Обраћање команданта Срета Малиновића, пилотима 98. јуришног пука пред борбено полетање Аеродром Лађевци, 24.03.1999.

Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!

Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине, летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха. Али данас, данас вас не водим на један такав лет, данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити. Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну, са хиљаду километара на час. То је привилегија само нас одабраних.
И данас као необројено пута у нашој историји, не наређује наша команда. Србија нас зове анђели моји челични! Иста она у којој проведошмо наше најлепше дане. Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови, наша деца, жене, мајке и очеви.
Не бацајмо љагу на наш образ, нека вас води гесло са наше ратне заставе, заставе 98. Јуришног пука: ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА!
То гесло смо заједнички изабрали, покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам драги моји, да данас нема теже ствари на свету него бити пилот ратног вазздухопловства.
Ни теже ни поносније! Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот.
Обезбедићу вам лет у вечну славу, у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада.
За част професије, за образ отаџбине.

НА АВИОНЕ!

Ne u EU

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske



Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.


Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.


MELANHOLIJA I PRENATRPANOST


Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.


UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU


Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.


Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ - МИЛЕНИЈУМСКА ПРЕВАРА (ако сте осетљивог стомака прескочите читање) Да ли вас је ико икада учио о правом пореклу Валентиновог дана, познатијег као "Дан заљубљених"? Знате ли уопште зашто тога дана требате да практикујете обичај размењивања љубавних порука? Време је да испитамо зашто празнујемо "Дан заљ...убљених", када Библија нигде ни не спомиње да је тај дан део веровања новозаветне Цркве. Одакле онда тај дан? Где налазимо такву праксу у Библији? Одакле смо наследили тај обичај? Да ли је реч о хришћанском обичају? Да ли знате да су пагански Римљани вековима пре Христа славили 15. фебруар, а да се 14. фебруара одржавао разблудни идолопоклонички фестивал у част Луперкуса, "ловца на вукове"? Римљани су тај празник звали "Луперкалија". Исто тако, обичај размењивања љубавних писама и остала традиција у част обоженог херојског ловца из Рима, Луперкуса, били су у старо време повезани са паганском праксом међу тинејџерима да насумице склапају "озбиљне везе" у којима је обично долазило до курвања. Сматра се да су "озбиљне везе" модерна ствар, али није тако. Оне су само обнова једног старог обичаја "који је пренет из римског фестивала Луперкалије у месецу фебруару, у коме су се имена младих жена стављала у кутију, а потом би било извучено име оне 'коју је хтела срећа'", признаје се у одредници "Дан Светог Валентина" у Енциклопедији Американа. Када је Константин учинио хришћанство званичном религијом Римског Царства, црквени кругови су разматрали евентуално укидање тог паганског обичаја. Римљани нису хтели ни да чују за такву могућност! Зато је склопљен компромис да празник и даље остане, али да се из њега избаце простачки и разблудни обреди. Тај празник није постао "хришћански обичај" све до доласка папе Геласија на власт. Већ 496. године овај папа мења дан одржавања Луперкалије и уместо 15. фебруара уводи да се тај празник прославља на дан Светог Валентина, 14. фебруара (стр. 172 у књизи "Обичаји и празници широм света", аутора Лавиније Доблер). Поставља се питање како је тај пагански фестивал добио име "Дан Светог Валентина" и зашто се у данашње време мали голишави Купидон паганских Римљана тако често повезује са 14. даном у фебруару? Зашто млади људи и деца исецају слике срца и шаљу их једни другима на дан у коме се одаје почаст Луперкусу, ловцу на вукове? Како смо дошли до претпоставке да су ти пагански обичаји, који се држе у част једног лажног бога - хришћански? Изворни "Свети Валентин" Валентин је народно име у старом Риму. Родитељи у старом Риму су често давали својој деци то име по чувеном човеку из старог доба. Та чувена личност био је ловац Луперкус. Ко је тај човек и зашто су га безбожни Римљани назвали "Валентин"? Грци су Луперкуса звали "Пан", док су Семити називали Пана "Вал", наводи се у књизи "Класични речници". Пагански бог Вал - кога Библија често спомиње - представља само друго име за Нимрода (чије име је Ђура Даничић превео у Старом завету као "Неврод"). Нимрод беше "добар ловац" (Прва књига Мојсијева 10:9). Код Римљана је ловац Нимрод у ствари Луперкус - ловац на вукове. Још су древни пагани одабрали дан Светог Валентина као славу у част Луперкуса или Нимрода! Зашто су Римљани звали Нимрода "Валентин" и зашто се тај дан у старо време, пре доласка папе Геласија, славио само у Риму? Какву улогу у Нимродовом животу игра стари град Рим? Име Валентин долази од латинске речи "Валентинус". Латинска реч "валенс" дословно значи "бити снажан, јак, моћан, силан" (Код нас у Старом завету израз "силан ловац" у Првој књизи Мојсијевој 10:9 је преведен као "добар ловац", вероватно зато што се придев "силан" учинио нашем преводиоцу синонимом за "добар и успешан", а и претходни стих говори о Нимроду као "силном на земљи"). У старо време била је позната народна изрека о Нимроду да је "силан ловац пред Господом". Нимрод је био народни херој, народни Валентин! Нема сумње о томе да је силни ловац на вукове, Нимрод, изворни Валентин. Али, Нимрод је имао још једно име - "Санктус" или "Санта" - које значи "Свети". Таква титула била је уобичајена за сваког бога-хероја. Зато није никакво чудо што се римска Луперкалија зове "Дан Светог Валентина"! Какве везе има срце са празником у част Нимрода, кога су Феничани и Семити звали "ВАЛ"? Изненађујући одговор лежи у чињеници да су пагански Римљани преузели симбол срца од Вавилонаца. Реч "срце" на вавилонском језику се каже "вал". То јасно можете да видите у библијским конкордансима Стронга и Јанга на енглеском језику. Срце, "вал" је симбол Нимрода или "Вала", Господа Вавилонаца! Убијен у Риму Нимрод - изворни Свети Валентин - био је познат и као "Сатурн", римско-вавилонски бог који се сакрио од својих прогонитеља. Латинска реч "Сатурн" потиче од Вавилонаца који су говорили семитским језиком, а значи "бити сакривен, сакрити се, потајно, кришом". Латинска реч "Сатурн" долази од изворне семитске (хебрејске) речи која се у Старом завету употребљава 83 пута у облику "Сатхар" и "сетхер". Према старој традицији, Сатурн (Нимрод) је побегао од својих прогонитеља и сакрио се у Италији. Апенинске планине су се у старо доба називале "планине Нембродове", односно Нимродове. Нимрод се кратко време крио на подручју где је касније саграђен град Рим. Пре него што је обновљен 753. године, Рим се звао "Сатурниа" - "скровиште Сатурна (Нимрода)". Нимрод је пронађен и убијен за своје злочине на месту где стоји данашњи Рим. Касније су номинални хришћани, за време цара Константина, учинили Нимрода (односно Светог Валентина код римских незнабожаца) црквеним свецем кога су наставили да славе, али сада као хришћанског мученика. Зашто 14. фебруар? Зашто су Римљани одабрали дан 15. фебруара и ноћ 14. фебруара као време за слављење Луперкуса - "Нимрода" у Библији? Не заборавите да су дани у стара времена почињали са заласком сунца! Сматрало се да је Нимрод, односно Вал - бог сунца старих пагана - рођен током зимског сунцостаја (солстиција). У старо доба сунцостај је падао на дан 6. јануар, када се и славио Нимродов рођендан. Како се време доласка сунцостаја касније променило, прослава рођендана бога Вала (Нимрода) померена је на 25. децембар и данас је позната по имену "Божић". По старом обичају мајка и мушко дете долазили су на обред очишћења четрдесет дана након рођења детета. Четрдесет дана након 6. јануара - изворног Нимродовог рођендана - долази 15. фебруар, то јест празник Луперкалија или Дан Светог Валентина који је почињао да се слави 14. фебруара увече. Верује се да се Нимродова мајка Семирамида очистила у тај дан и да се тада по први пут појавила у јавности са својим новорођеним сином. Семирамида и Нимрод су изворни "мајка и дете". Име за римски месец фебруар заправо потиче од речи "фебруа", коју су римски свештеници употребљавали у обредима којима се славио Дан Светог Валентина. "Фебруа" су кожни ремени жртвених животиња које су приношене током обреда очишћења који су се изводили 14. фебруара увече. Појава Купидона Нимрод има још једно име - "Купидон", што значи "жеља" (Енциклопедија Британика, одредница "Купидон"). Сматра се да је, када га је угледала, Нимродова мајка осетила пожудну жељу према свом сину. Нимрод је постао човек кога је прижељкивала - њен Купидон, а касније и њен Валентин (силан ловац)! Верује се да је Нимродова мајка била толико зла да се удала за рођеног сина! Староегипатски споменици садрже урезане записе да је Нимрод (кога су Египћани звали "Озирис") био "муж своје мајке". Када је порастао, Нимрод је постао дете-херој многих жена које су за њим жуделе. Он је био њихов Купидон! Књига пророка Данила описује Нимрода као "љубав женску" (Књига пророка Данила 11:37). У једном енглеском преводу тог стиха стоји реч "Тамуз", име којим су Вавилонци звали Нимрода. Нимрод је код многих жена изазивао љубомору, па су се идоли којима је представљан често називали "идоли од ревности (љубоморе)" (Књига пророка Језекиља 8:5). Ловац Нимрод је такође био Валентин - силан херој - свих тих жена! Стога није уопште чудно што су се пагани сећали свог херојског ловца Нимрода или Вала тако што су једни другима слали љубавне симболе у облику срца 14. фебруара увече, пошто срца симболизују тог човека. Нимрод, син мулат Етиопљанина Хуса (Прва Мојсијева 10:8), постао је права срамота за европске пагане који нису хтели да обожавају једног Африканца! Зато су Нимрода заменили његовим наводним сином, белим дететом по имену "Хорус", које се родило након Нимродове смрти. Ово бело дете постало је у европској традицији "бели Купидон". Крајње је време да испитамо ове будаласте паганске обичаје који су добили лажну етикету хришћанства. Време је да престанемо са овом римском и вавилонском будалаштином - идолопоклонством - и да се вратимо вери Христовој која јее једном заувек дата. Престанимо са тим паганским обичајима који се одржавају у знак сећања на бога сунца Вала (изворног Светог Валентина) и уместо њих почнимо да се учимо ономе што стварно пише у Библији!

Две категорије људи...

Две категорије људи

Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће... се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.


Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.


Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.


(Старац Пајсије, из књиге "Сузе за свет")

ДАРИВАЊЕ КРАЉА

Некада давно, један баштован је узгојио велику, огромну шаргарепу. Узео ју је, однео краљу и рекао:

- Господару, ово је највећа шаргарепа која је узгојена и која ће икада бити узгојена. Прими је као поклон... од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Краљ је био дирнут, проценио је срце овог човека и, кад се баштован окренуо да иде, рекао:

- Чекај! Ти си очигледно добар домаћин свога имања. Ја поседујем комад земље одмах до твоје. Желим да ти то поклоним као дар, да можеш да га обрађујеш и узгајаш на њему шта желиш.

Баштован је такође био дирнут, чак одушевљен, и отишао је кући радујући се.

Слушао то све један дворски племић са стране и био је задивљен. Рекао је сам себи:

- Ако је ово оно што се добије за једну шаргарепу – шта би се десило ако би краљ примио нешто много боље?

Тако је следећег дана овај племић дошао пред краља водећи прекрасног вранца. Наклонио се и рекао:

- Господару, ја се бавим одгајањем коња, и ово је најлепши коњ који је одгојен и који ће икада бити одгојен. Прими га као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Али краљ је проценио срце овог човека, рекао "хвала", узео коња и једноставно отпустио племића. Овај је био шокиран. И зато је краљ рекао:

- Допусти ми да ти објасним. Баштован је поклонио шаргарепу мени, али ти си вранца поклонио себи.


- + + + -


- Наравоученије :

+ - "Пазите да правду своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од оца својега који је на небесима. Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама да их хвале људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Матеј 6:1-4)

+ - "Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао.



- + + + -



- Ф. М. Достојевски -

ТУЖНА ВЕСТ : УМРО је ЗДРАВ РАЗУМ

Данас жалимо одлазак вољеног пријатеља Здравог Разума који је био са нама многе године. Нико не зна тачно колико је био стар с обзиром да је његова крштеница изгубљена у бирократској црвеној траци.

Он ће бити запамћен по томе што се држао драгоцених лекција:
- Знати када се склонити са кише
- Зашто ко рано рани две среће граби
- Живот није увек фер
- Можда сам ја крив

Здрав Разум је живео по једноставним економским правилима:
- Не троши више него што зарађујеш
- Одрасли, не деца, воде ствари.

Његово здравље је почело нагло да пропада када су уведене добро замишљене али преоптерећујуће регулативе. Извештај о 6-годишњем дечаку оптуженом за сексуално узнемиравање зато што је пољубио девојчицу и о Учитељу који је отпуштен јер је казнио неваспитаног ученика су само погоршали његово стање.

Здрав Разум је изгубио тло под ногама када су родитељи напали наставнике јер раде посао који су они пропустили да ураде у дисциплиновању њихове неваспитане деце.

Пропао је још више кад су школе морале да добију родитељски пристанак да би деци дали лосион за сунчање или аспирин, али нису смели да обавесте родитеље ако је ученица трудна и жели да абортира. Здрав Разум је изгубио жељу за животом од како је црква постала бизнис а криминалци почели да добијају бољи третман од својих жртава.

Здрав Разум је пребијен откад нисте могли да се браните од провалника у сопственом стану и провалник је могао да вас тужи за напад. Здрав Разум се коначно одрекао жеље за животом када је једна жена пропустила да схвати да је кафа која се пуши врућа, просула је у крило и одмах добила огромну надокнаду.

Здрав Разум ће бити испраћен од његових родитеља Истине и Поверења, од његове супруге Дискреције од његове кћери Одговорности и његовог сина Логике. Иза њега остају његова четири полубрата, Знам своја права, Хоћу одмах, Неко други је крив и Ја сам жртва.

Погребу није присуствовало много њих јер је врло мало њих схватило да је отишао.

КОЈИМ ПУТЕМ ?

+ - Питају нас, којим путем ви идете и којим путем треба ићи ?

+ - Наш је одговор јасан и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашег народа.

... + - Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.

+ - Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест : ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сјединила и небески увеселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која прво слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.

+ - Најзад, ми идемо путем труда и одбране. наш је труд двојак : да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.

+ - Ако неко каже : јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона", ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.

+ - Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година ? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду?


+ - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - + - +


- Св. владика жички и охридски -
+ - НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - +

ЈА НОСИМ КРСТ ЈАВНО !

- Текст који је пред вама први пут је објављен пре више од 20 година, далеке 1983. године у Православном мисионару. Писма мале Наде показују специфичан вид насиља над децом. Наиме, ради се о ком...унистичком просветном насиљу које је систематски било спровођено над српским народом више од 50 година.


- + + + -


+ - Прво писмо, фебруара 1983. године - +

- Драги издавачи ,

У школи ми се ђаци подсмевају што верујем у Господа и носим крст и неколико иконица у облику привезака. Често се са њима препирем. Многи се праве да верују, али када наставници почну да причају против Бога, они се сви смеју (наравно, кад и не верују!) и сви се окрећу према мени. Ја носим крст јавно и не стидим се. Наставници ништа не смеју да ми кажу, можда зато што сам најбољи ђак. А ја сам навикла да им кажем све у очи и не стидим се.

Једна девојчица која је ишла са мном у школу, на сваку реч је, из навике, псовала Бога. Ја сам је почела грдити, али она ништа на то. После неколико дана ударио ју је ауто на улици. Остала је жива и за то би требало само Господу да захвали.

У цркву одлазим кад год ми родитељи дозволе. Али ни они нису баш побожни, нарочито старији брат, који ме често нервира. Не знам откуд ја да будем изузетак и у кући и у школи. На мојој је страни само један ујак. Он је, нажалост, слеп, па му често читам Свето Писмо и волим да одлазим к њему.

Што је најважније, Бог ми је дао памет и мудрост. Идем на такмичења скоро из свих предмета. Из саобраћаја сам била једина девојчица у општини.

Често ми дође да се побијем са ђацима који ме дирају (врло сам ратоборна), али се уздржим јер знам да ме се ипак и боје, пошто сам највиша и врло јака. Знам да не треба дирати слабијег од себе, па зато често ћутим.

Ја се љутим на своје родитеље што не поштују све обичаје. Покушавала сам и да постим о свим постовима. Али шта ћу кад мајка све готови на масти!

Волим музику, свирам хармонику.

Позајмљујем све књижице о Господу и волела бих да могу да купим још неких књига. Али шта ћу кад родитељи не дају да толико читам!

Молим вас, извините што сам оволико писала. Шта ћу кад немам коме ни да све причам!





- Нада К. - ученица основне школе -



- + + + -


+ - Друго писмо, марта 1983. године - +

- Драга редакцијо !

Поново вам пишем и шаљем вам претплату за ову годину.

Могу вам рећи да је лист више него одличан. Али мени су се због њега у школи створиле компликације.

Када је пошта стигла у школу, директорка ју је однела у своју канцеларију и отворила. Када је видела шта сам добила, позвала је моју разредну. Разредна је рекла како су то моји родитељи наручили, ето, тако, на моје име. Затим је ушла у одељење и рекла да је после часова сачекам пред школом.

Ја сам се зачудила: зашто баш ја? И ђаци су се зачудили: није могуће да је Нада направила проблем! Када је разредна приметила да сви гледају у мене, рекла је да ћемо радити нешто у парку. Али то мене није баш нарочито умирило јер сам мислила: зашто баш ја сама?

Када сам је сачекала, она ме је издвојила и упитала да ли сам наручила какве црквене књиге. Ја сам јој рекла за Светосавско звонце, а и да сам од попа купила Свето Писмо.

- А зашто ће то теби ?

- Треба ми !

- Можеш ли ми рећи зашто ?

- Не могу !

- А због чега не можеш ?

- Па тако.

- Да ли ти родитељи верују ?

- Не.

- Откуд ти сама ?

- Па тако.

- Надо, ја мислим да си ти на погрешном путу.

- А ја мислим, наставнице, да мене од тога Пута не може нико одвратити. Осим тога, вера је законом дозвољена.

- Јесте, али ти си довољно одрасла да можеш све да схватиш. И директорка ће те сигурно позвати.

- Нека ме позове !

Рекла ми је још неку реч, коју тада нисам разумела јер сам се била изнервирала, а после сам је заборавила.

Затим је пришла једна наставница која нас је гледала са стране и, дивећи се мојој висини, рекла разредној:

- Нада те је већ престигла !

Моја разредна је иначе највиша међу наставницама. Тада ми даде пошту и рече да ћемо још неки пут поразговарати. Узела сам књиге и отишла на полигон за тренирање саобраћаја јер се спремам за општинско такмичење. Нервозно сам бацила књиге и гласно рекла:

- Зар она мени да каже у шта ја треба да верујем !

Другови из саобраћајне секције, претпостављајући о чему се ради јер су знали колико сам ја склона вери, почели су ме испитивати. Ја сам им све испричала и били су љути на наставницу скоро колико и ја, јер ме воле, а и председник сам им секције и уједно једина девојчица у општини која се такмичи. Затим дође и наставница Бранка, која води ту секцију, јер је приметила да са мном нешто није у реду, а и она ме много воли. И њој сам све рекла, а она каже да се ништа не секирам јер моју пошту нико не сме да отвара.

После ме је још више погодило када сам сазнала да је разредна рекла мом брату да мајка дође у школу, а ја да не знам. „Зар због тога да ми зове родитеље!“, стално сам мислила. Тога дана ништа нисам могла јести ни пити. Сутрадан сам отишла лекару, а она је једног дечака питала где сам ја. Одговорио је да сам отишла лекару јер сам се претходног дана нешто изнервирала. Стигла сам на неколико часова; и када сам се сагнула да се обујем, она ме је полако ухватила за косу и ја сам се усправила. Насмејала се и упитала ме зашто сам се јуче изнервирала. Ништа јој тада нисам одговорила. Мајка је ишла у школу, разговарале су више од сата, али мати неће баш ништа да ми каже. Није ми чак дала да одем у цркву да купим свећа уочи Задушница, већ је послала брата, а ја ћу с њом, као, да печем колаче. Међутим, ја сам морала да цепам дрва и да намирујем стоку. Не знам више шта да радим! Највише бих волела да ни са ким не разговарам и да радим свој посао. Молим вас, напишите ми бар нешто !...

Извините што сам оволико писала, али моји сада сви спавају; јер, док ово пишем, тачно је петнаест минута до поноћи. Учила сам и тако узела да вам напишем писмо. А не могу да прођем кроз кућу, а да ми старији брат нешто не каже и не наруга се ...


- Довиђења! Нада -


+ + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + +


- Презиме и адресу Наде К, ученице основне школе у једном селу земље Србије, која би многима од одраслих и школованих могла бити учитељица вере и пример њенога здравог исповедања, не објављујемо овде и сада. Читаоци већ схватају због чега - због појединих просветних радника, педагога, који су заборавили, како видимо из потресних и чудесних Надиних писама, да им је позив и дужност да своје ђаке уче, а не да их муче; да децу просвете, а не да јој самозвано и самовласно прете; да децу духовно воде (реч „педагог“ и означава „водитеља деце“!), а не да је од духовних вредности одводе и тиме духовно заводе... Због таквих људи, дакле, и таквих жалосних педагога прећуткујемо остале податке о нашој Нади, малој по годинама, а великој по вери и благодати. Не желимо да им пружимо прилику да још једанпут тероришу душу невинога створења, да се играју инквизитора над незаштићеним дететом, да врше непедагошки и нечовечни притисак на његову савест, да га ударају на душевне и телесне муке... Ко мисли да овим речима претерујемо, нека поново прочита ретке о томе како Нада, ништа нити једући нити пијући, ишчекује нове „мере“, нове претње! И нека не заборави да је Нада девојчица, ученица основне школе! Друга је ствар што је Наду надахнуо исти Дух који је надахњивао и Давида пред Голијатом. Питамо се: колико нас одраслих, пред нашим крупним и ситним директорима, показује и десети део достојанствене храбрости коју је испољила Нада пред директорком и пред наставницом своје школе? И још нешто се питамо: када ће извесни наши суграђани схватити да нема педагогике без етике, просвете без доброте и љубави, а напредности и хуманости без поштовања сваке личности, па и личности детета које им је поверено?

Срећом, нису сви просветни радници самозвани инквизитори и ревнитељи угроженог атеизма, који га овако бране, и то пред ким и од кога? Пред децом и од деце! А не схватају да од такве „одбране“ атеизма не може проистећи ништа друго осим његове сахране... Ми не знамо да ли је Надина наставница Бранка верујућа или неверујућа, али се свакако понела са љубављу и добротом према својој ученици, а то значи - понела се као добар педагог и прави човек. Зато њу ценимо, директорку и „разредну“ жалимо, а нашој Нади се радујемо, за њу се Господу молимо и због ње Му благодарност узносимо.

У Житијима светих описују се живот и подвизи свете Софије (Мудрости) и њених трију кћери: Вере, Наде и Љубави. Наша најмлађа сарадница Нада није само имењакиња свете Наде, кћери свете Софије, него је без сумње и сама духовна кћи свете Мудрости и мала сестра Божанске Мудрости, Христа Господа. Уосталом, све док међу децом у нашем народу расту ученице - исповеднице Наде, и за наш народ - има наде...

Ево напослетку и одговора који смо упутили Нади К, православној хришћанки, сведоку Христове истине и љубави, ученици основне школе у једном селу земље Србије :


+ - ПОБОЖНОСТ ЈЕ СПОЈ СМЕЛОСТИ И СМИРЕНОСТИ - +


+ - Београд, 21. марта 1983. године - +

- Драга наша Надо ,

Помози Бог! Пишући Теби, љубљеном детету Божјем и нашем, желим Ти, служећи се светим речима Светога Писма, благодат, милост и мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега (11 Тим. 1,2).

Оба твоја лепа писма смо примили. Честитамо Ти што ревносно и без бојазни исповедаш пред свима своју православну хришћанску веру и молимо се Господу, који је пробудио и Духом Својим надахнуо Твоју душу и срце, да Те увек чува и штити, води и просвећује у све дане Твога живота.

Шаљемо Ти уз ово писмо и извесне бројеве Православног мисионара, као и неке лепе побожне књиге. Православни мисионар ћемо Ти слати редовно, ако Бог да, као наш мали дар Теби. Све то шаљемо преко Твога свештеника, а не на школу, да будеш поштеђена сувишних непријатности.

Твоја дирљива, искрена и пуна вере писма објавићемо, Боже здравља.

Кад год желиш, или кад год Ти нешто треба, слободно нам пиши - најбоље непосредно Православном мисионару.

Нека Те благослов Божји увек и свуда прати! Али и Ти буди мудра и трезвена, не стиди се вере али и не изазивај друге. Побожност је истовремени спој смелости и смирености.

У кући буди увек добро дете својим родитељима, а у школи добра ученица, и онда нико неће моћи да Ти замери што желиш да будеш и добро дете нашег Оца Небескога, као и верна ученица Божанског Учитеља, Господа нашега Исуса Христа.

Што се тиче поста, пости колико можеш с обзиром на услове у родитељској кући; немој ни ту да изазиваш, али гледај да се свакако причешћујеш кад год можеш. О томе разговарај са Твојим парохом.



+ - Са љубављу у Господу поздравља Те

- јеромонах Иринеј Буловић - ( сада епископ бачки )


+ + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + + - + + +

Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић

Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника.

Пре више од девет деценија завршен је И светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије - каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

МРТВАЧКА ГЛАВА НА ЧЕТНИЧКИМ ОБЕЛЕЖЈИМА - Употреба и њено значење

Од настанка четничке организације па све до Другог светског рата, њени припадници су користили заставе које су као свој симбол имале лобању са две укрштене бутне кости. На заставама се поред овог симбола увек налазио одговарајући, пригодан текст а најчешће је писало „Слобода или смрт“, „С вером у Бога за Краља и Отаџбину“, а понекад назив одреда који је заставу носио. Симбол и текст су урађени у белој док је застава била увек у црној боји. Није могуће прецизније одредити од када нити ко је предложио и одакле уопште овакво решење на четничкој застави. Одговоре на ово питање треба тражити у дубоко укорењеној хришћанској традицији српског народа. Лобања се може наћи као симбол у подножју крста на коме је разапет Христ и симболише Адамову лобању. Место на коме је Исус разапет назива се Голгота, што се преводи као костурница, односно као лобања. Приликом постављања крста на коме је разапет Христ пронађена је Адамова лобања, а од тада се на свим сликама Распећа у подножју крста приказује лобања.

„За краља и отаџбину, слобода или смрт“Разлог због кога је стављена лобања на заставу је исти онај због које се она приказује у дну крста. Представа лобање постављена у дну крста симболише смрт која је побеђена крстом као симболом васкрсења. Лобања на застави симболише смрт (отуда и натпис „Слобода или смрт“) која се побеђује четницима као носиоцима васкрсења српске државе, а тиме и српског народа. Оснивачи четничког покрета, почетком двадесетог века, предвидели су да у предстојећем ослобођењу и уједињењу српске државе и српског народа четници буду народна војничка претеча и претходница.

Треба напоменути да је мртвачка глава као војнички знак била у употреби и у другим војскама Европе. Користили су је Италијани у оба рата, неке енглеске коњичке регименте, Немци, Аустроугари за своје јуришне трупе, Белгијанци...

Уочи рата, 1940. године Команда Краљевске Војске је донела одлуку о формирању четничких јединица као посебног рода војске. Формирано је укупно шест јуришних батаљона. Ови батаљони су били рапоређени по целој територији Краљевине, у Новом Саду, Нишу, Скопљу, Сарајеву, Мостару и на још једној неутврђеној локацији. По неким тврдњама, за команданта новосадске групе постављен је мајор Миодраг Палошевић, у току рата истакнути официр Драже Михаиловића. За те јединице биле су предвиђене реверне ознаке у облику беле мртвачке главе на црним нашивцима. Тада је направљен и специјалан нож-бајонет који је на корицама имао утиснуту мртвачку главу. Овај леп и атрактиван нож је био посебно популаран међу равногорским официрима. На фотографијама из ратног времена види се да је такав нож носио војвода Рачић и многи други високи официри ЈВуО.

Ознаке мртвачке главе носили су на реверима припадици Љотићевог Српског Добровољачког Корпуса. На фотографијама из првих ратних дана често се уочавају ове ознаке, а касније током рата, нису се више користиле. Да ли су у питању исте ознаке, направљене пре рата за припадике четничких јединица или су наменски прављене за добровољце није јасно и то треба тек да се утврди.

Војно четнички одреди у устаничким данима, носили су црне четничке заставе као своје основно војно обележје. Касније, стварањем Југословенске Војске у Отаџбини новоформиране јединице су добијале заставе у југословенским бојама. О тим заставама биће више речи у неком од наредних прилога. Многе јединице се нису одрицале своје старе, црне четничке заставе са којом су кренули у устаничку борбу па је и у каснијем ратном пероду често у била у употреби.

Где су Срби - Ава Јустин, беседа

Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа.

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање.

А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Клетва - Kletva (Ceo Film 2011)

Чуј, Мали човече!

Зову те „мали човек“, „обичан човек“, веле. Кажу, долази твоје време, „ера Малог човека“. („The age of the Common man”)

Ниси Ти тај Мали човече, који то каже, већ Они: потпредседници великих нација, одабране вође радника, преобраћени синови грађанског сталежа, државници и филозофи. Они ти нуде будућност али те не питају за прошлост.

Деценијама већ покушаваш да завладаш Земљом. Од твојих размишљања, поступака, од сада зависи будућност људског рода. Али твоји учитељи и господари не кажу како стварно да размишљаш и какав си, нико се стварно не усуђује да упути никакву критику која би требало да те припреми и оспособи да сам управљаш својом судбином.
Ти си „слободан“ само у једном смислу: ослобођен си од поуке како сам да водиш свој сопствени живот, слободан од самокритике.

Никада нисам чуо како се жалиш: „Ви ме унапредисте у господара нада мном самим и мојим светом. Али ми не рекосте како се то постаје господар над самим собом и не рекосте ми куда сам се ја то погрешно упутио, о чему то погрешно размишљам, где погрешно поступам“.

Ти дајеш властодршцима право да владају „у име Малог човека”, а сам си нем. Дајеш моћнима или злонамерним неспособњаковићима више моћи да те заступају. Прекасно откриваш да увек испаднеш преварен.

Плашиш се да погледаш самог себе у очи, плашиш се критике, Мали човече, као и моћи коју ти обећавају. Не знаш како би требало да користиш ту своју моћ. Не усуђујеш се ни да замислиш да би икада себе самога могао да осећаш друкчијим него какав си сада: слободним уместо погнутим; отвореним, уместо што увек околишаш; себе како водиш љубав усред дана, а не као лопов у тами ноћи. Ти самога себе презиреш, Мали човече.
Кажеш: „А, ко сам то ја да имам сопствено мишљење, да сам одлучујем о свом животу и проглашавам свет мојим?“
Имаш право: ко си ти да полажеш право на свој живот? Ја ћу ти рећи ко си!
О твојим господарима

Од правог Великог човека разликујеш се само у једном: Велики је једном био веома мали човек који је развио у себи једну једину велику способност: умео је да види када мисли и када се понаша као мали.
Велики човек, дакле, зна када је и какав је Мали човек. Мали човек не зна да је мали и плаши се да то сазна. Он скрива своју незнатност и тескобу стварајући илузију о снази и величини, туђој снази и величини. Поносан је на своје велике генерале али не и на самога себе. Диви се мислима које нису у његовој глави, а не онима које је произвео његов мозак. Утолико брже прихвата ствари уколико их мање схвата. А не верује у исправност мисли које најлакше схвата.

Онда сам, нечујно пипајући и опрезно се осврћући, сазнао шта те чини робом:
Ти си сам свој сопствени гонич робова!
Нико други не сноси кривицу за твоје ропство до ти сам. Кажем ти, нико други!
Твоји ослободиоци ти говоре да се твоји тлачитељи зову Вилхелм, Морган, Круп, Форд. Твоји ослободиоци се зову Мусолини, Наполеон, Хитлер, Стаљин.

Кажем ти: можеш постати сам свој ослободилац!
А, када у овом часу треба да ти кажем истину о теби самом, уздржавам се из страха од тебе и твојих стваова према истини. Истина је опасна по живот када се односи на тебе. Истина је спаситељица живота али она постаје опасан плен за сваку хајку. Да није тако, ти не би био оно што си, нити тамо где си.

Мали човек неће да чује истину о себи. Он не жели велику одговорност која му припада и коју има, хтео то или не. Он хоће да остане Мали човек. Он хоће да постане богат или вођа странке, председник ветeрена рата или секретар удружења за неговање јавног морала. Али неће да преузме одговорност за свој рад.

Што мање разумеш, то си више спреман да укажеш поштовање. Хитлера познајеш боље него Ничеа, Наполеона боље од Песталоција, било какакв краљ значи ти више него Зигмунд Фројд.

Да би многи Мали људи остали заједно, да не би изгубили твоје поверење (Великог човека), истински Велики човек мора жртвовати део по део своје величине коју је стекао у дубокој духовној осамљености, удаљен од тебе и твоје свакодневне буке али ипак у блиском контакту са твојим животом. Да би те водио, он мора да отрпи што га уздижеж до висина недостижног Бога.

Мали људи из твоје средине ти кажу отворено да ти и твој живот, твоја деца и твоја породица не значе ништа, да си глуп и покоран и да с тобом свако може чинити шта год хоће. Они ти не обећавају личну, него националну слободу. Они ти не обећавају људско самопоштовање, него респектовање државе. Не личну, већ националну величину. Пошто за тебе „лична слобода“ и „величина“ нису ништа друго до стране, мрачне речи, то ти од речи као што су „национална слобода“ и „интереси државе“ иде на вода на уста као псу кад види кост, и ти им гласно кличеш.

Ниједан од тих Малих људи не плаћа цену стварне слободе коју су морали да плате Ђордано Бруно, Христ, Маркс или Линколн. Они те презиру, они те не воле, јер ти сам себе презиреш, Мали човече. Они те тачно познају, далеко боље него што те познају Рокфелер или торијевци. Они знају за твоје најгоре слабости онако како би их ти сам морао познавати. Они су те жртвовали за симбол, а ти их носиш ка моћи коју имају над тобом. Ти си сам уздигао своје господаре, ти их храниш, иако су, или баш зато што су одбацили све маске.
Рекли су ти јасно и отворено: „Ти си ништавно биће без одговорности и треба то и да останеш.“
Називаш их новим избавитељима и кличеш им: „Хајл, хајл, вива и живео, живео!“

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим...
Страх од Малог човека

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим. Јер од тебе зависи даља судбина човечанства. Плашим те се, јер ни од чега не бежиш толико колико од себе самога. Болестан си, веома болестан, Мали човече. То није твоја кривица али је на теби одговорност да се ослободиш болести. Одавно би збацио своје стварне тлачитеље да ниси трпео тлачење и често га директно помагао. Никаква полиција на свету не би имала довољно моћи да те тлачи када би у својој свакодневници имао иоле самопоштовања, кад би знао, кад би стварно знао да без тебе живот ни једног јединог часа не би био могућ. Је ли ти твој ослободилац то рекао? Назвао зе „пролетером свих земаља“ али ти није казао да си ти, и само ти, одговоран за свој живот.

Не играм бриџ и не приређујем пријеме да бих ширио своју науку. Ако је моје учење истинито, оно ће се ширити само од себе. Имам своје сопствено мишљење и умем да разликујем лаж од истине. Из дана у дан, из сата у сат користим се истином као каквим алатом, који, након употребе, добро чистим и одржавам.

Осећам страх од тебе, Мали човече, дубок, несавладив страх. Није увек тако било. И сам сам био мали човек, усред милиона малих људи. Онда сам постао истраживач природних наука и психијатар. Тада сам увидео колико си болестан и како си опасан у својој болести. Увидео сам да није нека спољна виша сила него твоја тешка душевна болест оно што те притиска из дана у дан, из сата у сат, па чак и када спољних притисака нема. Своје тиране одавно би савладао када би изнутра био жив и имао здрав разум. Твоји садашњи тлачитељи потичу из твоје садашње средине. Они су још мањи људи него ти, Мали човече. Јер, потребна је повелика доза незнаности да човек твоју беду спозна из сопственог искуства и да те тим знањем још боље, још окрутније тлачи.

Мали и Велики човек

Ти не поседујеш чуло, немаш око за правог Великог човека. Његово биће, његове патње, његове жудње, његов бес, његова борба за тебе- далеке су ти и стране ствари. Не схваташ да има и таквих мушкараца и жена који су неспособни да те злостављају или израбљују и који хоће да будеш слободан, заиста и стварно слободан. Ти не волиш те људе и жене, јер су страни твојем бићу. Они су једноставни и отворени, за њих је истина оно што је за тебе животна тактика. Они су те прозрели, не с омаловажавањем, него с болом због људске судбине; свестан си тога и слутиш опасност. Признајеш их, Мали човече, само када ти много Малих људи каже да су Велики људи заиста велики. Плашиш се Великог човека, његове блискости животу и љубави према животу. А, Велик човек те воли једноставно, као живо биће. Неће да те гледа како патиш, и то миленијумима. Неће да те слуша како говориш глупости, као што говориш хиљадама година. Неће да те доживљава као теглећу марву, јер он воли живот и хоће да га доживи ослобођен патње и срамоте.

Праве Велике људе тераш на то да те презиру, да се у болу крију од тебе и твојих незнаности, да те избегавају и, најгоре од свега, да те сажаљевају. Ако си, Мали човече, можда какав психијатар, рецимо Ломбросо, онда жигошеш Великог човека као каквог злочинца или преступника коме злочин није успео или душевног болесника. Јер, Великом човеку животни циљ није да постане богат или да уда кћерку за човека из бољег друштвеног сталежа, да оствари политичку каријеру или да стекне професорску титулу. Називаш га „генијем“ или „настраним“ јер није као ти. Али он је спреман да каже да није геније, него једноставно живо биће. Ти га називаш асоцијалним јер је радије сам са својим мислима, него на твојој празној брбљивој „седељци“. Сматраш га лудим, јер твој новац даје на научно истраживање, уместо да га, као ти, улаже у акције. Ти се, Мали човече, усуђујеш у својој бескрајно дубокој отуђености да њега, тог једноставног правог човека, супроставиш као „абнормалног” себи, прототипу „нормалности“. Мериш га својим ситним мерилима и налазиш да он не удовољава захтевима твоје нормалности. Не видиш и одбијаш да схватиш, Мали човече, да њега који је пун љубави за тебе и спремности да ти помогне, тераш из социјалног живота, јер си га ти себи направио неподношљивим, седећи у крчми или свечаној сали, свеједно.

Ко га је начинио онаквим каквим се појављује након многих деценија самртничке патње? Ти си га направио таквим својом несавесношћу, ускогрудношћу, погрешним начином мишљења, „провереним учењима своје вере“ које, обично, не преживе ни десет година друштвеног развоја. Ти си тај, Мали човече, који је од Великих људи начинио парије јер је њихова мисао исправна и трајна, а твоја је малена и површна. Тиме што их чиниш паријама, бацаш опако семе самоће у Велике људе. Не мислим на семе самоће која рађа велика дела, него семе страха да ћеш тог Великог човека погрешно схватити и злостављати. Јер, ти си „народ“, „јавно мњење“ и „социјална савест“. Ниси се, Мали човече, питао да ли размишљаш погрешно, него шта ће твој сусед на то рећи или хоће ли те твоје поштење коштати новца. Питао си се, Мали човече, тако и никако другачије.
O страху Малог човека

Пошто си Великог човека сад сатерао у самоћу, заборавио си на то шта си му учинио. Управо си изговорио још једну бесмислицу, још једном си учинио малу подлост, још једном нанео жестоку увреду: ти заборављаш.
А, у природи Великог човека је да не заборавља, да се не свети, него да схвати зашто поступаш тако подло. И ово ти се чини страним, знам ипак ми веруј: кад стотинама, хиљадама, милионима пута некога повредиш, нанесеш му неизлечиве ране, чак и ако у тренутку након својих малих подлости и не знаш више шта си учинио, Велики човек пати уместо тебе због тога, не зато што су то велика недела, него што су ситна. Он би желео да схвати шта те је натерало да повредош свог брачног партнера ако те је разочарао; да мучиш своје дете ако се не допада пакосном суседу; да превариш свог пријатеља; да на доброг човека с презиром гледаш и да га израбљујеш; да се савијеш пред корбачем; да узимаш тамо где се даје и да дајеш где од тебе тражи, али да никада не дајеш где се даје с љубављу; да паломе или ономе који пада дајеш још један, онај последњи ударац; да лажеш тамо где се тражи истина и да прогањаш истину уместо лажи.
Ти се увек налазиш на страни прогонитеља, Мали човече.

Да би добио твоју наклоност, Мали човече, да би стекао твоје безвредно пријатељство, Велики човек би се морао прилагодити теби, говорити исто као ти, украсити се твојим врлинама. Али он не би био велики, прави, једноставни Велики човек када би имао твоје врлине, твоје пријатељство, када би говорио као ти. Лако се можеш уверити у то да твоји пријатељи, који говоре исто као ти, никада нису били Велики људи. Ти не можеш поверовати да би било ко с киме си седео за једним столом или становао у истој кући, могао да постигне нешто велико. Због тога су сви Велики људи били усамљени. У твојој близини се не може тако добро размишљати, Мали човече. О теби се може размишљати само када ти ниси присутан. Јер ти кочиш сваку велику, далекосежну мисао.
Као мајка кажеш свом детету: „То није за децу!“
Као професор биологије кажеш: „То није за приљежне студенте!“
Као учитељ кажеш: „Деца морају бити мирна и добра, а не радознала.“
Као супруга кажеш: „Какво те откриће спопало! Ти и откриће!“
Кажем ти, Мали човече, изгубио си смисао за оно најбоље у себи. Ти си га угушио и убијаш га свуда где га у другоме откријеш. У својој деци, у својој супрузи, своме мужу, своме оцу и мајци.
Ти си мали и хоћеш да останеш мали, Мали човече.

Откуда ја све то знам, питаш. Рећи ћу ти:
Доживео сам те, с тобом сам то доживео, доживео сам те у себи, ослободио те као лекар од твојих сићушности, као васпитач сам те често изводио на пут искрености и отворености. Знам колико се опиреш искрености, какав смртни страх те спопада кад треба да следиш своје истинско, право биће.
Какав је Мали човек

Хоћу да престанеш да будеш Untermensch (супротност од Ничеовог Ubermenscha; прим. преп.) и да постанеш оно што јеси. Да будеш само свој, а не оно што су од тебе начиниле новине које читаш и мишљење суседа које слушаш. Знам да ти није јасно шта си икакав си заиста дубоко у себи. У дубини својој ти си плаха кошута, ти си свој Бог, свој песник, свој мудрац. Али ти верујеш да си члан удружења ветерана рата, куглашког клуба или Кју- клукс- клана. А, пошто то верујеш, поступаш управо тако како поступаш. И ово ти је рекао Хајнрих Ман у Немачкој још пре двадесет и пет година, рекли су ти то Аптон Синклер и Дос Пасос у Америци. Ниси познавао ни Мана ни Синклера, ти познајеш само боксерског шампиона и Ал Капоена. Ако треба да бираш да ли да одеш у библиотеку или да гледаш какву макљажу у суседству, сигурно ћеш се одлучити за макљажу.

Молиш се за срећу у животу, али ти је сигурност важнија, чак и по цену сопствене кичме, па и читавог живота. Пошто никада ниси научио да сам кујеш своју срећу, да уживаш у њој и да је чуваш, теби је непозната храброст поштеног човека.

Хоћеш ли да сазнаш, Мали човече, какав си? Слушаш на радију рекламе за лаксативе и зубну пасту или крему за ципеле или дезодоранс али не чујеш музику пропаганде која иде уз њих. Не поимаш бескрајну глупост и одвратни неукус тонова који су подешени тако да намаме твоје ухо.

Да ли си икада пажљиво слушао вицеве које комичар у кабареу прича о теби? О теби, о себи самом, о целом твом малом, бедном свету. Ослушни своју рекламу за лаксатив и сазнаћеш какав си!

Чуј, Мали човече: беда људске егзистенције постаје све очитија са сваким од твојих малих недела. Нада у побољшање твоје судбине тоне све дубље са сваком од твојих ништавности. То је за жаљење, Мали човече. За дубоку и тешку тугу од које се цепа срце. Да не би осећао ту тугу, ти смишљаш будаласте вицеве и називаш их „народним хумором“.

Док слушаш виц о себи, од срца се смејеш. Не смејеш се ти због тога што се с пуно хумора ругаш самом себи. Смејеш се Малом човеку, али и не слутиш да се смејеш самом себи и да си ти тај кога исмевају. И тако милиони малих људи не занју да их исмевају. Зашто ти се смеју, Мали човече, тако од срца, тако отворено, тако злурадо и то већ вековима? Да ли си икада уочио како је „народ“ смешно представљен у филмовима?
О љубави и давању

Такав си ти, Мали човече. Умеш добро да црпеш и исцрпеш, да похлепно срчеш и прождиреш али не умеш да ствараш. И због тога си такав какав јеси и ту где јеси: целог свог живота у досадној канцеларији или за рачунарском машином или за столом за цртање или у брачној лудачкој кошуљи или учитељ у школи који мрзи децу. Немаш способности да се развијаш, нити има изгледа да изразиш нову мисао, јер ти си само узимао, а никада ниси давао, само си кусао оно што ти је други пружао припремљено на тањиру.

Не схваташ зашто је то тако, зашто тако мора да буде? Рећи ћу ти, Мали човече.
Зато што сам те, када си дошао код мене, упознао као створење изнутра празно или импотентно или душевно поремећено. Ти умеш само да прождиреш и само да узимаш, а не умеш да ствараш и дајеш, јер је твој основни животни став уздржавање, позерско понашање и инат. Спопада те панични страх када се у теби пробуди праисконски нагон за љубављу и давањем. Стога се плашиш давања. А, твоје узимање има заправо само један смисао: непрестано мораш згртати новац, преждирати се украденом срећом и туђим знањем, јер се осећаш празним незаситим, несрећним, бићем без правог знања и праве жеље за знањем.
Зато и бежиш толико од истине, Мали човече. Она би у теби могла да изазове рефлекс љубави.

Ти скидаш шлаг с мога колача, али не желиш трње мојих ружа.

У твојој глави свака уметност се претвара у перверзију. Мој љубавни загрљај у твом животу постаје порнографски акт. Ти не разумеш о чему причам, Мали човече.
Прича о орлу и пилићима

Знаш ли ти, Мали човече, какав је то орао који снесе кокошија јаја? Орао и тада верује да ће узгајати орлиће и да ће од њих постати велики орлови. Али из јаја се излегу само мали пилићи. Очајни орао још се нада да ће од пилића настати орлови. На крају израстају само раскокодане кокошке.
Кад то најзад открије, орао с муком побеђује у себи нагон да поједе све те пилиће и кокице. Од тог недела одвратиће га само нада да ће било када, међу мноштвом пилића који без престанка пијучу, наћи један орлић који ће постати орао и који ће са стрме литице моћи да гледа у недоглед, како би открио нове светове, нове мисли, нове врсте живота. Само та мала нада одвратила је усамљеног и тужног орла да заједно са перјем и костима не поједе пијукаве пилиће и расквоцале кокошке.
Они нису били свесни тога да их је излегао орао. Нису видели да живе на стрмом гребену, високо изнад влажних, мочварних и мрачних долина. Они нису гледали у даљину као усамљени орао. Само су прождирали, прождирали и прождирали све што би им он доносио.
Грејали су се уз њега, шћућурени испод његових моћних крила док би напољу беснела олуја или падала киша, а он је незаштићен одолевао олуји. Или би се кад запрети још бешња олуја, крунећи при том оштро камење у заклону са жељом да оно погоди орла и да га повреди. При првом наступу њихове подлости орао одлучи да их све заједно прогута, али се сажали. Једног дана, мислио је и надао се, ипак ће међу тим мноштвом крештавих, прождрљивих, кратководих пилића, морати да се нађе и неки орлић који ће бити као он.

Усамљеног орла ни данас није напустила нада и зато још леже мале пилиће.

Ти нећеш постати орао, Мали чоече, и због тога ће те прождрети стрвинари. Ти се плашиш орлова и зато живиш у великим гомилама и бићеш прождран са великом масом, са гомилом. Јер су неке од твојих кокошака излегле јаја стрвинара. Сада су стрвинари постали твоје вође против орлова, твоје слепе вође које су те желеле повести у више, боље пределе. Стрвинари су те научили да ждереш стрвине и да се задовољаваш зрнцима жита и да, поред свега, кличеш: „Хајл, велики стрвинару!“
****
Многи Велики храбри усамљени људи одавно су ти рекли шта да радиш. Њиховим учењима непрекидно си манипулисао, уништавао их, разлагао их на парчиће и увек све почињао са погрешне стране. Учинио си да те мала омашка, а никада велика истина, води у животу, у хришћанству, у учењу о суверенитету народа, у науци о социјализму, у свему, ама баш свему чега год се дотакнеш, Мали човече.
Питаш зашто то чиниш? Не верујем да то искрено питаш. Кренућеш да убијаш и разараш кад чујеш истину: све си то учинио и соју кућу сазидао на песку јер се не усуђујеш, јер ниси способан да осетиш прави живот у себи, јер убијаш и гушиш љубав у свом детету пре него што се родило; јер не трпиш слободан, жив израз, не трпиш слободан и природан покрет. Преплашен у дубини своје душе питаш: „Шта ће казати гсподин Јовановић и комшија Пера?“

Ти немаш храбрости да размишљаш, Мали човече, јер размишљање изазива снажна телесна осећања, а ти се плашиш свога тела, Мали човече. Многи Велики људи су ти довикивали: „Врати се својим изворима! Послушај свој унутрашњи глас, следи своја истинска осећања, слави љубав!“ али ти си био глув, јер си изгубио смисао и слух за такве речи. Оне одјекују пустињским пространствима, а усамљеници који их довикују нестају у твојој ужасној пустињској празнини, Мали човече.

Могао си да бираш између Ничеовог узлета до Ubermenscha и Хитлерове деградације у Untermenscha. Клицао си „хајл!“ и изабрао Untermenscha.

Могао си да бираш између Исусове величанствене једноставности и Павловог целибата за твоје свештенике и доживотног принудног брака за себе. Ти си изабрао целибат и принудни брак, а заборавио си Исусову скромну мајку која је из љубави родила своје дете Христа.

У Француској револуцији могао си да бираш између суровог Робеспјера и великог Дантона. Изабрао си суровост, а величину и доброту послао на гиљотину.

Имао си избор: свирепа инквизиција и Галилејева истина. Подвргао си великог Галилеја на крају његовог живота понижењу и мучењу до смрти, а данас користиш његова открића. У 20. веку си поново до савршенства довео инквизиторске методе.
***
Када би, Мали човече, сносио бар делић сопствене одговорности, свет би другачије изгледао. А твоји велики пријатељи не би умирали због твоје мајушности.

Због тога је твоја кућа још на песку. Кров ти се стропоштава на главу али теби остаје твоја „пролетерска“ или „национална част“. Под ти се руши под ногама и ти пропадаш, али падајући узвикујеш: „Хајл, мој велики фиреру, живела немачка, руска, јеврејска част!“ У кући ти пуца водоводна цев и дете ти се дави у води, али ти си и даље за „дисциплину и ред“ којима, при том, учиш своје дете. Кроз зидове твоје собе дува и завија ветар, жена ти са запаљењем плућа лежи у кревету, али ти, Мали човече, сматраш да оно што чини суштину твог бића бесмислица „јеврејске фантазије“.

Ти хиташ мени и питаш: „Драги, добри, велики докторе! Шта да учиним? Кућа ми се руши са свих страна, ветар фијуче кроз пукотине зидова, дете ми је оболело, жена ми је очајна, а и сам сам болестан. Шта да радим, може ли се ишта учинити?“

Сагради своју кућу на гранитној стени. Стена је твоја природа коју кињиш, убијаш телесну љубав свога детета, љубавни сан своје жене, свој властити животни сан... замени своје илузије за делић истине. Отерај до ђавола своје политичаре и своје дипломате! Узми своју судбину у своје шаке и сагради кућу свог живота на стени. Заборави свог суседа и ослушни оно што је дубоко у теби.

***„Али како да стигнем до свог циља хришћанске љубави, социјализма, америчке демократије?“ –чујем како питаш. Твоја хришћанска љубав и твој социјализам и твоја америчка демократија јесу оно што чиниш свакодневно, оно на шта мислиш из сата у сат, начин како грлиш свог животног сапутника и како доживљаваш своје дете, како гледаш на свој рад, како на своју друштвену одговорност, како избегаваш да постанеш онакав какав је твој мрски тлачитељ живота.

Видео сам те како као немачки избеглица злоупотребљаваш шведско гостопримство.
Швеђани су увели галантну навику да столове својих трпезарија препуне пробраним јелима и да госту препусте колико ће јести. Тај обичај ти је био стран и нов. Ниси схватио да се може имати поверење у пристојност људи. Причао си ми са злурадошћу да намерно ниси јео цео дан ништа како би навече на броду или у ресторану са бесплатног шведског стола могао да једеш колико год можеш да натрпаш у себе...

„Гладовао сам у детињству...“
Знам то, Мали човече, јер сам те видео како гладујеш, а ја знам шта је глад. Ти не знаш да глад своје деце овековечујеш сваки пут када крадеш са шведског стола, ти, будући спасиоче свих гладних! Постоје одређене ствари које се не раде: не краду се сребрне кашике, нити жене, нити храна са шведског стола у гостољубивој кући!

Ето какав и су малим стварима. А такав си, Мали човече, и у великим.
Тамо где си поставио своје мале вође, израбљивање твоје снаге је горе него пре стотину година, непоштовање твог живота бруталније, а признавање твојих егзистенцијалних права уступило је место твојој пуној обесправљености.

Тамо где се још бориш да поставиш своје властите вође, ишчезао је сваки респект према достигнућима и замењен је крађом плодова напорног рада твојих великих прјатеља. Оно што си хтео да уништиш, цвета боље него икада, а оно што је требало да очуваш и да штитиш као свој властити живот, ти си уништио. Оданост је за тебе „сентиментална црта“ или „малограђанска навика“. Поштовање достигнућа поистовећујеш са чанколиством. Али ти не примећујеш да си ти улизица тамо где не уважаваш вредности и да си незахвалан тамо где би требало да будеш одан.

Све си поставио наопачке, а верујеш да ћеш једноставно ушетати у свет слободе. Пробудићеш се из своје ноћне море, Мали човече, и наћи ћеш себе како беспомоћан лежиш на поду. Јер ти крадеш тамо где се даје и дајеш тамо где се краде!

Право на слободно изражавање мишљења и критике ти си побркао са безвезним трабуњањем и збијањем несланих шала. Хтео би да критикујеш, али не и да те критикују, и због тога биваш растрзан и растргнут. Својство ти је да нападаш али да се не излажеш нападу. Због тога увек пуцаш из заседе.
Са полицијом се ништа не постиже, Мали човече. Она може да гони крадљивце и регулише саобраћај али твоју слободу не може да освоји, нити да заштити. Сам си разорио своју слободу и уништаваш је непрестано и тако темељно да си вредан жаљења.

Пре Првог светског рата није било пасоша у међународном саобраћају. Могао си путовати куд год си хтео. Рат за „слободу и мир“ је увео пасошке контроле и оне су се увукле свуда као крпељи. Ако у Европи желиш да отпутујеш 300 километара даље од сопственог прага, мораш да одеш у десет конзулата разних земаља и тражиш визе. И тако је то све до данашњег дана, деценијама након завршетка Другог рата, који је вођен да би се окончали сви ратови. Тако ће остати и после трећег и осмог рата који ће се водити за окончање свих ратова!

Учио сам твоје лекаре да те схвате као медицинари, а твоје медицинарско друштво ме пријављује припадницима државне безбедности. Ти болујеш од душевне поремећености, а они ти приписују терапију електричним шоком као што су те у средњем веку „лечили“ змијом или ланцем или бичем.
Боље да ћутиш, Мали човече!
Живот ти је ионако бедан. Ја те нећу спасити али ћу завршити свој говор упућен теби, чак иако, обучен у белу кошуљу, са маском на лицу и конопцем у твојој свирепој крвавој руци приђеш да ме обесиш. Не можеш ме обесити, Мали човече, а да не обесиш самог себе. Јер ја сам твој живот, твоје доживљавање света, твоја човечност, твоја љубав и твоја радост стварања.

Не, не можеш ме убити, Мали човече!
Бојао сам те се једном као што сам пре тога толико веровао у тебе. Али узигао сам се изнад тебе и гледам те у перспективи миленијума, у прошлом и будућем времену.

Желим да се ослободиш страха од себе самог. Хоћу да живиш срећније, поштеније, да имаш живо, а не окамењено тело, да волиш а не да мрзиш своју децу, да усрећиш своју жену а не да је злостављаш.

Твој сам лекар, а пошто ти настањујеш ову планету, твој сам планетарни лекар. Ја нисам Немац, нисам Јевреј, нисам хришћанин, нисам Италијан, него грађанин Земље. Али за тебе постоје само анђеоски Американци и ђаволски Јапанци.
Пребацивао си ми да у својој библиотеци имам књиге Лењина и Троцког. Ниси знао, Мали човече, чему служи библиотека! У лице сам ти рекао да у својој библиотеци имам и Хитлера и Буду и Исуса и Гетеа и Наполеона и Казанову. Јер, објаснио сам ти: да би се схватила душевна куга, потребно је познавати је из свих углова. За тебе је то било нешто ново, Мали судијо.

„Слушајте, он окривљује мене, Малог човека! Ко сам ја, какав утицај имам на америчког председника? Радим свој посао, поштујем претпостављене, не мешам се у високу политику...“
А, када хиљаде мушкараца, жена и деце трпаш у гасне коморе, и тада само слушаш наредбе својих претпостављених, зар не, Мали човече? Па, ти си толико наиван да и не знаш да се то дешава. Ти си само убоги црвић који се ништа не пита и који нема сопствено мишљење и „ко си ти да се мешаш у политику...“
Знам, знам! Толико пута сам то чуо. Али сад ја питам: због чега не обављаш своју дужност без речи кад ти онај ко зна каже да си одговоран за своје предузеће или кад те опомене да не бијеш своју децу или ти хиљаду пута покуша утувути у главу да не следиш диктаторе?
Ти си кукавица и ти си свиреп, Мали човече. Без смисла за своју праву дужност да будеш човек и да чуваш човечност. Лоше имитираш мудраца али веома добро пљачкаша новца.

Од Дарвина си прихватио „борбу за опстанак“ али не и своје порекло од мајмуна, а Гетеовог „Фауста“, кога тако радо цитираш, разумеш колико и жаба астрономију. Ти си глуп, празан, сујетан и понашаш се као мајмун, Мали човече. Ти у длаку тачно увек промашиш суштину, а с помном тачношћу се држиш погрешног.

Твоја мисао је кратког даха, Мали човече, само од доручка до ручка.

Понекад уздигнеш главу из глиба да би узвикнуо „хајл“, „вива“ и „живео“! Много је животније чак и крекетање жабе у мочвари.

Свиреп си испод своје маске хуманости и љубазности, Мали човече. Не можеш бити ни пола дана сам са собом, а да се не одаш.

Зао си из дна душе, јер увек пречујеш лепо, а ослушкујеш само ружно.

Кажем ти: ниједан цар, ниједан краљ, ниједан отац свих пролетера свих земаља није те могао обуздати! Могли су од тебе да направе роба, али нико није могао да ти одузме сићушност. Твоја жудња за животом ће те, ипак, победити. Мали човече, у то нема никакве сумње.
Ослобођен своје сићушности, почећеш да мислиш. У почетку ће то бити јадно, правићеш грешке, промашивати циљ, али ћеш ипак почети да мислиш. Сазнаћеш за бол који ти причињава размишљање и научити да га подносиш, исто као што сам ја и многи други доживљавали бол који доноси размишљање о теби и морали да га трпимо, и то годинама, немо и стиснутих зуба. Наш бол над тобом довешће те до размишљања. А, када једном будеш почео да размишљаш, нећеш моћи да дођеш к себи од чуђења, од чуђења над последњих 4000 година твоје „цивилизације“. Нећеш схватити, а да при том не поцрвениш, како је било могуће да твоје новине нису пискарале ни о чем другом до о ордењу, парадама и медаљама, саслушањима, мучењима, гиљотињама, дипломатским сплеткама и шиканирању, о државничком мудровању и камуфлирању, о мобилизацијама и демобилизацијама и поновљеним мобилизацијама, о пактовима, војним маневрима и о бомбардовањима. То што си ропским стрпљењем овце гутао сав наштампани папир још би и могао да схватиш. Али то што си столећима, као мајмун, имитирао и као папагај понављао све то, што си и своје исправне мисли сматрао погрешним, а погрешне сматрао патриотским... то, Мали човече, дуго нећеш моћи да прогуташ.

Zablude i strahovi

Ti preuzimaš vlast na Zemlji, znaš već to i drhtiš zbog toga. U budućim stolećima ti ćeš ubijati svoje prijatelje, a svoje vodje svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ćeš slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noći u noć, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu, decenijama i stolećima ti ćeš jednog gospodara uzdizati nad drugim, nećeš čuti plač svoje novorodjenčadi, jecaje mladića i devojaka, žudnje tvojih žena i muževa, ili, ako ih i čujes, smatraćeš to buržoaskim individualizmom. Stolećima ćeš, kažem ti, prolivati krv tamo gde treba zaštititi život, verovaćeš da se sloboda stiče uz pomoć dželata... i uvek ćeš se iznova obreti u glibu. Stolećima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čuješ zov života, tvog života.

Plašiš se života, Mali čoveče, na smrt se plašiš!
Besno ćeš ga ubijati, verujući da gradiš »socijalizam«, ili »državu«, ili »nacionalnu čast«, ili »ugovor o povećanju plata«, ili »čast Božiju«. Jedno samo nećeš znati ili nećeš hteti da znaš: da svu svoju bedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumeš svoju decu, da im lomiš kičmu pre nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio »gospodar«.

Stolećima ćeš grešiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bede - sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i ceniš svog prijatelja, čoveka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvideti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje lečiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenušanih usta punih patriotskih parola...

Veruješ da cilj opravdava sredstva, pa i ona niska i podmukla. Ali ja ti kažem: imati cilj ujedno je i put kojim ga postižeš. Svaki korak koji učiniš danas predstavlja tvoj život sutra. Veliki ciljevi se ne mogu postići niskim sredstvima. Pokazao si to u svakom socijalnom prevratu. Niskost ili nečovečnost puta ka cilju čine te niskim i nečovecnim, a cilj nedostižnim.
Prezir i mržnja

Tvoj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina. Od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sredjuju toliki i toliki »broj« za jednu noć.

Niko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.

Lični stav i javno mnjenje

Da, da, Mali čoveče, ti imaš dubinu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubis svoju »sopstvenost«. Jer, i pored najbolje želje da nadješ put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čoveka.

Dakle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao Mali čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori »a, ko sam ja uopšte...«. Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao.

»A šta će javno mnjenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje.«

Ono što ti nazivas »javnim mnjenjem«, Mali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogresno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećeš verovati da više »nisi važan«. Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva... Kud si krenuo? Ne beži! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva!

Хероји не умиру...а фукара је рођена мртва...

Кад умре било који човек, осећам тугу. Али, кажу да велики људи не умиру. Зато велике људе не треба ни жалити када одлазе са овог света. Можда смо више ми који остајемо за жаљење.

Вођа Џамахирије пуковник Муамер ел Гадафи није умро узалуд. Живео је за свој народ, борио се за њега. И умро је мученичком смрћу за народ који је толико волео и за кога је толико учинио за живота.

Гадафи је био Велики Човек. Херој. Револуционар. Визионар. И што је за нас посебно важно, био је велики и искрени пријатељ Срба.
Српски народ никад није имао пуно пријатеља. Гадафи је то био, стотину пута је то доказао.

Нисам никад био неки Гадафијев симпатизер. Међутим, не може се порећи да је тај велики човек много урадио за своју земљу, и зато је био трн у оку великим силама. Због тога он заслужује поштовање свих народа света, не само српског.
Да ли су га Срби волели? Јесу. Да ли нас је гмизави олош из Београда осрамотио како се понео према том човеку? Јесте.

Верујем да ће једна од првих одлука НАТО вазала из Бенгазија бити признање тзв.“Републике Косово“. Гмизавци из Београда су признали НАТО послушнике у Либији, газде су им исте, припадају истој врсти, вегетирају на исти начин јер су иста сорта двоножних бића.

Како је умро пустињски лав?

Постоји пар верзија како је убијен Гадафи, на крају се ипак издвојила следећа: Колону возила која се пробијала из опкољеног Сирта, а у којој је био Гадафи са пратњом, бомбардовала је француска авијација. Као рањени лав Гадафи се повукао са неколицином са пута али су га ухватили шакали, човеколики-пацови, мучили, пљували, ударали, и на крају усмртили.
Након тога су наступили стрвинари и лешинари: новинари, званичници Запада, а и данас мртвог Гадафија још увек излажу у Мисрати у једном излогу у хладњачи.
Нечувено дивљаштво, психопате које немају границе!

То су пулени западне демократије, демократска Ал-каида и остали олош у папучама, и са понеком лиферованом НАТО пустињском униформом.

Сви знамо да су узроци рата у Либији били економске природе. Америка је новац који дугује Либији вратила бомбама. Саркози се у складу са традицијом свог народа пожурио да побије што више либијске деце да би обезбедио јефтину нафту Француској.
То су факти, страшне чињенице које немам ни потребе да појашњавам ни да износим цифре и друге показатеље, јер сви то врло добро знате и сами.
Због Запада, који стрвинари и храни се крвљу, нафтом, златом, умирале су грозном смрћу либијске мајке, жене, деца, старци. Више десетина хиљада људи је осакаћено, на стотине хиљада цивила је пропатило због крвничког бомбардовања НАТО пакта.
НАТО, највећа терористичка злочиначка организација од када је света и века, у Либији је проузроковала смрт преко 30.000 људи од чега су највећи број управо цивили, жене, деца, старци.

Једна богата, независна и просперитетна земља је уништена и вероватно се неће никад више опоравити. Због нафте, злата су убијани од стране звериња са Запада...оних који служе Ариману, Сатани, Мамону, и који су на олтаре човекомрзачких богова принели опет крвне жртва.
Крв невиних, оних који никоме нису наудили.
Велики пријатељ српског народа није могао остати жив. То се не уклапа у сценарио Зла, иако смо се бар ми у Србији надали неком чуду и победи Либије, или бар часном миру.

На крају ове либијске хорор приче, гледали смо у неверици убиство заробљеног, тешко рањеног, либијског вође, од стране двоножних звери, башибозука који служи НАТО пакту. Искрено, као да ми је погинуо род рођени, верујем да тако осећају многи Срби и слободољубиви људи широм света.
Иживљавање над тешко рањеним старцем од 70 година, урлици, радовање злочинаца и стрвинарски менталитет западног „новинарства“, све је то оставило дубок утисак на мене. Потврђено је у каквом свету живимо и са каквим зверима дишемо исти ваздух на овој планети.
Тријумф зла, демо(но)кратије, америчког тиранства, јесте застрашујућ. Слике мучења и убиства Гадафија су један од портрета те НАТО идеологије , те лихварске вере у материјално, уопштено портрет САД-а, тог непријатеља човечанства...

Дешавао се месецима геноцид над целим једним народом пред очима целог света, а свет је ћутао. Такозване Уједињене нације немају ни један разлог да постоје. УН је једна одвратна и сасвим непотребна институција која служи САД.

Када су Сирт ,тај град херој, засипали даноноћно, пржећи све пред собом, мало ко се усудио јавно да пита, зашто? Због чега се убијају ти људи? И мало ко је јавно говорио да се машинерија НАТО убица неће зауставити на Либији?
Када су бацили такозвану „сиротињску атомску бомбу“ на Бен Валид, и када су испробавали све најпрљавије бомбе које су имали у арсеналу, шта је тада радио свет на Западу? Бавио се хипи лудацима који спавају на Вол стриту.
Онда није ни чудо што нико не реагује на крволочне изјаве, на некрофилске, садистичке изјаве званичника НАТО земаља. Пролази време и сви покушавају да забораве осмехе на лицима политичара Запада.

Са друге стране патуљак из Кремља изјавио је да се нада да ће „доћи до коначног договора о конфигурацији снага а Либија постати модерна демократска држава". Знамо да руска дипломатија воли лисичије пренемагање, али Медведев је бар мало могао бирати речи.

Сви ми знамо да су Руси и Кинези намерно пустили НАТО звер да се издува, мисле да ће их то истрошити и да ће се САД империја урушити сама од себе, изнутра, због економског колапса који доживљава. Можда је то мудра политика Русије, можда није, време ће показати, али да је неморално од Руса и Кинеза да тако поступају то не мора да се доказује, то је јасно као дан.

Черечење рањеног Гадафија, његово мучко убиство, и на крају излагање тела у хладњачи и излогу, је слика и прилика западне демократије.
Тако се не би поступало са највећим зликовцем, тако се не би поступало са ухваћеном дивљом животињом.

Те двоножне звери, ти крволоци уз крике Allahu akbar (што вероватно значи „Живела демократија и људска права“), ругоба су и страшило либералне демократије. Та лица, та крв на њиховим рукама најбоље осликава идеологију Вашингтона, Брисела, Лондона, Париза...
Не желе да га људски сахране, кажу да се боје ходочашћа? Чијег? Па рекоше да га народ не воли. Све ово подсећа на исте сатанистичке методе Црвене армије и западних сила у Другом светском рату, подсећа и на „наше“ комунистичке крволоке.

У суштини све је то исто „предузеће“ исти газда, исти методи...
Боје се и мртвих људи, убијају и муче из страха. Гоњени демонима и сами постају демони. НАТО плаћеници чак не дозвољавају да се изврши обдукција, али нема ни потребе, Гадафи је убијен пред очима целог света.

А главешине САД-а и ЕУ и даље се радују и славе над мртвим непријатељем. Руски изасланик у НАТО Дмитриј Рогозин лепо је написао „да усхићење Запада због смрти Гадафија има садистичку позадину”. Како лепо пише Рогозин на твитеру „на лицима лидера светских демократија види се таква радост, као да се сећају када су у детињству вешали мачке луталице у подрумима “.

Истина, они друге радости осим садистичке и болесног перверзног задовољства и немају. Кад се не баве копрофагијом и некрофилијом, они су дубоко у педофилији. Очигледно да апсолутно нижи зли духови и демони одавно владају Западом.
Шта на крају може да очекује поштен човек који не трпи неправду на овом болесном свету, на овој од зла окупираној пламети?
Једино да буде прогањан, затваран, осуђиван, да му се пусти крв, да буде мучен и на крају убијен. Тако се делимо не само на расе, народе, идеологије, вере, него изнад свега сасвим јасно се делимо на правичне и неправичне. То је основна линија, граница која нас дели и делиће нас до краја света.

Тужно је али истинито, да свет тако функционише, над нама владају злотвори,крволоци, а у већем делу света имамо овце које трпе и ропски животаре. Постоје и они који дижу свој глас и по потреби мач против неправде, тираније, зла у свету, али су врло малобројни.
Верујем да их има још на десетине хиљада у Либији и да рат тамо није готов, у крајњу руку живот тамо ће се одвијати слично ирачком и авганистанском сценарију. Отпор либијског народа још увек није сломљен.

Гадафи је мртав физички али верујем да је оставио велики траг у срцима људи Либије, али и целог света.
Није никоме чудно што су Срби према Пуковнику осећали љубав али је тужно што му нисмо помогли колико је он нама.

Нека је слава великом пријатељу Србије, нека је вечна слава и благодарност вођи Либије Пуковнику Гадафију.

Горан Давидовић, 22.10.2011.

http://gorandavidovic.com/forum/showthread.php?p=31267#post31267