субота, 5. јун 2010.

- Хришћанство или Ислам -


- СВЕ ЗАБЛУДЕ ИСЛАМА -

Некада, у освит седмог века након Христовог Рођења, усред арабијских пустиња, далеко од цивилизованог света, збио се значајан догађај. У ноћној тами, под ниским сводом пећине на планини Хира, четрдесетогодишњем Арапину, који је овде проводио време у усамљености, јавио се неко. Неко моћан и страшан, који је почео да га дави, приморавајући га да прочита чудан текст у име неког господара. Страхујући за живот, Арапин је пристао и поновио текст - и приказа је нестала. На смрт преплашен, побегао је кући и у страху се умотао у покривач, не усуђујући се да се помоли главу.

Прилично дуго времена након тога, он се мучио сумњама, подозревајући да се те ноћи сусрео са мрачним силама, са духовима зла. Али његовим рођацима је касније пошло за руком да га убеде да му се јавио нико други до Божији посланик, Анђео, који га је самим тим позвао да буде пророк свом народу. Поверовавши у то, Арапин је убрзо у Арабији објавио ново учење: поклањати се једном Богу (Коран 112.1), далеком (Коран 12.31), и суровом (Коран 17.58), извору како добра, тако и зла (Коран 10.107, 39.38), којим је све што се догађа предодређено (Коран 33.38).

За човека који жели да угоди таквом богу, било је заповеђено да верује у његову самотну изолованост (одиночество), а такође и да је трговац Арапин који је објавио то учење - његов посланик и пророк; да пет пута дневно врши одређени ритуал, изговарајући притом молитвене формуле и вршећи низ одређених телесних кретњи; да једном у животу посети светилиште у једном арапском граду и на суседној планини закоље овцу; да невелики део зараде повремено троши на своје ближње и да један месец годишње једе и пије само ноћу. А такође је било наређено и да са онима који не признају то учење води свети рат док не буду покорени (Коран 2.193). Ономе који сачува набројано, било је обећано у овом животу благостање, а у будућем животу прелепи врт са вечном насладом - пре свега сексуалног и гастрономског карактера, а такође, делимично, и естетског. Све то било је записано у књизи, која је састављена већ након смрти оснивача и која је била проглашена за откровење и дело тог бога, а њен текст - за вечан и непроменљив, ма и у једној речи.

Тог Арапина су звали Мухамед, а његово учење је добило назив ислам - од арапске речи “мир” и мношто његових следбеника се убрзо раширило по земљи и у беспоштедним крвавим ратовима заузело огромне територије - како хришћана, западних и источних, тако и зороастријаца, незнабожаца, Индуса. Та “религија мира” се временом раширила у многим народима, а њени следбеници су наставили да воде непрестане ратове, све до данас.

Све се види у поређењу, зато упоредимо Мухамедово и Христово учење, и размотримо која од религија је назначена за снажног човека, и која има силу да га учини моћним.

Почећемо од тога да је само свето писмо муслимана по обиму три пута мање од Светог Писма хришћана. Чак да би само једноставно прочитали Библију, тражи се два пута више напора, времена и седења од времена за Коран. Ту исту пропорцију видимо поредећи њихов садржај.

Хришћанство учи обуздавању сопствених страсти - као што су мржња, похота, среброљубље; ислам им, напротив, снисходи: например, иако и признаје, да је Богу угодније милосрђе, но дозвољава освету; иако и говори да је Богу пријатније јединство породице, ипак признаје развод по било ком мужевљевом хиру; иако и подстиче милостињу, али хвали и страст гомилања богатства, поштујући богате.

Хришћанство благосиља брак са једном женом, ислам дозвољава да се имају четири жене и бесконачни број љубавница. Сваком разумном човеку јасно је да је очувати супружничку верност у законитом браку са једном женом много теже него ако постоји могућност да у границама дозвољеног имаш везу са практично неограниченим бројем жена.

Ислам заповеда обавезну молитву пет пута дневно, хришћани имају заповест да се моле непрестано (1 Сол. 5:17).

Муслимани посте само три недеље, док су у Православној Цркви посне скоро две трећине дана у току године, при чему се пост продужава на читаве дане (дан и ноћ), а не само на дане, како је у исламу. Разуме се, да би постили скоро 240 дана и ноћи, неопходно је много више напора, него за пост у току двадесет дана.

Неки као нешто високо наводе муслимански закон који забрањује употребу вина. Али при пажљивом посматрању, и у томе арапска религија уступа пред учењем Цркве. Хришћанство не забрањује употребу вина као таквог, али веома, веома строго забрањује пијанство - пијанице неће наследити Царство Божије. (1 Кор. 6:10). А свакоме је очигледно, да само моћан човек може да, употребљавајући вино, сачува меру и да не упадне у пијанство; потпуно одбацивање алкохола је кудикамо лакши пут за савладавање тог греха.

Такође, ислам забрањује да се употребљава свињетина, одређује и нека друга ограничења у одећи и понашању, али је потпуно јасно, да је много лакше не јести свињетину и не носити свилене тканине неголи чувати заповест о уздржању од греха, чак и у мислима - што је заповеђено сваком хришћанину.

Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника - од војсковођа до војника - није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је основ војничког подвига љубав према онима који се штите - од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.

Можемо веома, веома дуго настављати са поређењима. Али и на основу већ наведеног могуће је у потпуности објективно рећи да је хришћанство - религија моћних људи, док је ислам - религија за немоћне и раслабљене. Хришћанство је за - слободне, ислам - за робове. Говоримо овде о најважнијој слободи за човека - слободи од греха и сопствених страсти, од којих муслиманска вера није у стању да ослободи своје следбенике.

И управо се тиме објашњава ширење ислама у савременом свету. Управо зато ислам постаје популаран сада на Западу, јер сада наступа епоха слабог човека; посветовњачено човечанство сада негује своје немоћи и утапа се у добровољну раслабљеност. Како им је угодно да чују: Алах жели да вам олакша (живот); јер је човек створен слабим (Коран 4.28).

Сагласно са хришћанским учењем, човек је створен снажним, и призван је да буде такав. Чињеница да током две хиљаде година Црква није спустила свој, толико висок, морални идеал, сведочи о томе да је он у Њој - реално остварљив. А пример за то су - не само стотине хиљада Светих, већ и милиони простих православних хришћана, који су тај идеал остварили у свом животу. Самом човеку је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт. 19:26), и Господ Исус Христос, Коме је све могуће, даје силу да се учини и оно што смо набројали, и више од тога.

Пред сваким од нас стоји избор - да ли да остане слаб или да постане моћан. Да плива низ водени ток ка провалији или уз водени ток ка обали. И нико неће избећи (избор), и једино од самог човека зависи, шта ће он изабрати на крају.

Само треба знати и памтити, да ће сви они, који су требали да постану снажни, али су по својој вољи остали слаби, бити питани са свом строгошћу - у своје време.

“Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају”. (Мт. 11:12).




- На слици - Црква Свете Софије у Цариграду - данас музеј а некада џамија.

+ ПРАВОСЛАВЉЕ као ЈЕДИНО МОГУЋЕ ХРИШЋАНСТВО +


Знање о нашој православној вери и Цркви нас најбоље штити од збуњивања и завођења од стране разних секти и култова. Међутим, само знање није довољно; морамо живети Православљем да бисмо га волели, и морамо га волети да бисмо њиме живели. Само знање о њему, без његовог упражњавања, јалово је знање. Митрополит московски Филип је једном рекао: "Верују ти не припада ако га ниси проживео."

Нека наша браћа и сестре се осећају нелагодно ради тога што смо ми верска мањина и зато што смо другачији од других хришћанских групација. Неки од њих би желели да се ми "изменимо". Они се морају помирити са чињеницом да Православље значи, поред осталог, храброст бити другачији - снагу остати непромењен. Истински хришћани су увек били мањина у друштвима у којима су живели. Бити другачији не значи бити погрешан или инфериоран. Хришћани су били мањина у римској империји. Апостоли су били другачији од својих савременика; хришћански мученици из раног доба хришћанства и свети Оци су се разликовали од своје друштвене средине.

Да би остала верна себи, својој суштини и свом бићу, Православна црква не сме мењати себе, него се мора трудити да измени свет. Она се мора одупрети предлозима и захтевима који долазе изнутра и споља и чији је циљ њена измена а, у ствари, захтев да се секуларизује и протестантизује. Она се не сме мењати, јер све дотле док се придржава својих принципа, остаје оно што је одувек била - црква потпуног освећења, црква у којој човек налази истинског себе и прави пут ка Богу; црква у којој је христоликост, а не удобност, најважнија брига и смисао постојања. Снага, дубина и лепота Православља се састоји управо у његовом верном очувању аутентичног хришћанства.

Православље је вера чија је улога и задатак "свеосвећење свега". Православље није могло, не може и не сме никада да мења Христа, већ хришћане, јер за православне вернике и Православну цркву Христос је један, исти и непромењив - а то је такође и православна вера.

Православна црква се, исто тако, не сме мењати, јер је она чувар аутентичног хришћанства. Ово признају и неки неправославни писци теолози који су упознати са Православљем.

У "Великим религијама света" (издање "Лајф" часописа) тврди се: "Православна црква је настала у Светој земљи пре него што је било хришћана у Риму. Нови завет је био најпре написан на грчком и најранији црквени Сабори били су по свом карактеру православни".

М.Џ.Гију, аутор књиге "Дух Источног Православља" , изражава дивљење Православној цркви овим речима: "Захваљујући богатој култури која је прожима и генију народа који је сачињавају, Црква на Истоку је савршено уклопила у свој литургијски и духовни живот саму суштину Сабора и богословља првих осам векова".

Исти аутор изјављује и следеће:

"У сагласности са својом троструком мисијом: пророчком, свештеничком и краљевском, која карактерише јединство њене акције, Црква на Истоку није никада престала да објављује Тајну, да је чува безбедну од сваке измене у јереси, да је прославља литургијски и да руководи своје верне у њиховом интимном прихватању и разумевању исте..."

Имајући у виду да чак и неправославне особе које су упознате са Православном црквом сматрају исту за истинску Хришћанску цркву, разумљиво је да православни хришћани или бар већина њих, чврсто верују да је Православна црква истинска, оригинална Хришћанска црква. Тако, на пример, Павле, архиепископ Финске православне цркве, тврди категорички да "Православна црква нема потребе да подноси доказ своје историјске аутентичности; она је једноставно директни наставак Цркве апостолског доба".

Римокатолицизам - побуна против Христа и први протестанизам

Подела цркве, кобан догађај у историји Хришћанства, најавио је почетак непрекидне борбе Источне православне цркве за очување свог постојања и идентитета. Чешће него и једна друга грана Хришћанства, Православна црква је била изложена непријатељству и прогонима од стране разних нехришћанских и хришћанских противника. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.

Формално, подела Цркве се догодила 16. јула 1054. године. Међутим, неки историчари сматрају да је она стварно почела у 860-тим годинама и постала стварност за време крсташког освајања и окупирања Цариграда 1204 - 1261. Више чинилаца - догматских, канонских, културних и историјских - довели су до поделе Цркве. Људски елемент и личне амбиције су такође играли важну улогу у тој подели.

Јерес римокатолицизма

Овде ћемо набројати само главне разлике између Православне и римокатоличке цркве:

* Филиокве (исхођење Светог Духа);
* Папски примат (првенство);
* Папска непогрешивост;
* Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;
* Тачан моменат освећења Светих дарова;
* Причешћивање верника само хлебом - Телом Христовим;
* Пургаторијум;
* Анино безгрешно зачеће Богородице;
* Целибат свештенства;
* Невршење миропомазања заједно са крштењем;
* Миропомазање као искључива надлежност бискупа;
* Промена календара;
* Прослављање Ускрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима;
* Крштење кропљењем, а не погруживањем.



Протестанизам - опозиција римокатолицизму



Прво што се морамо запитати је: Шта је протестанизам? Хенри ван Дусен, који је и сам протестант, овако дефинише протестанизам:

...грана хришћанства која је никла у 16. веку с намером да поврати оригиналну хришћанску веру у живот чишћењем цркве на Западу, у те дане њене најгоре изопачености, злоупотреба и неумерености.

Полазећи од ове дефиниције, али не потврђујући или оспоравајући њену тачност, можемо с правом закључити да протестантизам није никада био и није оригинална Хришћанска црква; није постојао пре 16. века. Никао је, заправо, као опозиција злоупотребама вршеним у Западној, то јест римокатоличкој цркви.

Горњи закључак нам омогућава да увидимо да је протестанизам изданак римокатолицизма, а не хришћанства као таквог. Намера протестантске реформације да обнови "оригиналну, аутентичну веру и живот" је била племенита, али се мора закључити да протестантизму није успело да ту намеру оствари. Жао нам је, али морамо рећи да, са историјске и догматске тачке гледишта, протестантизам није пут ка аутентичном Хришћанству, него пут који удаљава од њега.

Јерес протестантизма

С тачке гледишта свете Православне цркве, протестантизам исповеда многа погрешна и јеретичка учења у области христологије (учење о Христу), пнеуматологије (учење о Светом Духу), есхатологије (учење о спасењу) и еклесиологије (учење о цркви). Следећа погрешна веровања, иако нису сва заједничка свакој протестантској секти, нити их се држи протестантизам у целини, представљају главне тачке по којима се протестантизам разликује од Источне православне, односно Првобитне хришћанске цркве:

* Унитаризам, то јест непризнавање Свете Тројице;
* Одрицање божанства Исуса Христа (модерни аријанизам);
* Непризнавање безгрешног зачећа Исуса Христа;
* "Филиокве" и друга погрешна веровања о Светом Духу;
* Погрешно учење о суштини људске природе пре првог пада и после њега. Тврдња да је људска природа, чија се суштина наводно изменила због првог греха, непоправљиво покварена.
* Погрешна и јеретичка учења о спасењу: (тврдња да је благодат Божија једини фактор у људском спасењу; људска (добра) дела су неважна за спасење душе; предестинација (предодређење); грехове може опростити једино Бог, или се људска природа не може никада од њих очистити; неверовање у бесмртност душе и Страшни суд);
* Неправославна учења о Цркви: (еклесиолошки монофизитизам - то јест, одбацивање људске природе цркве; одбацивање јерархије; одбацивање непогрешивости Цркве; прихватање само свете тајне крштења и светог причешћа, али у ствари, одбацујући њихов сакраментални вид, а прихватајући само симболични; одбацивање видљивих средстава побожности и духовности (пост, аскезу итд);
* Одбацивање поштовања Мајке Божије и култа светаца;
* Одбацивање Светог Предања, учења Светих Отаца, као и одлука седам Васељенских сабора као извора учења и дисциплине;
* Дозвољавање свештеницима и епископима да се жене и после рукоположења, да се разводе и да се више пута жене (или удају, пошто имају и жене-свештенике и епископе);
* Рукоположење жена;
* Немање апостолског прејемства;
* Начин рукополагања свештенства;
* Крштавање само одраслих (неке, а не све протестантстске секте);
* Одбацивање указивања поштовања светим предметима: иконама, реликвијама светитеља, Часном крсту;
* Одбацивање молитава за преминуле;
* Тумачење Светог Писма поверено појединцима;
* Промена календара и празновање Ускрса противно правилима установљеним на Васељенским саборима;
* Укидање монаштва.



Ово није потпуна листа доктринарних принципа који су карактеристични за разне протестантске секте; ипак, како се види, број важних тачака по којима се оне разликују од Првобитне хришћанске православне цркве су многобројне. Постаје јасно да протестантизам није никада имао нити сада има четири основна квалитета праве Христове цркве, односно да никада није био нити је сада једина, Света, саборна и Апостолска Црква - како по свом постању, тако и по својој суштини.

Православље - једино могуће хришћанство

Како смо досад укратко говорили о римокатолицизму и протестантизму, сада треба да се осврнемо на учење саме Православне цркве.

Сматра се да је број православних хришћана у свету, који практикују своју веру, 15.000.000; међутим, број крштених православних верника је много већи. Не треба заборавити да је у неким земљама забрањено слободно исповедање православне вере. Данас највећи број православних верника живи у Русији, Украјини, Грчкој, Румунији, Србији, Бугарској и Македонији, али се њихов број у Западној Европи, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и многим другим земљама стално повећава.

Само име Свете Православне цркве носи у себи тврдњу да је она аутентична хришћанска црква, јер реч православна произилази из двеју грчких речи које значе "исправно верујућа", "која учи исправно", "која исповеда исправно". Према томе, она самим својим називом потврђује да је она исправно верујућа и исправно учећа црква.

Та иста Црква је такође позната под називима Источна православна и Грчка православна црква. Осим тога, испред ове титуле се обично налазу придев који указује на национално порекло посебних православних цркава, то јест: Руска, Српска, Бугарска, Сиријанска, Албанска и слично.

Извори православног учења су Свето Писмо и Свето Предање.

Цркву имају само православни

У Православљу, Црква се сматра извором и предметом вере. Она је исто толико духовно искуство колико је установа. Црква је Тело Христа, свог Оснивача, а она је и: "која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Ефесцима, 1:23). По својој природи Црква је видљива и невидљива, божанска и људска, небеска и земаљска.

Задатак цркве је одувек био да помаже својим члановима да постигну крајњи циљ и смисао свога постојања: Христоликост. Улога и мисија Цркве је да одржава непромењене највише духовне стандарде тиме што чува истоветне хришћанске принципе. Очекивало би се ради тога да људи саображају свој живот тим принципима, а не да мењају та мерила како би одговарала људским слабостима. У Цркви правац кретања треба да буде од људског ка божанском.

Православна црква је и Саборна. Њена саборност, то јест универзалност, не означава само чињеницу да она има припаднике у целом познатом свету, већ је то у исто време прокламација њене сабраности, једнодушја, синтезе власти, одговорне слободе прожете свеобухватном љубављу.

Православна црква је апостолска, јер је она изграђена - "На темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос" (Ефесцима, 2:20). Њен апостолски карактер је заснован и на чињеници да она учи у сагласности са апостолском традицијом и наставља апостолску мисију и прејемство, а ово последње се сматра "средством за распрострањење апостолског учења и особеним обележјем истинске Цркве које је одваја од лажних". Православна црква је апостолска и по томе што је мисионарска по својој природи и што остварује основну мисију апостола: христијанизацију целог света.

Све истинске православне цркве, то јест канонске, у целом свету сачињавају једну, свету, саборну, апостолску, источно - православну цркву. Оне имају истоветне догме, каноне, свете тајне и литургијске облике.

Што се тиче администрације, све православне цркве спадају у једну од следеће две категорије: аутокефалне, то јест самоуправне, и аутономне, то јест оне које немају своју вишу јерархију, него је примају од неке друге православне цркве.

Аутокефалне православне цркве су следеће:

* Цариградска васељенска патријаршија (Турска)
* Јерусалимска патријаршија(Израел)
* Александријска патријаршија (Египат)
* Антиохијска патријаршија (Јордан)
* Московска и сверуска патријаршија (Русија)
* Српска патријаршија (Србија)
* Бугарска патријаршија (Бугарска)
* Румунска патријаршија (Румунија)
* Грузијански католикат (Грузија)
* Грчка црква (Грчка)
* Кипарска архиепископија (Кипар)
* Албанска православна црква (Албанија)
* Финска православна црква (Финска)
* Пољска православна црква (Пољска)
* Чекословачка православна црква (Чешка и Словачка)
* Синајска архиепископија (Египат)

Аутономне православне цркве разних јурисдикција постоје у Кини, Јапану, Кореји, Северној Америци, Аустралији, Новом Зеланду и у разним државама Западне Европе. У ову групу спадају и многе епархије у целом свету које имају аутономни статус.

ЋЕЛИЈЕ, Благовести, 2001 године

+ О ПОСТУ +


Сав смисао Хришћанске вере налази се у Христовом васкрсењу, када је побеђена смрт коју је човек после пада неумитно везао за себе и своју природу. Уставши из мртвих, Христос нам је отворио пут за васкрсење и сваком верујућем постао узрочник вечног спасења. Ево већ више од 2000 година, милијaрде Хришћанских душа су сав смисао свог живота сагледавале у Њему, добровољно одабирајући Његов пут као сигуран пут до коначног ослобађања од пропадљивости, глади, жеђи, умора и томе слично. Ослободивши човека од коначне смрти и ништавила, Бог је позвао човека да му добровољно крене у сусрет, ка будућем веку у коме ће живети у заједници са бесконачним, савршеним и вечним.

Они који су поверовали, са дубоком осетљивошћу свог бића су кренули на такав пут. Но вољи људској, будући огреховљена и несавршена, није лако да одмах, безусловно, потпуно и непогрешиво одабира јеванђелски пут. Тако, наша воља, уместо да тежи сједињавању, тежи владању, наш ум, уместо целосном разумевању, губи се у бесконачним произвољним расуђивањима, а наша осећања, уместо да теже оживотоврењу материје духовним силама, теже само бесмисленим материјалним насладама и трошењу. Тако се на свом путу ка обожењу човекова душа услед многих беспућа испуњава злом. Безграничност наше душе мора да се сведе на меру и дејство примања Божије благодати да се неби заувек изгубила у шуми примамљивих и заводљивих лажних избора.

И због тога се човек предаје посту као дужности уздржавања и то тамо где се показују незасите тежње страсти и природних сила. Посту се предаје цео човек, и духовно и физички. Духовно се уздржава од самољубивих и властољубивих поступака. Умно од једностране активности ума, од некорисне и бесконачне игре појмова и представа, од бескрајних питања која се протежу без циља једном речју од празног умовања. Најзад, уздржава се од чулних уживања којима не управља, не даје хране својој чулности и ограничава убиство и самоубиство до којих нужно доводи трка за физичким задовољствима, тј., чисти и препорађа своју властиту телесност како би се припремио за преображење свега створеног.

Можда би добро било навести речи Светог Серафима Саровског «Утемељитељ хришћанског подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања у подвиг искупљења рода људског, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису другачије ступали на пут Крста но спроводећи – пост.»

У свом светом и великом задатку спасења Православна Црква је одредила календар постова. Тако се уочи величанственог дана Васкрса, православни Хришћанин добровољно предаје дугом али окрепљујућем и од стране цркве мудро вођеном Великом посту. Свесна да већа одрицања могу човека сломити, а не препородити, Црква је уочи Великог поста одредила припремне 4 недеље: недеља митара и фарисеја, недеља блудног сина, недеља месопусна и недеља сиропусна. Припремним недељама Црква полако уводи вернике у подвиг поста који ће трајати 6 недеља названим: недеља Чиста ( и завршава се Недељом Православља ), недеља Пачиста, недеља Крстопоклона, недеља Средопосна, недеља Глувна и недеља Цветна. Васкрсна недеља је недеља Светла. У свакој од наведених недеља Црква учи, упућује и утврђује вернике захваљујући својим двехиљадогодишњим духовним искуством и истинама које се предају вернима са љубављу и бригом. Пост тако постаје не само лични него и саборни подвиг.

За неверујуће људе пост може да значи корисно и здраво очишћење од прекомерне хране, као нека врста дијете. Но, за Хришћанина, Ускрс је победа живота над смрћу, где се и он осећа позваним и чију унутрашњу радост може да у потпуности осети једино након подвига Великог поста.



- на слици трпеѕарија у манастиру Хиландару на Светој Гори Атонској -

+ БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА +


Сваки књижевник, који се
научио Царству Небеском,
домаћин је који износи из ризнице
своје ново и старо“
(Мт13,52)

Када су једног Православног Руског Епископа, први пут изашлог из Совјетске Русије на Запад, негде крајем 50-тих година 20. века, питали западни хришћани, протестанти-римокатолици, (који Цркву сматрају пре свега „институцијом“, „социјалним делатником“, итд.): „Шта Руска Црква ради на социјалном пољу у Совјетском Савезу?“ - баћушка је мирно одговорио: „Ми служимо Литургију“! Запрепашћени одговором, западњаци га нису схватили. А нису зато што не схватају Цркву, ни шта значи служити (=живети) Божанствену Литургију. А још у 19. веку рекао је, и писао, западним хришћанима православни лаик-црквеник (!екклхсиастиков" како је вернике лаике у Цркви назвао још Св. Иринеј Лионски) Алексеј Хомјаков: „Само онај схвата Цркву, ко схвата (=живи) Свету Литургију“.

Ове је речи у своје време, 20-тих година прошлога века, понаваљао више пута и блаженог спомена отац Јустин Нови, још док је преводио Свету Литургију на савремени српски, па је то поновио и недавно у поговору свог новог побољшаног превода Светих Литургија, и такође у својој Догматици. „У Светој Евхаристији, у светој тајни Литургије, каже о. Јустин, ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег… Света Литургија је, по богомудрој речи Св. Јована Дамаскина и Св. Теодора Студита: понављање целокупног Богочове- чанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења“. Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом“. И смерни причасник пре Светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни чудесно“. Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећ у Крв и Тело“ и причешћујући се њима доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком Пуноћом Божјом (Еф.3,19;Кол.2,10). Литургијско Сабрање верних у Христу, и Причешће Христом, открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело Свеживог Господа Исуса: „Ово је Тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (=Св. Евхаристија) коју благосиљамо, није ли заједница - коинњнива – Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница - коинњнива- Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо“ (1 Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску аједницу - Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, Завет у свеживотворној Крви Божјој. Богомудри и Свети Николај Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност (=идентитет). Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама - Црква – претвара у то Тело и Крв Христову. И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него свмо Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом (1 Кор.12,27).

Ове нас речи Божјих људи разгаљују и радошћу испуњују ових дана, када улазимо у језгро Крсноваскрсне Пасхе Господње. Христос - Нова Пасха. Старо прође, гле – све Ново постаде! Са Христом и у Христу све ново постаје, и све старо новим постаје, али не на речима, у паролама, у стереотипним понављањима, него само и једино у и кроз непоновљиво понављану и непрестано нову и обнављајућу Пасху Христа Распетога и Васкрслога, у Божанској Евхаристији, у свекозмичкој Литургији, која и јесте Свм Он

као Пасха Господња и наша, с нама, међу нама, у нама. Јер кад год Хлеб овај једемо, и Чашу ову пијемо, ми смрт Господњу објављујемо, и Васкрсење Његово исповедамо= проповедамо - докле не дође! А доћи ће Господ скоро. И долази Господ - Маран ата! Јер Дух Утешитељ и Невеста Црква говоре: Дођи Господе Исусе! И Он одговара: Да, доћи ћу скоро. Амин. И говори нам, и Литургијом на делу посведочује: Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Јер с нама је Он, Емануил-Богочовек, пре свега и после свега, у Божанственој Литургији као Свештенослужењу, као учешћу=Причешћу, као заједничењу = Заједници Тела Његовог Богочовечанског.

„Придите Пиво пијем новоје,
не од камене неплодна чудодјејемоје,
но нетљенија Источник
из Гроба одождивша Христа,
в Њемже утверждајемсја!“

***

Жубор воде живе, Хлеба и Пића Живота, жубори у Цркви Саборнокатоличанској, Православној, од Христа и Апостолв до данас и до последњих дана. Жубориће до Другог Доласка Господњег, и кроза сву Вечност, и још присније у незалазном Дану Царства. Жубори, и нас жубором живота у Христу, законом Духа живота, ослобађа од закона греха и смрти (Рм.8,2), од учмалости, мртвила, инерције, чамотиње, бездел(ат)ног и стерилног конзерв(ат)изма. Ослобађа тиме што нас обнавља и препорађа, преображава обновљењем ума, и срца и душе и тела, и обнавља искуством, окушањем, познањем шта је добра и угодна и савршена воља Божија – по благодати, по мери вере, по смиреноумљу, по даровима благодати и харизмама служења, свештенослужења еванђеља спасења. И тако обнављани, оживљавани, схватамо и доживљавамо да смо у Цркви, у Светој Литургији: многи - једно Тело у Христу, и појединачно удови једни другима, назидани на темељу Апостола и Пророка, где је Крајеугаони Камен Свм Исус Христос, у Коме сва Грађевина Цркве расте у Храм Свети у Господу, и ми се у њега уграђујемо, уживљујемо, као живо камење, у Обитељ Божију у Духу, у Град Бога Живога, у Тело и Крв Живога и свагда Животворећега Јагњета Божијега, Које нас води на изворе Водв Живота, и угошћује Гостопримством Владичанским за Трпезом Царства. Тако је у Цркви, у којој је прошлост увек садашњост, али и будућност, оно есхатолошко „већ сада и још не сасвим“, такође присутно и делатно, јер је Исус Христос јуче, данас, и до века, Један Исти. И у Њему је динамизам старог и новог саприсутан, и саделатан, не међусобно противречан и искључив, јер је Он Алфа и Омега, Који Јесте, Који Беше и Који Долази.

***

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи,говорио своју познату Беседу о Правој вери, (неко неће да призна да се она зове и Беседа „о исправљењу вере“, тј. о право-управљању и усправљању и остварењу, вере Праве и Живе у народу своме, а не о „мењању“ или још мање о „реформи“ вере), он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“ (попут самозваних недоучки који нам „конзервирају“ Манастире и Светиње, а оне, од њихове „конзервације“ и „заштите“, још већма пропадају). (Узгред додајемо: што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, и колико су се често причешћивали његови Студеничани, Хиландарци, Жичани, и уопште православни= црквеници по васељени, кроз коју је пролазио и Јеванђеље живота проносио и сведочио, читајмо Студентички типик, главу 5: О Св. Литургији, али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахв-црквеникви лаикв-црквеникв само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно, „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом). Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите=дознајте, како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем! Ето, ове нам мисли долазе ових дана, кад нам у руке дође, нажалост из мог Баната (а писац није из Баната, него сви су изгледа из Бгда) „О Светој Литургији и променама у њој“ („Банатски весник“, децембар 2006). Текст, на жалост, незнавен а малициозан, дилетантски а претенциозан: „Није се играти са Литургијом... поготову с намером да се она мења“!? Ко ли се то тако „игра Литургије“ и „са Литургијом“, са намером да је „мења“?! Учени а недоучени писац каже да су то били „први реформатори“ руски обновљенци (он каже „обновљенаши“), и грчки модернисти „зоисти“. А ми се питамо: Какве везе они имају са живим животом данас читавог Православља, од Јерусалима до Илирика, од Јапана до Балкана, од Сарова до Заира и Аљаске? Чланкописац не зна, неће ни да спомене, а камоли да се трезвено запита: ко су то били, рецимо, Филотеј Цариградски, или Јевтимије Трновски, Кипријан Кијевски, или Митрофан Александријски (Критопулос), или макар Патријарх Никон Руски, у иначе смутном 17. веку (кад је на Сабору у Москви учествовао и наш Патријарх Гаврило, ускоро Свештеномученик распет у Пруси, и то доносећи у својим рукама прве штампане Српске Служабнике, у којима, наравно, нема фамозног „Тропара 3. часа“, док тај на дотичном месту неумесни уметак није, преко Кијева и Виљнуса, ушао „на мала врата“ тамо где му није место /док је претходно само помињан на сасвим другом месту, пред само Причешће као молитва „за себе“/, али и то није било „од 12. века“ па све „до 1895.г.“, како приучени чланкописац пише, без икакавог доказа). Још је чудније да овај новопечени „литургичар“ ни речи не прослови о Филокалијском покрету познатих „Кољивара“ у Светој Гори, од којих су неколико њих, клеветани онда од овоме сличних пискарала, да су „реформатори“, већ одавно у Календару Светих Цркве Бога Живога! (Свети Никодим, Макарије Коринтски, Атанасије Пароски). Не помиње, наравно, ни Филарета Черниговског, ни мишљење већине Руских Јерараха (међу њима и Св. Тихона, потоњег Патријарха и Свештеномученика Руске и све Православне Цркве - о чему в. нпр „Отзиви Епархиалних Архијерејев...“, Спб. 1906) о потреби обнове (не „обновљенаштва“, ни „реформе“) живота Цркве, и богослужења у парохијама, и тиме обнове живота живих хришћана, људи од душе, крви и меса, што увек почиње, и траје, не „конзервирањем“, него покајањем, постом и молитвом, крсноваскрсним, пасхалним, постојаним учешћем (не само „присуством“ или „певањем у хору“, такорећи статирањем, као на бини, где се певају „музичке нумере“) и првенствено честим Причешћем у Цркви, у Литургији (не „на Литургији“, ни „на слави“, него у слави, и у славу, Свете Тројице, у Заједници Светих и заједници Светиња).

Да не кваримо наступајуће пасхално тужнорадосно, хармолипно, али благодатно расположење, рећи ћемо кратко: скоро све што је написано у оном збрдаздола насталом чланку, није тако како стоји у тексту, и неће бити тако. (Пре ће управо то и такво писање бити „неблагословена самовоља“ појединца или појединаца, зато што је злонамерно, не црквоградилачко, него „псевдозилотско“ и псевдоправославно). Зашто се вековно живо Предање о честом Причешћивању (објавићемо ускоро збирку, књигу текстова Светитеља Божијих од 1. до 20. века, о томе) назива „заступање олаког причешћивања“, осим ако не ради клевете, и још теже: ради дискредитације саме истине о честом Причешћу као учешћу (а не „једном или четрипут годишње“) у Цркви=Христу=Царству Божијем још сада и овде, на земљи и у историји?2

Ако је цитирање ироничног језуите Роберта Тафта (притом да ли је тачно и проверено?) мерило чланкописцу, зашто да нама није далеко пре мерило реч и пракса Св. Јована Кронштатског, или Светогораца, ранијих и садашњих, или старијих и савремених Пастира и Архипастира, који знају и Тафта и Аранца, али још више знају Св. Нектарија Егинског, Антонија Кијевског, Дионисија Козанског, о. Флоровског и о. Шмемана, о. Јустина и о. Емилијана, и гледају на литургијску праксу Јерусалимске Мајке Цркава и осталих Православних Цркава Истока и Запада, и других данас истинских Апостола Православља у савременом свету, Мисионарв и Литургв унутрашњег и спољњег одвижничко=литургијског препорођења православног човека, жене, детета, породице, народа, парохије, Епархије?3

А да није тачно Тафтово, и из позадине београдско-банатске писање „о тајном читању молитава“, оставићемо то за посебну књигу (другу о Св. Литургији, коју спремамо), а овде ћемо само подсетити на христоносног Мистагога и духопокретаног Литурга Павла, који је Цркви писао и прописао: „Јер ако благосиљаш Духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи Амин на твоје Благодарење, кад не зна шта говориш?“ (1Кор.14,16).4

Ипак, добро је да буде дијалога. Али, правога, а не подметања, и подметачина, подозрења и клеветања, уз давање правих примера и аргумената. Но зато прво треба отворити прозоре, и удахнути свеж ваздух, лахор Духа Светога, Који дише где хоће, и Који као Утешитељ води Цркву у сваку, и сву, Истину. Не стављати, себи ни другима, тамне наочари против сунца. А оно је једно за све – Сунце Правде, Исток Истокв. Тако ћемо, не као „нумере“ или „концерте“ у Цркви, него псаламски и светолитургијски= Евхаристијски: да певамо Господу у животу своме, и псалмопојемо Богу нашем докле постојимо. А Њему да буде пријатан дијалог наш (Пс.103, 33-36, где за дијалог - беседа - разговор стоји: Жх диалогхв моу = дијалог мој). Јер Бог воли дијалог, јер је Бог Савета, и у Божанском Дијалогу Литургије даје нам Анђела Свога Великог Савета, Који Приноси, и Приноси се, Прима (и долазеће у једанаести час), и Раздаје, и Раздаје се - на пребогатој Трпези Царства, како вели Св. Златоуст у својој Ускршњој Речи и својој Пасхалној Литургији. И још вели Златоусти Литург и Јерург: „Није исто Пасха и четрдесетница (=В. пост), него је друго Пасха, а друго четрдесетница. Четрдесетница бива једном годишње, а Пасха (=Литургија) трипут седмично, а бива и четири пута, боље рећи кад год хтеднемо. Јер Пасха није пост, него је Приношење (Евхаристије) и Жртва, која бива на сваком Сабрању (=Литургији), тако да сваки пут, кад приступаш (Причешћу) са чистом савешћу, Пасху свршаваш; не када постиш, него када учествујеш у овој Жртви. Јер Пасха је објављивање (=доживљавање) Христове Смрти и Васкрсења“(ПГ 48,867).

+ ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ( ЈЕВТИЋ )

+ ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРАВОСЛАВЉА +


Православље начелно одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија, или да поистовети своје учење с неким конфесионалним текстом. Учење Православља јесте Истина Господа Исуса Христа, изражена кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. У том смислу јесте и ауторитет синода, од кога потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији (Епископ нема универзалну јурисдикцију). Но, Православље се најпре заснива на богопоштовању (Православни богослови руског утицаја и словенског језика грчку реч ορθοδοξία преводе са Православље - право слављење - богопоштовање), на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, а онда на поштовању Богородице и Светих Отаца. Богородица је "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима"; она оживљава молбе (пред Сином) за читав људски род. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у Православној побожности представљају место благодатног присуства, прозоре ка Небу. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу (заједничка молитва, вршење Светих Тајни и приношење литургијске жртве) веома је обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

1. У Православном богослужењу (које је прихваћено од Византије) с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са духовним виђењем лепоте овога света.
2. Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
3. Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Литургије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човекове душе (етички максимум у Православљу постиже се у монаштву, кроз: сузбијање воље, смирење и очување чистоте срца, мада Православље морал не дели на световни и монашки, већ прави разлику једино у квантитету). Морал Православља плени, јер је његов апсолутни циљ Исус Христос, љубав и радост.

ДА ли ПОСТОЈИ ЗЛО ? !


<- Тај дивни Божји свет -

- ДА ли ПОСТОЈИ ЗЛО ? ! -

Једног дана професор на факултету је одлучио да са студентима започне расправу.Питао је :
- Да ли је Бог створио све што постоји ?
Студенти су у глас рекли да јесте.
- Баш све ? - питао је професор.
- Да,све - био је одговор студената.
- У том случају,створио је и зло,зар не ?
Јер,зло постоји - рекао је професор.
Студенти су заћутали,нису имали одговор на то питање.
Професор је био одушевљен јер је показао да је вера само мит и ништа више.
Одједном,један студент је подигао руку и питао :
- Могу ли ја нешто Вас да питам,професоре ?
- Наравно - одговорио је професор.
- Да ли постоји хладноћа ?
- Наравно,колега.Зар никад нисте осетили хладноћу ?
- Заправо,професоре,хладноћа не постоји ! Према ономе што смо учили из физике,хладноћа је одсуство топлоте.Може се само посматрати да ли објекат има и да ли предаје енергију и своју топлоту на друге објекте.Без топлоте,предмети су интерни,не реагују.Значи хладноћа и не постоји.
Ми смо створили термин ХЛАДНО да би смо објаснили одсуство топлоте.
- А тама ? наставио је студент.
- Она исто постоји - рекао је професор.
- Опет грешите,господине.Тама је потпуно одсуство светлости.Можемо проучавати светлост и осветљење,али не и таму.Николсова призма показује мноштво различитих боја на које се светлост разлаже у зависности од таласне дужине. ТАМА је термин који смо ми створили да објаснимо потпуно одсуство светлости.
И коначно,студент је питао :
- А зло,професоре,да ли постоји зло ?
Професор је ћутао.
Студент је наставио :
- Бог није створио зло ! ЗЛО ЈЕ ОДСУСТВО БОГА У ЧОВЕКОВОМ СРЦУ,оно је одсуство љубави,човечности и вере.Љубав и вера су као топлота и светлост.Они постоје.Њихово одсуство доводи до зла.
Сада је професор умукнуо.
А тај млади студент се звао АЛБЕРТ АЈНШТАЈН.

недеља, 16. мај 2010.