1. Bosna do pojave prvih Kotromanića
Smatra se da se ime Bosna po prvi put javilo u jednom spisu iz X veka i to na onom mestu gde o u opisu Srbije navodi: "U krštenoj Srbiji jesu ovi naseljeni gradovi: Destinikom, Cernauvski, Megiretus, Dresnik, Salines, a u kraju Bosni Katera i Desnik". U to doba Bosna se nije smatrala državom već samo delom Raške kojom je tada vladao knez Časlav. O Bosni su i inače veoma siromašni podaci i do sredine X veka o njoj se ne zna bilo šta pouzdanije. Nazire se tek da je njome upravljao ban, a ova titula ima verovatno avarsko poreklo. "Ponekad je vladao celom Bosnom samo jedan vladar, a ponekad je vlast bila podeljena na mnogo vladara od kojih je svako vladao za sebe" (Mavro Orbin).
Nakon Časlavljeve smrti, počele su smutnje u Raškoj, što je Bosna iskoristila i osamostalila se. No, to nije dugo trajalo, tek do 968. godine kada hrvatski kralj Mihailo Krešimir I udari na Bosnu i zauzme celu zemlju. Bosanski ban je pobegao u Ugarsku, a Bosna je postala sastavni deo hrvatske države. Ni hrvatska vlast nije dugo trajala, već je uskoro smenjuje Vizantija. Nakon smrti vizantijskog cara Vasilija (1025.) naglo opada moć carstva što koriste Bosna, Duklja i Raška i osamostaljuju se. U vremenu između 1082-1085. godine dukljanski kralj Bodin uspeva da sve te tri države stavi pod svoju kontrolu. U Bosni je postavio za bana nekog Stefana, dok je u Rašku postavio Vukana.
Ni ovo jedinstvo nije dugo trajalo, tek do Bodinove smrti (1102. godine). To je bilo poslednji put da je Bosna bila u sastavu Raške države i od tada ona vodi svoj samostalni život koji će biti često u sukobu sa onim koji se vodio u Raškoj. Iste te godine kada je umro Bodin (1102.), pala je i Hrvatska pod Ugarsku vlast. Nedugo potom uzeli su Ugari i Bosnu, a kralj Bela II je na saboru u Ostrogonu (1139.) svome mlađem sinu Ladislavu (tada maloletnom) dodelio Bosnu. Iz nekog teško objašnjivog razloga Ugari Bosnu tada nazivaju Ramom, a ugarski kralj nosi naziv "kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske i Rame". Nejasan je razlog tome, budući da je Rama bila tek deo Bosne, a sasvim je izvesno da su Ugari držali celu Bosnu pod svojom vlašću.
Bosnom su i do tada upravljali banovi, a tako je bilo i za vreme ugarske vladavine. Ko su oni bili ostaje tajna, a prvi o kojem se nešto više zna jeste ban Borić. Za celo vreme svoje vladavine bio je verni ugarski vazal i u okviru ugarske vojske ratovao je protiv Vizantije pod Braničevom. Neku istaknutu ulogu u ovom ratu nije odigrao pa ni po tome nije ostao upamćen. Nakon te kratkotrajne ratne avanture ban Borić se umešao u dinastičke borbe u Ugarskoj, ali na slabijoj strani što ga je dovelo u sukob sa ugarskim kraljem. Rezultat te nesmotrenosti bilo je njegovo smenjivanje. Odmah potom Bosna je pala opet pod Vizantiju (1166.) i pod njenom vlašću bila sve do smrti cara Manojla I Komnena (1180.).
Ostaje otvoreno pitanje da li je odmah nakon pada Bosne pod Vizantiju (1166.) bansku čast zauzeo Kulin ban. Ako je tako, odnosno ako je Vizantija bila ta koja ga je postavila na bansku čast, on je bio bez sumnje njen štićenik. Ovo je samo mogućnost pošto nije sigurno u koje je vreme Kulin stvarno došao na vlast, tako da nije bez osnove misliti da je na vlast došao kasnije budući da se po prvi put spominje tek od 1180. godine. U to vreme u Raškoj već duže vreme vlada veliki župan Stefan Nemanja koji je bio pokoran Vizantiji ne iz ubeđenja, već iz nužde. Međutim, odmah nakon smrti vizantijskog cara Manojla I, udruženi Rašani, Ugari i Bosanci odluče da iskoriste trenutne smutnje oko novoga cara i provaljuju na vizantijsku teritoriju. To je inače bilo jedino ratno dejstvo Kulin bana jer je on izbegavao vojne sukobe, oslanjajući se uglavnom na ono što može da se postigne politikom. Smrt cara Manojla donela je Bosni oslobođenje od Vizantije, međutim ne za dugo jer odmah potom ponovo dolazi pod Ugarsku vlast. Sada je Kulin ban vazal ugarskog kralja Bele III.
Kulin ban je ostao u dobroj uspomeni kod naroda, a što nije čudno budući da se radilo o veoma spretnom političaru koji je umeo da bude sa svima u dobrim odnosima. "U njegovo vreme bilo je (kažu) u izobilju svega blaga božjega, tako da i danas običan puk, kad ima velikog obilja, obično kaže: Vratila su se vremena Kulina bana" (Mavro Orbin). Sa porodicom velikog župana Stefana Nemanje se čak i orodio budući da se Kulinova sestra udala za Nemanjinog brata Miroslava. Dok je u Bosni, zahvaljujući Kulinu, vladao mir u Raškoj se počinjale smutnje. Tokom 1196. godine sa prestola u Raškoj se povukao Stefan Nemanja, a tokom 1200. godine je i umro. Stefan Nemanja je ostavio Rašku na vladanje mlađem sinu Stefanu, ali to stariji sin Vukan nije nikako mogao da pretrpi budući da je on bio stariji i da je po dotadašnjim pravilima Raška trebala pripasti njemu. Potajna netrpeljivost je uskoro prerasla u krvavi građanski rat, a Vukan je krenuo na brata Stefana. "Posle prestavljenja svetoga starca, dizaše se na sve načine nanoseći neprijateljstvo i zlo bratu svojemu Stefanu samodršcu, i uzimajući u pomoć mnoge inoplemene narode,.."(Teodosije).
Dok se sve to dešavalo u Raškoj, Kulin ban je imao problema sa bogumilskom jeresi. Ta je verska sekta uzela tolikog maha u Bosni da se papa jedno vreme razmišljao da pokrene krstaški rat i da bogumile istrebi. Moguće da ta jeres ne bi imala toliku snagu da joj vladari Bosne nisu pružali sasvim otvorenu podršku, a to nikako nije moglo ostati papi nepoznato. "Doznali smo da je nedavno splitski nadbiskup proterao iz Splita i Trogira veći broj patarena, a da je plemeniti muž Kulin ban bosanski dao onim grešnicima ne samo sigurno sklonište, nego i javnu pomoć i izložio njihovoj zloći svoju zemlju i sebe samoga, pa ih je častio kao katolike, čak i više nego katolike, nazivajući ih hrišćanima", piše papa ugarskom kralju Emeriku. Uz to mu naređuje da se obrati Kulinu i da ovaj iz Bosne protera bogumile, a u suprotnom, ako Kulin ne posluša, da pokrene vojsku na Bosnu. Kulin je do kraja uspeo da ovaj problem reši na sebi svojstven način. Tokom 1203. godine papska komisija je izvršila uvid u situaciju i na neki način Kulin je uspeo da se opravda, što je za trenutak skinulo opasnost od Bosne. Nedugo potom Kulin je i umro.
Kulina je nasledio neki Stefan za koga postoje samo maglovite pretpostavke da je Kulinov sin. Od samoga početka Stefan je imao dobre odnose sa ugarskim dvorom i tamo je često boravio. U Bosni nije bio mnogo omiljen budući da je progonio bogumile, što govori da se na vlasti održavao isključivo zahvaljujući ugarskoj pomoći. U vreme njegovo banovanja u Raškoj se mnogo toga desilo. Najpre je Vukan uspeo da svrgne sa županskog prestola svoga brata Stefana, ali samo za kratko. Veoma brzo, uspeo je Stefan (Prvovenčani) da se povrati na presto i da se 1217. godine okruni kraljevskom krunom. Dok se sve to dešavalo, u Bosni su bogumili toliko ojačali da je papa odlučio da ovaj put stvarno pokrene krstaški rat i da tu jeres konačno iskoreni. U tom okviru pokrenuo je veoma živu diplomatsku aktivnost. Za sve to vreme o banu Stefanu nema nigde nikakvih pomena, a papa ga nigde niti hvali niti kudi. Po svemu sudeći bio je gorljivi katolik, ali u Bosni se njegova reč nije mnogo slušala. To je dovelo do toga da bude u Bosni omrznut i da negde oko 1332. godine (ili dve do tri godine kasnije) bude svrgnut sa vlasti. Povukao se u Usoru kod svoga sina, kneza Sibislava, gde je, najkasnije do 1336. godine, umro.
Bana Stefana nasledio je (po svemu sudeći nasilno) ban Matej Ninoslav. Njega su na bansku čast uzdigli bogumili, što je pomalo čudno budući da je u prvo vreme ban Ninoslav (dok još nije postao ban) bio protivnik bogumila, verni ugarski vazal i gorljivi katolik. Papa mu piše ljubazna pisma i obraća mu se sa "Grleći te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zaštitu sv. Petra i našu sa svim imanjima, koje sada pravedno držiš, i utvrđujemo te zaštitom ovoga pisma te strogo zabranjujemo, da se bilo ko usudi da te uznemirava, dok ostaneš u katoličkoj veri... itd." Tada počinje da se spominje i Ninoslavov rođak Prijezda koji se navodno ponovo iz jeresi vratio u katoličku veru. Kako se Prijezdi nije mnogo verovalo to je morao da Dominikancima ostavi svoga sina kao zalogu svoje iskrene namere da ostane u katoličkoj veri. Budući da se Prijezda isticao progonima bogumila to je izgledalo da je postao iskreni katolik, pa je papa naredio Dominikancima da mu vrate sina. U tom momentu on još uvek nije ličnost većeg formata, ali će kasnija istorija da ga upozna kao verovatnog rodonačelnika porodice Kotromanić.
Ban Ninoslav je bio jedno vreme verni ugarski vazal, ali na ugarskom dvoru ga nisu ozbiljno shvatali smatrajući ga tek nekim od ugarskih državnih službenika. Takva ponižavajuća uloga je doživela svoj vrhunac kada je ugarski kralj Andrija, kao da ne postoji ban Ninoslav, poklonio Bosnu hercegu Kolomanu (1234.). Time je dovedena samostalnost Bosne u pitanje, ali i vlast bana Ninoslava. Istovremeno, to je ohrabrilo i kneza Sibislava (sina umrlog bana Stefana) da počne da navaljuje na one delove Bosne kojima je vladao Ninoslav, pokušavajući time da uzme za sebe bansku čast. Da se stvar još više zaplete pobrinula se crkva koja se neprestano nosila sa bogumilima, ali uz veoma slabe rezultate. Želeći da nekako slomi tu jeres papa je svrgnuo dotadašnjeg bosanskog biskupa (bogumila po svemu sudeći), a na njegovo mesto je imenovao pripadnika Dominikanskog reda, nemca Johana. U Bosni je buknulo otvoreno nezadovoljstvo jer niko nije hteo nemca za biskupa. To je bilo sasvim dovoljno da i papa Grgur IX izgubi strpljenje i da naredi da 1234. godine započne krstaški rat. Kako je papa smatrao bana Ninoslava za glavnog krivca svih ovih događaja, jer se ban nije dovoljno trudio da iskoreni jeres, a da bi mu još više napakostio, potvrdi darovnicu ugarskog kralja Andrije po kojoj Bosna pripada hercegu Kolomanu (1235.). Rat je trajao skoro pet godina i krstaši su uskoro preplavili Bosnu. U samome početku Bosanci su se uspešno branili, a da je rat bio iscrpljujući vidi se iz toga što je novom biskupu Johanu bilo svega dosta u tolikoj meri da je tražio od pape da ga razreši nove dužnosti. Papa ga je pokušao ubediti pišući mu: "Ako te teškoće ratne pritišću, ljubav prema Bogu, prema tvojoj duši i poverenoj ti crkvi traže od tebe, da do smrti ne bežiš od tvoje teške službe. Stoga te savetujemo, da odustaneš od molbe za ostavku i ne ostaviš upravu tvoje crkve, nego da na jeretike i ostale protivnike katoličke vere muški i jakom rukom udariš". Izgledalo je kao da je cela Bosna protiv pape. Od bosanskih velikaša jedino je Usorski knez Sibislav bio uz krstaše i zbog toga ga papa naziva ljiljanom među trnjem. U svakom slučaju knez Sibislav nije protiv bana Ninoslava ratovao zbog verskog uverenja (pošto je i tada, a i kasnije Ninoslav bio katolik, a nikada bogumil) već isključivo zbog toga što je želeo za sebe bansku čast.
Ban Ninoslav je pružao od samoga početka otpor, ali pred brojnijim krstašima nije se mogao održati pa se sklonio negde u blizini Dubrovnika gde se sa jednog dela teritorije i dalje branio. U to vreme (1240.) imao je kontakata sa Dubrovnikom i sa njima je sklapao ugovore, što može da znači da je još uvek bio dovoljno moćan da bi ga Dubrovnik uvažavao. Uporan otpor mu se isplatio kada da su tokom 1241. godine Tatari provalili u Ugarsku i na reci Šaj strašno potukli Ugarsku vojsku. Između ostalih tu je poginuo i bosanski dušman, herceg Koloman. Kako je ugarski kralj Bela IV bežao ispred Tatara, Koloman je bio mrtav, to je ban Ninoslav iskoristio povoljnu priliku i povratio celokupnu Bosnu. To mu nije bilo dovoljno pa se počeo strašno svetiti svima onima koji su u proteklom ratu pružali ugarima pomoć. Misleći da ni to nije dovoljno pakosti prema ugarskom kralju Beli IV, ban Ninoslav se umešao i u sukob Splita i Trogira, a na strani Splita koji se pobunio protiv kralja Bele IV. Ovaj rat je, uglavnom zahvaljujući Ninoslavljevoj vojsci, završen uspešno za Split, ali ugarski kralj Bela IV je sve to smatrao veleizdajom. Stoga je 1244. godine pokrenuo dve armije, jednu na Split, a drugu na Ninoslava. Koliko je ratnih dejstava bilo, ne zna se, ali ostaje činjenica da su i Split i ban Ninoslav odmah klonuli te sklopili mir sa Ugarskom.
I pored svega bogumilstvo se nikako nije moglo iskoreniti iz Bosne, što je navelo ugarskog kralja Belu IV i kaločkog nadbiskupa da ponovo zatraže od pape Inoćentija IV dozvolu za pokretanje novog krstaškog rata. Ovaj put situacija je bilo ozbiljna kao nikada do tada. To je osetio i ban Ninoslav pa se stoga pismima počeo direktno obraćati papi ubeđujući ga da je i dalje revni katolik i da nikada nije bio bogumil. Po svemu sudeći to je bila i istina, a što su papi potvrdile i komisije koje je slao u Bosnu. "Kako smo doznali, nije plemeniti gospodin Ninoslav, ban bosanski, odstupio od prave vere, nego živi kao katolik i opslužuje hrišćanske propise, iako je nekada u nevolji dobio pomoć i naklonost jeretika protiv svojih neprijatelja. Pošto smo po nekim verodostojnim pismima, iako starim, dobili pohvalne potvrde o čistoći njegove vere, naređujemo ti, da dobro upamtiš, da se nadasve mora imati pred očima i postići spas duše, da ne ustaneš protiv spomenutog bana i njegove zemlje, posebno sada ...", piše papa kaločkom nadbiskupu (1248.). Time je za Bosnu skinuta opasnost od novog ugarskog pohoda.
Sve to moglo bi se uslovno nazvati pobedom bana Ninoslava budući da više nije uznemiravan. Ostatak svoga života on je proveo baveći se uglavnom unutrašnjim stvarima u Bosni. Sa susednom Raškom nikada nije bio u dobrim odnosima, a što se posebno vidi iz ugovora koje je sklapao u dva navrata sa Dubrovnikom (1240. i 1249.). U njima se on obavezuje da će pomoći Dubrovnik "ako se razratite s kraljem raškim, da vas ne dam ni vaš dobitek,..". U vreme sklapanja ovih ugovora u Raškoj je vladao kralj Stefan Vladislav I (ugovor iz 1240.) i kralj Stefan Uroš I (ugovor iz 1249.). Nedugo nakon sklapanja ovoga drugog ugovora (1249.) umro je i ban Ninoslav.
Prvi Kotromanići
Nakon smrti bana Ninoslava počele su u Bosni smutnje oko njegovog nasleđa. Sam Ninoslav je iza sebe ostavio dovoljno potomaka i rođaka, što daljih što bližih, da bi se između njih mogao izabrati dostojan naslednik. Međutim, sada su se tu pojavile različite aspiracije. Bogumili su hteli da Bosnu preuzme neko ko će njima biti naklonjen, dok su ugari želeli za bana nekoga iz njihove interesne sfere. Na kraju je u toj zbrci pobedu odneo ugarski kralj Bela IV uspevši da naturi svoga kandidata. Bio je to dalji Ninoslavov rođak Prijezda o kojem je već bilo govora. On je izgleda jedno vreme bio bogumil, ali se kasnije povratio u katoličku veru i bio čak jedan od revnijih progonitelja jeresi u Bosni. Kako mu je sin bio talac kod dominikanskih fratara, to se može posredno izvući zaključak da njegovo ponovno pokatoličavanje nije bili toliko dobrovoljno koliko prisilno. Još u vreme krstaških ratova po Bosni u vremenu između 1234-1239. godine pojavljuje se Prijezda sa titulom Bosanskog bana. To postavlja neka pitanja. Naime, u vremenu kada je Bosna pala pod vlast hercega Kolomana, a kako je ban Ninoslav izbegao, to se Bosna smatrala zemljom bez vladara. Moguće da je u to vreme Koloman za bana postavio svoga čoveka, a to je bio upravo Prijezda. Kratko je trajalo njegovo prvo banovanje, jedva dve godine, jer se Ninoslav, nakon ugarske katastrofe na reci Šaj, vratio u Bosnu. Kako se on tada strašno svetio ugarskim pristalicama to je sigurno i sam Prijezda bio u smrtnoj opasnosti, pa je verovatno izbegao u Ugarsku.
Ovo drugo ustoličenje Prijezde za bana Bosne nije prošlo bez trzavica. Ninoslavovi sinovi, smatrajući da banska čast pripada njima, pružili su otpor koji je bio toliko jak da je kralj Bela IV morao slati vojsku koja bi pomogla Prijezdi da uzme vlast. Da je bilo jakog otpora vidljivo je iz pisama koje je kralj Bela IV slao papi i u kojima se naveliko žali da ga neprijatelji pritiskaju sa svih strana. No, na kraju je pobuna savladana, a Prijezda je preuzeo vlast. Osim Bosne, tada je savladan i Hum (1254.). Nakon svega ugarski kralj odluči da Bosnu podeli na dva dela. Od porečja gornjega Vrbasa i Bosne formirao je banovinu Bosnu gde su vladali banovi iz roda bivšeg bana Ninoslava. Drugi deo Bosne je sačinjen od Usore i Soli gde je ugarski kralj direktno imenovao banove. To je bilo vreme formiranja banovina koje su trebale da štite granice Ugarske. Kralj Bela IV je tada pokušao i da već postojeću Mačvansku banovinu ojača time što ju je nakon smrti svoga zeta Rostislava, koji je njome do tada upravljao, uzdigao na rang hercegovine (vojvodine) i njenom vladaru omogućio širenje uticaja na Usoru i Soli, a moguće čak i na Bosnu. Mačvanska banovina je time postala veoma jaka i njenim gospodarima je omogućavala da u narednim periodima gospodare Bosnom, a ponekad Sremom i Braničevom. Da je bila jaka vidi se iz toga što je herceg Bela (unuk kralja Bele IV), kao gospodar Mačvanske banovine, uspeo da 1268. godine slomi napad Raškog kralja Stefana Uroša I i da ga čak u tim sukobima i zarobi.
Tokom 1270. godine umro je ugarski kralj Bela IV, a nasledio ga je sin Stevan V. U ratovima koje je tada vodio novi ugarski kralj poginuo je i Mačvanski vojvoda Bela (1272.), a nedugo zatim umre i sam kralj Stevan V. Nasledio ga je desetogodišnji sin Ladislav IV Kumanac (1272-1290.), dok je regenstvo vršila kraljica-majka Elizabeta. U to vreme kao Bosanski ban spominje se neki ugarski velikaš Stefan. To je bila pomalo čudna situacija budući da je i Prijezda nosio istu titulu, ali po svemu sudeći tu vlast nije i vršio na teritoriji cele Bosne i na neki način ta mu je titula bila samo "prazna" počast bez potpune sadržine. Titulu Bosanskog bana dobijali su kasnije još neki ugarski velikaši, a među njima i severinski ban, inače dvorski rizničar (ban Ugrin).
Ban Prijezda se oko 1287. godine povukao sa vlasti i na svom imanju u Zemljeniku provodio je svoje poslednje dane. Ne zna se šta je moglo biti uzrokom njegovog povlačenja: starost ili je bio prisiljen? Imao je tri sina: Prijezdu II, Stjepana i Vuka. Jedinu ćerku Katarinu udao je u hrvatsku kuću Babonića. Vlast u Bosni su podelila njegova dva sina i to tako da je Stjepan vladao u istočnom delu Bosne dok je Prijezda II vladao u zapadnom delu. Po svemu sudeći bansku su čast delili, a što se vidi iz jednog papinog pisma gde se on obraća "plemenitim muževima Stjepanu i Prijezdi, banovima Bosne".
U Ugarskoj su se tada dešavala velika unutrašnja previranja koja su imala kasnijeg odraza i na Bosnu. Kralj Ladislav IV je odjednom počeo da vrši reorganizaciju u državi pa je tako Mačvu, Usoru i Soli poverio svojoj majci Elizabeti (Jelisaveti) nazivajući je "vojvotkinjom mačvansko-bosanskom" (1280.). U to vreme ponovo se pojavio problem bogumila u Bosni, ali kako kralj nije imao mnogo volje da se njima bavi to se sve završilo na dopisivanju sa papom.
Tokom 1284. godine kralj Ladislav IV oduzima majci Elizabeti upravu nad Mačvanskom banovinom i prepušta je mužu svoje sestre Kataline, bivšem Raškom kralju, Stefanu Dragutinu. Sada je eks Raški kralj vladao nad Mačvom sa Beogradom, Usorom i Soli, ali i nad nekim srpskim zemljama noseći naziv "sremski kralj": "i ustavši ode u oblast države svoje, u zemlju zvanu Mačva, koju mu je dao tast njegov kralj ugarski. Tamo došavši sa ženom svojom blagočastivom kraljicom Katelinom i sa jednim delom vlastele svoje,..." (Danilo Drugi). Samim tim dobio je odlučujući uticaj nad onim delom Bosne kojim su vladali ban Prijezde I, a kasnije i njegovi sinovi. Za razliku od svojih prethodnika Dragutin je bio veoma revnostan u prekrštavanju bogumila. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru i krsti ih" (Danilo Drugi). Taj njegov rad na prekrštavanju bogumila nije bio praćen nasiljem, tako da nije poznato da ih je on progonio. "Njegovom blagodaću koja sve daje, dođe u tu zemlju da je prosveti, i da narod, koji je bio u tami i mraku neznanja, po učenju božanskoga pisma privede ka svetlosti spasonosnoga života" (Danilo Drugi). Negde tokom 1291. godine prešao je i sam u katoličku veru.
Kako su Dragutin i ban Prijezda I bili smotreni političari to su ubrzo uvideli da im je jedini način za opstanak zajednička saradnja. Ta se saradnja ubrzo završila rodbinskim vezama tako što je Prijezdin sin, Stjepan I oženio Dragutinovu ćerku Jelisavetu (1284.). Ova rodbinska veza sigurno da je daleko više godila Stjepanu I negoli Dragutinu. Zahvaljujući ovoj ženidbi došao je Stjepan I u najbliže rodbinske veze preko tašte Kataline (ćerka ugarskog kralja Bele IV) sa ugarskom kraljevskom kućom, ali i sa napuljskom kraljevskom kućom budući da je Belina druga ćerka, Marija, bila udata za napuljskog kralja Karla II. Te su se rodbinske veze još više razgranale kada je druga Dragutinova ćerka, Urošica (Ursa) udata za moćnog hrvatskog bana Pavla I Šubića. Naravno, tu je bila i rodbinska veza sa kraljevskom kućom Nemanjića, preko tasta Dragutina. Ove rodbinske veze kasnije će da imaju velikog udela u unutrašnjim previranjima u Ugarskoj, ali i mnogo kasnije kada se Tvrtko I bude krunisao za kralja.
Dakle, bila je tu čitava zbrka rodbinskih veza sa Arpadovićima, Anžuvincima, Šubićima i Nemanjićima. To je svakako razlog za kasnije legende o poreklu porodice Kotromanić i o njihovom prezimenu. Najpoznatija legenda je ona koju prezentira Mavro Orbin. Po njemu, nakon smrti Kulin bana, ugarski kralj je u Bosnu poslao jednog svog velikaša, poreklom Nemca, koji je imao zadatak da Bosnu zauzme. On se zvao Kotroman, a kako je bio vešt ratnik to je uspeo veoma lako da obavi zadatak. Za nagradu, kralj ga je postavio Bosanskim banom. "Sada, kad je umro pomenuti Kulin ban, kralj koji je u to vreme bio u Ugarskoj odluči, iz ranije navedenih razloga, da zauzme Bosansko Kraljevstvo. Zbog toga je poslao s vojskom jednog svog velikaša po imenu Kotroman Nemac, na glasu ratnika. Kad je Kotroman došao u Bosnu i našao je bez gospodara, lako ju je zauzeo. Da bi ga za to nagradio, kralj ga je imenovao banom Bosne i hteo da se njegovi potomci večno smenjuju na tom položaju. Pošto je porodica Kotromana tokom vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanići" (Mavro Orbin). Da je legenda uhvatila korena vidi se iz nekih Dubrovačkih pisama gde se ban naziva "Cotrumano Goto". Danas se misli da Kotromanići nisu stranog porekla i da potiču iz neke bosanske plemićke kuće, a da je ban Prijezda I tek jedan od njenih pripadnika, nikako utemeljivač ove dinastije. To delimično potvrđuje i Mavro Orbin kada navodi da je: "njihova porodica gotovo uvek vladala u Bosni. Nekad su to bili banovi, a nekad kneževi".
Od ženidbe sa Dragutinovom ćerkom potpao je ban Stjepan I pod njegov uticaj i mnoge stvari koje je činio bile su plod Dragutinove volje. Da to nije moglo uvek izaći na dobro mogao se uveriti nakon smrti ugarskog kralja Ladislava 1290. godine. Kako kralj iza sebe nije ostavio dece to se postavilo pitanje naslednika ugarskog prestola. Veoma brzo nakon Ladislavljeve smrti krunisan je za kralja njegov blizak srodnik Andrija III Mlečanin. Međutim, kako je imao jaku opoziciju to su odmah počele i smutnje. Kao najopasniji protivnik pojavio se napuljski kralj Karlo II (pripadnik Anžujske dinastije), muž Marije, inače sestre kralja Ladislava, koji je za svoga sina Karla Martela zatražio ugarski presto Arpadovića. Ova je stranka bila veoma jaka pa je na kraju papa Nikola IV krunisao Karla Martela za ugarskog kralja. Uz ovu stranu tada su pristupili i najjači hrvatski velikaši, Bribirski knezovi Šubići. U to vreme ovu kuću su sačinjavala tri brata: Pavle I, Juraj i Mladen. Kako je Dragutinova ćerka Ursula (Ursa) bila udata za Pavla Šubića to je sasvim razumljivo da su Dragutin i zet mu, ban Stjepan I Kotromanić, pristupili odmah uz ovu stranku.
U tim političkim igrama Karlo Martel im je, ne bi li ih zadržao i dalje kao pristalice, svojim poveljama razdelio dobar deo Hrvatske i Bosne. Da li su Šubići dobili uz Hrvatsku i Bosnu, teško je reći, ali se zna da je Dragutinov sin, Vladislav, dobio skoro celu Slavoniju. Izgledalo je da ova stranka ima velike šanse, ali tada iznenada umre Karlo Martel (1295.). Međutim, napuljska kraljica Marija dođe na ideju da na ugarski presto zasedne sin Karla Martela koji se zvao Karlo Robert (njen unuk). U tom njenom naumu iz sve snage ju je pomagao i papa Bonifacije VIII koji je čak Karla Roberta, tada tek dvanaestogodišnjeg dečaka, proglasio za ugarskog kralja (1297.).
Porodica Šubić, imajući pod svojom vlašću Hrvatsku proširivala je svoj uticaj želeći da i Bosnu podvede pod svoju vlast. Početkom 1299. godine Pavle Šubić se naziva "gospodarom Bosne" (dominus Bosne), a u skladu sa tim, svome bratu Mladenu I dodelio je titulu bana Bosne. Od tada su oni celu Bosnu držali pod svojom kontrolom izuzev jednog dela koji se naziva Donji Krajevi i koje je držao knez Hrvatin Stjepanić. Kako je knez Hrvatin bio odan Šubićima to su oni izvršili pritisak na napuljskog kralja Karla II Roberta da mu izda povelju kojom potvrđuje njegovu vladavinu. "Imajući u vidu na čistoću vernosti, a i na druge korisne i primljene službe što su knez Hrvatin i njegovi sinovi i braća, rođaci plemenitih Pavla, bana Hrvata, a i braće njegove Jurja i Mladena, knezova dalmatinskih gradova, ljubljeni i verni naši, nama činili i sada još čine u poslu Kraljevstva Ugarske, potvrđujemo rečenome Hrvatinu, sinovima i braći njegovoj Donje krajeve zemlje bosanske koje sada drže i poseduju".
Sredinom 1300. godine uspeo je Pavle Šubić da Karla II Roberta dovede u Split, a onda kroz Hrvatsku u Zagreb. Sada se već spremao rat jer Andrija III Mlečanin nije imao nameru da tek tako prepusti krunu. Međutim, iz nepoznatog razloga u sred priprema za rat umre kralj Andrija III. Iako je ostao bez glavnog protivnika Karlo Robert je imao mnoštvo protivnika u Ugarskoj pa je sve do 1309. godine morao da vodi borbe sa njima.
Dok se sve to dešavalo Mladen Šubić je pokušavao da celokupnu Bosnu stavi pod svoju kontrolu. Naravno da sve ovo ban Stjepan I Kotromanić nije mirno posmatrao i oružjem se suprotstavio ovim aspiracijama Šubića. No, bio je beznadežno slabiji i do 1302. godine Mladen Šubić je postigao dovoljno uspeha da stavi skoro celu Bosnu pod svoju kontrolu. Stjepan I Kotromanić ipak nije bio poražen i održavao se na jednom manjem delu Bosne. U to vreme tast Dragutin mu nije mogao mnogo pomoći budući da se i sam teško upleo u borbe sa svojim bratom, Raškim kraljem Milutinom, u borbi oko nasledstva u Raškoj. Upravo u tim danima zaigrao je Dragutin Nemanjić veliku igru pokušavajući da svoga sina Vladimira progura na Ugarski presto. Kako je Vladislav bio oženjen Konstancom Morosini, koja je bila u rodu sa pokojnim kraljem Andrijom III, to je i Vladislav imao isto onoliko prava na ugarski presto kao i Karlo Robert. To je bio još jedan razlog zbog kojeg nije mogao da pomogne svome zetu. Ipak i pored toga ban Stjepan I Kotromanić se držao sasvim dobro, a kada se rat pretvorio u verski jer je Mladen Šubić nasrnuo na bogumile, ovi svi listom pređu na stranu Stjepana I Kotromanića. Takva Mladenova neopreznost koštala ga je i života jer ga u jednom sukobu bogumili ubiju (1304). Nasledio ga je sin Mladen II Šubić, ali on nije bio ličnost formata svoga oca. Tek uz pomoć vojske koju mu je poslao Pavle Šubić uspeo je da slomi poslednji otpor. Od 1305. godine naziva se Pavle Šubić "gospodarem čitave Bosne".
No ni trijumf Pavla Šubić ne traje dugo jer i on 1312. godine umire. Već razočarani ban Stjepan I Kotromanić je umro nešto prije 1314. godine, dakle skoro istovremeno kada i njegov ljuti protivnik. Iza sebe je ostavio tri sina: Stjepana, Vladislava i Ninoslava. U to vreme niko od njih nije boravio u Bosni, budući da su se morali pred navalom Šubića, ali po svemu sudeći i unutrašnjeg nezadovoljstva, skloniti u Dubrovnik. "Kada je, dakle, posle smrti pomenutog bana Stjepana njegov najstariji sin Stjepan, saglasno sa svojom braćom, hteo preuzeti upravu u Bosni, ustali su protiv njega svi najistaknutiji velikaši toga kraljevstva i nisu ga prihvatili. Na ovo ih nije navelo ništa drugo sem to što su videli da su on i njegova braća veoma pametni i vezani između sebe, pa su se jako pobojali da ne bi kojim putem uništili slobodu i ukinuli zakone Bosne. Kad je Stjepan video razjarenost velikaša, smatrao je da je u tom času najpametnije da im popusti i da se prilagodi vremenu, te da čeka da mu bog pošalje neku drugu priliku da povrati očinsku državu. Zato se povukao sa svojom majkom Jelisavetom u Dubrovnik" (Mavro Orbin).
Za to vreme Mladen II Šubić, koji se sada nazivao "Mladen, knez Zadra, princip Dalmacije i drugi ban Bosanski", nikako nije uspevao da održi svoju vlast na svim onim teritorijama koje je nasledio od Pavla Šubića. Najpre mu je iz ruku iskliznuo Zadar koji se 1313. godine prepustio Veneciji. To kao da je bio znak za sve nezadovoljnike da se pobune protiv njegove vladavine. U retrospektivi gledano, upravo je pad Zadra bio uvod i u konačni slom moći Mladena II Šubića. Nekako su svi tada bili u ljutim nevoljama. Dok je kuća Šubića naletala na sve više neprijatelja, Kotromanići su doživeli gubitak budući da im je ban Stjepan I Kotromanić umro (1314.), a umro je i njegov dotadašnji stalni zaštitnik "Sremski kralj", Dragutin Nemanjić. "Bi prestavljenje ovoga preblaženoga meseca marta dvadeset drugi dan, treće nedelje svete četrdesetnice u petak, u čas deveti i tako se raziđoše svako svojoj kući, slaveći i Sina i sv. Duha, sada i uvek i na vekove vekova. Amin" (Danilo Drugi). Smrt Dragutinova je bila znak za njegovog brata, Raškog kralja Milutina da sa svojim trupama uđe u Mačvu i zauzme je za sebe, a da Dragutinovog sina Vladislava baci u tamnicu. Osim toga, pokušao je Milutin, da zauzme i Hum, ali tu je naleteo na bana Mladena II Šubića, koji je takođe mislio da Hum pripada njemu. To se do kraja izrodilo u oružane sukobe, a vojna dejstva su se odvijala u blizini Dubrovnika. Samo vojevanje je išlo jako loše po Mladena II Šubića pa je do kraja morao pristati da se izmiri sa Raškim kraljem Milutinom i da mu svoga brata, Grgura Šubića, pošalje kao taoca. Grgura Šubića i ostale taoce poslao je kralj Milutin u Dubrovnik i tu su oni boravili sve dok Mladen II Šubić nije ispunio ono što je bilo ugovoreno.
Stjepan II Kotromanić (1314-1353)
Kako se sve dotadašnje ratovanje Mladena Šubića pretvorilo u stalne poraze, to su u Bosni osetili dobru priliku da se konačno otarase omrznutog bana. Osim toga, bogumili su ponovo podigli glavu, a da je njihov bunt bila ozbiljna stvar, vidi se iz pisma koje papa upućuje Mladenu i u kojem kaže: "Iz verodostojnog smo izvora sa bolom u duši saznali da je Bosna zbog nemara vladara zapala u takve teškoće da su tamo zapuštene crkve, iskorenilo se sveštenstvo, Hristove svetinje su izložene podsmehu, ne poštuje se krst, nema pričesti, a u nekim krajevima se ne zna ni za krštenje". U daljnjem tekstu pisma, papa vrši pritisak na Mladena II Šubića da nešto preduzme po tom pitanju. No, bilo je to lako reći, ali šta je mogao stvarno uraditi budući da se i on sam nalazio u teškom položaju? Najpre se upetljao u sukobe oko Huma sa Raškim kraljem, vlastela mu se po Hrvatskoj bunila, Bosna je puna buntovnih bogumila, a on sam nije mogao na sve strane. I tada dolazi na jednu pomalo čudnu ideju. Doseti se da u Dubrovniku borave sinovi i supruga pokojnog bana Stjepana I Kotromanića i dođe na ideju da ih iskoristi. Osim toga, mogao je sasvim jasno videti da bogumili upravo najstarijeg sina Stjepana I, koji se zvao takođe Stjepan (II), priznaju za Bosanskog bana, smatrajući da po redu nasleđa njega pripada banska čast. Za Bosance Mladen II Šubić nikada nije bio ban kojeg bi oni priznavali i smatrali su ga oduvek samo uzurpatorom.
Stoga smisli Mladen da na banski presto povrati Kotromaniće, odnosno Stjepana II, ali da ga drži pod svojom kontrolom. Stupio je u vezu sa njima, a oni su izgleda pristali na one uslove koje im je Mladen ponudio, pa su uz njegovu pomoć uspeli da se povrate u Bosnu. Pomalo čudna situacija da Mladen II Šubić, do tada ljuti protivnik Kotromanića, sada odjednom postaje njihov zaštitnik. Pa čak i više od toga. Želeći da bana Stjepana II drži u potpunosti pod svojom kontrolom i da uz njegovu pomoć konačno skrši bogumile dođe na ideju da ga oženi sa jednom princezom iz porodice grofa Ortenburškog koji je vladao u Koruškoj. Radilo se o poznatoj porodici pa ni Stjepan II nije imao ništa protiv da se ženidbom orodi sa njima. Međutim, tu se sada pojavila prepreka budući da su Kotromanići po nekim linijama bili u bliskom srodstvu sa ovom kućom pa je to mogla biti smetnja ovome braku. Kako je Stjepanu II bilo stalo do ovoga braka to je zatražio od Mladena da pokuša da ubedi papu da dozvoli njegovo sklapanje. Papa je rado pristao i dozvolio ovaj brak imajući pred očima prvenstveno politički cilj. Želeo je da ovim svojim potezom pridobije Stjepana II Kotromanića u borbama za iskorenjivanje bogumila. Stoga mu direktno piše i obraća mu s kao "dragom sinu plemenitom vladaru Stjepanu, sinu pokojnog Stjepana bana bosanskoga". Dozvola je dobijena, ali se ne zna da li je brak realizovan.
Dovevši Stjepana II Kotromanića u Bosnu, Mladen II Šubić je odahnuo i skoro u potpunosti digao ruke od ove banovine. U Hrvatskoj je imao preča posla pošto se odmetnuo Šibenik (1319.), a odmah zatim i Trogir. Plašeći se Mladenove osvete oba ova grada su se tokom 1322. godine prepustila Veneciji koja je i do tada uveliko pravile spletke i podbunjivala sve i svakoga protiv Mladena. On sam nije gubio vreme već je sa vojskom banuo pod oba grada, ali ih nije mogao osvojiti, već se morao zadovoljiti samo time da okolna polja popali a vinograde i voćnjake iseče. Ipak nije odustajao. U proleće 1322. godine sakupi Mladen II sabor hrvatskih knezova pokušavajući da ih pridobije za zajedničku akciju na Šibenik i Trogir. Međutim, to su hrvatski kneževi odlučno odbili, a Mladen, izgubivši živce, sve ih optuži za izdaju, ali i za to da su zaverili da ga ubiju. Ni oni se njemu nisu ostali dužni, a ionako su bili siti njegove samovolje. Tako se raziđu u svađi, a rezultat cele ove gužve je bio da se sada kneževi stvarno urote protiv Mladena.
U svim ovim dešavanjima primetna je i uloga Stjepana II Kotromanića. On sam je bio suviše slab da bi bilo šta mogao samostalno preduzimati, ali u okviru neke koalicije njegova snaga je bila ipak za respekt. Stoga je trebalo izabrati pravog partnera, a tu je Stjepan II bio veoma vešt. Odmah mu je bilo jasno da su Šubići unapred osuđeni na neuspeh. Ugarski kralj Karlo Robert je budno pratio ove sukobe među hrvatskom vlastelom i imao je svoje sopstvene planove. Činjenica je da svoj dolazak na vlast imao da zahvali upravo porodici Šubić, ali isto tako je bila činjenica i to da su oni koristeći taj svoj položaj toliko ojačali da su mogli da ugroze i njegovu vlast. Stoga je mislio da je ova idealna prilika da ih konačno skrši. Karlo Robert je i do toga momenta uspeo da uništi nekoliko jačih plemićkih porodica u Hrvatskoj (porodica Gizing, Matija Čak) i bilo je jasno da i Šubići moraju doći na red. U ovom sukobu između Mladena II i hrvatskih kneževa on se nije dugo kolebao oko toga kome da pruži podršku jer je konačno dobio priliku da slomi Šubiće i to nikako nije želeo da propusti pa je odmah stupio u dejstvo. Krajem 1321. godine on postepeno izoluje banovinu Hrvatsku kojom je vladao Mladen II i to tako što su Ivan Babonežić, Slavonski ban i ban Bosne, Stjepan II Kotromanić, dobili zadatak da na granici prema banovini Hrvatskoj pojačaju vojne odrede ne bi li onim hrvatskim velikašima koji se bune protiv Mladena II mogli priskočiti u pomoć.
Time je ban Stjepan II Kotromanić došao pod direktnu komandu Ugarskog kralja. U tome momentu to mu je sasvim odgovaralo jer se time otresao vlasti Mladena II Šubića i ojačao svoju vlast u Bosni. To što mu je Mladen II bio jedno vreme zaštitnik i bio taj koji ga je doveo za bana u Bosnu, nije mu mnogo smetalo da sada služi Mladenu na propast. Računica kojom se on upravljao bila je veoma jasna. Ugarski kralj Karlo Robert je bio sigurno najmoćniji od svih onih kojima bi se Stjepan mogao eventualno prikloniti. S druge strane, suviše veliko naslanjanje na neku od porodica u Hrvatskoj donosilo mu je mnogo nesigurnosti. Hrvatska je bila suviše blizu da bi on stvarno mogao biti nezavistan od svojih eventualnih hrvatskih zaštitnika jer bi oni mogli svakodnevno da mu se mešaju u unutrašnje poslove Bosne. Ugarska je bila mnogo dalje i bilo je sigurno da Karlo Robert neće imati baš suviše mnogo vremena i uvida u ono što se dešava u Bosni i zadovoljiće se samo sa tradicionalnim vazalskim obavezama. Time bi Stjepan II Kotromanić dobio skoro potpunu nezavisnost u svojim delovanjima po Bosni, a što je još važnije, velika previranja koja će uskoro da potresu Hrvatsku i koja su se sasvim jasno nazirala, neće imati odlučujući uticaj na situaciju u Bosni. Osim toga to mu je pružalo priliku da se i on sam umeša u unutrašnje stvari Hrvatske i da igra jednu od značajnijih uloga. Ovde je Stjepan II Kotromanić do krajnosti bio pragmatičan političar koji sasvim jasno vidi realnost i ne pati od bilo kakvih ideja koje bi se mogle nazvati idealističkim, poput zahvalnosti Mladenu II itd., i koje samo mogu da zasmetaju političarima u njihovim aktivnostima.
Uskoro su počeli i oružani sukobi između Mladena II Šubića i pobunjenih hrvatskih velikaša, a kulminirali su odlučujućom bitkom tokom 1322. godine u okolini grada Skradina, gde je bilo Mladenovo sedište. Kako je ovu bitku izgubio, a time i rat, Mladenu II je jedino ostalo da se zatvori u Klis i da očekuje ugarskog kralja Karla Roberta koji je najavio svoj dolazak. Mladen je naivno verovao da će mu kralj, imajući u vidu svu onu silnu pomoć koju mu je nekada pružila porodica Šubića, pomoći da sačuva bansku čast. Kralj je stvarno došao i smestio se u Knin iz kojeg je pozvao Mladena da dođe. Ovaj je došao, ali odmah je bio zasužnjen i odveden negde u Ugarsku gde je u tamnici i umro. U celini gledavši Mladen II je dobro i prošao budući da je postojala opasnost da ga ugarski kralj još tu u Kninu likvidira, ali se izgleda predomislio videvši one silne poklone koje mu je Mladen II doneo. Život mu je oprošten, ali ne i položaj.
Dok se sve to dešavalo po Hrvatskoj, Mačvanska banovina je postala poprište sukoba između Ugarskog kralja Karla Roberta i Raškog kralja Milutina. Kako je Milutin tri godine ranije uzeo pod svoju vlast ovu oblast, smatrajući da mu pripada nakon smrti brata Dragutina, to je Ugarski kralj odlučio da sa oružjem raščisti sva sporna pitanja sa Milutinom. Tokom 1319. godine pokrenuo je vojsku i udario na Mačvu. Ugarska vojska je prešla Savu i zauzela grad Mačvu. Tu se nije zaustavila već je nastavila da prodire dolinom Kolubare, a kada je dostigla određenu liniju, ugarski kralj Karlo Robert, smatrajući da je postigao ono što je želeo, zaustavi daljnje napredovanje. No, kako su Srbi odmah povratili sve one teritorije koje su izgubili (misli se samo na teritorije do reke Save), to je 1320. godine pohod ponovljen i ponovo su Ugari uzeli grad Mačvu. Time je Mačvanska banovina došla pod direktnu vlast ugarskog kralja, a za njenog prvog bana imenovan je Pavle Gorjanski. Da bi ova banovina bila dovoljno jaka da se odupre navali iz Raške, a ona se očekivala, pripojene su joj i Sremska, Vukovarska i Bodroška županija. Do kraja se to pokazalo kao suvišno budući da iz Srbije nije došao protivudar pošto je kralj Milutin 29. oktobra 1321. godine umro.
Nakon svega ovoga prve godine vladanja bana Stjepana II prolaze u relativnom miru i on je uglavnom zauzet sa učvršćivanjem svoga unutrašnjeg položaja u Bosni. Najbolje sredstvo za sticanje prijatelja on je video u deljenju raznoraznih privilegija lokalnom plemstvu. Tako je prva isprava koja je poznata, a koja potiče od njega, ona u kojoj on knezu Vukoslavu daje na poklon neke župe (1322.). U ovoj ispravi on sebe naziva "po milosti božijoj gospodin vsim zemljam bosanskim i Soli i Usori i Dolnim Krajem i Hlemske zemlje gospodin..". Interesantno je da uz svoje ime kao ravnopravnog vladaoca navodi i svoga brata Vladislava nazivajući ga sa "brat moj knez Vladislav". Po svemu sudeći Bosnom je upravljala zajedno porodica Kotromanića, a najistaknutije mesto u tom porodičnom savetu je imao Stjepan II. "Kako su, međutim, Stjepana smatrali pametnijim od druge braće, on je uz saglasnost svih velikaša preuzeo upravljanje nad tim kraljevstvom, pa mu je dodeljena titula bana" (Mavro Orbin).
Stjepan II Kotromanić se pokazao kao veoma sposoban političar uspevši za relativno kratko vreme da Bosnu stavi pod svoju kontrolu i nije poznato da je imao nekih ozbiljnijih otpora u tim nastojanjima. Da je bio veoma pragmatičan vidi se i iz toga što je umeo da održava dobre odnose sa papom, ali još i više sa bogumilskom crkvom koja je sve do tada bila tako žestoko proganjana. Zarad vlasti on se nije ni jednoga momenta dvoumio u pogledu saradnje sa njima, ne krijući nikada da im daje mogućnost da učestvuju u najpoverljivijim državnim poslovima. Posebno je upečatljiva isprava iz 1323. godine u kojoj ban Stjepan II potvrđuje knezu Vukoslavu već dati poklon i pri čijem sastavljanju se kao svedoci navode čelnici bogumilske crkve (djed, gost i starac) : "pred djedom velikim Radoslavom i pred gostem velikim Radoslavom i pred starcem Radomirom i Žunborom i Vičkom i pred vsom crkvom i pred Bosnom".
Godine 1323. ban Stjepan II Kotromanić se i oženio, mada bi bilo pravilnije reći da je bio oženjen, pošto je u tom poslu njegova volja i želja bila tek sporedna. Ugarski kralj Karlo Robert, znajući da je Stjepanovo političko uverenje veoma labavo i oslonjeno uglavnom na trenutnu korist, nije se mnogo zavaravao oko podrške koju je trenutno imao od njega. Želeći da ga na neki način više veže za sebe i svoje interese, predložio je Stjepanu II da ga oženi jednom daljom rođakom svoje žene. Radilo se o Jelisaveti, ćerci Kujavskog vojvode Kazimira. Naravno, Stjepanu II nije na pamet palo da ovakvu ponudu odbije. S jedne strane to nije smeo, dok opet s druge strane, prijala mu je misao da se orodi sa ugarskom kraljevskom kućom koja mu je jedina mogla pružiti podršku u narednim previranjima koja su nailazila. Moguće da je Stjepan II sa ovom ženidbom imao i opipljivije materijalne koristi budući da se u nekim poveljama on spominje i kao gospodar nad severnim bosanskim oblastima koje su ranije držali kralj Dragutin i Mladen II Šubić i koje nikada do tada nisu ulazile u domen bosanskog bana. To navodi na pomisao da je nakon ženidbe on od ugarskog kralja Karla Roberta dobio ove oblasti kao nagradu, odnosno kao ženidbeni poklon. To je bio Stjepanov, po svemu sudeći, već treći brak. Već je navođeno da su vođeni pregovori oko njegove ženidbe sa ćerkom Majnharda Ortenburškog i nema razloga sumnjati da je taj brak do kraja i ostvaren, tim više što je i papa na njega dao odobrenje. Nakon te ženidbe, pominje se kao Stjepanova žena i ćerka bugarskog cara, što može da znači da se on tada i po drugi put oženio. Kakva je sudbina ovih prethodnih žena, nije poznato. Iz ovih brakova, koliko je poznato imao je samo troje dece i to sina Vuka i ćerke Katarinu i Jelisavetu.
Dok se Stjepan II u Bosni postepeno učvršćivao, u Hrvatskoj su nakon pada Mladena II Šubića nastavljena previranja. Postavilo se pitanje ko bi mogao da nasledi Mladena II Šubića. Kandidata je bilo više, a kao najozbiljniji se toga momenta pokazao knez Nelipac. Doduše, kralj Karlo Robert je za novoga bana postavio Ivana Babonežića, međutim u novom rasporedu snaga on nije značio mnogo i malo je bilo onih koji su ga priznali. Uskoro je najjači velikaš u Hrvatskoj, knez Nelipac, odmah nakon kraljevog odlaska iz Hrvatske isterao kraljevsku posadu iz Knina i sam useo u njega. U to vreme je on bio veoma jak budući da su mu i, tada veoma ogorčeni, Šubići pružali sasvim otvorenu podršku. O tim događajima piše trogirski knez: "Novina nekih nemam da pišem, nego samo to da ban Ivan Babonežić još nije došao u Hrvatsku. Knezovi Đura, Pavle i Grgur, braća nekadašnjeg bana Mladena, zajedno sa knezom Nelipcem drže grad Knin, neće da im navedeni ban dođe u banovinu Hrvatsku. Drugi opet hoće, i zato mislim da će doći do razdora među njima". To je sada već ličilo na potpuno otkazivanje poslušnosti ugarskom kralju, a to naravno nije moglo proći bez njegove reakcije.
Tokom 1323. godine kralj Karlo Robert je smenio bana Ivana Babonežića jer je bilo očigledno da ovaj neće biti u stanju da umiri Hrvatsku. Taj zadatak je poverio slavonskom banu Nikoli Omodejevu, a istovremeno je naredio i Bosanskom banu Stjepanu II Kotromaniću da ovome pruži svaku pomoć. Ni vojna ekspedicija novoga bana nije imala nekog posebnog uspeha, ali ono što se nije uspelo oružjem dobijeno je spletkom. Među pobunjenim hrvatskim velikašima uskoro je došlo do razdora. Odjednom se prema knezu Nelipcu suprotstavila stranka u kojoj su bili Đura II Šubić (brat bivšeg bana Mladena II), zatim Krčki kneževi (Frankopani), grad Zadar i konačno, Bosanski ban Stjepan II Kotromanić. Iako je sve donedavno pomagao kralja da se sruši vlast kuće Šubića, sada je ban Stjepan II pomagao da se vlast te porodice povrati. Sve se to vrlo brzo pretvorilo u rat, kada su se dve stranke vojno sudarile kod slapova Krke (leto 1324.). Ban Stjepan II Kotromanić pružio je u ovoj bitci značajnu vojnu pomoć stranci Šubića, ali sam nije učestvovao u borbama. Možda je to bila i sreća za njega jer je stranka Šubića doživela masakr pod Kninom, čak u tolikoj meri da je i vođa stranke Đura II Šubić pao knezu Nelipcu u zarobljeništvo....
Iako krajnje problematičan kada je u pitanju vernost, ovaj put ban Stjepan II Kotromanić se pokazao kao veran saveznik Đuri II Šubiću. Želeći da Đuru II oslobodi zarobljeništva ban Stjepan II je nastavio sa vojnim dejstvima, ali uspeh je bio polovičan. Najpre mu je knez Nelipac oteo grad Visuć, ali nešto kasnije ban je uspeo da ga povrati i to uglavnom zahvaljujući pomoći kneza Vuka Vukoslavića. Iako tek relativni, ovi uspesi strašno su ohrabrili Stjepana II i on nastavlja sa ratnim dejstvima protiv protivnika stranke Šubića. Meta su mu sada bili trogirski trgovci budući da je grad Trogir bio u okviru stranke kneza Nelipca. Nekoliko trgovačkih karavana iz Trogira je bilo opljačkano i do kraja je ovaj grad morao da se ponizno obrati banu Stjepanu II obraćajući mu se sa "uzvišenom i moćnom gospodinu Stjepanu slobodnom vladaru i gospodaru Bosne, Usore i Soli i mnogih drugih mesta i knezu Humske zemlje". Nakon toga došao je i sukob sa Dubrovnikom, ali tu nije bilo vojnih sudara već uglavnom nekih okapanja oko trgovačkih povlastica. Tu se ban Stjepan II pokazao kao veoma nezgodan pregovarač i Dubrovačka diplomatija nikako nije uspevala da postigne kod njega ono što želi. Tek nakon mučnih pregovora sklopljen je sporazum (1326.).
Uvidevši da u Hrvatskoj još uvek nije ništa postigao i da kneza Nelipca nije ni malo oslabio, odlučio se kralj Karlo Robert da smeni bana Omodejeva i da na njegovo mesto imenuje novoga. Izbor je pao na Mikca Mihaljevića, jednog od najpoverljivijih kraljevih ljudi. U leto 1325. godine ušao je sa svojom vojskom ban Mikac u Hrvatsku. U okviru njegove vojske bili su i vojni odredi koje je poslao ban Stjepan II Kotromanić. "Godine 1326. zauze ban Mikac gradove sinova Babonežića, a onda uđe u Hrvatsku, gde mu se pridružiše Stjepan ban bosanski sa svojom vojskom...." (Miha Madijev). Uspeh i ove vojne ekspedicije je bio veoma slab pa je ban Mikac ubrzo odustao od svega i povukao se u Ugarsku. "No napokon videći da ne može izvesti svoje namere u pogledu gradova u Hrvatskoj, vrati se u Ugarsku svome kralju, ostavivši nešto od svoje vojske u Bihaću" (Miha Madijev).
