Мисао: Јустин Поповић: ВИДОВДАНСКА ЕТИКА

ВИДОВДАНСКА ЕТИКА

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. пре више од 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са не-беском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи - живот, ради онога што је најдрагоценије на небу - ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству, косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу са небом, осветили земљу небом. Где су пали, ту се земља претворила у небо; а где почивају, ту је свето место, јер су мученици за божанску правду.

Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила зе-маљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Полетео соко тица сива,
Од светиње од Јерусалима
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија:
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је Кнезу на Косово,
Спусти књигу Цару на колено,
Сама књига Цару беседила:
„ЦареЛазо, честито колено!
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме,
Или волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи колане,
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска;
Ако л волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, Кнеже, шњоме погинути".
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека ".
Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди". Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када тужна царица Милица преклиње свога дичног брата Бошка Југовића да не иде у бој на Косово већ да остане са њом у Крушевцу, да би имала брата од заклетве, он јој овако одговара:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац.
Да ми рече дружина остала,
Гле, страшљивца, Бошка Југовића,
Он не смеде поћи у Косово,
За крст часни крвцу прољевати,
И за своју вјеру умријети ".

А када сетна сестра свије руке око врата свог најмлађег брата, Војина Ју-говића, преклињући га да остане са њом у Крушевцу, он јој овако одвраћа:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,
Не бих ти се јунак повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо,
Идем, сејо, у Косово равно,
За крст часни крвцу прољевати,
И за вјеру с браћом погинути".

Кад бесмртни орао наше историје, Милош Обилић, брани себе од клевете на Косовској вечери, он овако кликће:

„Вала теби, славни кнез Лазаре!
Вала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме;
Ал не вала на таквој беседи,
Јер, тако ме вјера не убила,
Ја невјера никад нисам био,
Нит сам био, нит ћу кад бити,
Него сутра мислим на Косово
За ришћанску веру погинути...
Сутра јесте лепи Видов данак,
Видјећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!"

Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео небеском Царству, надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској Служби светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима, свети Кнез је „сачувао заповести Божије на земљи"; био је „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом", био је „око слепима, нога хромима, потпора старима". Једном речју, био је оличење свих еванђелских врлина. Зато се и определио за небеско Царство, јер свака еванђелска врлина повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи еванђелским животом, свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не приволети се царству небеском. Његово мучеништво за Христа природна је последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој мери и за све косовске витезове.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, времено вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему, народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога - народ без вечне вредности; без тога - народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небесном Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним ча-совима своје историје. Доказ тог: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Св. Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим - Свети Косовски Кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша немањићка држава почела је светитељима, а завршила се - мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора све-титељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца - материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона а задави се од комарца. Земља живи небом - то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то, и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек - Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

А данас?

Данас је 619 Видовдан. Са високе косовске осматрачнице врши се смотра над целокупном историјом нашом од Косова до данас. Врше је Свети Сава и Свети Косовски Кнез. Све што је ушло у нашу историју као саставни део њен, они мере непогрешном мером - мером видовданског еванђеља и видовданске етике.

Ако је просвета, није ли испуњена духом видовданског еванђеља, и видовданске етике, они је одбацују, јер није небеска, није истинска просвета.
Ако је философија, није ли задојена видовданском, небеском мудрошћу, они је не примају, јер је као слана вода, а сланом се водом жеђ не гаси.
Ако је наука, није ли прожета смиреном истином видовданског еванђеља, они је се одричу, јер душу народну трује гордошћу и безверјем.
Ако је етика, није ли до једне душе са видовданском небеском етиком, они је се гнушају, јер човека претвара у скота.
Ако је вера, није ли заснована на видовданском еванђељу, они је не признају, јер не води у небесно Царство.
Ако је уметност, није ли понета видовданским заносом, они је одбацују, јер није косовски стваралачка и еванђелски корисна.
Ако је култура, није ли грађена видовданском етиком, они је не примају, јер је отров за народну душу, отров који трује све што је бесмртно и вечно, све што душу мами у горње светове, у Царство небесно.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Логори за Србе од 1991-1996

Committee for Compiling Data on Crimes against

Humanity and International Law

No. 162/95

March 12, 1996

List of Concentration Camps for SERBS


1. Concentration Camps for Serbs in the so-called Bosnia and Herzegovina

BANOVIĆI, basement of the main railway-station building
BANOVIĆI, old building of "Helios" company management
BANOVIĆI, management-building of former Territorial Defence Headquarters, opposite the post-office
BANOVIĆI, village of Treštenica, primary school
BANOVIĆI, village, primary school “Ivan Goran Kovačić” and barracks nearby school
BANOVICI, Djurdjevik
BIHAĆ, main prison (District prison), Luke
BIHAĆ, aero-club premises
BIHAĆ, military barracs “27th July"
BIHAĆ, “Jedinstvo” football-club stadium
BIHAĆ, hotel “Park” - cement premises
BIHAĆ, restaurant of the owner Vuković Mustafa
BIHAĆ, “Batnoga” camp
BIHAĆ, village of Čekrlije, basement
BIHAĆ, school-building in village of Frkašić
BRADINA near Konjic, primary school
BRATUNAC, village of Gornje Potočare, private prison of Bešlić Hajro
BREZA, Military prison
BREZA, Police station
BREZA, camp in "Elektroterma" company basement
BREZA, "Udarnik" company warehouse, across the Department of Interior
BREZA, outdoors swimming-pool
BREZA, camp in warehouse of the "Breza" mine
BREZA, building "29"
BROD (Bosanski Brod), secondary-schooling center "Fric Pavlik"
BROD (Bosanski Brod), Tulek, warehouse of the "Belgrade" department store
BROD (Bosanski Brod), storage of the building material of the "GIK" company
BROD (Bosanski Brod), camp "Krndija" (opposite fire-station building)
BROD (Bosanski Brod), camp near the Sava river (kayak-club)
[/FONT] [FONT="]BROD (Bosanski Brod), "Bosnia" stocking-factory manufacturing hall
BROD (Bosanski Brod), camp in Military police building (former "Jugobanka" building)
BROD (Bosanski Brod), city stadium
BRČKO, Boderište, “Interplet" factory, manufacturing hall
BRČKO, Bosanska Bijela, local community premises
BRČKO, Bosanska Bijela, place for drying plums
BRČKO, Bosanska Bijela, private houses
BRČKO, Boće, primary school
BRČKO, Boće, local community premises
BRČKO, Gornji Zovik, warehouse of building material
BRČKO, Gornji Rahić, local community premises
BRČKO, Gornji Rahić, warehouse of building material
BRČKO, Gornji Rahić, place for drying in Okrajci
BRČKO, Gornji Rahić, primary school
BRČKO, garage in hothouse between places of Rahić and Maoče
BRČKO, Donji Rahić, private houses
BRČKO, Maoča, chicken-farm
BRČKO, Maoča, restaurant “Bolji život”
BRČKO, Palanka, library of the local community
BRČKO, Rašljani, warehouse
BRČKO, Ulice, primary school
BRČKO, Ulice, local community premises
BUGOJNO, building of the bank in which the Military police of the Army of the B&H is stationed
BUGOJNO, basement of the "Kalin" hotel
BUGOJNO, private house at the outskirts
BUGOJNO, sports-cultural center hall
BUGOJNO, "Stipo Djerek" primary school
BUGOJNO, Grammar school
BUGOJNO, "Rostovo" ski-center
BUGOJNO, "Slavko Rodic" factory
BUGOJNO, garages in former Tito’s Villa, "Gorica"
BUGOJNO, house of murdered Serb, Lukić Relja
BUGOJNO, coal-mine in village of Gračanica
BUNA, camp in school-building
BUNA, prison of brothers Ivan and Srećko Gagro
BUSOVAČA, Kaonik
BUSOVAČA, hotel complex “Tisovac”
VAREŠ
VELIKA Kladuša, prison
VISOKO, “Ahmet Fetahagić” military barracks
VISOKO, basement of investihation prison
VISOKO, local community premises
VISOKO, “Fojnički odred” school-building [/FONT]
[FONT="]VISOKO, "Ognjen Prica" school-building
VISOKO, Military police prison based at the “Ahmet Fetahagić” school-building,
VISOKO, village of Srhinje, house of Enver Bašić
VISOKO, village of Hlapčevići, local community premises
VISOKO, village of Glina, stables of the owner Sakib Sudžuk, called “Postman”
VISOKO, Buzić Mahala, cooperative consumers’ house
VITEZ,police station building
VITEZ, factory of chemicals
VITEZ, Kruščica
VIŠEGRAD, marshy rooms of Hydro-Energetic Plant "Višegrad"
VIŠEGRAD, grain silo “Žito”
VIŠEGRAD, Crni Vrh
VLASENICA
GABELA near Čapljina, hangars of the former Yugoslav People¢ s Army (JNA), near STRUGA, Croatian Defence Council (HVO) prison
GORAŽDE, Department of Interior, Police station in the center of the town
GORAŽDE, grain silo in Kopači
GORAŽDE, building of the insurance company ZOIL “Sarajevo”
GORAŽDE, “Balkan” old hotel building
GORAŽDE, camp named “Mujkovića Polje”
GORAŽDE, Mahala
GORAŽDE, building of electric power distribution center “Elektrodistribucija”
GORAŽDE, VitkoviĆI
GORAŽDE, camp in printing house in VitkoviĆI
GORAŽDE, camp in Moše Pijade Street, opposite police station building
GORAŽDE, camp in house of Nedimović family
GORAŽDE, isolated part on the right bank of the Drina river
GORAŽDE, village of Mravinjac
GORAŽDE, village of ŠašićiI
GORNJI VAKUF, camp in Rama, police station building
GRADAČAC, prison in basement of the Town Tower (in fortress)
GRADAČAC, camp in secondary school center building
GRADAČAC, basement of the Grammar School
GRADAČAC, village of Srnica
GRADAČAC, Gornja Tramošnjica, camp in a school building
GRAČANICA, village of Godinje, garage
GRAČANICA, Cultural Center
GRAČANICA, camp in “Hasan Kikić” primary school building
GRUDE, school building
GRUDE, garages
GRUDE, Dejčiće, camp in primary school building
DERVENTA, former JNA Club [/FONT]
[FONT="]DERVENTA, camp in grain silo in Polje
DERVENTA, Poljari, “Vuk Karadžić” primary school
DERVENTA, Rabić, underground premises of military storage
DERVENTA, Plehan
DOMANOVIĆI, near Čapljina, camp in a private house
DRETELJ, near Čapljina
DUVNO (Tomislavgrad), Department of Interior prison in a basement
DUVNO (Tomislavgrad), central-heating station
DUVNO (Tomislavgrad), secondary school center
DUVNO (Tomislavgrad), the Grammar School
DUVNO (Tomislavgrad), “Boriša Kovačević” primary school
DUVNO (Tomislavgrad), nuns’ home
DUVNO (Tomislavgrad), military prison
DUVNO (Tomislavgrad), Eminovo Selo
DUVNO (Tomislavgrad), village of Babine
DUVNO (Tomislavgrad), private prison in Šuice
DUVNO (Tomislavgrad), Balečić near Šuice
DUVNO (Tomislavgrad), village of Rašćani
DUVNO (Tomislavgrad), Gornji Brišnik
DUVNO (Tomislavgrad), village of Stipanići, basement of a deserted house
DUVNO (Tomislavgrad), village of Stipanići, primary school
DJEVERUŠA
ŽEPČA, storage of cement
ŽEPČA, gym in a primary school “Rade Kondić”
ŽEPČA, secondary school center
ŽIVINICE, building of former ambulance
ŽIVINICE, building of Department of Interior
ŽIVINICE, building of an old Post-office
ŽIVINICE, building of Employment Bureau
ŽIVINICE, stadium “Mladost”, dressing-rooms
ŽIVINICE, library “Šarenjak” near stadium
ŽIVINICE, Ljubače, mill situated between Tuzla and Živinice
ŽIVINICE, Ljubače, warehouse of the former JNA. Military prison
ŽIVINICE, Maline, (on the road to Husi)
ŽIVINICE, stadium “Metalac”
ZAVIDOVIĆI, basement of a building of political organizations’ premises (old City Hall)
ZAVIDOVIĆI, basement of the Forestry Center building
ZENICA, House of Correction
ZENICA, prison
ZENICA, basement of the Faculty of Metallurgy,
ZENICA, hotel "Internacional"
ZENICA, "Mihajlo Pupin" schooling center
ZENICA, "Sead Škrgo" primary school
ZENICA, camp in the Music school
[/FONT] [FONT="]ZENICA, Perin Han, "Bratstvo-Jedinstvo" primary school
ZENICA, Arnauti
ZENICA, Bijelo Polje, stadium
ZENICA, school building in a village of Janjići
ZENICA, village of Drivuša, school building
IGMAN, atomic shelter in the hotel "Igman"
IGMAN, basement of the hotel "Famos"
IGMAN, hotel "Mrazište"
JABLANICA, Memorial Museum of the Battle on the Neretva River (Museum of Revolution)
JAJCE, old fortress
JAJCE, prison in basement of the "SJS" main building
JAJCE, prison of Territorial Defence Center in "ElektroVrbas" main building
JAJCE, camp in "Bratstvo - Jedinstvo" primary school
JAJCE, prison in HVO military barracks, near Catholic Church
KAKANJ, camp in a coal-mine
KAKANJ, motel "Sretno"
KALESIJA, village of Miljanovci
KALESIJA, village of Medjan
KLADANJ, former Insurance Bureau for People and Property
KLADANJ, village of Stupari - camp in primary school building
KLADANJ, prison in cinema
KONJIC, prison in Police station
KONJIC, camp in Čelebići, in a warehouse of the former JNA
KONJIC, Čelebići, “Maksim Kujundžić” primary school
KONJIC, "3rd March" primary school, 3. mart Street
KONJIC, sports hall “Musala”, Braće Bektaševića Street
KONJIC, new residential settlement
KONJIC, Donje Selo
KONJIC, cafe-bar "Amadeus"
KONJIC, Buturović Polje
KONJIC, village of DžepI
KONJIC, village of Parsovići
KOTOR VAROŠ, village of Večići
KREKA, Faruk Ppcić’s private prison in the cultural centre “Moša Pijade”
KRUPA, Podpazariće, warehouse of the former JNA [/FONT]
KUPRES, "Kvalitet" clothes factory
KUPRES, basement in Vila Milenka’s house, Narodnih Heroja Street where the "War Headquarters" was located
KUPRES, private camp
LIŠTICA
LIVNO, police station and garages of police station
LIVNO, “Ivan Goran Kovačić” primary school
LIVNO, "10th October" primary school
LIVNO, fortress "Old City"
LIVNO, school gym
LIVNO, "Dinara" hotel, basement (brothel)
LIVNO, secondary schooling center
LIVNO, camp in a school in the village of POTOK, 10 km towards Mostar
LIVNO, camp in IVETIĆ’s family house in a village of Zastinje
LIVNO, village of Čelebići

LUKAVAC, basement of the Secondary school, "Patriotska liga" prison
LUKAVAC, old policlinic’s building
LUKAVAC, slaughterhouse
LUKAVAC, village of Modrac, prison of the owner Rifat Morankić,
LUKAVAC, "Transervis"garages
LUKAVAC, Croatian Armed Forces (HOS) camp in workers’ resort in Svatovci village
LJUBUŠKI, HVO military investigation prison
LJUBUŠKI, HOS old prison
LJUBUŠKI, prison in a buy off tobacco station
LJUBUŠKI, village of Lipno, camp in a primary school building
LJUBUŠKI, prison in a school building in Kravice
MAGLAJ, dressing rooms of "Natron" football team
MATIJEVIĆI, near Kladanj
MEDJEDJA, cooperative consumers’ house, central prison of Višegrad Territorial Defence Headquarters
MEDJEDJA, basement of a private house
MOSTAR, military policlinic
MOSTAR, Ćelovina, 27 Šanticeva Street - former District prison, HVO prison
MOSTAR, Military hospital, HOS prison
MOSTAR, Faculty of Mechanical Engineering, HVO Military police
MOSTAR, Faculty of Economy, HVO Military police
MOSTAR, Faculty of Law, "collective center" for Serbs
MOSTAR, local community club "4th July"
MOSTAR, "Bristol" hotel, basements
MOSTAR, Mladena Balorde Street
MOSTAR, Northern Camp
MOSTAR, Rodoč, heliport (central prison in Herzeg-Bosnia), in Military Grammar School
MOSTAR, Svinjarina, halls of "Djuro Salaj" spinning mill, camp of the Moslem Army
MOSTAR, Svinjarina, "Djuro Salaj" spinning mill
MOSTAR, Svinjarina, “Zlatka Vuković” company
MOSTAR, Svinjarina, a private house
MOSTAR, village of Kočine, camp of the Moslem Army
MOSTAR, CIM, a private prison
MOSTAR, village of Vojno
NOVI TRAVNIK, installations of the former JNA in the village of Stojković
NOVI TRAVNIK, "Bratstvo" annealing factory
ORAŠJE, secondary schooling center
ORAŠJE, Donja Mahala, camp in a primary school building
ORAŠJE, Donja Mahala, storage of Mirza Filipović, nick-named Deljković
ORAŠJE, POSAVSKA MAHALA
ODŽAK, primary school (gym)
ODŽAK, “Strolit” company
ODŽAK, village of Novi Grad
PAZARIĆ, primary school
PAZARIĆ, former JNA military barracks “Kruap” in Zovik
PAZARIĆ, Cultural Center
PAZARIĆ, camp in storages in Krupska Rijeka
PAZARIĆ, village of Urduk
PODBREŽJE, “Vatrostalna” company, main building
POSUŠJE, police station
POSUŠJE, a garage
PROZOR, prison
PROZOR, garages
RAVNE, in Popovo Polje
SARAJEVO, Alipašino polje - private prison
SARAJEVO, Alipašino’s settlement No. 2, "Borsalino" cafe-bar
SARAJEVO, Alipašino polje, basement on ZAVNOBIH Square Nos. 21 and 27
SARAJEVO, central heating station Alipašino polje, B phase
SARAJEVO, local community club "Mladost" in Alipašino polje
SARAJEVO, atomic shelter in Dobrinja 3
SARAJEVO, the Buća stream
SARAJEVO, the Buća potok, ŽIŠ secondary school (Secondary School for Railroad and Industrial Workers)
SARAJEVO, military prison in former JNA “Viktor Bubanj” barracks, now “Ramiz Salčin”
SARAJEVO, garage near "Privredna banka of Sarajevo"
SARAJEVO, cellar vault of the "Privredna banka of Sarajevo", Dobrinja 5 in Bratstvo-Jedinstvo Street
SARAJEVO, kinder-garden in Palmira Toljatija Street
SARAJEVO, "Iskrica" kinder-garden in Moše Pijade Street
SARAJEVO, “Iskrica” kinder-garden in Mladena Pojanovića Street
SARAJEVO, “Iskrica” kinder-garden in Skerlićeva Street
SARAJEVO, complex of "Zetra" company
SARAJEVO, 2 Dobrinja Street, basement of a trading company "Mašinopromet" in Oktobarska Revolucija Street
SARAJEVO, Railway Station
SARAJEVO, Female Prison
SARAJEVO, basement of the "Zagreb" hotel, in Marin-Dvor area (brothel)
SARAJEVO, the "Europa" hotel, (brothel), air-conditioning chamber in basement
SARAJEVO, prison in the Stup area
SARAJEVO, building of The Bank and the Social Accounting Office in “Čengic Villa"
SARAJEVO, restaurant named either "Strela" or "Stela"
SARAJEVO, deserted Serb-owned apartment in 28 Muhameda Djurdje Street
SARAJEVO, deserted Serb-owned apartment in 30 Mahmuta DŽudže Street, Koševo brdo
SARAJEVO, Meteorological Center on Bjelave
SARAJEVO, "Mehmed Bušatlija" students’ dormitory on Bjelave (brothel)
SARAJEVO, the Ciglana settlement, Djure Djakovića Street
SARAJEVO, “Djuro Djaković” cinema
SARAJEVO, Skyscraper No. 2, Pera Kosarića Square
SARAJEVO, camp in "Slobodan Vukovic" school-building, Blagoja Parovica Street in Novo Sarajevo
SARAJEVO, primary school "Pavle Goranin"in Švraka village
SARAJEVO, primary school "Andrija [/FONT]
Rašo", Alipašino polje
SARAJEVO, primary school " 1st May", Alipašino polje
SARAJEVO, primary school in the Marin-Dvor area
SARAJEVO, police station on the Koševo Hill
SARAJEVO, "Center" police station on Bjelave
SARAJEVO, police station in the Sokolović Colony
SARAJEVO, police station, Novo Sarajevo
SARAJEVO, House of Correction in Pofalići
SARAJEVO, Pofalići, G.P. “Vranica” basement premises, former hostel premises
SARAJEVO, local community offices "Mojmilo"
SARAJEVO, warehouse "25. May" in Švraka village
SARAJEVO, "Koševo" Stadium
SARAJEVO, camp "Sunce" - in the atomic shelter in Dobrinja II, the 5th Motorized Brigade Headquarters (in the building just below the “Sunce” shop), 1 Marko Orešković Street
SARAJEVO, students’ dormitory "Mladen Stojanovic" at the corner of the (118?) Radićeva Street and JNA Street (brothel)
SARAJEVO, Faculty of Civil Engineering, basement (brothel)
SARAJEVO, Technical High School, Vojvode Putnika Street, (School of Civil Engineering)
SARAJEVO, tunnel of the "Koševo" hospital
SARAJEVO, tunnel “Velešići - Ciglane”
SARAJEVO, FIS (DTV Partizan), Mis Ibrina Street, basement
SARAJEVO, Central Prison, 8 & 9 JNA Street
SARAJEVO, warehouse of “Šipad” [/FONT]
company in Džemala Bijedića Street
SARAJEVO, "Vladimir Nazor" school for retarded children, in Ivana Krndelja Street, Bjelave area
SARAJEVO, special school in 54 Ivan Krndelja Street, in Čengić Villa
SARAJEVO, basement of “Poljoopskrba” company, on the way towards the centre of the old city (Baš Čaršija)
SARAJEVO, the 101st brigade prison
SARAJEVO, the 102nd Brigade HQ in Hrasno
SREBRENIK, primary school
SREBRENIK, Youth Center in Rapatnica suburb area
SREBRENICA, a prison between the buildings of the Municipality Court and the City Hall
SREBRENICA, prison of a police station
SREBRENICA, village of Potočari, private prison of Orić Naser
SREBRENICA, village of Sćeska, Zulfo Tursunović’s private prison
STOLAC, buy off tobacco station
STOLAC, "Inkos" company
TARČIN near Pazarić, grain silo
TEOČAK near Ugljevik, primary school building
TEOČAK, local community offices
TEŠANJ, military prison [/FONT]
TRAVNIK, prison
TRAVNIK, prison near "Tri Bora" restaurant
TRAVNIK, Retired Persons’ Club
TRAVNIK, “Petar Mećava” military barracks
TRAVNIK, club of the former JNA (old medrasa)
TRAVNIK, Hunting home in Pavlovica area
TRAVNIK, basement of the old Railway-Transport Enterprise building
TRAVNIK, prison in Dolac, near the matchmaking factory in Sljemena village, within the JNA warehouse compund
TRAVNIK, laundry in 14 Slavka Radića Street
TRAVNIK, village of Kraljevica
TRNOVO, building of police station
TRNOVO, camp in kinder-garden
TRNOVO, "Treskavica" hotel
TRNOVO, village of Godinjske bare, private storage
TRNOVO, village of Dejčići
TUZLA, military investigation prison based in District prison building in 1 Djura Djaković Street, both on the ground and on the 1st floor
TUZLA, camp in District prison, part for civilians, 2nd floor
TUZLA, camp in "Husinjska Buna" military barracks in Skojevska settlement
TUZLA, camp in an "old mine" near "Sloboda" stadium in Tušanj
TUZLA, former military fire-range near "Sloboda" stadium
TUZLA, camp in saltworks in Tušanj
TUZLA, military barracks "Lipnica", 4 km away from Tuzla
TUZLA, Engineering-Technical High School
TUZLA, Mining School-Centre in Irac
TUZLA, camp in Medical High School
TUZLA, students’ dormitory
TUZLA, Workers’ University “Mitar Trifunović - Uča”
TUZLA, Mining - Geological Institute
TUZLA, "Tušanj" Stadium
TUZLA, a club of the former JNA
TUZLA, Faruk Prcić’s private prison
TUZLA, Šerija Zaimović’s private prison
TUZLA, hanger on the "Dubrava" Airport
TUZLA, Cerik
TUZLA, Kozlovac, shelter-place in a motel
TUZLA, Kozlovac, former prison’s husbandry
TUZLA, Tojšići, 14 km from Tuzla, village Cultural Centre
TUZLA, Požarnica
FOJNICA, basement of the "Sarajevo" Bank
FOJNICA, "Kata Govoršić” secondary school, basement
HRASNICA, Cultural Centre
HRASNICA, former building of apartments for single persons, who worked in "Famos" company
HRASNICA, stadium of the "Hrasnica" football team
HRASNICA, "Famos"company workers’ residential area
HRASNICA, "Aleksa Šantic" primary school
HRASNICA, Social Club
HRASNICA, basements of a skyscraper near the Moslem police station
HRASNICA, garages in basement, Igman’s Partisan Battalion Street
HRASNICA, basement of a residential building, still in construction
CAZIN, prison
CAZIN, gravel works
CAZIN, stadium dressing-rooms
CAZIN, "Vojin Marić” primary school in Osredak
CAZIN, village of Liskovac, primary school
CAZIN, village of Ćoralići, hamlet of Djehveruša
CERSKA, near Vlasenice, private stable
ČAPLJINA, police station
ČAPLJINA, “Mirko Popara” military barracks in Grabovina, HVO camp
ČAPLJINA, basement in the City Hall
ČAPLJINA, tobacco station
ČAPLJINA, HOS camp in a basement of an old Post Office
ČAPLJINA, grain silo near “Neretvatrans” company
ČITLUK, garages
ČITLUK, police station
ŠAMAC, village of Domaljevac, primary school

2. Camps in CROATIA

BIOGRAD at the seaside
BIOGRAD at the seaside, fishing house on the "Vransko" lake
BJELOVAR, prison of the Ministry of Interior
BJELOVAR, District prison
BJELOVAR, Military prison
BJELOVAR, sports hall
BJELOVAR, military barracks
BJELOVAR, school-building
VARAŽDIN, prison
VINKOVCI, prison
VIROVITICA, military barracks (guardhouse)
VRGINMOST, police station
VRGORAC, camp in a Croatian Club
VRGORAC, garage in a village near Vrgorac
VRPOLJE, prison
VUKOVAR, Ministry of Interior in Vukovar
VUKOVAR, Borovo village, "Komerc" company
VUKOVAR, Borovo village, “Nova obuća” company
VUKOVAR, hanger at the airport
VUKOVAR, school in construction in Borovo village
VUKOVAR, kinder-gardens near City Hall
VUKOVAR, basement premises in the City Hall
VUKOVAR, atomic shelter
VUKOVAR, warehouse of "Drvopromet" company
VUKOVAR, catacombs under the cemetery
VUKOVAR, Ruthenians’ Church
VUKOVAR, "Vladimir Nazor" school
VUKOVAR, Lužac
VUKOVAR, warehouse of "Abazis" company
VUKOVAR, Elc’s royal palace, chapel
VUKOVAR, Military recruiting department
GOSPIĆ, District prison
GOSPIĆ, camp Smiljane
GOSPIĆ, brick-works in a village of Perusić
GOSPIĆ village of Zablato
GOSPIĆ,Trnovac (Zablato)
GRUBIŠNO POLJE, hotel "Bilogora", National Guard Forces (ZNG) HQ
DARUVAR, prison
DARUVAR, police station
DARUVAR, sports hall "Czechs’ House"
DARUVAR, "Varteks" department store
DARUVAR, basement of the supermarket-building in the centre of the city
DARUVAR, Miokovićevo
DUBROVNIK, hotel "Excelsior", Military Police HQ
DUBROVNIK, villa "Palma"
DUBROVNIK, District Prison
DUBROVNIK, hotel "Zagreb" on Lapad, Military Police HQ
DJAKOVO, prison
ZADAR, prison of the District Court
ZADAR, Military prison
ZADAR, hotel "Donat" on Diklovac, Borik
ZADAR, aeronautics club
ZADAR, "Velimir Škorpik" school
ZADAR, primary school "Šime Budinić”
ZADAR, primary school “Šimun Kozičić”
ZADAR, “Marko Orešković” military barracks
ZADAR, restaurant belonging to Josip Prtenjača, on the road to Diklo
ZADAR, old town
ZAGREB, Vlaška Street, Ministry of Interior
ZAGREB, Vukomerec (prison of torts)
ZAGREB, 3 Gajeva Street, former military investigation prison
ZAGREB, "Maršal Tito" military barracks
ZAGREB, Kerestinec in Sveta Nedelja settlement near Zagreb
ZAGREB, Kunišćak, basement of the Military police hospital
ZAGREB, Remetinec, Rajtarićeva (Rajterova) Street, prison of the Military Court
ZAGREB, 12 &18 Petrinjska Street
ZAGREB, 92 Selska Street, former JNA barracks
ZAGREB, Correction house-hospital
ZAGREB, "Martinovska" sports hall
ZAGREB, Trstenik
ZAGREB, Černomerec
ZAGREB, Černomerec, brick-works
ZAGREB, sports hall in Samobor
IVANIC GRAD
IMOTSKI, police station
KARLOBAG
KARLOVAC, prison
KARLOVAC, Ministry of Interior
KARLOVAC, pupils’ dormitory
KOSTAJNICA, Babina reka
KRAPINA, prison
KUTINA, Firemen House
LEPOGLAVA, Correction House
LIPIK
LIPOVICA
MARINO SELO, Ribarska Koliba (near Daruvar)
MARINO SELO, main administrative building of the "Ribnačarsko-Pakračka poljana” company
METKOVIĆ, prison
METKOVIĆ, Military police
METKOVIĆ, Civil Protection Center
METKOVIĆ, Radio Station
METKOVIĆ, Sports hall
METKOVIĆ, basement of a tobacco station
METKOVIĆ, village of Doboka
NAŠICE
NIN, brick-works
NOVA GRADIŠKA, prison of the Department of Interior
NOVA GRADIŠKA, prison in military barracks (on the road to Rešetari)
NOVA GRADIŠKA, basement of the Grammar School
NOVA GRADIŠKA, school building
NOVA GRADIŠKA, Sports hall
NOVSKA, prison
NOVSKA, Military Recruiting Department near City Hall
OGULIN, prison
OKUČANI, forge
ORAHOVICA
OSIJEK, Department of Interior
OSIJEK, Investigating prison
OSIJEK, "Red" Military Barracks
OSIJEK, "Pampes" prison on the fire-range
OSIJEK, camp on the stadium
PAG (Slano)
PAKRAC, prison
PAKRAC, basement of a department store
PAKRAC, village of Šeovica, a camp in the Cultural Centre
PAKRAČKA POLJANA, “Jedinstvo” company, hall for producing the pens and electric switches
PAKRAČKA POLJANA, fishing house
PETRINJA, village of Brijest
PLOČE
PODRAVSKA SLATINA
PULA, District Prison
PULA, Katarina
PULA, Kranjčevica
PULA, "Valtura" Correction House
RAKITJE near Samobor, ZNG Training centre
RIJEKA, prison
RIJEKA, 24 or 25 Ciotina Street., a camp, "reception center for foreigners" in former JNA barracks
RIJEKA, “Via Roma” in Žrtve Fašizma Street
RIJEKA, Škurine, barracks
RIJEKA, "Trsat" military barracks, Military police prison
SINJ, "I Split Partizan Detachment" military barracks of the former JNA
SINJ, prison of Military police
SISAK, District Prison
SISAK, garages of the refinery
SISAK, Department of Interior
SISAK, camp in forge
SISAK, High School of Economic Sciences
SISAK, powder plant
SISAK, "22 Lipanj" primary school
SLAVONSKA POŽEGA, District Prison
SLAVONSKA POŽEGA, police station
SLAVONSKA POŽEGA, Sports hall
SLAVONSKI BROD, Military prison
SLAVONSKI BROD, basement of a restaurant with a bowling alley belonging to Dusan Bardak, in Partizanska Street (now Osječka Street)
SLAVONSKI BROD, premises in basement of the Center for Public Security
SLAVONSKI BROD, camp in the Firemen House
SLAVONSKI BROD, Refinery
SLAVONSKI ŠAMAC
SLUNJ
SPLIT, prison on the Katalinić Hill
SPLIT, Lora
SPLIT, Dračevac, former JNA barracks, HOS prison
SPLIT, Bilice (between Split and Solin), District Prison
SPLIT, the "Firule" hospital
TROGIR
TUROPOLJE
FILIP JAKOV, Hospital for retarded children
ŠIBENIK, "Mandalina" prison
ŠIBENIK, “Ante Jonjić” military barracks
ŠIBENIK, Šubićevac
ŠIBENIK, Sports hall near "Stjepan Radić” school
ŠIBENIK, Island of Obonjan

1.1. GEOGRAFSKI POLOŽAJ

1.1. Severozapadno od Konjica, čijoj opštini pripada, na putu Sarajevo - Mostar i pored železničke pruge, na oko 5.5 km od Konjica prema Jablanici, nalazi se mesto ČELEBIĆI (15 stepeni i 30 minuta istočne geografske dužine, 43 stepena i 41 minut severne geografske širine i 286 m nadmorske visine).

Ovde je ranije bio izgrađen vojni objekat JNA za smeštaj tečnih goriva dužine oko 1300 m i širine do 125 metara. Na samom ulazu nalazi se zgrada prijavnice u kojoj, pored same prijavnice, postoji još jedna prostorija, hodnik i mokri čvor. U blizini ulaza je upravna zgrada sa kancelarijama i spavaonicama. Iza nje je ulaz u betonski hodnik koji se postepeno spušta ispod nivoa tla, a na njegovom drugom kraju su vrata atomskog skloništa. U okviru ovog dela objekta je i manja zgrada - jedna prostorija, koja je služila kao vatrogasno spremište. U krugu se nalazi nekoliko hangara - magacina i više šahtova sa ventilima i drugim instalacijama za pretakanje goriva.



1.2. ZAUZIMANjE ČELEBIĆA I OSNIVANjE LOGORA

1.2.1 Dana 20.04.0 1992. godine, tačno u 24.00 časa, muslimani i Hrvati su napali ovaj objekat u kome je bilo 14 vojnika JNA i zauzeli ga.

Sutradan je održan sastanak SDS-a, SDA i HDZ-a iz Čelebića, pa je dogovoreno da srpske žene i deca mogu da napuste mesto; Hrvatice su već ranije otišle. Tako je 22.04.1992. godine u 12.00 časova kolona od tri kamiona i oko 20 putničkih vozila sa ženama i decom, ::(: krenula u pratnji muslimanskih oružanih snaga i otišla na srpsku teritoriju - na Borke.

Dokaz: dokumentacija Komiteta pod brojem 243/95-13.

1.2.2. Vojni objekat je pretvoren u logor za Srbe u kome su oni doživeli teška stradanja.

1.2.3. U početku je to bio hrvatski i muslimanski logor. Prvi upravnik je bio MIŠUNOVIĆ RASIM, musliman, koji je, pre početka juna 1992., premešten, izgleda, na viši položaj, a za novog upravnika je postavljen Hrvat MUCIĆ ZDRAVKO.

1.2.4. Kada je u prvoj polovini juna 1992 godine došlo je do nesuglasica između Hrvata i muslimana, prema rečima nekih svedoka, logor je prešao u nadležnost muslimana.

Bez obzira na sve, sigurno je da su muslimani bili daleko suroviji od Hrvata.

1.3. H A P Š E Nj A

1.3.1. Posle napada Hrvata i muslimana i zauzimanja srpskih sela, stanovnici su:

a) masovno hapšeni u svojim ku ćama ili na drugim mestima,

b) zarobljavani, ili

v) su se sami predavali da bi sačuvali svoje žene, decu, roditelje i druge bliske srodnike, koji su ostali u selu prepušteni na milost i nemilost muslimana i Hrvata, a

g) neki su, na prevaru, uhvaćeni.

Pored ovoga, pojedinci su hapšeni iz raznih razloga, a najčešće su optuživani da navodno imaju radio-stanicu ili oružje ili da su učinili neko krivično delo, te su odovođeni u logor. Najviše ljudi je zatočeno u maju mesecu 1992. godine, prilikom zauzimanja sela ili delova sela u kojima su živeli Srbi, tako da je već tada logor bio "napunjen". Kasnija dovođenja su bila sporadična.

1.3.2. Većina logoraša je direktno, ili nakon kraćeg ili dužeg transporta, dovedena u logor. U nekim slučajevima su odvođeni u druge logore (veća grupa prvo u Sportsku halu na Musali u Konjicu, SUP Konjic, jedna manja grupa u Trnovo i dr.), ali bi posle dospevali u ovaj logor. Jedan broj uhvaćenih je bio u drugim, hrvatskim, logorima: Ljubuškom - stari zatvor, Grudama - škola, "Lori" - Split i dr.

1.3.3. U svim slučajevima je karakteristično da su, odmah po zauzimanju sela, palili kuće i ubijali, a uhvaćene Srbe su na licu mesta prebijali i tukli. Mnogi su ubijeni odmah po zarobljavanju.

1.3.4. Muslimani napadaju selo Idbar 9. maja 1992. godine sa ciljem da pohvataju muškarce koji su ostali, pošto je ve ćina prethodno otišla u Bradinu da se sa drugima organizuje radi odbrane. Opkolili su kuću u kojoj je bilo više ljudi, žena i dece. PIRKIĆ MITHAD je pucao po kući, a uzeli su i neke manje vredne stvari. Uhvatili su 8 muškaraca i jednu ženu M. i iste večeri ih odveli u Čelebiće. Sutradan, muškarce vode u Sportsku halu na Musali i vraćaju ih posle 21 dana; M. ostaje sve vreme u Čelebićima.

1.5. L O G O R A Š I

1.5.1. U Čelebiće su dovođeni ljudi iz Konjica i okolnih sela. Najviše ih je bilo iz Bradine. Svi su bili Srbi (osim što je neko vreme s njima bio i jedan musliman). Neki od njih su se organizovali da brane živote članova svojih porodica i svoje, imovinu i druge vrednosti, jer je već duže vreme, pretio oružani napad muslimana i Hrvata na Srbe. To se pokazalo kao tačno. Hrvati i muslimani su u aprilu i maju mesecu 1992. godine napadali sela i delove sela u kojima su živeli Srbi. Srbe su ubijali i proterivali, a njihovu imovinu pljačkali i palili, tako da je veliki broj otišao u Bradinu, koja je bila najveće čisto srpsko selo, čiji su se stanovnici oraganizovali da pruže otpor. Posle zauzimanja Bradine, branioci su se povlačili ka srpskoj teritoriji. Neki su pohvatani, a neki su se predali. To su bili ljudi u punoj zrelosti i nosioci svih životnih aktivnosti. U logor je dospeo i veliki broj onih koji se nisu borili, uglavnom, starijih ljudi, a zabeleženi su i slučajevi boravka dece.

1.5.2. Mada je najveći broj logoraša imao srednje stručno obrazovanje, bilo je i lekara, profesora, inženjera i drugih sa visokom stručnom spremom. Većina je radila u Konjicu, a dosta njih je bilo zaposleno u raznim pogonima vojne fabrike "Igman".

1.5.3. Prema iskazima logoraša koji su saslušani kao svedoci i na osnovu prikupljenih podataka Crvenog krsta sa Boraca - srpske Opštine Konjic i Komiteta, sačinjen je spisak od 369 muškaraca i 16 žena. Procenjuje se da to nije konačan broj i da je u logoru bilo preko 400 zatočenih, tako da se podaci neprekidno dopunjavaju. Popisana su imena 19 Srba, koji su bili u stacionaru "22", i 77 onih koji su bili u tunelu "9".

1.6. DOLAZAK U LOGOR, "PRIJEM"

1.6.1. "Doček" je bio takav, da su svi, odmah po dolasku, prebijani, a nekoliko je i ubijeno. Tom prilikom im je, ako to ranije nije bilo učinjeno, oduziman novac i vredni predmeti,. Neki su saslušavani. Slučajevi karakteristični po scojoj surovosti zbili su se 27. maja, prilikom dolaska velike grupe iz Bradine i 31. maja 1992. godine, kada je stigla grupa sa RAJKOM ĐORĐIĆEM.

1.6.2. Velika grupa uhva ćenih Srba, po proceni između 84 do 88, stigla je u logor 27. maja 1995. godine oko 11.00 sati pre podne. Po ulasku kamiona u krug logora, odmah su počeli da ih tuku: u kamionu, prilikom silaska i kasnije. Zatim su postrojeni uz potporni zid dug oko 100 m, tako da su stajali okrenuti licem prema zidu. Oko 30-40, verovatno, vojnih policajaca ih je tuklo 6-7 sati neprekidno. Išli su u grupama, iza njihovih leđa, i svakoga prebijali. Za to vreme su uzimali podatke i ispitivali ih o oružju i dr. Svi su bili isprebijani. Tučom je komandovao DELIĆ HAZIM, koji je bio ranjen i nosio štaku. Tukli su ih gvozdenim štanglama, bezbol i drugim palicama, kundacima, držalicama lopata i dr.

1.9. U S L O V I Ž I V O T A

1.9.0. Svedoci opisuju logor na sledeći način:

1.9.1. Logor je bivši vojni objekat, za skladištenje goriva. Blizu ulaza se nalazi zidana zgrada u kojoj je bila komanda, a sada uprava logora, kancelarije osoblja i komandanta logora MUCIĆ ZDRAVKA i sobe za spavanje.

U krugu je nekoliko zgrada i 5-6 hangara velikih kao što je "6". Iza komande je "tunel" za ulazak u sklonište koji su zvali "9". Čitav prostor, koji je bio dobro ograđen žicom, čuvali su stražari.

Dokaz. svedok 630/1-9 4, 236/94, 221/94-3/1 i 243/95-13.

1.9.2. Hangar, nazvan "šestica" - "6", prema proceni logoraša, dugačak je između 30 m i 50 m, širok 15-30 m i visok preko 3 m, sa kosim krovom i metalnom konstrukcijom. Pod je od betona, jedna vrata su se otvarala, a druga su bila uvek zatvorena. Bio je prazan i u njemu su bili samo logoraši.

Dokaz: svedok 236/94, 260/94, 221/94-3/1 i 147/95.

1.9.3. U hangaru su bili manje opasni "četnici". Posle prve grupe od oko 84-88 Srba iz Bradine, u njega su dovođeni i drugi, tako da se, po mišljenjima zatočenih, u njemu nalazilo najmanje 250, a najviše 400 logoraša.

Spavali su na golom betonu, a tek posle mesec dana su dobili neke ćebiće. Prema rečima svedoka 607/94, posle mesec dana je dobio "parče" ćebeta. Svedok 243/95-7 je sve vreme, kao i ostali, spavao na betonskom podu i stavljao samo svoju jaknu ispod sebe, jer nisu imali ništa ni da podastru ispod sebe ni da se pokriju. Tek 17. novembra su dobili drvene ramove za krevete, tako da su od tada, neki spavali na njima.

Svako je imao svoje određeno mesto na kome je neprekidno morao da sedi i da gleda u zemlju. Samo po dozvoli su mogli da legnu. Pošto ih je bilo mnogo, za vreme spavanja su bili pribijeni jedan uz drugog tako da su, ako su hteli da se okrenu, morali da bude onoga do sebe.

Temperatura se leti pela visoko iznad 40 0 C, jer se metalna konstrukcija jako grejala. Svedok 243/95-4 se dobro seća i navodi da je, sredinom avgusta meseca, kada je ekipa Međunarodnog Crvenog krsta (MCK) prvi put došla u logor, MIŠEL, jedan od njegovih predstavnika, izmerio temperaturu od 60 0 C. S obzirom na to da su vrata uvek bila zatvorena i da su u toku no ći u samom hangaru, u kome su dobijali hranu, vršili i nuždu, pregrejani vazduh je, zbog nedostatka kiseonika, bio zagušljiv i veoma neprijatnog mirisa.

Svakodnevni, najmasovniji, najteži i najpogubniji oblik mučenja je bilo prebijanje Srba logoraša.

Tučeni su u svakoj prilici. Prebijani su pojedinačno, u grupama ili prilikom masovnih tuča. Za ovu vrstu zlostavljanja upotrebljavani su najrazličitiji predmeti: bezbol palice, komadi dasaka - palije (koje su naročito u tu svrhu kamionom dovožene iz "Drvorezbarstva" u Konjicu), držalice za lopate i za druge alatke, kao i razne palice. Bilo je i posebno pravljenih palica od metala, "čaka", metalnih cevi, komada kablova, kundaka pušaka i drugih predmeta. Gazili su ih nogama na kojima su bile teške vojničke čizme i udarali ih rukama.

Pronalazili su razne razloge da bi tukli zatvorenike: bilo zbog toga što bi optuživali pojedince da su nešto uradili, bilo zato što zatvorenici nisu hteli da daju zadovoljavajući odgovor o onome o čemu su pitani ili, pak, da prihvate zločin koji im se pripisuje, ili čak i iz osvete zbog toga što se neki Srbin nekome od njih ranije zamerio ili zbog za njih nepoželjnog ponašanja logoraša.

U odnosu na jedne je postojao određeni razlog, dok su drugi tučeni samo zato što su Srbi. U stvari, ovo poslednje je bio osnovni motiv - pokretač svega što su činili. U pojedinim slučajevima su tražili priznanja za određene optužbe, koja nisu mogli da dobiju jer su optužbe bile lažne . Zbog toga su nastavljali još žešće da tuku logoraše.

Posledice su veoma teške telesne povrede i više slučajeva ubistava. Zatvorenike su tukli svi stražari, pripadnici Vojne policije, vojske, kao i civili, koji su dolazili zbog toga u logor ili su se tu zatekli. Nekad je tu bilo i "publike" koja je to gledala.

Malo je bilo slučajeva da svedoci kažu da su mučitelji bili pod uticajem alkohola.

dalje o zlocinima u logoru celebici

D R U G I V I D O V I M UČ E Nj A

1.14.2.1. - P O V R EĐ I V A Nj E O Š T R I M P R E D M E T I M A

1.14.2.1.2. "ZENGA" je jednome od braće Đ. odsekao uho.

Dokaz: svedok 147/95.

1.14.2.1.3. "ZENGA" je imao običaj da ide po hangaru i da nožem PAP-ovke ubada logoraše u razne delove tela.

Dokaz: svedok 260/94.

1.14.2.1.4. Svedok misli da je DELIĆ jednom mladiću, koji se verovatno prezivao D, malim ekserom ukucao kokardu u čelo. Taj mladić je kokardu nosio pre rata. Taj momak je i sada živ.

Dokaz: svedok 445/95-22.

1.14.2.1.5. Supruga logoraša Đ. S. je ispričala svedokinji 221/4-3 da su njenom mužu odsekli uvo. Svedokinja ga je kasnije videla u logoru sa odsečenim uvom. I drugi svedoci ovo potvrđuju. Izgleda da je to uradio BALIĆ REDžO.

Dokaz: svedok 380/94, 260/94 i 292/3-95.



1.14.2.2. - Š A H T O V I

1.14.2.2.1. Jedno od najsvirepijih mučenja je bilo držanje logoraša u šahtovima, koje je bilo dugotrajno i koristilo se u raznim prilikama.

1.14.2.2.2. U šahtovima su bili:ĐORĐIĆ RAJKO, Ž. Ž, K. J, K. R, MILOŠEVIĆ ŽELjKO, pre nego što su ga ubili , M. B, M. D, M. R, M. V, M. R, S. N. i mnogi drugi. Više njih je u šahtovima bilo po nekoliko puta.

1.14.2.2.3. Ovaj oblik mu čenja su primenjivali: PAVO MUCIĆ, DELIĆ HAZIM, LANDžO ESAD - "ZENGA", dva brata MACIĆA, OSMO DEDIĆ, "ŠEKI", "RAMBO" i drugi.

1.14.2.2.4. Oko 10. juna 1992. godine, sve logoraše iz "9" su, posle saslušanja, podelili u dve grupe. Verovatno je u prvoj bilo 17, a u drugoj 18 logoraša. Prva sa RAJKOM ĐORĐIĆEM je, uz batinanje, strpna u betonski šaht. Otvor šahta se nalazi na oko dva metra iznad zemlje, dimenzija 2-2.5 dž 2-2.5 m, sa približno istom dubinom. Poklopac šahta su zatim zatvorili, a otvore za ventilaciju su zapušili. Pojedini logoraši su ubrzo, usled nedostatka kiseonika, počeli da se guše i da paniče. Šaht su otvorili nakon 9 sati, izvukli RAJKA ĐORĐIĆA, tukli ga i vratili natrag. U šaht su ubacili nešto hrane i opet ga zatvorili. Kada je prošlo još 3-4 sata, šaht su ponovo otvorili. Svi logoraši su bili bez svesti. Izvukli su ih napolje, prebili i, kada su došli k sebi, postrojili.

Okolo su bili stražari sa puškama uperenim u njih. DELIĆ je još prilikom smeštanja u šaht naredio da se taj prostor ogradi žicom, da se postave mitraljezi, rekavši im da će svi biti streljani. Tada se pojavljuje PAVO MUCIĆ, koji izvodi iz stroja RAJKA ĐORĐIĆA i još 6 logoraša. Govori im kako nije trebalo da rade ono što su radili i da će zbog toga biti streljani posle ostalih koji su bili s njima u šahtu. Tada se pojavljuje neki crni "Golf" u kome se nalazi jedan čovek, koji im kaže da ne rade to što su započeli. Prebijaju ih i vraćaju u "tunel", a u šaht stavljaju drugu grupu, u kojoj se ponovo nalazi RAJKO ĐORĐIĆ. Po izvođenju ove grupe iz šahta, RAJKA ĐORĐIĆA i M. D, prvo primoravaju da skinu odeću, a zatim ih drže u šahtu sa vodom. Pošto je visina vode bila iznad glave, nisu mogli da stoje na dnu, nego su morali da stoje na gvozdenim merdevinama za silazak u šaht. Posle toga su ih izlagali jakom suncu - da se "sunčaju". Nakon dva-tri dana ponovo u šaht odvode M. D, i M. R, koji je, sakrivenim žiletom, pokušao da izvrši samoubistvo.

Dokaz: svedok 488/94-5, 488/94-3, 221/4-5, 65/1-95, 412/94-23, 488/94-4 i 509/94-5.

1.14.2.2.5. RAJKO ĐORĐIĆ, veoma ugledan u Konjicu i okolini, jedan od najviše ponižavanih i mučenih Srba u logoru, ovako opisuje boravak u šahtovima: "Nakon saslušanja obavljenog 10.06.1992. godine, DELIĆ me je sa grupom od oko 16 Srba smestio u šaht dubine oko 3 m i približnih dimenzija 2.5 m dž 2.5 m. Zapušili su ventilaciju. Gušili smo se, a neke je uhvatila panika, pa su vikali i tražili da se šaht otvori. Time su povećali potrošnju kiseonika i izazvali još veće gušenje. Poklopac je samo tri puta na kratko otvaran. Kada smo izašli, svi smo bili omamljeni, a neki su bili u nesvesti. Svi smo posle prebijeni. Mene je stražar "RAMBO" prebio, udarajići me držalicom od lopate po leđima, glavi i drugim delovima tela.
Logor za Srbe nalazio se u seoskoj magazi

Večići, veliko selo sa verski veoma izmešanom strukturom stanovništva (Srba 408, Hrvata 221, muslimana 1102; Jugoslovena 1) u opštini Kotor Varoš. Napad na srpski deo sela izvršili su Hrvati i muslimani iz Večića 29. juna 1992, u saradnji sa sunarodnicima, naoružanim Hrvatima i muslimanima iz ostalih okolnih sela, pripadnicima Armije BiH. Posle slamanja srpske odbrane, Večići su izvesno vreme bili jedno od značajnih muslimanskih uporišta, a potom je u kući Kasima Hibića i nekoj njegovoj magazi osnovan i logor u kome se uskoro našlo više zatvorenih Srba.

Žrtve: 1) Miroslav (Đurađ) Jurić, 1960; 2) Stevo (Dragoljub) Đekanović, 1969; 3) Nenad (Dane) Kalamanda, 1969. i njegov brat 4) Stanko (Dane) Kalamanda, 1968; 5) Radan (Vojin) Kuprešak, 1970; 6) Stanislav (Mile) Narić, 1972; 7) Branimir (Vid) Stojanović, 1971; 8) Petar (Đurđe) Pavlović, 1970; 9) Jelenko (Mlađen) Jeftimir, 1966; 10) Željko (Dušan) Kukić, 1971.
Brežani, jedno od većih brdsko-planinskih, starih i poznatih srpskih sela u srebreničkom kraju, koje je stradalo i ranije u oba prethodna svetska rata, pogotovo za vreme NDH i nemačke okupacije (Srba 271, muslimana 5), napali su pred samo svitanje, oko 4 časa 30. juna 1992, pripadnici oružanih formacija, jačine hiljadu boraca, Armije BiH, regrutovanih u srebreničkoj i susednim opštinama. Tom prilikom na veoma surov način, tupim predmetima, noževima i ostalim hladnim oružjem, u toku borbi i posle osvajanja, ubijeno je devetnaest meštana srpske nacionalnosti. Žrtve napada su uglavnom starije osobe i žene, meštani koji su ostali u selu da koliko-toliko čuvaju i hrane stoku i održavaju kuće, kao i njihovi malobrojni branioci, mlađi i loše naoružani stanovnici Brežana. Pokretnu imovinu i stočni fond (118 krava, 18 pari volova, 147 junadi, 236 ovaca, 11 konja) muslimanski navodni civili (žene, deca i starci) okolnih sela, koji su od početka akcije aktivno učestvovali u napadu, opljačkali su i preneli u svoja domaćinstva. Posle pljačke spalili su sve nepokretne objekte - 64 stambenih i preko 87 pomoćnih zgrada. Tela pokojnika, srpskih žrtava Brežana, dugo su ostala nesahranjena i nedostupna porodicama.

Žrtve: 1) Radovan (Đole) Petrović, 1923; 2) Miloš (Rade) Novaković, 1956; 3) Dostana Lazić, 1919; 4) Obren (Čedo) Jovanović, 1927; 5) Vidoje (Pavle) Lazić, 1937; 6) Kristina (Pavle) Lazić, 1935; 7) Milenko (Ilija) Dragičević, 1947; 8) LJubomir (Milenko) Josipović, 1977; 9) Miloš (Vlado) Krstajić, 1937; 10) Pero (Vlado) Krstajić, 1935; 11) Stanko (Luka) Milošević, 1900; 12) Vidoje (Milovan) Milošević, 1974; 13) Stanko (Luka) Milošević, 1900; 14) Stanoje (Milivoje) Mitrović, 1963; 15) Milisav (Miko) Rankić, 1947; 16) Dragoslav (Milisav) Rankić, 1974; 17) Miroslav (Milisav) Rankić, 1972; 18) Milomir (Radisav) Stevanović, 1946. i 19) Dragan (Stjepan) Stjepanović, 1961.

Одбрана од НАТО агресије

Prema zvanicnim informacijama na prostoru SRJ oboreno je samo 2 aviona F-16a i F-117a,i to sa zemlje.Međutim za ostale oborene avione uglavnom se cuti.Ali evo kompletnog spiska: Model aviona: Opis: Gubici:

F-4 Phantom II Leti iznad Jugoslavije u sastavu nemacke avijacije. Proizvodio se od 1957-1981 godine. Max brzina: 2390 km/h, borbeni radijus oko 1000km, moze da nosi oko 7,200kg ubojnog tereta na pet podvesnih nosaca. Posada se sastoji od 2 pilota. Rusko ministarstvo odbrane tvrdi da je Jugoslovenska RV i PVO oborila najmanje dva aviona ovog tipa. Sigurno je da su piloti jednog od aviona poginuli, dok se za posadu drugog tvrdi da je zarobljena od strane nase armije.

F-16C Falcon Leti iznad Jugoslavije u sastavu vise NATO zemalja. Maksimalna brzina je 2125km/h, borbeni radijus oko 630km, moze da nosi 5435kg ubojnog tereta na devet podvesnih nosaca. Posadu cini 1 pilot. Po podacima ruskog ministarstva odbrane, jedan americki F-16C je oboren u vazdusnoj borbi od strane MIG-29, dok su jos cetiri oborena od strane protivvazdusne odbrane vojske Jugoslavije.

Po informacijama iz stranih sredstava informisanja na avionima F-16 su u zadnje vreme jako nesigurni za letenje. Amerikanci su izgubili najmanje 5 aviona u zadnjih sest meseci, a Izraelci jedan zbog tehnickih problema sa motorima PW 200/220. Resenje se trazi u zameni tih motora sa motorima PW 229, ali zbog nedostatka sredstava pitanje je kada ce se to uraditi. Takodje ogromnih problema amerikanci imaju zbog nedostatka kvalitetnog tehnickog osoblja za odrzavanje aviona koji ucestvuju u agresiji na Jugoslaviju.

02.05.1999. Jedan avion F-16 serijski broj (AV655FS) iz sastava americkih snaga oboren je u blizini 18 kilometara istocno od Kozluka. Na snimcima moze da se vidi koliko se avion raspadne kada padne na zemlju i koliko je tesko uopste naci oboreni avion kao i njegove delove. Slike mozete videti ovde.


F-15E Eagle Leti iznad Jugoslavije u sastavu americke avijacije. Maksimalna brzina mu je 2655km/h, borbeni radijus dejstva mu je 1270km, moze da nosi 11,115kg borbenog tereta na podvesnim nosacima. Posadu cine 2 pilota. Po informaciji BBC Word News kao i iz nekih nasih izvora MIG-21 Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva je u direktnom duelu uspeo da obori F-15. Obaranje je bilo dana 27.03.1999. Bez obzira na razliku u generaciji ova dva aviona MIG-21 je i danas opasan protivnik.

F/A-18 Hornet Leti iznad Jugoslavije u sastavu americke i kanadske (samo me zanima sta ce glupi kanadjani tu) avijacije. Maksimalna brzina je 1915km/h, borbeni radijus oko 1000km, moze da nosi 7000kg borbenog tereta na podvesnim nosacima. Posadu cine 1 do 2 pilota. Po izvestajima dva aviona F/A-18 Hornet su oborena do 26.03.1999. Vise informacija o tome cije su bile letelice nemamo, ali su navodno oborene zajedno u izvrsavanju jedne rusilacke misije. Nadamo se da je pao jedan americki i jedan kanadski. Da niko ne bude zapostavljen. Po informacijama obe posade aviona su poginule.

Tornado IDS Leti nad Jugoslavijom u sastavu nemacke, britanske i mozda italijanske avijacije. Maksimalna brzina mu je 2125km/h, borbeni radijus dejstva oko 1400km, nosi oko 9000kg borbenog tereta. Posadu cine 2 pilota. Po izvestajima ruskog ministarstva odbrane jedan nemacki Tornado je srusen u prvom talasu napada u blizini Panceva. Posada je poginula. Drugi nemacki Tornado je srusen 29.03.1999., a posada je uhvacena javio je Tanjug.
Po listu Vojka br. 19 dana 15.04.1999. jedan avion Tornado je oboren i zavrsio je svoj let u Skadarskom jezeru.

Harrier Leti nad Jugoslavijom u sastavu britanske avijacije. Maksimalna brzina mu je 1185km/h, borbeni radijus dejstva oko 700km, moze da nosi oko 3000kg borbenog tereta. Posadu cini jedan pilot. Prvo vatreno krstenje Harriera u ratu nije proslo bas slavno. Nekoliko dana nisu bili u mogucnosti da pronadju ciljeve, a veci broj Harrijer-a je tesko ostecen od vatre nase protivvazdusne odbrane. Napokon 03.04.1999. nasa protivvazdusna odbrana oborila je jedan britanski Harrier koji je pao na teritoriju bosne, a pilot je pri padu poginuo.

Postoje izvestaji da je jedan Harrier oboren iznad Jugoslavije 17.04.1999. Na zalost nemamo nikakvu zvanicnu potvrdu.

Jedan AV-8B Harrier iz sastava americkih marinaca survao se u more 40km od Italijanske luke Brindizi 02.05.1999. Pilot je na zalost spasen.
Malo zakasnela informacija, ali nema veze. Sada imam i neke potvrde. Dana 13.04.1999. iznad Zrenjanina je pogodjen jedan Harrier koji se srusio u blizini Tuzlanskog aerodroma pri pokusaju prinudnog sletanja. Slike rezervoara mozete videti ovde.


Mirage 2000 Leti nad Jugoslavijom u sastavu francuske avijacije. Maksimalna brzina mu je 2338km/h, borbeni radijus dejstva oko 900km, moze da nosi 6300kg borbenog tereta. Posadu cine jedan (lovacka verzija) ili dva (jurisna verzija) pilota. Po potvrdjenom izvestaju lista Vojska br. 19 dana 15.04.1999. nasa protivazdusna odbrana je oborila jedan avion Mirage 2000. Pilot se katapultirao, a avion je udario u planinu Rumija i razbio se. Vidjeno ocima mnogih ocevidaca.

F-117 Nighthawk Leti iznad Jugoslavije u sastavu americke avijacije. Maksimalna brzina mu je 1040km/h, borbeni radijus dejstva mu je 1040km, moze da nosi 2 bombe od po 910kg u unutrasnjosti aviona. Posadu cini 1 pilot. Takozvani nevidjivi avion, ponos i dika americkog vazduhoplovstva. Oboren je 27.03.1999. godine od strane nase protivvazdusne odbrane. Kao sto se vidi i nije bas nevidjiv kao sto pricaju. Na njihovu nesrecu verovatno je jos jedan F-117 oboren iznad Fruske gore 04.04.1999. Za to nemamo zvanicnih potvrda, ali misli se da je to tacna informacija. Slike oborenog F-117A mozete videti ovde.


A-10 Thunderbolt II Leti iznad Jugoslavije u sastavu americke armije. Jurisni avion namenjen za napad na zemaljske ciljeve. Maksimalna brzina mu je 835km/h, borbeni radijus dejstva 450 - 1000km. Nosi oko 7200kb borbenog tereta i top GAU-8 30mm. Posadu cini jedan pilot. Po vise raznih izvora informisanja jedan A-10 Thunderbolt II je 15.04.1999. prinudno sleteo na aerodrom Petrovec kod Skoplja tesko ostecen.

Po zvanicnim izvestajima TV Sitel iz Makedonije jos jedan A-10 je prinudno sleteo na pored aerodroma Petrovec u Skoplju uz veliku eksploziju. S tim da je ovaj put avion imao teska ostecenja. Avion je imao zakaceno naoruzanje ispod krila. Pilot je tesko povredjen. Naravno, avion je pogodila nasa PVO, a NATO ga je odmah prebacio na aerodrom Petrovec.

02.05.1999. PVO Jugoslovenske vojske je pogodila jedan A-10. 04.05.1999. na RTS-u su prikazani snimci motora aviona A-10 pogodjenog protivavionskom raketom. Serijski broj aviona A-10A je (A40662), a takozvani "code number" (77751). Verovatno je to A-10 koji je prinudno sleteo u Makedoniju 02.05.1999. bez jednog motora. Bravo PVO. Sliku mozete videti ovde. Na slici se jasno vidi kako je desni motor aviona pogodjen IC protivavionskom raketom. Slika verujem tog istog aviona sam trenutak pre pogotka se moze videti ovde.

Dana 14.05.1999. na radiju je objavljena vest da je jedan avion A-10 oboren i da se srusio na teritoriju Sar planine. Proveravamo informacije. Saznajem sa RTS-a da je verovatno taj avion pao ipak negde na teritoriju Albanije, a ne na Sar planinu.
Vojska Jugoslavije je saopstila da je 23.05.1999. u rejonu sela Klina na Kosovu oboren jedan avion A-10 Thunderbolt II

EA-6B Prowler Leti iznad Jugoslavije u sastavu americke armije. namenjen je za elektronsko ometanje. Maksimalna brzina mu je 1188km/h, borbeni radijus dejstva oko 1500km. Nosi antiradarske rakete AGM-88 HARM. Posadu cine cetiri clana. Iz nezvanicnih, ali vrlo pouzdanih izvora saznajemo da je najmanje jedan (a verovatno dva) primerak ovog aviona oboren od strane nase PVO u dejstvima iznad Jugoslavije.

KC-135 Tanker za punjenje aviona gorivom u vazduhu. Pune gorivom nacisticke avione koji napadaju Jugoslaviju. Najcesce to rade nad Makedonijom, Madjarskom i Jadranskim morem. Uhhh, potpuno sam zaboravio na ovaj "avioncic". Sad, cinjenica je da ga nismo mi oborili, ali bez obzira na to mislim da je lepo da znate ovu informaciju. Nemam tacan datum, ali negde polovinom aprila americki tanker KC-135 se srusio blizu nemacko-holandske granice posle ucestvovanja u punjenju gorivom NATO aviona koji su napadali nasu zemlju. Podatak je zvanican i dugo vremena je stajao zaboravljen. Nismo ga mi oborili, ali ovaj avion kosta oko 50 miliona$. Svi clanovi posade su poginuli.

Nepoznati avioni Ovo su avioni za koje se nema potvrda kojeg su tipa, ali po izvestajima se moze zakljuciti da su oboreni od strane naseg RV i PVO. U periodu od 28.03.1999. - 29.03.1999. Tanjug je objavio da je oboreno 5 neprijateljskih letelica. Dva na kosovu, jedan kod Gornjeg Milanovca, cetvrti je pao zajedno sa transportnim helikopterom u bosni, a peti u blizini Zvornika. Po Ruskom radiju 04.04.1999. oboren je jedan avion i dva helikoptera koji su isli da spasavaju oborene pilote. Takodje je 06.04.1999. oboren avion koji je napao most na dunavu u Novom Sadu.

Po agenciji Tanjug jedan NATO avion je 11.04.1999. oboren izmedju Sombora i Odzaka. Ocevici su potvrdili ovaj izvestaj, a ja sam nezvanicno cuo da se avion raspao u vazduhu. Verovatno je dolazio iz Hrvatske da bi izvrsio napad, a ako je bio pun oruzja i pogodjen direktnim pogodkom protivavionske rakete (NEVA ili KUB) sasvim je moguce da se raspao u hiljade komada i da je pilot poginuo na mestu.

18.04.1999. izvrsen je napad nase avijacije na aerodrom u Tuzli. Tom prilikom nasi piloti su unistili 17 neprijateljskih aviona i 3 helikoptera.

18.04.1999. Pogodjen avion u rejonu planine Povren, a pri pokusaju bega srusio se na teritoriju bosne. 18.04.1999. oko 16.00h dva NATO aviona oborena u blizini Pristine. Takodje noci 17.04. - 18.04.1999. u reonu Urosevca pogodjen NATO avion, a pao je na samu granicu. Nad Pristinom oko 19:00h pogodjen NATO avion koji je pao na planinu Cicavica.

19.03.1999. na Sar planinu u Makedoniji se srusio neidentifikovani NATO avion. Avion je doleteo sa Kosova, a mesto udesa su brzo okruzile NATO trupe. Vise informacija o ovom avionu nema.

20.04.1999. RTS javlja da je su kod Kragujevca srusena dva nacisticka aviona. Takodje 20.04.1999. jedan nacisticki avion je pao na planini Jastrebac.

Po agenciji ITAR-TASS 24.04.1999. NATO je izgubio tri aviona u okolini Pristine. Jedan je pao pored sela Businje, a dva jugozapadno od Pristine.
29.04.1999. brojni ocevici su videli obaranje dva NATO aviona na teritoriji Panceva. Sve se desavalo u toku dana. Istog dana kasno nocu ocevici tvrde da su jos dva NATO aviona oborena nad Beogradom. Na zalost nemamo zvanicne potvrde, ali vise desetina ocevidaca je dovoljna potvrda.

04.05.1999. nasa PVO je oko 12:30 casova srusila avion iznad Valjeva. Po izjavama koje su bile objavljene u nasim novinama motor aviona je pao na groblje 50 metara od grupe ljudi koja je bila na sahrani dok je ostatak aviona pao par kilometara dalje. Nema informacija o tipu letelice. - DEMANTOVANO

04.05.1999. oko ponoci protivvazsusna odbrana VJ je oborila NATO avion koji je ucestvovao u napadu na Bajinu Bastu.

Na RTS-u je objavljeno da su 07.05.1999 oborena dva neprijateljska NATO aviona. Blizih podataka nemamo, ali iz nezvanicnih izvora izgleda da je jedna od tih letelica oborena kod Nisa.
Po izvestaju RTS-a u koji se bazira na zvanicnim izvestajima makedonskog ministarstva informacija u Makedoniji je pao jedan pododjeni NATO avion. Pilot se katapultirao i svedoci iz sela Izvor su ga videli kako bezi u sumu krijuci se od seljaka koji su krenuli da ga traze. Vrlo brzo su na lice mesta doletela dva NATO helikoptera koji su pilota izvukli i odveli iz sume.
Po izjavama vise ocevidaca 15.05.1999. jedan NATO avion je srusen oko 11:15 casova iznad Padinske Skele.
Po izvestaju na http://www.inet.co.yu koji donosim sa malim zakasnjenjem Danski lovacki avion F-16 je pogodjen pre dva-tri dana kod Kursumlije. Avion je sa poremecenim radom motora i dimom iz repa aviona nestao u okolini Kopaonika.
Takodje po izvestaju na http://www.inet.co.yu 17.05.1999. oboren je neprijateljski NATO avion koji je ucestvovao u napadu na Batajnicu.
Po izvestajima sa http://www.inet.co.yu 22.05.1999. dva neprijateljska aviona su srusena. Jedan kod Rusnja, a drugi iznad Lipovice.
Iznad Beograda je 23.05.1999. izmedju 00-02 casa po izjavama ocevidaca oboren jedan NATO avion ciji se pilot katapultirao. Izjava - "a policija je u rekordno kratkom vremenu blokirala sve prilazne puteve i onemogucila brojne beogradjane da ucestvuju u akciji 'spasavanja' (lincovanja?). Veliki broj ocevidaca potrvdjuje sledecu pricu: snazna explozija je osvetlila nebo u vreme najzesce aktivnosti PVO. Preciznu lokaciju cucete na briefingu NATO-a ;-) ( ja je ne odajem iz bezbednosnih razloga )".
Po izvestajima RTS-a i http://www.inet.co.yu 23.05.1999. nad Leskovcem je oborena jedna neprijateljska letelica. Na nebu iznad grada je primecena velika eksplozija.
Po izvestajima sa http://www.inet.co.yu 22.ili 23.05.1999. je iznad Nisa oboren jedan NATO avion.

Bezpilotne letelice Letelice bez pilota cija je primarna namena spijuniranje i prikupljanje informacija. Koriste se da bi se stedeli pravi avioni i piloti. Steta, uvek je lepse oboriti avion sa pilotom pa narocito ako ga ulovimo. No, svaka bezpilotna letelica kosta 1-2 miliona dolara pa je to sasma lep ulov za nasu PVO. Do 26.03.1999. oborene su dve bezpilotne letelice, treca je dosla na red 29.03. 1999., cetvrta 07.04.1999 (slike mozete videti ovde). Za ove letelice se veruje da su sve pripadale americkoj armiji. Zatim se serija nastavlja, 12.04.1999 i 14.04.1999. oborene su nemacke izvidjacke letelice, a po najnovijim izvestajima pre dan-dva jos jedna nemacka spijunska letelica. Za sada 7 potvrdjenih je odlican uspeh nase PVO. Samo nastavite tako momci.

18.04.1999. potvrdjeno obaranje jos jedne bezpilotne letelice.

20.04.1999. kod sela Jegonovci u Makedoniji pala jos jedna nemacka bezpilotna letelica. Potvrdjeno slikom Makedonske televizije sa lica mesta. Slike srusene nemacke bezpilotne letelice mozete videti ovde.

Na RTS-u je objavljeno da je 07.05.1999 oborena neprijateljska beezpilotna letelica na teritoriji Kosova izmedju Bujanovca i Preseva.

Radio Beograd je u dnevniku 07.05.1999. objavio da je jos jedna neprijateljska bezpilotna letelica pala na teritoriju Makedonije.

Dana 13.05.1999. iznad Jugoslavije su oborene tri bezpilotne letelice NATO pakta. Prva je srusena nemacka (jos jedna:) letelica CL-289s Piver oko 12:00 kod sela Kokot banja na Kosovu, a druga za koju nisam utvrdio koja je na Mokroj Gori. Treca srusena letelica je americki Predator iz sastava 57 vinga 15 eskadrile. Sve je propraceno PREDIVNIM snimcima uzivo (koje mozete videti ovde) letelice kako pada na zemlju. Problemi za NATO sa bezpilotnim letelicama se nastavljaju. Sve vise ih gube i sve im je teze da dobiju podatke za bojista u realnom vremenu. Nastavlja se agonija NATO-a sa bezpilotnim izvidjackim letelicama. Da napomenem da svaka kosta oko 2 miliona dolara.

Dana 16.05.1999. iznad Kosova je srusena jos jedna nemacka spijunska letelica CL-289 Piver. Potvrdjeno slikom sa lica mesta.
Dana 17.05.1999. iznad Pestera oborena je jos jedna bezpilotna letelica ciji tip na zalost nikako ne mogu da odredim. Vrlo cudna letelica, vidjam je vec drugi put. Moja pretpostavka je da je letelica preradjena krstareca raketa AGM-86 CALCM kojoj je dodata oprema za izvidjanje umesto bojeve glave. Doduse u tom slucaju letelica ne bi mogla da se vrati nazad, ali kao teorija za sada i ovo dobro zvuci. Ako saznam koja je letelica u potanju obavesticu vas. Naravno obaranje je potvrdjeno slikom sa lica mesta.
Opet nasa PVO pravi pomor medju bezpilotnim letelicama agresora. Oko 16:45 casova jedna bezpilotna letelica je pala na podjucje sela Talinovci, a kasnije je oborena jos jedna bezpilotna letelica koja je po izvestajima RTS-a pala direktno u centar Urosevca.
RTS javlja da je u toku dana nad podrucjem Kosova oborena jos jedna bezpilotna letelica. Bogami nas PVO se izvestio u obaranju ovakvih letelica. Ovo sto se desava zadnjih dana opet ce ostaviti NATO bez real-time podatka sa lica mesta. Ako nastavimo da ih rusimo ovim tempom vrlo skoro ce NATO imati akutni nedostatak bezpilotnih letelica.
Opet Hunter. Koliko sam uhvatio od informacija, iznad sela Buca u opstini Gora je oborena jos jedna bezpilotna letelica Hunter. RTS je prikazao snimke ostataka Huntera ciji su se delovi rasuli u krugu od 200 metara. Ovo daje indikaciju da je Hunter oboren raketom zemlja-vazduh. Treba tako nastaviti. Ne mogu oni da prave bezpilotne letelice toliko brzo koliko mi mozemo da ih obaramo Samo tako PVO!
Po izvestaju Makedonske televizije "A1", jedna bezpilotna NATO letelica je pala u blizini granicnog prelaza Blace u Makedoniji. Bezpilotnu letelicu su oborile snage nase PVO. NATO vojnici su odmah dosli na lice mesta i zurno odneli ostatke bezpilotne letelice, tako da tip letelice ne znamo.
Po nezvanicnim izvorima iz RM, u toku 23.05.1999. Ratna Mornarica je oborila dve bezpilotne letelice.

AH-64 Apache Leti iznad Jugoslavije u sastavu americke armije. Namenjen je za napade na ciljeve na zemlji. Maksimalna brzina mu je 293km/h, borbeni radijus dejstva oko 250km. Nosi rakete i top 30mm. Posadu cine dva pilota. 27.04.1999. helikopter AH-64 se srusio kod aerodroma u Tirani i zapalio. Po izvorima iz NATO dva pilota su spasena i nalaze se u bolnici. Nekoliko dana pre toga drugi AH-64 je morao prinudno da sleti na jedan italijanski aerodrom zbog mehanickih problema. Helikopter je ostao u Italiji.

Ono sto nisam hteo da objavim, ali posle objavljivanja i na sajtu http://members.xoom.com/ggromozeka/aviation/ odlucio sam da ipak informaciju koju imam vec sedam dana dam na uvid. Radi se o sledecem. Informacija je dobijena od prilicno pouzdanog privatnog izvora, a radi se o zarobljavanju helikoptera AH-64 od strane nase armije 25.04.1999.. Helikopter je leteo na izvidjackoj misiji ili u pratnji search&rescue tima da bi uleteo u zamku koju je postavilo tridesetak nasih vojnika naoruzanih sa portabl sistemima zemlja-vazduh Igla. Pitoti su se odmah predali jer sanse protiv 10-tak raketa ispaljenih u isto vreme apsolutno nisu imali. Tako da po toj informaciji imamo jedan AH-64 zarobljen. Ono sto Venik kaze u svom komentaru je i apsolutno moje misljenje. Da nije mozda helikopter koji je pao u Tirani dva dana kasnije upravo ovaj zarobljeni? Cudno je da se dva pilota odlicno osecaju i da im nije prakticno nista. Ako znamo da AH-64 nema sedista za izbacivanje i svaki pad teoretski mora rezultovati teskim povredama u cemu je stvar? Mozda u tome da su piloti dobro, nema sahrane nepostojecih mrtvaca, nisu povredjeni pa da ih se moze intervjuisati u bolnici i to je to. Dva coveka fale, ali su u akcijama i niko ne moze da dodje do njih. Slike koje pokazuju mesto pada AH-64 u Tirani su napokon prikazane, ali se drasticno razlikuju od onog sto je reporter sa lica mesta napisao par dana ranije. Cudno zar ne ...?

05.05.1999. jos jedan americki helikopter Apache se srusio 75 kilometara severno od Tirane. Posada je helikoptera je poginula. Helikopter je bio na trenaznom letu. Ovo je vec drugi Apache helikopter koji se srusio na trenaznom letu. Prosto je neverovatno da dva helikoptera padnu u roku od par dana. Ako uzmemo u obzir da ih voze najiskusnije posade u americkoj armiji. Jakoooo cudnovato. Mozda ima sve to neke veze sa napadom nasih aviona na aerodrom u Tirani. Za informacije kliknite ovde.
Dodatak na gornju informaciju. Po izvestaju neke nemacke televizije (ne mogu da zapatim te skracenice), a koja se poziva na tajne dokumente NATO-a deo kojih su prikazali AH-64 Apache koji je srusen 05.05.1999. godine je oborila nasa PVO. Vrlo, vrlo moguce, bilo je jako sumljivo da dva helikoptera padnu na trening letu.

HH-60G BlackHawk Primarna namena ovog helikoptera je izvrsenje search&rescue misija spasavanja oborenih pilota. Helikopteri ulaze u nasu teritoriju i pokusavaju da izvuku srusene pilote. Vise o njima na stranici
tehnike spasavanja NATO pilota. Posada 2 + 12. 28.03.1999. je srusen prvi HH-60G sa dva pilota i 12 komandosa, a pao je u srpski deo bosne. Zatim je 29.04.1999. Sruseno jos 2 helikoptera HH-60G na teritoriji Srbije, nema informacija o poginulima. To je zvanicno sve sto se tice ovih helikoptera, ali ja licno sumnjam da ih ima sigurno jos srusenih. No sacekacemo zvanicne potvrde.

02.04.1999. posle obaranja F-16 u rejonu Sapca prijavljeno je mnogo letova spasilackih helikoptera. Po poluzvanicnim informacijama najmanje jedan spasilacki helikopter (po mojim procenama HH-60) je oboren.

CH53/53G PaweHawk Primarna namena ovog helikoptera je izvrsenje search&rescue misija spasavanja oborenih pilota. Helikopteri ulaze u nasu teritoriju i pokusavaju da izvuku srusene pilote. Vise o njima na stranici
tehnike spasavanja NATO pilota. Posada 3 + 55. Po informacijama ruskog radija i nase televizije 03.04.1999. dva helikoptera su oborena 200 kilometara jugozapadno od Beograda. Takodje su bili u spasilackoj misiji potrage za pilotom oborenog aviona. Dva helikoptera su po informacijama nosila 58 vojnika i svi su poginuli. Bravo PVO. Takodje mislim da to nije pravo stanje stvari i da je jos koji oboren, ali sacekacemo neku zvanicniju informaciju.
Nasa PVO je oborila ogroman broj raznoraznih projektila kojima su nas gadjali NATO agresori. Preko 200 Tomahawka i nekoliko stotina ostalih raketa je poruseno za ovi 50-tak dana. Ovde necu navoditi datume i brojke jer ne bi bilo svrhe, ali zelim da vam dam informacije koje su potekle iz stranih sredstava informisanja, a koje kazu ono sto NATO ne sme da prizna. Mnogi oboreni projektili ukljucujuci i "famozni" Tomahawk su pali na nasu teritoriju skoro potpuno neosteceni tako da su nasi strucnjaci za koje se misli (a to je cinjenica) da su jedni od najboljih u svetu vec uspeli da proniknu u tajne tih projektila tako da se veruje da vec sada Jugoslavija moze da replicira Tomahawk kao i jos neka oruzja iz arsenala NATO. Ovo je vrlo dobro jer vremenom mozemo da razvijemo oruzja "odvracanja" koja bi svakog potencijalnog agresora vec u startu zaustavila u pokusajima agresije. Slike nekih porusenih projektila mozete videti ovde.


Totalno neproverene i nezvanicne vesti Ovde cemo objavljivati vesti koje dolaze od pojedinaca i to vecinom putem interneta. Tih vesti ima dosta, ali ovde cemo davati samo one vesti za koje mislimo da su dovoljno verodostojne ili koje su potvrdjene iz vise razlicitih izvora. 09:52 Na radio Novostima sam u vestima oko 06.00 cuo izjavu neke osobe iz ministarstva (ne secam se imena), koji je izmedju ostalog rekao: Da je nocas nad Beogradom oboreno 4 aviona od kojih je jedan namenski bombarder (B-52 ili B-1 ili B-2). Naglasio je da jos uvek utvrdjuju cinjenice.
izvor: http://www.beograd.com
03:33 Pre pola sata oboren veeeeeeliiiiikiiiiii avion kod Beograda.
izvor: http://www.beograd.com
05:50 Bravo nasi !. Sj***** ste jos jedan. 20km od Vinkovaca (selo Gradiste) srusio se, cini se F-16. Policija udarala okupljene, sve je blokirano. Pao je jutros tocno u 3.35 (Funk Uhr). Izdrzite jos, mi smo uz vas.
izvor: http://www.beograd.com


Zvanicne izjave Ovde cemo obraditi zvanicne izjave Jugoslovenske armije koje daju nadlezni organi VJ i vlade. 14.04.1999. predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic je u izjavi za list "Krasnaya Zvezda" rekao da je broj oborenih NATO aviona 36 uz 119 oborenih krstarecih raketa.

17.04.1999. u komentaru za RTS general Nebojsa Pavkovic komandant trece armije rekao je da je samo treca armija oborila: 16 aviona, 5 helikoptera, 4 bezpilotne letelice i 46 krstarecih raketa Tomahawk.

28.04.1999. komandant generastaba VJ general Dragoljub Ojdanic u izjavi za "Politiku" kaze da je do 28.04.1999. oboreno 46 aviona, 6 helikoptera, 8 bezpilotnih letelica i 182 Tomahawka. To su samo letelice koje su pale na teritoriju Jugoslavije.

29.04.1999. komandant RV i PVO general Spasoje Smiljanic je dao zvanicnu izjavu u kojoj se kaze da je nasa RV i PVO od 29.04.1999. oborila 30 aviona (od kojih 2 F-117A), 2 helikoptera, 2 bezpilotne letelice i 30 Tomahawka.

06.05.1999. Vice Admiral Milan Zec je dao intervju RTS-u u kome navodi da je mornarica do sada oborila 3 aviona, 1 bezpilotnu letelicu i 5 projektila. Takodje se navodi da je jedan avion ostecen, ali nije oboren.

Radio Beograd je 07.05.1999. izjavio da je list "Vojska" doneo tekst u kome se kaze da je NATO do sada izgubio oko 70 aviona i preko 200 krstarecih projektila. Informacija proverena i zaista se barata sa tom cifrom oborenih neprijateljskih aviona.
U intervjuu grkcom dnevniku "Elefterotipija" datom 14.05.1999. savezni ministar odbrane Pavle Bulatovic je rekao da je vojska Jugoslavije do tog datuma oborila vise od 70 NATO aviona, veci broj helikoptera i bezpilotnih letelica, kao i preko 180 krstarecih raketa prenosi list "Vojska" u broju 23-24.

Po zvanicnim podacima koji datiraju od 28.04.1999. godine NATO gubici u tehnici (pokrivene samo letelice koje su pale na teritoriju Jugoslavije) bi izgledali ovako:
46 aviona svaki kosta od 15 - 25 miliona $, sto je prosek od 20 miliona $ * 46 = 920,000,000 miliona $
6 helikoptera svaki kosta od 10 - 25 miliona $, sto je prosek od 15 miliona $ * 6 = 90,000,000 miliona $
8 bezpilotnih letelica svaki kosta od 1 - 2 miliona $, sto je prosek od 1,5 miliona $ * 8 = 12,000,000 miliona $
182 rakete Tomahawk svaka kosta oko 1,400,000 milion $, sto je 1,400,000$ * 182 = 254,000,000 miliona $
Ukupno sve izgubljene letelice i rakete kostaju oko 1,276,000,000 (milijardu i dvesta+ miliona $)

Znaci da su samo troskovi onoga sto smo im oborili dostigli ukupnu sumu od 1,276.000.000$. Znaci vise od MILIJARDU dolara samo u izgubljenoj opremi, a tu ne racunamo mrtve i uhapsene pilote cija obuka kosta ogromne novce. Pa se mi svi moramo zapitati koji su to bolesnici i idioti koji nastavljaju ovo bombardovanje. Samo se nadam da ce svi oni koji ucestvuju u ovome kad tad zavrsiti na najgori moguci nacin i da ce prozivljavati mnogo puta gore trenutke nego mi.

Кaрта Славоније из 1735. године

Кaрта Славоније из 1735. године, на којој се види назив Расциани, штампана у Лондону

Србски владари Војводине

Још од доба краља Драгутина, почиње србска експанзија на север, највише као плод дипломатије са Мађарима. Као што нам је свима познато, Словени су били присутни у Панонији пре Мађара, који су их касније асимиловали. Православна Црква, се одржала у Београду и Сирмијуму и за време Мађарске владавине.

# Стефан Драгутин, краљ Срема (1282-1316)
# Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325).
# Стефан Лазаревић, деспот Србије (1402-1427).
# Ђурђе Бранковић, деспот Србије (1427-1456).
# Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485).
# Ловро Илочки, сремски војвода (1477-1524).
# Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496).
# Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502).
# Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514).
# Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535).
# Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527).
# Радич Божић, деспот Србије (1527-1528).
# Радослав Челник, војвода, владар Срема (1527-1530).
# Павле Бакић, деспот Србије (1537).
# Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540).
# Јован Монастерлија, подвојвода Срба (1691-1706).

Краљ Драгутин

Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљÂ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.




Стефан Владислав II

Стефан Владислав II је био српски краљ (1316—1325), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине.

Године 1292. године, Стефан Владислав II је одлуком мађарског суда у наследно власништво добио Славонију. После смрти краља Драгутина (1316. године), Стефан Владислав II је почео да влада државом свог оца, познатом у то време као Сремска краљевина, али га је убрзо краљ Србије, Милутин, победио и затворио. Према Дежевском споразуму из 1282. требало је да после смрти свога стрица краља Милутина преузме српски престо.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара и босанског бана Шубића, завладао земљама свог оца, али је поново побеђен од стране присталица Стефана Дечанског (Милутиновог наследника) у близини Рудника. Владислав се 1324. године склонио у Мађарску. После тога земљама краља Владислава у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II, а око Мачве су се водили дуги спорови између Срба и Мађара.

Краљ Владислав је умро у Угарској после 1326.


Деспот Стефан

Краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).

Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао се од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало је мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.




Ђурађ Бранковић

После Стефанове смрти (19. јула 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град - Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима.

Мађарски краљ је деспоту Ђурђу поклонио поседе у тадашњој Мађарској, у којима су се налазила следећа места: Земун, Сланкамен, Купиник (Купиново) и Митровица (Сремска Митровица) у Срему, Стари Бечеј (Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер и Петрово Село (Бачко Петрово Село) у Бачкој, Бечеј (Нови Бечеј), Арач, Велики Бечкерек (Зрењанин) и Вршац у Банату. Као и његов претходник, Стефан Лазаревић, и деспот Ђурађ је на своје поседе у Мађарској насељавао Србе. Поред поменутих поседа на подручју данашње Војводине, деспот је добио још многа места у другим деловима тадашње Угарске. Забележено је да је у Арачу живео деспотов чиновник Брајан, а у Апатину Никола Перетић.


Деспот Вук Бранковић

Деспот Вук Бранковић (Вук Гргуревић, Змај Огњени Вук), српски деспот (1471—16. април 1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1458).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену.

Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се особито прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева. Нарочито је чувен његов смео поход 1480 на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, деспот је умро 16. априла 1485. године.
Ђорђе Бранковић (деспот)

Ђорђе Бранковић, у монаштву наречен Максим, српски деспот и архиепископ, родио се 1461. године. Десетак година је „јуначки храбровао на Агарене" (Турке), па је отишао у калуђере и постао монах Максим. Био је ожењен Изабелом, братаницом угарске краљице (из арагонске напуљске династије), али се, како казује у његовом житију Крушедолац из XVI века, „чиста од ње сачувао".

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија 1486. године. Деспот Ђорђе је такође у посед добио градове Купиник (Купиново), Сланкамен и Беркасово у Срему, као и друга места, која су спадала под те градове. Од 1493. године, Ђорђе је делио деспотску титулу са братом Јованом. 1494. године српски деспоти, Ђорђе и Јован, су ратовали против херцега Ловре, који је имао поседе у Срему и Славонији. У децембру 1494. године, деспоти освоје Митровицу (Сремска Митровица) и повере градску управу својим људима. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану.

Можда га je у монахе одвело ондашње веровање да je од 1492. године (од седамхиљадите године по византијској ери) настао „втори век", кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Умро је као архиепископ београдски Максим 1516. године. Култ му је начињен 1523. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је турска граница, све до Мохачке битке 1526. године била сасвим близу Крушедола.

У Крушедолу, манастиру који je Максим подигао, почивао je он, деспот и архиепископ српски, и ту je створен његов култ, да би послужио за подизање духова код Срба, који су се, са Мађарима заједно, борили против Турака. У исто време, на истом месту и са истим задатком развијани су култови целе Максимове породице: и оца његовог деспота Стефана Слепог (Стефан Бранковић) (почетак његовог култа 1484. године), и мајке његове деспотице Ангелине (почела да се слави кад и Максим), и брата његовог деспота Јована (имао култ од 1505. године). Крушедолац из XVI века je у црквеним песмама славио све чланове те породице последњих Бранковића, a Мајци Ангелини и Максиму је написао и житије.

У Максимовом житију говори се и о томе како су Турци ослепили његовог оца деспота Стефана и стрица Гргура. Кад je видео своје синове лишене „зеница очних", деспот Ђурађ (њихов отац) је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој". Тако се о деди прича у житију унуковом и то причање je требало да огорчи српске ратнике против Турака.

Максим је волео писање. Још као деспот „саставио" je две повеље. Једна je била за Хиландар (из 1495/96. године). Садржи читаву малу похвалу Симеону Немањи и Сави. Повеља je била „рукописателена" од деспота Јована. Друга повеља je за светогорски манастир св. Павла. У њој се говори и о деспоту Ђурђу, „деди нашем", који „обнови и вздвиже" тај манастир. Ту је повељу деспот Јован само „подписао".

Стихови о Максиму је рукопис друге половине XVI века, који је раније био у Крушедолу, а сада се чува у Црквеном музеју у Београду. Он је Богородичник, а садржи и службе царици Теофани и кнезу Лазару.

Богородица je заштитница Београда од времена деспота Стефана Лазаревића, како се каже у деспотовом „завету градском" (сачуваном у изводу код Константина Филозофа). У Београду је био Богородичин манастир, седиште београдских митрополита, значи и Максима. Ту су се, све до 1521. године, чувале мошти царице Теофане.

Непосредно иза ових стихова о Максиму у заједничкој Служби Атанасију, Кирилу и Максиму налазе се занимљиви стихови о Нилу:

Паки (опет) нам златими (златним) струјами Нил,
и бесмртија тзоименик (истоименик).
молбноју (молбеним) паметују (споменом) пришд (дошавши),
добрими всхожденији (надолажењима) новодњајет,
златими струјами бесмртија подарованији (даривањима),
и пишту (храну) неодаждиму (без кише) подаје (дајући),
високим боговештанијем (слављењем бога)
Тројици (Тројице) неразделнеј државе (сили)
учит клањати се,
и истачајет (излива) бож'ствнаја ученија,
верних напајајет помишљенија (помисли),
и молит се о душах наших (за душе наше).


Јован Бранковић

Јован Бранковић, српски деспот (1496. — 1502) је био рођени брат деспота Ђорђа Бранковића, од кога је примио деспотску титулу. Од 1493. године је делио деспотску титулу са братом Ђорђем, а 1496. године, када се Ђорђе закалуђерио, титула остаје Јовану.

Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Он је схватио као задатак свога живота не да постом и молитвом стече себи небеско царство, већ да својом војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.

Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.

Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића, који су се осећали као легитимни наследници „светородних Немањића“ и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.


Иваниш Берислав

Иваниш Бериславић (Иваниш Берислав), српски деспот (1504-1514.), истакао се у борбама против Турака у Босни. После смрти деспота Јована Бранковића (1502. године), Иваниш се оженио његовом супругом Јеленом, те је од угарског краља добио титулу деспота Србије (1504. године).

Деспот Иваниш је од мађарског краља добио некадашње поседе деспота Јована, које је угарска влада после Јованове смрти конфисковала. Резиденција деспота Иваниша је био град Купиник у Срему. Поред деспотске титуле, Иваниш је постао и бан Јајачке бановине (1511. године), са обавезом да чува јужне границе Угарске и поверени му народ. Поред Купиника, деспот је имао седиште и у граду Броду на Сави, из кога је надгледао деспотске градове по Срему и Славонији, као и Јајачку бановину.

Пошто је служба на две стране била напорна, деспот је почетком 1513. године молио мађарског краља да га разреши дужности јајачког бана, што је краљ и учинио. Деспот Иваниш је умро 1514. године, а после тога се његова супруга, деспотица Јелена, помиње као господарица деспотских чета.

1521. године, турска војска је кренула да освоји Шабац. Пошто се Купиник, резиденција деспотице Јелене, налазио у близини Шапца, деспотица пошаље једног човека Турцима, да јави како ће се покорити султану. Султан пристане да јој поштеди земљу. Ради тачнијег споразума, пошаље султан у Купиник једног тумача, али се деспотица, међутим, предомисли, па покупи своје ствари и побегне из Купиника у Угарску, а тумача пошаље као роба угарском краљу.

Кад султан сазна за ово, наложи Бали-бегу да заузме Купиник, а Мустафа паши да заузме остале градове у Срему. После заузимања Шапца, кренуо је султан на Земун и Београд, а успут је свратио у Купиник, да разгледа напуштене деспотске дворове. Бали-бег је у току септембра 1521. разорио и спалио многа места у Срему, као Сланкамен, Карловце, Петроварадин, Каменицу, Черевић и Митровицу. Народ се у страху спасавао бекством преко Дунава испред турских чета. Деспотица Јелена се склонила на славонске поседе фамилије Берислава.


Стеван Берислав

Стеван Бериславић (1520-1526) био је син Иваниша Бериславића (1504-1514). Кад му је умро отац, имао је мање од десет година, тако да му је титула деспота призната тек 1520. (и носио је до 1526). После пораза Угара на Мохачу 1526, у Угарској су постојале две струје; једну је предводао краљ Фердинанд Хабзбуршки на чију страну је стао и српски деспот Стеван Бериславић, па му је ердељски војвода Јован Запоља, који је био вођа друге струје, одузео ово велико достојанство. Стеван је умро 1535. године.


Цар Јован Ненад

Цар Јован Ненад (мађ. Fekete Iván или Fekete Jován, Fekete Ember, Cserni Jován, Csernajevics Iván) је био самозвани српски цар, који је створио краткотрајну независну државу на подручју данашње Војводине 1526/1527. године.

Битком на Мохачком пољу 29. августа 1526 Турци су уништили војску угарско-чешког краља Људевита Јагеловића, који је и сам ту погинуо. После ове битке Угарска престаје да постоји као независна држава, а њена територија бива подељена између Турског и Хабзбуршког царства.

Краљ Људевит није имао деце, те се Угарска подели на две странке: једна странка изабере за краља Ивана Запољу, угледног угарског властелина, а друга странка прогласи краљем Угарске Хабзбурговца Фердинанда, шурака Људевитова. У борбу између ових супарника умешао се и вођа српских плаћеника, Јован Ненад, кога су савременици, због црномањастог лица, звали Црни Човек.

Не зна се тачно ко је био Јован Ненад. Он сам је тврдио да је потомак византијских и српских владара. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други човеком ниског рода. Неки извори казују да је рођен у години звери 1492. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000, настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну привремену независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара.
Војска му је бивала сваким даном све већа и почетком 1527. године бројала је око 15.000 људи. Када су његови противници заузели Суботицу, Цар Јован Ненад је пренео своју престоницу у град Сегедин.

У први мах Цар Јован Ненад је пристао уз Запољу, али мађарски племићи, чија је имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Фердинанд се налазио у првој половини 1527. изван Угарске, припремајући се за борбу против Запоље, који је у то време слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску.

Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија (Csaky), поразио је Цар Јован почетком априла, а у покољу погине и сам Чаки. И другу војску краља Запоље, под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је Цар Јован крајем априла код Селеша (Селешка битка) на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 царевих људи.



У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном један Запољин присталица, те цар умре од ране 26. јула 1527. у Торњошу, недалеко од Сегедина. Војска Фердинандова наиђе на слаб отпор, јер су Запољине чете биле проређене и изморене борбом против Цара Јована, те Фердинанд за кратко време протера Запољу из Угарске. После смрти Цара Јована, његова војска се за кратко време расула, и то је био крај и његове државе. Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета - Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790, на чувеној Мајској Скупштини 1848, и Благовештанском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.

Током времена, Цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“.

Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.


Радич Божић

адич Божић (? - септембар 1528) је војвода и српски деспот у Угарској. Прешавши првих година XVI века из Османске Империје у Угарску добио је од краља Лудовика II у посед градове Шољмош и Липово.

Учествовао је у угарско-српској војсци која је 1502 код Рама прешла у Србију и запалила Кладово, Видин и Никопољ.

Године 1522. постао је заповедник флоте од 500 шајки. Заједно се Палом Томоријем потукао је 12. августа 1523 код Манђелоса у Срему босанског пашу Ферхата. Иако болестан и стар, после Мохачке битке разбио је једно оделење турке војске код Титела као што је потукао једну одабрану турску чету пред Мохачку битку код Петроварадина 1526. године. Поред "цара" Јована важио је за најугледнију српску личност у Угарској.

У сукобу после угарског пораза на Мохачу (1526) између краља Фердинанда Хабзбуршког и војводе Јована Запоље, он се ставио на страну Јована, од кога је 1527. добио високо достојанство (титулу) - Српског деспота у Угарској.

Павле Бакић

Павле Бакић (?-1537) прешао је из Србије са Венчаца ("Земља Бакићева") са петорицом браће и око 1.000 ратника у Угарску, где је био заповедник српских пешадијских, коњичких и шајкашких чета. После пораза хришћанске војске код Мохача 1526, у борби за угарски престо био је на страни војводе ердељског Јована Запоље, али кад је он побеђен од краља Фердинанда Хабзбуршког код Токаја 1527, с њим се измирио Павле Бакић и он му је подарио титулу српског деспота у Угарској. Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од Турака Осијек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама деспот Бакић погинуо. Његову главу је Мехмед-паша по своме сину послао у Цариград.


Стефан Штиљановић

Св. Стефан Штиљановић (? — 1543), последњи кнез паштровски, добротвор и српски светитељ.

Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији, као и град Валпово где је владао. Сматра се да је умро, највјероватније, око 1543. године. Сахрањен је у манастиру Шишатовцу у Срему, а од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Његове св. мошти налазе се у Саборној цркви у Београду.

У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића. У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: "Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стафана Штиљановића, српског деспота".


Јован Монастерлија

Јован Монастерлија (16??-1706), подвојвода Хабзбуршке монархије и војни заповедник. Истакао се у борбама против Турске, у Великом бечком рату (1683-1699). После Велике сеобе Срба 1690. године у Хабзбуршку монархију, именован од стране цара Леополда за подвојводу 1691. Као заповедник српске милиције, истакао се у бици код Сланкамена 16. августа 1691. Године 1697. Монастерлија добија заповедништво над Петроварадинском тврђавом и задатак да изгради понтонски мост преко Дунава. После Карловачког мира 1699. повлачи се и од цара добија имања. У службу поново ступа 1703. када је кнез Ердеља, Ференц Ракоци, подигао устанак против Хабзбуршке монархије. За заслуге у овом рату он добија чин пуковника. Непосредно пред смрт цар му додељује задатак да српску милицију прикључи у регуларну аустријску војску. Приликом војног похода на Велики Варадин, умире од задобијене ране приликом лова.