Школски час комунистичких лажи

Krvava bajka... U znak odmazde, Nemci su 21. oktobra u Šumaricama streljali 2.300 Srba, od toga 60 učenika kragujevačke muške gimnazije



Jedan od najvećih mitova Drugog svetskog rata na našem tlu svakako je i kragujevačka tragedija. U znak sećanja na „7.000 đaka i profesora" streljanih 1941. godine, u kragujevačkim Šumaricama decenijama je održavan Veliki školski čas - uz direktan TV prenos i u rangu najvećih državnih praznika onoga doba. Sve što je vredelo u narodu, saopštavali su mediji, ustalo je te 1941. godine protiv okupatora, na poziv Komunističke partije i pod njenim vođstvom, a ne žaleći ma kakve žrtve u borbi za slobodu i svetlu budućnost.

U suštinu priče nije se ulazilo, tako da uprkos ogromnoj medijskoj pažnji, zapravo niko nije znao šta se dešavalo uoči 21. oktobra 1941. Smatralo se da su partizani porazili Nemce, a da su ovi odgovorili streljanjem civila u srazmeri od 100 „rodoljuba" za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika, došavši tako do brojke od 7.000. Istina je, naravno, sasvim drugačija.

I pre nego što je septembra 1941. propisao odmazdu od stotinu Srba, a ne rodoljuba, za jednog Nemca, Treći rajh nastupio je u Srbiji izuzetno surovo. Reakcija komunista, prema jednom članku J. B. Tita u „Biltenu" Komunističke partije od 10. avgusta, bila je sledeća: „To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek... za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora." U tom članku još stoji da su „partizanski gubici do sada bili neznatni", ali da se okupatori zbog toga osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući i žene i decu".

Drugi čovek partije, Slovenac Edvard Kardelj, preporučio je J. B. Titu da komunisti i u Hrvatskoj postupe kao u Srbiji, kako bi i tamo okupatorski teror izazvao masovni ustanak. Ovo je Kardeljevo pismo Brozu od 2. avgusta 1941:

„Pošto-poto mi moramo dići u borbu i hrvatska sela... Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi, itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... „

Zaključci su se odnosili na sela i gradove u Srbiji, dok su Četnički odredi Jugoslovenske vojske, pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, težište akcije stavljali na zapadne krajeve, radi zaštite Srba od formacija hrvatske nacističke države.

Tako, kada su početkom oktobra 1941. godine komunisti saopštili četnicima da će napasti Jagodinu, ovi su im odgovorili da će ih sačekati ispred ove varoši i sve likvidirati. Argumenti druge vrste, poput objašnjenja da je u tom trenutku mudro ratovati jedino preko Drine, ili da Nemci svaku varoš, i ako se zauzme, mogu brzo povratiti, uz masakriranje civilnog stanovništva - već su bili istrošeni.

Jagodina je spasena jer je komunista tu bilo veoma malo, za razliku od okoline Kragujevca, gde su se bili koncentrisali. Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja, pa je tri dana potom do četnika stigla vest da Nemci hapse Kragujevčane za streljanje. Tog dana, 13. oktobra, komandant Šumadijskih četničkih odreda, major Miodrag Palošević, poslao je poruku Nemcima da će, u slučaju streljanja Kragujevčana, četnici streljati nemačke vojnike koje su držali u zarobljeništvu. U potonjim pregovorima sa komunistima, čiji je prvi čovek bio Vladimir Dedijer, Palošević je uspeo da odloži napad na Kragujevac, ali je zauzvrat pristao da zajedno sa partizanima napadne nemačku kolonu za koju se očekivalo da će krenuti prema Gornjem Milanovcu, u potrazi za zarobljenim vojnicima Vermahta.



s2


Nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka, ojačan tenkovima i artiljerijom, pošao je iz Kragujevca u zoru 14. oktobra, goneći ispred sebe grupu civila kao živi štit. Prema sporazumu sa majorom Paloševićem, izlazak Nemaca iz grada trebalo je da spreče partizani, ali njih nigde nije bilo. Tako su Nemci najpre naišli na isturena odeljenja Gružanskog četničkog odreda kapetana Dušana Smiljanića, kod sela Drača. Tom prilikom je poginuo poručnik Blagoje Stojančević, načelnik Smiljanićevog štaba.

Posle ovoga, major Palošević je poslao kurira sa porukom da ne otvara vatru dok ne dobije znak raketom. Grupa civila i Nemci lagano su išli drumom, došavši tako na tridesetak metara od četničkog rova kod sela Bare. Čim su se civili sjurili u rov, ispaljena je raketa i sa svih strana je otvorena vatra na Nemce udaljene oko 200 metara. Sa svih strana - osim sa desnog krila gde su se do početka bitke nalazili partizani. Raketa je za partizane bila znak za povlačenje i ostavljanje četnika na cedilu. Desno krilo je odmah zauzeo streljački stroj Nemaca, ugrozivši bok četničkog položaja. U toku noći Palošević je naredio da se Gružanski i Gledićki odred povuku i utvrde u predelu Malog vrha i sela Vidići, a Takovski odred na Rapaj brdu. Napad Nemaca krenuo je u osvit zore 15. oktobra.

Nemci su potisnuli četnike i tako probili put ka Gornjem Milanovcu. Još jednom su spalili grad, uhapsili su 133 civila koji nisu uspeli da se sklone, i krenuli natrag, goneći te civile kao živi štit. Četničke snage su se podelile: Takovski odred je otišao da zapreči put prema Ravnoj gori, za slučaj da Nemci krenu u tom pravcu, dok su Gružanski i Gledićki odred s bokova neprekidno kidisali na dugu nemačku kolonu. Napad je urodio plodom u ataru sela Nevade, ispod Rapaj brda. U kaljuzi pored reke Despotovice dva nemačka tenka su se zaglibila, a posada ih je napustila pred nadirućim četnicima. Tako su četnici zarobili tenkove, da bi ih potom upotrebili u napadu na Kraljevo.



slika
Borbe četnika i Nemaca... Zarobljeni tenk u Kraljevu i Nemci ubijeni na putu Kraljevo - Gornji Milanovac


Ove tenkove, kao i sve ove borbe, komunisti su posle rata „prisvojili". Na ulazu u Gornji Milanovac, kao i u centru Kraljeva, i danas stoje tenkovi, kao dokaz hrabrosti komunista. Na tenku u Gornjem Milanovcu piše:

„U Majdanu i ovde na reci Despotovici, 6. i 15. oktobra 1941. godine, borci Takovskog bataljona partizanskog odreda ‘Dr Dragiša Mišović' zarobili su dva nemačka tenka. Kao prvi ustanički tenkovi učestvovali su u borbama na Rapaj brdu i Kraljevu 1941. godine."

Reč je o američkom tenku tipa „šerson", jednom od mnogih koje je vlada SAD poklonila komunistima posle rata na ime vojne pomoći. A posle tenkovskog napada na Kraljevo, krajem oktobra 1941, Nemci su raspisali poternice za dvojicom četničkih tenkista: poručnikom Dragomirom Topalovićem i potporučnikom Žarkom Borišićem. Komunisti u svojim redovima nisu ni imali tenkiste.

U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Šumaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi išli u školu), od kojih 60 učenika kragujevačke muške gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti.

Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima Maršić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaša).

Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci.

Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od prošle decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog školskog časa.

Piše: Miloslav Samardžić

АРХОНАТ ДАЛМАЦИЈА

АРХОНАТ ДАЛМАЦИЈА – Архонат Далмација представља групу далматинских градова под византијском управом од времена касног VII. столећа до прве половине IX. столећа. Назив је изведен од византијске титуле архонт што значи вођа, односно управник или владар. Главни град Архоната Далмације је био севернодалматински град Задар.

Млечани су око сто тридесет година управљали највећим дијелом Далмације. Услијед несигурности босанског становништва, због честих удара Турака, кроз цио 15. вијек продужавале су се појединачне миграције српског становништва из Босне у Далмацију. Према извјештају млетачког далматинског провидура Антонија Контарини прешло је између 1413. и 1417. ,,много народа из Босне, од кога је регрутовано 5.000 добрих војника”. Од половине овога вијека помиње се у сјеверној Далмацији цио низ православних цркава, у Кули Атлагића (1450.), Пађенама (1456.), Полачи (1458.), Голубићу (1463.), Книнском Пољу (1468.) и другим мјестима.

Пошто су под Турке пале Босна (1463.) и Херцеговина (1482.), настала је у Далмацији велика несигурност. Турци су упадали и на ово подручје, пљачкали и пустошили. Сусједне области требало је сталним упадима, пљачком, робљењем и палежом застрашити и приморати становништво да само напушта своја огњишта, а затим су таква напуштена подручја лако падала под турску власт. Тако је то и у Далмацији било. Године 1465. пребјегло је хрватско становништво Макарског приморја са својим свештенством на острва. Десет година касније (1475.) побјегло је много народа из Цетињске крајине у Приморје. За вријеме млетачко-турског рата од 1498. до 1503. хиљаде хрватских старосједилаца побјегоше из Далматиског загорја к мору, те већи дио пријеђе на острва у близини Задра и Шибеника (Уљан, Пашман, Зларин, Првић, Крапањ), а мањи се настанио око утврђених млетачких градова на копну. ,,Угарски краљи, пише фра Стипан Златовић, забављени размирицама велможа и у свеђерном рату с околними владари, нису се ни сјећали овога краја своје круновине. Тврди градови у власништву заповједника без блага и војника, залуд вапијаху у пријетећој погибли краљеву помоћ; док Турци на чете и на јаке одреде продираху сад на један, сад на други крај, плијенећ, палећ, и пук у робство одводећ без одпора и страха, јер не бијаше војске нити могућства окупити је и уздржати... Хрватски кнезови и власници великих посједа и властитих тврдих градића, видећ се изложеним неизбјежној погибли дивјих чопора, оставише дворе и имања, и заклонише се у млетачке градове при мору, или се преселише у Хрватску... За господари одселише и кметови, те земља остаде пуста на потарлуку турских парипа... Столне су цркве биле попаљене, жупе и села разметнута, самостани разкопани и свећенство се разбјегло и расуло. Заклонио се тко је жив утекао да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине до Зрмање нигдје свећеника, нити светог мјеста, него се усједнула права абоминатио десолатионис.”

Православни Срби који су се од раније доселили у сјеверну Далмацију и саградили овдје своје скромне цркве и манастире, ријетко су их напуштали и пред Турцима одлазили у Приморје, него су већином давали отпор турским пљачкашким четама и бранили своје домове и цркве. За њих Турци нису били такво изненађење и страшило као за далматинске Хрвате, који слушајући о страхотама турских напада, нису имали смјелости да их сачекају, нити је ко постојао ко би организовао отпор. О томе Кончаревић пише: ,,При сих произшествијах народ наш православни мужествено сопротивљашесја Турком, особено же в зашчитје својих церквеј, и благодарја сеј јего мужествености, за малими излученијами сохранилисја оње невредими. Католики же всје своји мјеста оставиша и церкви их всје опустјеша.”

Хрватски писац, фрањевац Вињалић, свједочи како су ,,Власи које данас зову Морлаки, а који су православне вјере, настанили се у Далмацији, а то је у предјелима Либурније и Јапидије, у којим су предјелима прије становали Хрвати, који су сви били латинске вјере.” Малобројни преостали хрватски живаљ повукао се у ,,планинске збјегове.” И српски досељеници настањивали су се првобитно такође у планиским предјелима ради заштите од турских пљачкашких упада. Нашавши се ту заједно, преостали римокатолици и православни, ,,свеђерно су живјели у најлипшој слоги и љубави.”

Досељавања Срба у Далмацију била су тада перманентна, али у већим групама су се догодила нарочито између 1523. и 1527. године, кад је прешло више хиљада српског народа са много својих свештеника. Зато ускоро видимо да се граде нове православне цркве по Далмацији. Између 1524. и 1537. помињу се у Кончаревићеву Љетопису цркве у Биљанима, Островици, Карину, Ђеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу и Жагровићу. Многе напуштене и разорене римокатоличке цркве Срби су са пијететом обнављали и у њима обављали своје богослужење.

Приликом турских упада и ратовања по сјеверној Далмацији страдала су и српска насеља и њихове цркве и манастири. Неке од њих су одмах обнављане, а неке су чекале на обнову и годинама. Године 1480. био је опљачкан манастир Драговић а његови калуђери разагнани. Тек послије двадесет година повратише се они у манастир и отпочеше његову обнову. Манастир Крупа је страдао 1502. године. Турци га тада нападоше и опљачкаше, а калуђери су били приморани да се склоне у манастир Крку, одакле су се вратили тек по склопљеном примирју (1503.).

Турци су у овим ратовањима постепено заузимали Далмацију, дио по дио. До 1533. Турци су од Мађара отели Котаре са Островицом, Буковицу са Скрадином, Книнску, Дрнишку и Цетинску крајину, сплитско Загорје и све до Неретве. Од тога је формиран клишки санџак, на чијем челу се налазио Мурат бег, поријеклом из Шибеника. То ратовање и коначно турско заузимање континенталне Далмације завршило се падом Клиса (1537.) и миром између Млетачке Републике и Турске (1540.). Тада је коначно ликвидирана мађарска власт на овом подручју, а Далмација је подијељена на два дијела. Млетачкој Републици, која је том приликом морала да плати Турцима 30.000 дуката у име ратне штете, остала су само острва и приморски градови, међу којима на првом мјесту Задар са Равним Котарима, а све остало је потпало под Турке. Тако су се готово сва далматинска српска насеља нашла под истим господаром под којим су се налазили и његови једнокрвни сународници у Србији и Босни. То је још више појачало досељавање Срба у Далмацију тим прије што су то форсирале и турске власти које су из чисто економских и војно-политичких разлога настојале да ове опустјеле крајеве населе и учине их кориснима по државу. Таквих сеоба било је и прије и послије склапања мира. О томе свједоче извјештаји млетачких чиновника. Године 1531. и 1539. они јављају да са досељеним Србима долазе и многи њихови свештеници, којима досељени народ безусловно вјерује. Године 1551. доселило се неколико хиљада Срба у Книнску крајину, а 1577, по казивању Вињалића, јаке групе ,,Срба или Влаха сада званих Морлака и који су сви православне вјере” спустили су се са босанских планина на површ између Крке, Динарских Алпа и Јадранског мора и тако појачали ранија српска насеља.

Досељавања Срба у сјеверну Далмацију продужила су се за вријеме турске управе овим подручјем. Било је ту самоиницијативних миграција, али било је, као што рекосмо, и колонизације, која је вршена од стране турских власти ради економског активирања и војничке обране овога пограничног подручја. Невоље које је овај ратнички елеменат трпио због своје позиције и крајишничке службе, биле су у 17. вијеку појачане услијед млетачко-турског рата око острва Крита (Кандије) познатог под именом Кандијског рата (1645-1669). Послије тешког ратовања од четврт вијека, у коме су Млечани имали само спочетка успјеха, морали су склопити мир по коме су изгубили Крит, али су ради отштете добили мало проширење у Далмацији са утврђеним Клисом. Нова млетачко-турска граница ишла је косама првих брда недалеко од обале. По млетачком изасланику Нани, који је с турским изаслаником утврђивао ову границу, названа је она ,,линеа Нани”, а добијено подручје ,,веццхио ацљуисито” (стари посјед). Искористивши ускоро турски неусјех под Бечом (1683.) и даљње њихове неуспјехе у рату са Аустријом, Млечани су на овом подручју отели од Турака 1686. Сињ, а двије године касније и Книн, те је тако цијела сјеверна Далмација од Цетине до Зрмање дошла под млетачку власт. Како се рат продужавао, Млечани су помоћу шпанских чета и ускочких мишица и крви освојили Херцегнови и Габелу. На основу одредаба мира закљученог у Сремским Карловцима (1699.) Млетачка Република је добила нова проширења у Далмацији. У комисији за разграничење у Далмацији био је од стране Републике провидур Гримани. Републици су поред досадашњег уског приморског појаса припали Книн, Врлика, Сињ, Вргорац и Габела и око сваког тога мјеста његова околина на сат хода око њега, као неутрални и одбрамбени појас. Та нова граница названа је ,,линеа Гримани”, а добивено подручје ,,нуово ацљуисто” (нова тековина). Послије новог турско-млетачког рата (,,морејски рат”) и закљученог мировног уговора у Пожаревцу (1718.) Млечани су у Далмацији добили Имотску крајину до Динаре и Пролога са извјесном коректуром старе границе. Та нова млетачко-турска граница у Далмацији названа је ,,линеа Моцениго” по провидуру Моћенигу који је од стране Републике учествовао у комисији за утврђивање нове границе, а добивена територија названа је ,,новиссимо ацљуисто” (најновија тековина).

УСКОЦИ - У вријеме овог готово непрестаног ратовања и проширивања млетачког посједа у Далмацији нарочито су се на млетачкој страни у борби са Турцима истакли ,,ускоци”. ,,Ускочивши” испод Турака у млетачки дио Далмације, ускоци су бранили млетачки дио Далмације од турских упада, а у ратним временима били готово једина војска Млетачке Републике, која се на овом фронту борила против Турака. Једна група тих ускока напустила је Далмацију послије пада Клиса (1537.) и турске руке и отишла у Сењ, гдје је њихову снагу и храброст искористила Аустрија, а кад их више није требала оставила их је без икакве помоћи, упућене једино на пљачку и гусарење.

,,Нема народа на свијету који би за одбрану од Турака био тако спретан као што су ускоци”, пише један тадашњи италијански извор. Међу далматинским ускоцима 16. и 17. вијека највећу славу су стекли: Ђуро Даничић, Милош Славчић, Вукман Влатковић, Иван Новаковић-Влатковић, Марко Маргетић, Марко Домазетовић, Ђурађ Врањанин, Ђурађ Масларда, Иван Сенковић, Мартин Поседарски и други.

Посебно су чувени ускоци Равних Котара у залеђу Задра, чија су јуначка дјела и врлине опјеване у многобројним народним пјесмама тзв. ускочког циклуса. Котарски ускоци су за вријеме Кандијског рата спасли Републици њене позиције у Далмацији. Сердар Јанко Митровић, родом из Жегара, спасио је 1647. Шибеник који је напао Мехмед паша Текелија са 40,000 Турака. То је одушевило ускоке (,,Морлаке”), те отпочеше крвави обрачун са Турцима који није престајао све до Пожаревачког мира (1718.), па и касније. Тих седамдесет година представљају заиста једно ,,мегданско доба” у коме су се поред Јанка Митровића (+1659.) и Петра Смиљанића истакли њихови синови Стојан Јанковић (+1687.) и Илија Смиљанић, а уз њих Вук Мандушић (+1648), чију је славу опјевао Његош у Горском Вијенцу, а млетачки провидур за њега рекао да је ,,на Крајини цијењен више него иједан други”, па Вук Мочивуна, Вид Жеравица, Тодор Кладнић, Бајо Николић-Пивљанин, Цвијан Шарић и други.

"SAČUVAJ NAS BOŽE GLADI, KUGE I HRVATA"‏

Poznata činjenica je da su stanovnici Magdeburga u Njemačkoj (glavnog
grada savezne države Saksonija-Anhalt) na ulazu u magdeburšku
katedralu, kao znak vječnog sjećanja na do tada neviđene zločine,
zvjerstva i masakr koji su 1631. god. nad stanovnicima tog kraja
počinili Trenkovi panduri pod zastavom Austrougarske, uklesali
slijedeći natpis:
"SAČUVAJ NAS BOŽE GLADI, KUGE I HRVATA"
August Šenoa je napisao između ostalog slijedeće:


...Brzo glas im zaorio,
Svuda prati Trenka slava;
Ali tko je pri tom bio,
Ne boli već nikog glava.
Nijemci mole još i danas:
Osvrni se, Bože, na nas,
Izbavi nas kuge, rata,
Zle godine i Hrvata!!! "

Антун Радић "Како су од Словенаца и Срба настајали Хрвати"

"У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита до мора, у цијелој тој земљи НИЈЕ БИЛО НИ ЈЕДНОГ ХРВАТА: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загрба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А ДАНАС СУ ТУ ХРВАТИ! А ГДЈЕ СУ СЛОВЕНЦИ? ЈЕСУ ЛИ СЛОВЕНЦИ ПРОПАЛИ? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И ТАКО СУ СЕ СЛОВЕНЦИ СВЕ ПО МАЛО ПРОЗВАЛИ ХРВАТИМА - изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 3.12.1903.


"Лако вам је данас говорит мој господине! Али да сте ви још прије двадесет година дошли тамо даље у Хрватску, нпр. у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати - ви бисте сретни били кад би вам се сав свијет смијао, јер бисте лако били добили и батина. Али није тако било само међу господом, него још више међу сељацима: и то су били "Шокци"- А ХРВАТИМА КАКОВИМ НИ ТРАГА. А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? ТКО ЈЕ ТЕ ХРВАТЕ ТАКО РЕКУЋ СТВОРИО? То је учинила Странка права. Наука Анте Старчевића она је од несвјесне масе створила Хрвате! Тако је то мој господине, а лако вама данас говорити!"

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 10.11.1904.


"На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста "Србаља католика". Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 31.3.1904.

+ В Р Е М Е +

Да би спознао вредност једне године, питај о томе студента који је стигао до
последњих испита.
Да би спознао вредност једног месеца, питај о томе војника који чека да се врати
кући.
Да би спознао вредност једне седмице, питај о томе издавача часописа који излази
седмично.
Да би спознао вредност једног сата, питај о томе заљубљене који чекају сат
времена да би се видели.
Да би спознао вредност једног минута, питај о томе некога ко је закаснио на воз,
авион или аутобус.
Да би спознао вредност једне секунде, питај о томе некога ко је доживео несрећу.
Да би спознао вредност једне милисекунде, питај о томе некога ко је на
Олимпијским играма добио сребрну медаљу.

+ Време никога не чека. Зато добро чувај сваки тренутак који ти је дат – јер он је
тако драгоцен!

+ РАЗМИШЉАЊА о СЛИЦИ +

Прича се да је једном приликом велики италијански уметник Микеланђело проводио
тихо вече са својим пријатељима и да се разговор уобичајено покренуо на анализу
грешака и падова одсутних пријатеља, где је личност сваког танано анализирана.
Како је вече пролазило група је приметила да се Микеланђело ућутао и да није
уживао у забави оговарања.
Окренули су се према њему и упитали га зашто не ужива. „Размишљам о слици,“
објаснио им је. Око овога им се подигло интересовање, јер су знали да његова
слика може бити дивна, па су га замолили да им објасни шта је у питању. Он се
потруди да им то и наслика. Узео је бело платно и на њега насликао црну тачку и
упитао их: „Шта видите?“
Пријатељи су се зачуђено погледали и одговорили: „Видимо црну тачку.“
Он се ућутао за моменат: „Тако сам и мислио да ћете видети,“ рече. „Оно што ја
видим је велика бела површина око ње.“

+ БАНКА ВРЕМЕНА +

Замислите да вам свако јутро, када се пробудите, једна банка стави на рачун
86.400 евра. Шта ћете направити?
Прво правило: Све што нисте успели потрошити током дана узима вам се навече! Не
смете варати, нити пребацити новац на неки други рачун. Имате га право потрошити
искључиво током ток истог дана али не заборавите да свако јутро кад отворите очи
банка вам отвара нови рачун од 86.400 евра за тај дан и тако сваки дан.
Друго правило: Банка може прекинути ту "ИГРУ" без упозорења! У било којем
моменту може вас обавестити да је све готово и да се рачун дефинитивно затвара.
По мом мишљењу, несумњиво ћете добијени новац трошити на забаву и куповину
поклона онима које волите. Трудићете се да вам сваки евро донесе срећу и
задовољство.
Па где има таква банка?
Ту чудесну банку имамо сви ми на нашем располагању. То је ВРЕМЕ! Свако јутро кад
се пробудимо наша животна банка нам отвара кредит од 86.400 секунди живота за
тај дан до спавања. Што нисмо проживели тај дан - изгубљено је. Јуче је заувек
прошло!
Свако јутро та магија се понавља. Зато немојмо заборавити незаобилазно правило
да банка може затворити рачун сваког минута, без упозорења. У било којем моменту
живот може стати!
Шта ви радите са ваших 86.400 секунда на дан?
Живот је кратак, чак и онима који увек мисле да имају бескрајно пуно времена на
располагању.

Није важан капитал времена који још имамо у резерви; битно је употребити сваки
делић живота најбоље што можемо.