Tip srpskog ateiste? Obrazovanog, manje obrazovanog ili neobrazovanog?
Srbi su, svi to dobro znamo, veoma različiti (od Zumberka do Zaječara i od Kumanova do Subotice, da ostanemo samo u granicama prethodne Jugoslavije). Ako je tako, a jeste tako (otud, valjda, i "sudbinska" nemogućnost ujedinjenja!), onda su i sprpski ateisti, kao i srpski pravoslavci, veoma različiti. Osim obrazovanog i visokoobrazovanog, svi ostali srpski ateisti pojma nemaju šta je ateizam, kao sto nisu znali ni sta je marksizam, iako su se zaklinjali u Marksa. Ono što je, medjutim, svima srpskim ateistima zajedničko, to je neko, njima lično poznato ili nepoznato, oštećenje koje su pretrpeli u detinjstvu ili adolescentnom dobu. Naravno da su ateistički ili prema religiji ravnodušni roditelji najčešći i najvažniji uzroćnici ateizma svoje dece. Većinu srpskih ateista, bez obzira na stepen obrazovanja, odlikuje tvrdoglavost, netrpeljivost, i inat. Poznato je da su Srbi inadžijski narod, ali medju srpskim ateistima, kada oni ovaj ateizam podignu do stupnja bogoborstva, inat postaje agresivan i destruktivan. Gradjanski rat u Crnoj Gori za vreme Drugog svetskog rata i njegove posledice više godina posle završenog rata, naročito su se katastrofalno pokazali u jarosti, mržnji i osvetoljubivosti crnogorskih ateista protiv svega pravoslavnog u Crnoj Gori.
Kada je reč o ateizmu, pa i srpskom ateizmu, Vi znate moje uverenje: čovek u svojoj sustini nije ateista, jer svako ljudsko bice nosi u sebi skrivenog homo religiosusa (arhetipska vrednost, kao svojina kolektivnog nesvesnog). Ako čovek, dakle, i srpski covek, ne otkrije u toku života Boga, on mora da nadje zamenu za Boga, a to je uvek idol, bilo koja ideja, čovek ili stvar. Srbi nisu skloni mlakosti ili ravnodušnosti; to je dobra njihova osobina, pošto se od mlakih ne može ništa očekivati, a od ateista (i Srba ateista) moguće je očekivati istinski preokret.
***
A kakav je izgled savremenog srpskog pravoslavnog hrišćanina? Raznovrsniji je, rekao bih, nego tip prosečnog srpskog ateiste. U svom radu Mladi i religija poredjao sam ih ovako: konvertit, pomodni vernik, radoznao, sumnjičav i eksperimentu sklon, nacionalni vernik, "privatno religiozan hrišćanin", mistički tip. Svaki od ovih pravoslavnih srpskih hrišćana ima svoje specificnosti u koje ne bih ovde blize zalazio.
понедељак, 5. јул 2010.
Јосип Јурај Штросмајер
Јосип Јурај Штросмајер (Strossmayer, Осијек 4. фебруара 1815. - Ђаково 8. април 1905.) хрватски бискуп и политичар, културни делатник и писац; један од најзначајнијих и најутицајнијих Хрвата 19. века.
На првом ватиканском концилу (1869. - 1870.) у Риму био је један од најзапаженијих противника неограничене папске власти и том се приликом истакао као вичан говорник одржавши чувени тросатни говор против догме о папској непогрешивости, после којег је с мањом групом бискупа напустио Рим.
Јосип Јурај Штросмајер је родоначелник аустро-хрватске идеје југословенства . Наставио је да негује идеје илирског покрета које су имале за циљ да илирско, а потом југословенско, име послужи као степеница на путу ка стварању јединствене нације која би потом понела хрватско име. Јосип Јурај Штросмајер је под фирмом југословенства крио своје хрватство, па и великохрватство.
Штросмајер и Босна
Штросмајер је своју политику заснивао као и већина хрватских политичара друге половине XIX века на хрватском државном праву.
Штросмајер се активно бавио питањем статуса Босне. Међу његовим главним сарадницима био је и др Фрањо Рачки, познати хрватски историчар. Први писао да је Босна "некоћ била хрватска". Деловање Штросмајера и његове агитације аустријскоме цару имале су тенденције да се покатоличе босански муслиман, а поунијатите православни Срби.
Штросмајер био ригидан кад је реч о на пример Исламској вероисповести, па је сматрао да треба применити сва расположива државна средстава да се од ага и бегова муслиманских одузму имања и предају Римокатоличкој цркви да би њена економска база јачала. А о православнима је знао да говори као о неверницима, шизматицима, најгоре изразе је употребљавао о њима.
Штросмајер ,је имао у Босни великог пријатеља Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.
У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду. Међутим, хрватски покрет је остао у Босни ограничен на чисто католичке масе.
Штросмајерови људи у Босни су сабирали онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као "Хрватске Народне Пјесме". Српски песник Јован Дучић сматра да је ово је био несумњиво међу највећим и најружнијим плагијатима који су икад учињени у европској литератури.
Мит о Штросмајеровом Југословенству
Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), створен је својеврстан мит о југословенству Штросмајера и његовог помоћника Рачког.У школске уџбенике Историје Штросмајер је представљан као апостол југословенства, као идеолог нове државе. Неки српски интелектуалци су га по значају за Србе чак изједначавали са Светим Савом.
Неки су намерно али већина из незнања занемаривали чињеницу о тешком положају српског народа у банској Хрватској за време политичког деловања Јосипа Јураја Штросмајера. Србима је у његово време било оспоравано национално име, забрањено да свој језик зову српским, а и приступ политици је био ускраћиван.
Радило се на свесном прикривању чињеница о форми тог југословенства (тј. југославизма). Сам бискуп Штросмајер је године 1883., изјавио да су Срби главни непријатељи Хрвата. Штросмајер јесте проповедао неку врсту Јужнословенске државе, али под апсолутном влашћу хабзбуршке династије и католичке цркве, са центром у Загребу, БиХ као интегралним делом Хрватске, Сремом као делом Хрватске.
Избијање заблуде о Штросмајеру међу српском интелигенцијом и је почело тек 90-их, када су након дугогодишње забране објављени емигрантски списи Јована Дучића, и након објаве научних дела историчара Василија Крестића.
(извор: wикипедиа)
На првом ватиканском концилу (1869. - 1870.) у Риму био је један од најзапаженијих противника неограничене папске власти и том се приликом истакао као вичан говорник одржавши чувени тросатни говор против догме о папској непогрешивости, после којег је с мањом групом бискупа напустио Рим.
Јосип Јурај Штросмајер је родоначелник аустро-хрватске идеје југословенства . Наставио је да негује идеје илирског покрета које су имале за циљ да илирско, а потом југословенско, име послужи као степеница на путу ка стварању јединствене нације која би потом понела хрватско име. Јосип Јурај Штросмајер је под фирмом југословенства крио своје хрватство, па и великохрватство.
Штросмајер и Босна
Штросмајер је своју политику заснивао као и већина хрватских политичара друге половине XIX века на хрватском државном праву.
Штросмајер се активно бавио питањем статуса Босне. Међу његовим главним сарадницима био је и др Фрањо Рачки, познати хрватски историчар. Први писао да је Босна "некоћ била хрватска". Деловање Штросмајера и његове агитације аустријскоме цару имале су тенденције да се покатоличе босански муслиман, а поунијатите православни Срби.
Штросмајер био ригидан кад је реч о на пример Исламској вероисповести, па је сматрао да треба применити сва расположива државна средстава да се од ага и бегова муслиманских одузму имања и предају Римокатоличкој цркви да би њена економска база јачала. А о православнима је знао да говори као о неверницима, шизматицима, најгоре изразе је употребљавао о њима.
Штросмајер ,је имао у Босни великог пријатеља Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.
У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду. Међутим, хрватски покрет је остао у Босни ограничен на чисто католичке масе.
Штросмајерови људи у Босни су сабирали онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као "Хрватске Народне Пјесме". Српски песник Јован Дучић сматра да је ово је био несумњиво међу највећим и најружнијим плагијатима који су икад учињени у европској литератури.
Мит о Штросмајеровом Југословенству
Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), створен је својеврстан мит о југословенству Штросмајера и његовог помоћника Рачког.У школске уџбенике Историје Штросмајер је представљан као апостол југословенства, као идеолог нове државе. Неки српски интелектуалци су га по значају за Србе чак изједначавали са Светим Савом.
Неки су намерно али већина из незнања занемаривали чињеницу о тешком положају српског народа у банској Хрватској за време политичког деловања Јосипа Јураја Штросмајера. Србима је у његово време било оспоравано национално име, забрањено да свој језик зову српским, а и приступ политици је био ускраћиван.
Радило се на свесном прикривању чињеница о форми тог југословенства (тј. југославизма). Сам бискуп Штросмајер је године 1883., изјавио да су Срби главни непријатељи Хрвата. Штросмајер јесте проповедао неку врсту Јужнословенске државе, али под апсолутном влашћу хабзбуршке династије и католичке цркве, са центром у Загребу, БиХ као интегралним делом Хрватске, Сремом као делом Хрватске.
Избијање заблуде о Штросмајеру међу српском интелигенцијом и је почело тек 90-их, када су након дугогодишње забране објављени емигрантски списи Јована Дучића, и након објаве научних дела историчара Василија Крестића.
(извор: wикипедиа)
Св. Николај Велимировић о "верској толеранцији"
Да су хришћани од почетка били нетолерантни, то је факт, но то је опште познати факт код свих религија у њиховој младости и снази, од којих Хришћанство у овом погледу не чини никакав изузетак. Гладне теорије наших дана о "верској толеранцији" траже хране свуда па и у примитивном Хришћанству. С највећом неправдом траже је они на овом последњем извору.
Јер ако нетолеранција значи нетрпљење два различна мишљења, која претендују оба на искључиву истинитост; ако је нетолеранција убеђење једнога човека, да је само његова вера или његова филозофија истинита међу другим неистинитим, заблудним верама и философијама, онда су и оци цркве били нетолерантни; нетолерантни и апостоли и мисионари хришћански, нетолерантан и сам Христос. Да је Христос проповедао и могућност других вера поред његове, могућност јеврејског фарисеизма, римског идолопоклонства, вавилонске митологије итд. нити би он био осуђен на крст, нити би пак - васкрсао. Његово јеванђеље живело би краћи век него Гамалилово. Да су апостоли толерисали друге вере, с њима би хришћанство и завршило своју историју. Да су оци цркве толерисали све вере и јереси својих дана, они се данас не би имали ради чега звати оци. Да су Кирило и Методије толерисали Перуна и Стрибога поред Христа, још би се по словенским горама и степама пушили стари многобожачки жртвеници.
Рим- некадашњи- толерисао је све вере своје империје, па се спустио у гроб неопојан од своје вере, јер толеришући туђе вере, он је своју изгубио.
Почетак толесирања других вера, почетак је губљења своје вере.
Јер ако нетолеранција значи нетрпљење два различна мишљења, која претендују оба на искључиву истинитост; ако је нетолеранција убеђење једнога човека, да је само његова вера или његова филозофија истинита међу другим неистинитим, заблудним верама и философијама, онда су и оци цркве били нетолерантни; нетолерантни и апостоли и мисионари хришћански, нетолерантан и сам Христос. Да је Христос проповедао и могућност других вера поред његове, могућност јеврејског фарисеизма, римског идолопоклонства, вавилонске митологије итд. нити би он био осуђен на крст, нити би пак - васкрсао. Његово јеванђеље живело би краћи век него Гамалилово. Да су апостоли толерисали друге вере, с њима би хришћанство и завршило своју историју. Да су оци цркве толерисали све вере и јереси својих дана, они се данас не би имали ради чега звати оци. Да су Кирило и Методије толерисали Перуна и Стрибога поред Христа, још би се по словенским горама и степама пушили стари многобожачки жртвеници.
Рим- некадашњи- толерисао је све вере своје империје, па се спустио у гроб неопојан од своје вере, јер толеришући туђе вере, он је своју изгубио.
Почетак толесирања других вера, почетак је губљења своје вере.
Св. оци о римокатоличкој јереси и свејереси екуменизма
ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ (о. Јустин Поповић):
Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. Α сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је Православни догмат, у ствари сведогмат ο Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом Човекољупца.
Преподобни Теодосије Печерски (†1074 г.): „Они (Латини), множином својих јереси, обесчастили су целу земљу... Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот".
Свети Григорије Палама († око 1360 г.): „Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо прихватити нити општити са вама." (Дела Св. Григорија Паламе. Т1, Солун, 1962. стр. 26)
Свети Марко Ефески († 1457 г.): „Јасно је да су они (Латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу - хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике..."
„Оно што се тиче Цркве, никада се не може разрешити путем компромиса..."
„Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима..."
„Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква духо ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег."
Преподобни Максим Грк († 1556 г.): „У својим делима, ја разобличавам сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу." (Дела преп. Максима Грка, Твер. 1993. стр. 7)
Свети Филарет Московски (Дроздов): „Папизам је сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж."
Преп. Пајсије (Величковски) († 1794 г.), пише да о Латинству, да се оно одвојило од Цркве и „пало у бездан јереси и заблуда... и лежи у њима без икакве наде да ће се подићи". И даље: Латини нису Хришћани.
Св. Игњатије (Брјанчанинов) († 1876 г.): „Папизам - тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. папа је идол паписта - он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани - творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма. У том стању помрачености они су искривили неке догмате и свете тајне, а Божанствену Литургију су лишили њеног суштинског значења избацивши из ње призивање Духа Светога и благосиљање принешеног хлеба и вина, који се претварају у Тело и Крв Христову..."
„Ниједна јерес не изражава тако отворено и насилно своју претерану гордост и сурови презир и мржњу према људима. (О јереси и расколу - „Православно штиво" 1992. Бр. 5-6. стр. 476)
„Ви говорите: „Па и јеретици су исто хришћани." Где сте то нашли? То је једино могуће ако онај ко себе назива Хришћанином а ништа не зна о Христу, по свом крајњем незнању, призна себе за истог онаквог „хришћанина" као што су и јеретици, а свету веру хришћанску изједначи са породом проклетога - са богохулном јересју! Другачије о томе расуђују истински Хришћани! Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгору смрт и дуготрајне муке, тамницу и прогнанство, само да не би учествовали са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала да је јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек заражен страшном болешћу јереси мртав душом, далеко од благодати и спасења, да је у вези са ђаволом и његовом погибељи..."
„Суштина сваке јереси је богохуљење... Богохулник се неће спасти! И оне недоумице које сте навели у свом писму су већ страшни тужиоци вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза авилских, Франциска асишких и других безумника које њихова јеретичка црква сматра за свеце!) изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују правом Хришћанину." (Свети Игњатије Брјанчанинов 6, писмо 28)
Преподобни Амвросије Оптински († 1891 г.): „Источна Православна Црква, од Апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..". И даље:„Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви." (Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Амвросија мирјанима, Ч.1. Сергејев Посад. 1913. стр. 231, 232, 235).
„Истина сведочи да је римска црква отпала од Православља (Сабрана писма, стр. 234)
„Да ли би било разумно тражити јединство са католицима? Да ли се треба чудити привидној усрдности и тобожњем пожртвовању тих делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? Они се труде да људе обраћају и приводе своме папи, а не Христу" (Сабрана писма преп. Амвросија, 1908. стр. 7)
Свети Теофан Затворник († 1894 г.): „Постојала је једна Црква на земљи. Црква једне једине вере. Али дошла су искушења - папа и његови приврженици предали су се сопственом мудровању и отпали су од једне Цркве и вере." (Писма разним лицима о различитим стварима вере и живота. М1892. стр. 45)
„Хришћанским црквама, како је теби, наравно познато, називају се, осим наше Православне Цркве, латинска црква и многа хришћанска протестантска друштва. Али ни латинску цркву, а поготово та протестантска удружења, не треба признавати као истинске Христове Цркве, управо зато што су оне несагласне са Апостолским устројством Божије Цркве. Латинска Црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола." (Писма, стр. 230-232)
„Веровати на латински начин значи - одвојити се од Цркве, јерес." (Писма о Хришћанском животу М, 1908, стр 37)
Св. Јован Кронштатски († 1908): „Ко од Православних не би желео да се уједини са католицима или лутеранима и буде са њима једно у Христу, једно друштво верујућих? Али ко од чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима или патерима, ко је од њих спреман да се одрекне својих заблуда? Нико. А ми се не можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе. Зар је могуће спојити неспојиво - лаж и истину?" (Живи клас са духовне њиве. Из дневника за 1907-1908. г. М 1992. стр. 31)
„Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: Ко није са мном, тај је против мене (Мт. 12, 30). Католици, лутерани, реформатори; су отпали од Цркве Христове. Они јавно иду против Христа и Његове Цркве, не поштују постове, искривљују догмате спаситељске вере. Они нису са нама; они су против нас и против Христа." (Живи клас са духовне њиве, стр. 32-33).
„У својој папској цркви, папе су створиле разне трикове, разноразне лажне догмате који воде ка преварама и у вери и у животу. То је потпуно јеретичка црква." (исто, стр 35.)
„Када би Римски папа био потпуно истоветан са Господом, у мислима, у души и учењу, могао би се, свакако не у личном смислу, назвати главом Цркве; али како је он различит од Христа и у мисли и у учењу, он је јеретик и не може се назвати главом Цркве нити учити Цркву; будући да је она стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), а папа и паписти - трска коју ветар љуља и потпуно су извитоперили истину Христову и у учењу и у Богослужењу (бесквасни хлеб и одбацивање проскомидије) и у руковођењу, искваривши својом јереси сво католичанство и учили га погрешним, при чему је папа, и поред своје јереси проглашен непогрешивим од стране католичке цркве, то значи да је он непоправљив у својој противности мисли Христовој."
ИЗ ПОСЛАНИЦЕ ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА 1848 г.
„Једна Света Саборна и Апостолска Црква, сада и овде поново саборно објављује, да је такво новотарско учење (латинско) по којем Дух Свети исходи и од Оца и од Сина- сушта јерес, а присталице и следбеници тог учења, ма ко они били, јесу јеретици: друштва која они оснивају су јеретичка и свако духовно и богослужбено општење Православних чеда Саборне Цркве са њима је незаконито!"
Свети владика Николај Србски († 1956. г.): „Шта је Европа? Јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?..." (Речи Србском народу - Кроз тамнички прозор)
Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. Α сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је Православни догмат, у ствари сведогмат ο Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом Човекољупца.
Преподобни Теодосије Печерски (†1074 г.): „Они (Латини), множином својих јереси, обесчастили су целу земљу... Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот".
Свети Григорије Палама († око 1360 г.): „Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо прихватити нити општити са вама." (Дела Св. Григорија Паламе. Т1, Солун, 1962. стр. 26)
Свети Марко Ефески († 1457 г.): „Јасно је да су они (Латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу - хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике..."
„Оно што се тиче Цркве, никада се не може разрешити путем компромиса..."
„Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима..."
„Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква духо ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег."
Преподобни Максим Грк († 1556 г.): „У својим делима, ја разобличавам сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу." (Дела преп. Максима Грка, Твер. 1993. стр. 7)
Свети Филарет Московски (Дроздов): „Папизам је сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж."
Преп. Пајсије (Величковски) († 1794 г.), пише да о Латинству, да се оно одвојило од Цркве и „пало у бездан јереси и заблуда... и лежи у њима без икакве наде да ће се подићи". И даље: Латини нису Хришћани.
Св. Игњатије (Брјанчанинов) († 1876 г.): „Папизам - тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. папа је идол паписта - он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани - творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма. У том стању помрачености они су искривили неке догмате и свете тајне, а Божанствену Литургију су лишили њеног суштинског значења избацивши из ње призивање Духа Светога и благосиљање принешеног хлеба и вина, који се претварају у Тело и Крв Христову..."
„Ниједна јерес не изражава тако отворено и насилно своју претерану гордост и сурови презир и мржњу према људима. (О јереси и расколу - „Православно штиво" 1992. Бр. 5-6. стр. 476)
„Ви говорите: „Па и јеретици су исто хришћани." Где сте то нашли? То је једино могуће ако онај ко себе назива Хришћанином а ништа не зна о Христу, по свом крајњем незнању, призна себе за истог онаквог „хришћанина" као што су и јеретици, а свету веру хришћанску изједначи са породом проклетога - са богохулном јересју! Другачије о томе расуђују истински Хришћани! Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгору смрт и дуготрајне муке, тамницу и прогнанство, само да не би учествовали са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала да је јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек заражен страшном болешћу јереси мртав душом, далеко од благодати и спасења, да је у вези са ђаволом и његовом погибељи..."
„Суштина сваке јереси је богохуљење... Богохулник се неће спасти! И оне недоумице које сте навели у свом писму су већ страшни тужиоци вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза авилских, Франциска асишких и других безумника које њихова јеретичка црква сматра за свеце!) изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују правом Хришћанину." (Свети Игњатије Брјанчанинов 6, писмо 28)
Преподобни Амвросије Оптински († 1891 г.): „Источна Православна Црква, од Апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..". И даље:„Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви." (Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Амвросија мирјанима, Ч.1. Сергејев Посад. 1913. стр. 231, 232, 235).
„Истина сведочи да је римска црква отпала од Православља (Сабрана писма, стр. 234)
„Да ли би било разумно тражити јединство са католицима? Да ли се треба чудити привидној усрдности и тобожњем пожртвовању тих делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? Они се труде да људе обраћају и приводе своме папи, а не Христу" (Сабрана писма преп. Амвросија, 1908. стр. 7)
Свети Теофан Затворник († 1894 г.): „Постојала је једна Црква на земљи. Црква једне једине вере. Али дошла су искушења - папа и његови приврженици предали су се сопственом мудровању и отпали су од једне Цркве и вере." (Писма разним лицима о различитим стварима вере и живота. М1892. стр. 45)
„Хришћанским црквама, како је теби, наравно познато, називају се, осим наше Православне Цркве, латинска црква и многа хришћанска протестантска друштва. Али ни латинску цркву, а поготово та протестантска удружења, не треба признавати као истинске Христове Цркве, управо зато што су оне несагласне са Апостолским устројством Божије Цркве. Латинска Црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола." (Писма, стр. 230-232)
„Веровати на латински начин значи - одвојити се од Цркве, јерес." (Писма о Хришћанском животу М, 1908, стр 37)
Св. Јован Кронштатски († 1908): „Ко од Православних не би желео да се уједини са католицима или лутеранима и буде са њима једно у Христу, једно друштво верујућих? Али ко од чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима или патерима, ко је од њих спреман да се одрекне својих заблуда? Нико. А ми се не можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе. Зар је могуће спојити неспојиво - лаж и истину?" (Живи клас са духовне њиве. Из дневника за 1907-1908. г. М 1992. стр. 31)
„Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: Ко није са мном, тај је против мене (Мт. 12, 30). Католици, лутерани, реформатори; су отпали од Цркве Христове. Они јавно иду против Христа и Његове Цркве, не поштују постове, искривљују догмате спаситељске вере. Они нису са нама; они су против нас и против Христа." (Живи клас са духовне њиве, стр. 32-33).
„У својој папској цркви, папе су створиле разне трикове, разноразне лажне догмате који воде ка преварама и у вери и у животу. То је потпуно јеретичка црква." (исто, стр 35.)
„Када би Римски папа био потпуно истоветан са Господом, у мислима, у души и учењу, могао би се, свакако не у личном смислу, назвати главом Цркве; али како је он различит од Христа и у мисли и у учењу, он је јеретик и не може се назвати главом Цркве нити учити Цркву; будући да је она стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), а папа и паписти - трска коју ветар љуља и потпуно су извитоперили истину Христову и у учењу и у Богослужењу (бесквасни хлеб и одбацивање проскомидије) и у руковођењу, искваривши својом јереси сво католичанство и учили га погрешним, при чему је папа, и поред своје јереси проглашен непогрешивим од стране католичке цркве, то значи да је он непоправљив у својој противности мисли Христовој."
ИЗ ПОСЛАНИЦЕ ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА 1848 г.
„Једна Света Саборна и Апостолска Црква, сада и овде поново саборно објављује, да је такво новотарско учење (латинско) по којем Дух Свети исходи и од Оца и од Сина- сушта јерес, а присталице и следбеници тог учења, ма ко они били, јесу јеретици: друштва која они оснивају су јеретичка и свако духовно и богослужбено општење Православних чеда Саборне Цркве са њима је незаконито!"
Свети владика Николај Србски († 1956. г.): „Шта је Европа? Јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?..." (Речи Србском народу - Кроз тамнички прозор)
субота, 19. јун 2010.
Школски час комунистичких лажи
Krvava bajka... U znak odmazde, Nemci su 21. oktobra u Šumaricama streljali 2.300 Srba, od toga 60 učenika kragujevačke muške gimnazije
Jedan od najvećih mitova Drugog svetskog rata na našem tlu svakako je i kragujevačka tragedija. U znak sećanja na „7.000 đaka i profesora" streljanih 1941. godine, u kragujevačkim Šumaricama decenijama je održavan Veliki školski čas - uz direktan TV prenos i u rangu najvećih državnih praznika onoga doba. Sve što je vredelo u narodu, saopštavali su mediji, ustalo je te 1941. godine protiv okupatora, na poziv Komunističke partije i pod njenim vođstvom, a ne žaleći ma kakve žrtve u borbi za slobodu i svetlu budućnost.
U suštinu priče nije se ulazilo, tako da uprkos ogromnoj medijskoj pažnji, zapravo niko nije znao šta se dešavalo uoči 21. oktobra 1941. Smatralo se da su partizani porazili Nemce, a da su ovi odgovorili streljanjem civila u srazmeri od 100 „rodoljuba" za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika, došavši tako do brojke od 7.000. Istina je, naravno, sasvim drugačija.
I pre nego što je septembra 1941. propisao odmazdu od stotinu Srba, a ne rodoljuba, za jednog Nemca, Treći rajh nastupio je u Srbiji izuzetno surovo. Reakcija komunista, prema jednom članku J. B. Tita u „Biltenu" Komunističke partije od 10. avgusta, bila je sledeća: „To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek... za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora." U tom članku još stoji da su „partizanski gubici do sada bili neznatni", ali da se okupatori zbog toga osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući i žene i decu".
Drugi čovek partije, Slovenac Edvard Kardelj, preporučio je J. B. Titu da komunisti i u Hrvatskoj postupe kao u Srbiji, kako bi i tamo okupatorski teror izazvao masovni ustanak. Ovo je Kardeljevo pismo Brozu od 2. avgusta 1941:
„Pošto-poto mi moramo dići u borbu i hrvatska sela... Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi, itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... „
Zaključci su se odnosili na sela i gradove u Srbiji, dok su Četnički odredi Jugoslovenske vojske, pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, težište akcije stavljali na zapadne krajeve, radi zaštite Srba od formacija hrvatske nacističke države.
Tako, kada su početkom oktobra 1941. godine komunisti saopštili četnicima da će napasti Jagodinu, ovi su im odgovorili da će ih sačekati ispred ove varoši i sve likvidirati. Argumenti druge vrste, poput objašnjenja da je u tom trenutku mudro ratovati jedino preko Drine, ili da Nemci svaku varoš, i ako se zauzme, mogu brzo povratiti, uz masakriranje civilnog stanovništva - već su bili istrošeni.
Jagodina je spasena jer je komunista tu bilo veoma malo, za razliku od okoline Kragujevca, gde su se bili koncentrisali. Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja, pa je tri dana potom do četnika stigla vest da Nemci hapse Kragujevčane za streljanje. Tog dana, 13. oktobra, komandant Šumadijskih četničkih odreda, major Miodrag Palošević, poslao je poruku Nemcima da će, u slučaju streljanja Kragujevčana, četnici streljati nemačke vojnike koje su držali u zarobljeništvu. U potonjim pregovorima sa komunistima, čiji je prvi čovek bio Vladimir Dedijer, Palošević je uspeo da odloži napad na Kragujevac, ali je zauzvrat pristao da zajedno sa partizanima napadne nemačku kolonu za koju se očekivalo da će krenuti prema Gornjem Milanovcu, u potrazi za zarobljenim vojnicima Vermahta.
s2
Nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka, ojačan tenkovima i artiljerijom, pošao je iz Kragujevca u zoru 14. oktobra, goneći ispred sebe grupu civila kao živi štit. Prema sporazumu sa majorom Paloševićem, izlazak Nemaca iz grada trebalo je da spreče partizani, ali njih nigde nije bilo. Tako su Nemci najpre naišli na isturena odeljenja Gružanskog četničkog odreda kapetana Dušana Smiljanića, kod sela Drača. Tom prilikom je poginuo poručnik Blagoje Stojančević, načelnik Smiljanićevog štaba.
Posle ovoga, major Palošević je poslao kurira sa porukom da ne otvara vatru dok ne dobije znak raketom. Grupa civila i Nemci lagano su išli drumom, došavši tako na tridesetak metara od četničkog rova kod sela Bare. Čim su se civili sjurili u rov, ispaljena je raketa i sa svih strana je otvorena vatra na Nemce udaljene oko 200 metara. Sa svih strana - osim sa desnog krila gde su se do početka bitke nalazili partizani. Raketa je za partizane bila znak za povlačenje i ostavljanje četnika na cedilu. Desno krilo je odmah zauzeo streljački stroj Nemaca, ugrozivši bok četničkog položaja. U toku noći Palošević je naredio da se Gružanski i Gledićki odred povuku i utvrde u predelu Malog vrha i sela Vidići, a Takovski odred na Rapaj brdu. Napad Nemaca krenuo je u osvit zore 15. oktobra.
Nemci su potisnuli četnike i tako probili put ka Gornjem Milanovcu. Još jednom su spalili grad, uhapsili su 133 civila koji nisu uspeli da se sklone, i krenuli natrag, goneći te civile kao živi štit. Četničke snage su se podelile: Takovski odred je otišao da zapreči put prema Ravnoj gori, za slučaj da Nemci krenu u tom pravcu, dok su Gružanski i Gledićki odred s bokova neprekidno kidisali na dugu nemačku kolonu. Napad je urodio plodom u ataru sela Nevade, ispod Rapaj brda. U kaljuzi pored reke Despotovice dva nemačka tenka su se zaglibila, a posada ih je napustila pred nadirućim četnicima. Tako su četnici zarobili tenkove, da bi ih potom upotrebili u napadu na Kraljevo.
slika
Borbe četnika i Nemaca... Zarobljeni tenk u Kraljevu i Nemci ubijeni na putu Kraljevo - Gornji Milanovac
Ove tenkove, kao i sve ove borbe, komunisti su posle rata „prisvojili". Na ulazu u Gornji Milanovac, kao i u centru Kraljeva, i danas stoje tenkovi, kao dokaz hrabrosti komunista. Na tenku u Gornjem Milanovcu piše:
„U Majdanu i ovde na reci Despotovici, 6. i 15. oktobra 1941. godine, borci Takovskog bataljona partizanskog odreda ‘Dr Dragiša Mišović' zarobili su dva nemačka tenka. Kao prvi ustanički tenkovi učestvovali su u borbama na Rapaj brdu i Kraljevu 1941. godine."
Reč je o američkom tenku tipa „šerson", jednom od mnogih koje je vlada SAD poklonila komunistima posle rata na ime vojne pomoći. A posle tenkovskog napada na Kraljevo, krajem oktobra 1941, Nemci su raspisali poternice za dvojicom četničkih tenkista: poručnikom Dragomirom Topalovićem i potporučnikom Žarkom Borišićem. Komunisti u svojim redovima nisu ni imali tenkiste.
U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Šumaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi išli u školu), od kojih 60 učenika kragujevačke muške gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti.
Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima Maršić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaša).
Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci.
Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od prošle decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog školskog časa.
Piše: Miloslav Samardžić
Jedan od najvećih mitova Drugog svetskog rata na našem tlu svakako je i kragujevačka tragedija. U znak sećanja na „7.000 đaka i profesora" streljanih 1941. godine, u kragujevačkim Šumaricama decenijama je održavan Veliki školski čas - uz direktan TV prenos i u rangu najvećih državnih praznika onoga doba. Sve što je vredelo u narodu, saopštavali su mediji, ustalo je te 1941. godine protiv okupatora, na poziv Komunističke partije i pod njenim vođstvom, a ne žaleći ma kakve žrtve u borbi za slobodu i svetlu budućnost.
U suštinu priče nije se ulazilo, tako da uprkos ogromnoj medijskoj pažnji, zapravo niko nije znao šta se dešavalo uoči 21. oktobra 1941. Smatralo se da su partizani porazili Nemce, a da su ovi odgovorili streljanjem civila u srazmeri od 100 „rodoljuba" za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika, došavši tako do brojke od 7.000. Istina je, naravno, sasvim drugačija.
I pre nego što je septembra 1941. propisao odmazdu od stotinu Srba, a ne rodoljuba, za jednog Nemca, Treći rajh nastupio je u Srbiji izuzetno surovo. Reakcija komunista, prema jednom članku J. B. Tita u „Biltenu" Komunističke partije od 10. avgusta, bila je sledeća: „To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek... za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora." U tom članku još stoji da su „partizanski gubici do sada bili neznatni", ali da se okupatori zbog toga osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući i žene i decu".
Drugi čovek partije, Slovenac Edvard Kardelj, preporučio je J. B. Titu da komunisti i u Hrvatskoj postupe kao u Srbiji, kako bi i tamo okupatorski teror izazvao masovni ustanak. Ovo je Kardeljevo pismo Brozu od 2. avgusta 1941:
„Pošto-poto mi moramo dići u borbu i hrvatska sela... Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi, itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... „
Zaključci su se odnosili na sela i gradove u Srbiji, dok su Četnički odredi Jugoslovenske vojske, pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, težište akcije stavljali na zapadne krajeve, radi zaštite Srba od formacija hrvatske nacističke države.
Tako, kada su početkom oktobra 1941. godine komunisti saopštili četnicima da će napasti Jagodinu, ovi su im odgovorili da će ih sačekati ispred ove varoši i sve likvidirati. Argumenti druge vrste, poput objašnjenja da je u tom trenutku mudro ratovati jedino preko Drine, ili da Nemci svaku varoš, i ako se zauzme, mogu brzo povratiti, uz masakriranje civilnog stanovništva - već su bili istrošeni.
Jagodina je spasena jer je komunista tu bilo veoma malo, za razliku od okoline Kragujevca, gde su se bili koncentrisali. Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja, pa je tri dana potom do četnika stigla vest da Nemci hapse Kragujevčane za streljanje. Tog dana, 13. oktobra, komandant Šumadijskih četničkih odreda, major Miodrag Palošević, poslao je poruku Nemcima da će, u slučaju streljanja Kragujevčana, četnici streljati nemačke vojnike koje su držali u zarobljeništvu. U potonjim pregovorima sa komunistima, čiji je prvi čovek bio Vladimir Dedijer, Palošević je uspeo da odloži napad na Kragujevac, ali je zauzvrat pristao da zajedno sa partizanima napadne nemačku kolonu za koju se očekivalo da će krenuti prema Gornjem Milanovcu, u potrazi za zarobljenim vojnicima Vermahta.
s2
Nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka, ojačan tenkovima i artiljerijom, pošao je iz Kragujevca u zoru 14. oktobra, goneći ispred sebe grupu civila kao živi štit. Prema sporazumu sa majorom Paloševićem, izlazak Nemaca iz grada trebalo je da spreče partizani, ali njih nigde nije bilo. Tako su Nemci najpre naišli na isturena odeljenja Gružanskog četničkog odreda kapetana Dušana Smiljanića, kod sela Drača. Tom prilikom je poginuo poručnik Blagoje Stojančević, načelnik Smiljanićevog štaba.
Posle ovoga, major Palošević je poslao kurira sa porukom da ne otvara vatru dok ne dobije znak raketom. Grupa civila i Nemci lagano su išli drumom, došavši tako na tridesetak metara od četničkog rova kod sela Bare. Čim su se civili sjurili u rov, ispaljena je raketa i sa svih strana je otvorena vatra na Nemce udaljene oko 200 metara. Sa svih strana - osim sa desnog krila gde su se do početka bitke nalazili partizani. Raketa je za partizane bila znak za povlačenje i ostavljanje četnika na cedilu. Desno krilo je odmah zauzeo streljački stroj Nemaca, ugrozivši bok četničkog položaja. U toku noći Palošević je naredio da se Gružanski i Gledićki odred povuku i utvrde u predelu Malog vrha i sela Vidići, a Takovski odred na Rapaj brdu. Napad Nemaca krenuo je u osvit zore 15. oktobra.
Nemci su potisnuli četnike i tako probili put ka Gornjem Milanovcu. Još jednom su spalili grad, uhapsili su 133 civila koji nisu uspeli da se sklone, i krenuli natrag, goneći te civile kao živi štit. Četničke snage su se podelile: Takovski odred je otišao da zapreči put prema Ravnoj gori, za slučaj da Nemci krenu u tom pravcu, dok su Gružanski i Gledićki odred s bokova neprekidno kidisali na dugu nemačku kolonu. Napad je urodio plodom u ataru sela Nevade, ispod Rapaj brda. U kaljuzi pored reke Despotovice dva nemačka tenka su se zaglibila, a posada ih je napustila pred nadirućim četnicima. Tako su četnici zarobili tenkove, da bi ih potom upotrebili u napadu na Kraljevo.
slika
Borbe četnika i Nemaca... Zarobljeni tenk u Kraljevu i Nemci ubijeni na putu Kraljevo - Gornji Milanovac
Ove tenkove, kao i sve ove borbe, komunisti su posle rata „prisvojili". Na ulazu u Gornji Milanovac, kao i u centru Kraljeva, i danas stoje tenkovi, kao dokaz hrabrosti komunista. Na tenku u Gornjem Milanovcu piše:
„U Majdanu i ovde na reci Despotovici, 6. i 15. oktobra 1941. godine, borci Takovskog bataljona partizanskog odreda ‘Dr Dragiša Mišović' zarobili su dva nemačka tenka. Kao prvi ustanički tenkovi učestvovali su u borbama na Rapaj brdu i Kraljevu 1941. godine."
Reč je o američkom tenku tipa „šerson", jednom od mnogih koje je vlada SAD poklonila komunistima posle rata na ime vojne pomoći. A posle tenkovskog napada na Kraljevo, krajem oktobra 1941, Nemci su raspisali poternice za dvojicom četničkih tenkista: poručnikom Dragomirom Topalovićem i potporučnikom Žarkom Borišićem. Komunisti u svojim redovima nisu ni imali tenkiste.
U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Šumaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi išli u školu), od kojih 60 učenika kragujevačke muške gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti.
Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima Maršić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaša).
Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci.
Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od prošle decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog školskog časa.
Piše: Miloslav Samardžić
Пријавите се на:
Постови (Atom)