, да данас нема теже ствари на свету него бити пилот ратног вазздухопловства.
Ни теже ни поносније! Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот.
Обезбедићу вам лет у вечну славу, у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада.
За част професије, за образ отаџбине.

НА АВИОНЕ!

Ne u EU

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske



Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.


Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.


MELANHOLIJA I PRENATRPANOST


Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.


UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU


Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.


Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ - МИЛЕНИЈУМСКА ПРЕВАРА (ако сте осетљивог стомака прескочите читање) Да ли вас је ико икада учио о правом пореклу Валентиновог дана, познатијег као "Дан заљубљених"? Знате ли уопште зашто тога дана требате да практикујете обичај размењивања љубавних порука? Време је да испитамо зашто празнујемо "Дан заљ...убљених", када Библија нигде ни не спомиње да је тај дан део веровања новозаветне Цркве. Одакле онда тај дан? Где налазимо такву праксу у Библији? Одакле смо наследили тај обичај? Да ли је реч о хришћанском обичају? Да ли знате да су пагански Римљани вековима пре Христа славили 15. фебруар, а да се 14. фебруара одржавао разблудни идолопоклонички фестивал у част Луперкуса, "ловца на вукове"? Римљани су тај празник звали "Луперкалија". Исто тако, обичај размењивања љубавних писама и остала традиција у част обоженог херојског ловца из Рима, Луперкуса, били су у старо време повезани са паганском праксом међу тинејџерима да насумице склапају "озбиљне везе" у којима је обично долазило до курвања. Сматра се да су "озбиљне везе" модерна ствар, али није тако. Оне су само обнова једног старог обичаја "који је пренет из римског фестивала Луперкалије у месецу фебруару, у коме су се имена младих жена стављала у кутију, а потом би било извучено име оне 'коју је хтела срећа'", признаје се у одредници "Дан Светог Валентина" у Енциклопедији Американа. Када је Константин учинио хришћанство званичном религијом Римског Царства, црквени кругови су разматрали евентуално укидање тог паганског обичаја. Римљани нису хтели ни да чују за такву могућност! Зато је склопљен компромис да празник и даље остане, али да се из њега избаце простачки и разблудни обреди. Тај празник није постао "хришћански обичај" све до доласка папе Геласија на власт. Већ 496. године овај папа мења дан одржавања Луперкалије и уместо 15. фебруара уводи да се тај празник прославља на дан Светог Валентина, 14. фебруара (стр. 172 у књизи "Обичаји и празници широм света", аутора Лавиније Доблер). Поставља се питање како је тај пагански фестивал добио име "Дан Светог Валентина" и зашто се у данашње време мали голишави Купидон паганских Римљана тако често повезује са 14. даном у фебруару? Зашто млади људи и деца исецају слике срца и шаљу их једни другима на дан у коме се одаје почаст Луперкусу, ловцу на вукове? Како смо дошли до претпоставке да су ти пагански обичаји, који се држе у част једног лажног бога - хришћански? Изворни "Свети Валентин" Валентин је народно име у старом Риму. Родитељи у старом Риму су често давали својој деци то име по чувеном човеку из старог доба. Та чувена личност био је ловац Луперкус. Ко је тај човек и зашто су га безбожни Римљани назвали "Валентин"? Грци су Луперкуса звали "Пан", док су Семити називали Пана "Вал", наводи се у књизи "Класични речници". Пагански бог Вал - кога Библија често спомиње - представља само друго име за Нимрода (чије име је Ђура Даничић превео у Старом завету као "Неврод"). Нимрод беше "добар ловац" (Прва књига Мојсијева 10:9). Код Римљана је ловац Нимрод у ствари Луперкус - ловац на вукове. Још су древни пагани одабрали дан Светог Валентина као славу у част Луперкуса или Нимрода! Зашто су Римљани звали Нимрода "Валентин" и зашто се тај дан у старо време, пре доласка папе Геласија, славио само у Риму? Какву улогу у Нимродовом животу игра стари град Рим? Име Валентин долази од латинске речи "Валентинус". Латинска реч "валенс" дословно значи "бити снажан, јак, моћан, силан" (Код нас у Старом завету израз "силан ловац" у Првој књизи Мојсијевој 10:9 је преведен као "добар ловац", вероватно зато што се придев "силан" учинио нашем преводиоцу синонимом за "добар и успешан", а и претходни стих говори о Нимроду као "силном на земљи"). У старо време била је позната народна изрека о Нимроду да је "силан ловац пред Господом". Нимрод је био народни херој, народни Валентин! Нема сумње о томе да је силни ловац на вукове, Нимрод, изворни Валентин. Али, Нимрод је имао још једно име - "Санктус" или "Санта" - које значи "Свети". Таква титула била је уобичајена за сваког бога-хероја. Зато није никакво чудо што се римска Луперкалија зове "Дан Светог Валентина"! Какве везе има срце са празником у част Нимрода, кога су Феничани и Семити звали "ВАЛ"? Изненађујући одговор лежи у чињеници да су пагански Римљани преузели симбол срца од Вавилонаца. Реч "срце" на вавилонском језику се каже "вал". То јасно можете да видите у библијским конкордансима Стронга и Јанга на енглеском језику. Срце, "вал" је симбол Нимрода или "Вала", Господа Вавилонаца! Убијен у Риму Нимрод - изворни Свети Валентин - био је познат и као "Сатурн", римско-вавилонски бог који се сакрио од својих прогонитеља. Латинска реч "Сатурн" потиче од Вавилонаца који су говорили семитским језиком, а значи "бити сакривен, сакрити се, потајно, кришом". Латинска реч "Сатурн" долази од изворне семитске (хебрејске) речи која се у Старом завету употребљава 83 пута у облику "Сатхар" и "сетхер". Према старој традицији, Сатурн (Нимрод) је побегао од својих прогонитеља и сакрио се у Италији. Апенинске планине су се у старо доба називале "планине Нембродове", односно Нимродове. Нимрод се кратко време крио на подручју где је касније саграђен град Рим. Пре него што је обновљен 753. године, Рим се звао "Сатурниа" - "скровиште Сатурна (Нимрода)". Нимрод је пронађен и убијен за своје злочине на месту где стоји данашњи Рим. Касније су номинални хришћани, за време цара Константина, учинили Нимрода (односно Светог Валентина код римских незнабожаца) црквеним свецем кога су наставили да славе, али сада као хришћанског мученика. Зашто 14. фебруар? Зашто су Римљани одабрали дан 15. фебруара и ноћ 14. фебруара као време за слављење Луперкуса - "Нимрода" у Библији? Не заборавите да су дани у стара времена почињали са заласком сунца! Сматрало се да је Нимрод, односно Вал - бог сунца старих пагана - рођен током зимског сунцостаја (солстиција). У старо доба сунцостај је падао на дан 6. јануар, када се и славио Нимродов рођендан. Како се време доласка сунцостаја касније променило, прослава рођендана бога Вала (Нимрода) померена је на 25. децембар и данас је позната по имену "Божић". По старом обичају мајка и мушко дете долазили су на обред очишћења четрдесет дана након рођења детета. Четрдесет дана након 6. јануара - изворног Нимродовог рођендана - долази 15. фебруар, то јест празник Луперкалија или Дан Светог Валентина који је почињао да се слави 14. фебруара увече. Верује се да се Нимродова мајка Семирамида очистила у тај дан и да се тада по први пут појавила у јавности са својим новорођеним сином. Семирамида и Нимрод су изворни "мајка и дете". Име за римски месец фебруар заправо потиче од речи "фебруа", коју су римски свештеници употребљавали у обредима којима се славио Дан Светог Валентина. "Фебруа" су кожни ремени жртвених животиња које су приношене током обреда очишћења који су се изводили 14. фебруара увече. Појава Купидона Нимрод има још једно име - "Купидон", што значи "жеља" (Енциклопедија Британика, одредница "Купидон"). Сматра се да је, када га је угледала, Нимродова мајка осетила пожудну жељу према свом сину. Нимрод је постао човек кога је прижељкивала - њен Купидон, а касније и њен Валентин (силан ловац)! Верује се да је Нимродова мајка била толико зла да се удала за рођеног сина! Староегипатски споменици садрже урезане записе да је Нимрод (кога су Египћани звали "Озирис") био "муж своје мајке". Када је порастао, Нимрод је постао дете-херој многих жена које су за њим жуделе. Он је био њихов Купидон! Књига пророка Данила описује Нимрода као "љубав женску" (Књига пророка Данила 11:37). У једном енглеском преводу тог стиха стоји реч "Тамуз", име којим су Вавилонци звали Нимрода. Нимрод је код многих жена изазивао љубомору, па су се идоли којима је представљан често називали "идоли од ревности (љубоморе)" (Књига пророка Језекиља 8:5). Ловац Нимрод је такође био Валентин - силан херој - свих тих жена! Стога није уопште чудно што су се пагани сећали свог херојског ловца Нимрода или Вала тако што су једни другима слали љубавне симболе у облику срца 14. фебруара увече, пошто срца симболизују тог човека. Нимрод, син мулат Етиопљанина Хуса (Прва Мојсијева 10:8), постао је права срамота за европске пагане који нису хтели да обожавају једног Африканца! Зато су Нимрода заменили његовим наводним сином, белим дететом по имену "Хорус", које се родило након Нимродове смрти. Ово бело дете постало је у европској традицији "бели Купидон". Крајње је време да испитамо ове будаласте паганске обичаје који су добили лажну етикету хришћанства. Време је да престанемо са овом римском и вавилонском будалаштином - идолопоклонством - и да се вратимо вери Христовој која јее једном заувек дата. Престанимо са тим паганским обичајима који се одржавају у знак сећања на бога сунца Вала (изворног Светог Валентина) и уместо њих почнимо да се учимо ономе што стварно пише у Библији!

Две категорије људи...

Две категорије људи

Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће... се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.


Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.


Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.


(Старац Пајсије, из књиге "Сузе за свет")

ДАРИВАЊЕ КРАЉА

Некада давно, један баштован је узгојио велику, огромну шаргарепу. Узео ју је, однео краљу и рекао:

- Господару, ово је највећа шаргарепа која је узгојена и која ће икада бити узгојена. Прими је као поклон... од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Краљ је био дирнут, проценио је срце овог човека и, кад се баштован окренуо да иде, рекао:

- Чекај! Ти си очигледно добар домаћин свога имања. Ја поседујем комад земље одмах до твоје. Желим да ти то поклоним као дар, да можеш да га обрађујеш и узгајаш на њему шта желиш.

Баштован је такође био дирнут, чак одушевљен, и отишао је кући радујући се.

Слушао то све један дворски племић са стране и био је задивљен. Рекао је сам себи:

- Ако је ово оно што се добије за једну шаргарепу – шта би се десило ако би краљ примио нешто много боље?

Тако је следећег дана овај племић дошао пред краља водећи прекрасног вранца. Наклонио се и рекао:

- Господару, ја се бавим одгајањем коња, и ово је најлепши коњ који је одгојен и који ће икада бити одгојен. Прими га као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Али краљ је проценио срце овог човека, рекао "хвала", узео коња и једноставно отпустио племића. Овај је био шокиран. И зато је краљ рекао:

- Допусти ми да ти објасним. Баштован је поклонио шаргарепу мени, али ти си вранца поклонио себи.


- + + + -


- Наравоученије :

+ - "Пазите да правду своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од оца својега који је на небесима. Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама да их хвале људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Матеј 6:1-4)

+ - "Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао.



- + + + -



- Ф. М. Достојевски -

ТУЖНА ВЕСТ : УМРО је ЗДРАВ РАЗУМ

Данас жалимо одлазак вољеног пријатеља Здравог Разума који је био са нама многе године. Нико не зна тачно колико је био стар с обзиром да је његова крштеница изгубљена у бирократској црвеној траци.

Он ће бити запамћен по томе што се држао драгоцених лекција:
- Знати када се склонити са кише
- Зашто ко рано рани две среће граби
- Живот није увек фер
- Можда сам ја крив

Здрав Разум је живео по једноставним економским правилима:
- Не троши више него што зарађујеш
- Одрасли, не деца, воде ствари.

Његово здравље је почело нагло да пропада када су уведене добро замишљене али преоптерећујуће регулативе. Извештај о 6-годишњем дечаку оптуженом за сексуално узнемиравање зато што је пољубио девојчицу и о Учитељу који је отпуштен јер је казнио неваспитаног ученика су само погоршали његово стање.

Здрав Разум је изгубио тло под ногама када су родитељи напали наставнике јер раде посао који су они пропустили да ураде у дисциплиновању њихове неваспитане деце.

Пропао је још више кад су школе морале да добију родитељски пристанак да би деци дали лосион за сунчање или аспирин, али нису смели да обавесте родитеље ако је ученица трудна и жели да абортира. Здрав Разум је изгубио жељу за животом од како је црква постала бизнис а криминалци почели да добијају бољи третман од својих жртава.

Здрав Разум је пребијен откад нисте могли да се браните од провалника у сопственом стану и провалник је могао да вас тужи за напад. Здрав Разум се коначно одрекао жеље за животом када је једна жена пропустила да схвати да је кафа која се пуши врућа, просула је у крило и одмах добила огромну надокнаду.

Здрав Разум ће бити испраћен од његових родитеља Истине и Поверења, од његове супруге Дискреције од његове кћери Одговорности и његовог сина Логике. Иза њега остају његова четири полубрата, Знам своја права, Хоћу одмах, Неко други је крив и Ја сам жртва.

Погребу није присуствовало много њих јер је врло мало њих схватило да је отишао.

КОЈИМ ПУТЕМ ?

+ - Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи ?

+ - Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.

... + - Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.

+ - Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест : ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.

+ - Најзад, ми идемо путем труда и одбране. наш је труд двојак : да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.

+ - Ако неко каже : јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона", ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.

+ - Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година ? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду?


+ - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - +


- Св. владика жички и охридски -
+ - НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - +