+ - ИЗ КЊИГЕ МИСИОНАРСКА ПИСМА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА - први део - +

- 15. Писмо -
Једном патриоти који каже:
Довољно је бити добар Србин а вера је споредно

И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. Но не смем да кажем као ти: вера је споредно! Јер би ме сви Срби утерали у лаж.
Добар си Србин, ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба.
Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином, онда си само једна чувена фирма на празном дућану. А то, мислим, не желимо ни ја теби ни ти себи.
Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и рећи једној овци: буди ти само угојена а паша је споредно!
Не може нико бити добар Србин а да пре свега није добар човек. У свету пак нити је било нити има икакве силе, која може човека учинити савршено добрим, осим силе вере Христове.
Немој, дакле, желети Српство без садржине.
Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак.
То ти желим и поздрављам.



- 34. Писмо -
Капетану Петру Ј. који пита: Шта Срби дугују Христу

Добро је твоје питање. Енглези се често баве питањем: шта Енглези дугују Христу? И одговарају једним дугим списком добара примљених од Христа. Сада ти питаш за свој народ: шта Срби дугују Христу? Заиста ти кажем: више него Енглези. Јер Енглези дугују понешто и староме Риму, док Срби за све и сва дугују искључиво Христу.
Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.
Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе -све је дошло Србима од вере Христове.
Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално-законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи.
Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих.
Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издрживост и пожртвовање у време ослобођења.
Јесам ли све побројао? Ни из далека. Тек сам почео списак српских дуговања Христу. Но, мислим, дао сам ти путоказ, по коме ћеш и сам моћи рачунати остала дуговања народа твога Христу Спаситељу. Па кад будеш успео да побројиш сва српска дуговања Христу, онда окрени листу и поброј сва Христова потраживања од Срба. Мисли и питај се: шта Христос тражи од Срба?
Мир ти и радост од Господа.



- 125. Писмо -
Трговцу С. Т. кога "Бог не слуша"

Жалиш се, да ти Бог не слуша молитве. У многим невољама молио си се Богу, и ни од једне те никад није спасао! Како да није, чудим се, кад си ето ти наџивео невоље а не оне тебе? Но дозволи једно питање: слушаш ли ти Бога? Кроз оба Завета, и Стари и Нови, Свевишњи је обећао слушати људе под условом да људи Њега слушају. Слушаш ли ти Бога, кад тражиш да Бог тебе слуша? Испуњаваш ли ти Божије законе, и држиш ли Његове уредбе? Ако ли то не чиниш, онда је чудно твоје тражење, да Бог тебе чује и послуша. Бог се спустио на земљу и опрао ноге оним који Њега љубе. Нашем Створитељу велика је радост слушати послушну децу Своју. Мојсеја, Аврама и Јакова Створитељ је послушао у свему што су Га молили. И кроз природна и надприродна дејства Он је изливао Своју милост на оне који испуњаваху Његов закон. Ако Он није хтео послушати моје и твоје молитве, то је или због тога што ми нисмо хтели послушати Његове заповести из Завета или пак што су молитве наше биле неправилне. Кроз Исаију говорио је Господ непослушном народу: кад множите молитве, не слушам. А мало даље: ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете (Ис. 1, 15, 19). И тако, дакле, Бог нас слуша кад слушамо, и не слуша кад не слушамо. Још не слуша ни онда кад просимо нешто штетно и неразумно. Апостоли Јаков и Јован замолише једном Господа, да пусти огањ с неба на село, које их не хте примити на конак. А Он окренувши се запријети им (Лк. 9, 55). Не само што им не услиши молбу, него их укори. Опомени се и ти, да ли су твоје молитве биле достојне човека и достојне Бога.
Још нешто. Зашто се молиш Богу само у невољи? Тиме себе понижаваш а Бога свога вређаш. Творац наш од нас тражи, да се осећамо непрестано у Његовом присуству, и да непрестано са њим молитвено општимо. Молите се непрестано. Молећи се Богу само кад те беда снађе чиниш себе обичним просјаком, и Бога срамотиш, јер Га призиваш као ватрогасца само онда кад ти кућа гори. Христос нам је дао право Његовог Оца називати својим Оцем. Шта има слађе од овога? И шта има слађе за децу него бити у присуству својих родитеља? Старајмо се, дакле, и ми непрестано стајати у присуству Оца свог небеског, срцем и мислима и молитвама. Наша молитва у време напретка и радости јесте као неки молитвени капитал, који нам користи у данима невоље и муке више него ли тренутна молитва кад ови дани наступе.
Мир ти од Господа.



- 194. Писмо -
Богослову К. И.: О противницима вере

Што си се уплашио? Против твога богатства устали су сиромаси, и ти си се уплашио! Од увек је тако, да сиромашни нерадо гледају богате. Твоја вера - твоје богатство. Твоја хришћанска вера обухвата небо и вечност и живот и истину и правду и радост и светлост и ангеле и песму. А они који су без тога свега буне се против тебе, истинског богаташа. Кад би се они бунили, да би и сами постали духовно богати као ти, па да се радујемо. Али не; они само хоће тебе да осиромаше. У томе је разлика између бунџија против светских богаташа и бунџија против духовних богаташа. Они први хтели би да одузму и присвоје, а ови други - да одузму и баце. Код оних првих је често нужда, понекад и завист, а код ових других је па-кост. А пакост се храни мраком незнања, и у својим недрима носи казну себи. Ако пакосника мрзиш, двојно га кажњаваш. Ако га се плашиш, себе кажњаваш. Ни у чему да се не плашите од противника, учи нас апостол; јер, вели, противљење је њима знак погибли а вама спасења, и то од Бога (Фил. 1, 28). Свевидећи види и тебе и твоје противнике; непрестано вас гледа, од јутра до вечера и од вечера до јутра. Мисли о Свевидећем, и нећеш имати страха. Један храбар младић писао ми је, како се он бори за душу своју. "Кад замислим, вели, Бога уз мене Ја се нимало не плашим противника; но чим се моја мисао о близини Бога удаљи од мене, страх ме спопада". И овца се осећа храбра покрај пастира свога. Приби се и ти уз Пастира доброг, Христа. Моли Му се, да те не остави. И моли Му се, да отвори очи и срце противницима вере, да би прогледали и видели, да нису они ничији противници до само своји. Да би прогледали и видели једино спасење своје.
Мир ти Божији.



- 277. Писмо -
Једном књижевнику у Загребу: О рату

Ви се срдите на мене што сам у књизи Рат и Библија писао, да Бог попушта на људе рат као што попушта и помор и глад због греха људских. Што сам писао, писао сам по Светоме Писму Божијем а не по својој памети. Ниједна памет човечија није до сада објаснила тајну онога збира зала и невоља што се називају једном речју - рат. Нити би моја памет могла то објаснити. Али је све објашњено и осветљено Светим Писмом Божијим као јарким сунцем. Овако говораше Господ цару Давиду кроз пророка Натана: подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово. Али, говори Господ даље, ако учини што зло, караћу га прутом људским и ударцима синова човјечијих (2 Сам. 7,12. 14). А шта означава прут људски и шта ударци синова човечијих него рат? Божија се реч није порекла. Син Давидов Соломон учини под старост оно што је зло пред Господом, тако и син Соломонов Ровоам. Због тога дође Сисак, цар мисирски на Јерусалим, и разби Ровоама, и уђе у град и опљачка га, и узе благо из дома Господњега и благо из дома царева, све то узе (1Цар. 14,26).
Ви питате: Кад Бог попушта такву несрећу на људе, где је онда блага наука Спаситељева? На хартији. На хартији код оних који неделима својим у миру изазивају рат. А кад би та блага наука Спаситељева била у срцима људским, људи би живели у трајноме миру. Појачајте савест људску, и смањићете буџете ратне. Потрудите се, као члан цркве Божије, да очистите мир од неправди и безакоња, и опасност ратна расуће се у ништа као магла пред сунцем. Јер као што је узалуд викати грађанима једног прљавог и кужног града: људи, будите здрави! тако је узалуд викати: мир, мир, а живети у нечистоти греховној, у калу неморала и сваког непоштења. У град ће се само собом уселити здравље кад се он очисти од кужне прљавштине, тако и мир у народе кад се народи очисте од куге безверства и непоштења. Иначе, на сву нашу вику: мир, мир, одазиваће нам се не мир него рат.



- 299. Писмо -
Једном комунисти: О Богу и боговима

Кажете како сте постали комунист, онда кад сте негде прочитали, да "сваки човек ствара себи бога према својој памети". Тиме признајете, да се Ваш комунизам оснива на безбоштву. Јер, ако би заиста било да сваки човек ствара себи бога према себи, онда би било онолико богова колико има људи, а то би опет значило, исто толико колико и да нема ниједног бога. Али постоји једна Књига у свету, најраспрострањенија од свих књига, која од прве до последње стране говори против тога. У тој Књизи се сведочи, да постоји један једини живи и истинити Бог, који је створио свет невидљиви и видљиви - Бог ревнитељ, који не трпи обожавање никаквог другог бога, никакве твари и никакве фантазије која може пасти на памет људима. Та Књига се зове Свето Писмо Божије. У њему се од почетка до краја уче људи да праве разлику између стварности и својих уображења о стварности. Као човека начитаног ја ћу Вас подсетити на неке сличне ствари. У време кад је Коперник објавио да је земља округла планета, једни су људи уображавали да је земља пљосната, други да је земља бескрајна, трећи да је земља полулопта која стоји на води, итд. Но различна уображења људска нису ниуколико могла променити стварни облик земље. Јер је једно стварност, а друго уображење људско о стварности. Тако и у време кад је Колумбо споменуо постојање једне земље преко океана, људи су га исмејали. И кад је Њутон проговорио о безбројним невидљивим ројевима звезда, и међузвезданој привлачној и одбојној сили, зар су сви људи то одмах озбиљно узели? Мисли и уображења људска о васиони била су различна, што нимало није утицало на стварно стање васионе. Јер једно је стварност, а друго су уображења и мишљења о стварности. Слично томе и Спаситељ наш јавио је истину о стварном бићу једнога живога Бога. Ово није нимало било у сагласности са незнабожачким фантазијама о идолима и уображеним божанствима, и ово је искоренило заблуду - бар код оних који примише Хришћанство - заблуду као да сваки човек ствара себи бога према својој памети. Мир Вам и здравље од Бога.
















- на слици - Св.владика Николај као немачки заточеник у манастиру Жича 1941. године.

+ Свети владика жички и охридски Николај Велимировић + - БОРБА за ВЕРУ - +

Србине брате, теби се обраћам, да те нешто питам. Не устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима.
- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?
То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише;
и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који из препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;
и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим;
и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања;
и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст шасни живот свој положише;
и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;
и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и таме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци;
и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.
У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?

+ + +

Зли ветрови ударили су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?
Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.
Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са претцима твојим, са славом твојом.
Хоће да ти искидају основу живота твога, на којој си ти поткан и уткан.
Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.
Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.
Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје земаљске отаџбине и небеске.
Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.
Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.
Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство.
Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи - остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и цветом и плодом?
Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом, и тако редом.
Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе другачије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу синовима Православља а не држе закон православни. Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светог Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостала и изнемогла трупа, која се лењо вуче у позадини за ревносном и сјајном војском Христовом.
Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како хоћеш, само не желе да га виде запаљено.
То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди благословен и снажан, Србине брате мој!

+ + +

Вера твоја брани те од сваког зла, Србине брате.
Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.
Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.
Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.
Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овом свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен.
Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке, пало је у руку Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.
Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају да има одбране.
Од безверства брани те вера твоја, од губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а безверсто је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја.
Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера смрт, сваки план смрт.
Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од човка и кроз човека, а не од Бога и од Бога.
Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости.
Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва.
Тешко ћеш рећи, и не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твоме унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!

+ + +

Брани и ти веру твоју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.
Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.
Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати глада.
Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја одбранила живот твој и снагу и радост.
Ткаља добра чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.
Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би јој деца са њом здрава била.
Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну, Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро!
И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро! Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро!
Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.
Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.
Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.
И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.
Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.
Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?
О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!
Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој.

+ + +

Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља, заповеда апостол вере (Филип, 1, 27)
Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати, него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Једнодушно борите се - сви.
У старија времена, када су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други им слали дарове, трећи се бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.
И ти тако чини! Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да лакше уде. Помози му илируком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба, твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.
Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.
Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу света кад легне на самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.
Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје, него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу, и борбу, и борбу водише. Па чак и кад битке на светскомпопришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.

+ + +

"Ова је земља бедем хришћанства". Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.
Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.
Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.
Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног, него да буде бедем вечног Хришћанства.
На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа.
Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.

+ + +

Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна. Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.
Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.
Безверство пустоши душу, чупајући све божанскосеме из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.
Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секта, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?
Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник.
Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена?
Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.
Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој!
Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.

















- на слици - Св. владика Николај Велимировић и четнички војвода Момчило Ђујић - 1945. година.

+ Свети Јустин Поповић - Ћелијски + + - КУДА идеш СРБИЈО ?! - +

- Беседа изговорена на Светога Саву 1966. године у манастиру Ћелије код Ваљева -

+ Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде да учинимо један кратак хаџилук по земљи Српској, хајде да видимо како се празнује Свети Сава по земљи Српској. Хајдемо до Београда, старе српске престонице. У Београду, шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора: На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде.

Хајдемо мало даље, хајдемо до Универзитета. Шта је то? Празан, нигде никога нема, нигде никога на Светога Саву на Универзитету. Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст пред Универзитетом и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер на знају шта раде!

Такав је мрак, такви крстови по Београду. А Свети Сава где се у Београду слави? По црквицама, по црквама као по збеговима, тамо дечица, тамо њихови родитељи, ето они славе Светога Саву, а храм Светога Саве који је почео да се зида пре толико деценија претворен у гаражу! И пред тим храмом крст и Свети Сава плаче над кукавним Српством и вапије: Господе опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље, напустимо мрачни и срамни Београд. Хајдемо у Шумадију, хајдемо у наша шумадијска села. Данас је Свети Сава. Школе треба да брује од песме Светоме Сави, а тамо у сваком селу школа затворена, нигде ђака у њој, нигде ученика, нико не слави Светога Саву. Школа устала против Светога Саве. Пред сваком школом у сваком селу шумадијском, било то у Љигу, у Милановцу, у Петровцу, Јагњиловцу... Пред сваком школом крст, и на крсту распет Свети Сава, а његова болна и тужна уста понављају непрекидно: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље по варошима српским, по варошима Српске земље. Шта је то? Крагујевац, Ниш, Лесковац, Врање, Нови Сад, Сарајево, Бања Лука, Цетиње, Никшић, шта је то? Што је толико крстова пред толиким здањима, пред црквама, пред школама? И на свима тим крстовима Свети Сава вапије Господу: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! Не знају, Господе. Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

Хајдемо, хајдемо широм Српске земље. Тамо, далеко у сумаглици, стоји Црна Гора. Српска Црна Гора! А у њој скоро све цркве затворене, претворене у магацине. Затворене и служба се Божја не служи. И пред сваком црквом, не један крст, него стотине крстова, и на свима њима Свети Сава распет! О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.

А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Николаја Охридског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти? Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. - Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? - О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. - Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? - То се не може описати - одговара младић. - А што? - Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића.

Таква је судбина душа које неће Христа у овоме свету. Таква је судбина човека који хоће без Христа да живи у овоме свету. Таква је судбина и вама, несрећни Срби, који сте се одрекли Светога Саве, који сте се одрекли Господа Христа, одрекли се свога живота. Шта те чека у ономе животу ако душа твоја у овоме свету не стекне Христа и не испуни себе божанским мирисом, светим врлинама, светим животом, светим заповестима Христовим? Шта ће бити од твоје душе, шта ће се у њој накупити? Смрад! Смрад! Смрад! - од кога се нећете моћи спасти никада, и трајаће вечне муке.

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.

А данас, данас на небу је српски Ускрс. Данас сва небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не пропаст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске које те гађају да те устреле, да ти душу убију.

Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.

Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Господом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их покајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим новим животом по Еванђељу.

Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се претворити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.

О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.

Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

+ - ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА и ТОТАЛИТАРНИ РЕЖИМИ - +

( Манастир Жича, Балкан, централна Србија, касно пролеће 1956. године )




- Ето децо. - рече сувоњав, средњовечан, човек окупљеној дечици другог разреда основне школе.

- Ето, пред вама, као на некаквој слици давно прохујалих времена, видите живи пример ужасне човекове глупости. Ево погледајте ово велико здање са црквом, названо манастиром, где и данас живе својом вољом заробили се људи, које називају монасима и, сасвим отуђени од реалног погледа на живот, моле се некаквом непостојећем и човечјом маштом измишљеном Богу.

- Народ наш је све до свршетка славне нам социјалитичке револуције живео у страшној заблуди да овим светом управља једна страшна сила - Бог, ужасан Бог, који све живо кажњава за некакве и наше и туђе грехе, и човека нагони да буде ропски послушан свима и свему. А шта је ту истина децо моја?! Истина је да Бога нема!

- Једва смо се, захваљујући, пре свега, нашим мудрим вођама, на челу са нашим славним командантом, ослободили тога неизрецивог ужаса! Треба живети без Бога и без господара, уздајући се у животу у нашу славну и непогрешиву партију на челу са нашим славним, такође непогрешивим командантом, који су нас ослободили од служења туђину и од робовања буржујима и тамо некаквом Богу, кога нико никада није ни видео и о чијем постојању нема никаквих доказа! Рођени смо слободни и останимо слободни људи! А то ћемо бито само ако чврсто следимо линију наше славне ослободилачке партије и нашег у свему непогрешивог команданта.

- Затим подиже десну руку са стиснутом песницом и помпезно изговори: - Са Титом напред! – а из задњих редова дечице, око њега окупљене, зачу се јаук, а затим пригушен плач.

- Шта се тамо дешава? – упита учитељ љутито, јер се баш био досетио још једне пароле, коју би могао да прилепи на невине дечје душице, али беше грубо прекинут.

- Учитељу, овај Добри се туче. Ударио ме шаком у нос - рече уплакани малишан бришући нос. - Ја му кажем: „ Ево, види, и учитељ каже да Бога нема „ а он мене по носу!

- Е, ово је право место за још једну поуку децо. Овај Добри ту. Он потиче из буржујске фамилије, а отац му је још и свршени богослов! И сада видите на делу банду и наријатеље народа! Видите на делу издајничке елементе наше револуције! Видите змију у недрима интереса радничке класе и нашег народа на челу са нашом славном партијом! Добро народ каже да вук длаку мења, а ћуд никада! Добро чини наша непогрешива партија са таквима! Уза зид и готово! Нема другог начина да се одвоји кукољ од пшенице, издајници од правоверних и добрих припадника нашег славном историјом овенчаног народа - изговори учитељ у једном даху, пређе рукама преко косе, а затим обриса пљувачку са усана и за тренутак ућута.



- А малиша Добри, није ни слушао учитеља. Неколико метара издвојен од другова, његов поглед беше уперен у једно високо дрво, двадесетак метара удаљено од затворене порте манастира, где је високо изнад земље, на даскама причвршћеним на дебелим гранама бујно израслог дрвета, седео старац од сигурно стотину лета и својим потпуно побелелим, отвореним, али безживотним очима, „ гледао „ право у порту манастира и нешто мрмљао.

- Као омађијан, Добри се сасвим приближи дрвету, не скидајући поглед са као утвара чудноватог старца, обученог у белу ланену хаљину, прекрштених ногу и скоро до појаса дуге снежно беле косе и браде. Тада зачу шта то старац, њишући се помало напред-назад, тихо говори:

- Опрости му Господе, овај не зна шта говори. Опрости Господе чеду своме у канџе ђаволове ухваћеном. Црни му је Господе ум блокирао па само булазни, лажи, зло и мржњу сеје. А тек ова страшна лаж Господе да вук длаку мења, а ћуд никада! Па Ти си Милостиви покајалог се разбојника директно са крста првог у Рај одвео! Ти си се због нас грешника, од којих сам ја највећи, на Крст Свети разапео, да би искупио наше грехе и тако нас све спасио. Ти си Господе због нас грешника основао своју Цркву, како би нас све чудесно спасавао! Ти си Господе рекао да лекар није потребан праведноме него грешноме. Ти си Господе помиловао и спасио блудницу. Помилуј и спаси и овога свога заблуделог сина, који не зна шта говори. Просветли га Господе да упозна да си ти Једни Пут и Истина и Живот, и да друге истине, изван Тебе, нема. Да си Ти Милостиви човеку све, и на небу и на земљи, и да изван тебе човеку живота нема. Да изван тебе царује само зло, грех, лаж, трулеж и смрт. Просветли Господе чедо своје, које не зна шта говори, јер је Теби све могуће... - шапутао је старац лагано, реч по реч, а из угаслих очију капале су крупне сузе, заливајући директно жедну душу малог Добрија, који ће старчеве сузе проливене за његовог учитеља упамтити за цео живот.



- Касније, на велику његову жалост - много касније, разумеће и прави смисао старчевих речи, тачно онако како га је и сам старац разумео, јер су речи Истине једне и једине и свим људима дају се Једне Речи, јер је Истина вечита и непроменљива, јер је Истина Он Сам, Господ наш и Спаситељ Исус Христос!

- Разумеће да у питању „ шта је истина „ нема и никада неће бити одговора, јер у твари истине нема; да је Истина само Сам Творац наш - Свет, Истинит и Благословен вавек!

+ ПОСЛУШНОСТ по ЉУБАВИ +

– Јао, јао, јао! Помози ми добри човече!

– Хеј, лаве, па ти си ушао у погрешну причу.
– Ма, нисам ја ни у каквој причици-измишљалици, него у најстварнијој стварности. Јеси ли ти Герасим?
– Јесам.
– Значи, ниси измишљен, него стварно постојиш. А ја сам један трапави лав, и то стварно лав. Ево, дотакни ме!
– Ипак си погрешио, јер лавови не јаучу, него ричу!
– Ех, да сам ја рикнуо, ти би од страха побегао и ко би ми онда помогао?
– Па ипак, како деца да поверују да лав прича?
– А зашто да не поверују? Нису деца сумњичава као одрасли. Својим чистим срцем она знају да је Богу све могуће.
– Добро, кад си већ тако мудар, онда казуј како ја слуга Божји, Герасим, могу да помогнем теби, цару свих животиња?
– Нога ме боли, па не могу да ходам.
– Па шта си радио, несташко?
– Хтео сам да уберем једну прелепу ружу. Опојно мирише а латице њене преливају се на сунцу у чудесне боје. Пружим ја шапу и таман да је уберем кад она – боц! Тако ме страшно убоде да ми трн у шапи остаде.
– Баш си смешан! Па што ће теби ружа?
– Јесте да се мало стидим али кад ме питаш, рећи ћу ти. Ту у пустињи, у близини моје пећине, живи једна лепа лавица. Много ми се свиђа, па хтедох ружу да јој поклоним.
– Ех, трапавко, трапавко, тако ти је то кад се неко заљуби у лавицу. Када би сви заљубљени убрали само по једну ружу, нестало би са земље тог дивног мириса. Зато Бог и даде ружи трн да може да се брани. Него, дај шапу, стисни зубе и буди миран!
– Хоће ли ме болети?
– Види колики си, а плашиш се! Баш срамота. Ако те чују дечица, смејаће ти се јер она тако мала па се ипак не плаше кад им мама вади иглом трн из прстића.
– Јао!
– Па шта је сад? Нисам те још ни дотакао, а ти већ јаучеш.
– Ма, то ја јаукнух унапред, за сваки случај. А шта си ти то у ствари урадио?
– Прекрстио се и Бога за помоћ замолио. Ми људи кад год хоћемо нешто да урадимо, ма и најмању ситницу, прво се прекрстимо па тек онда почнемо.
– Зашто?
– Господ наш Сведобри је рекао: Без мене не можете чинити ништа, а све што Господ рече, сушта је истина и само истина. Зато ми увек прво замолимо: Боже, помози ми, па тек онда чинимо оно што смо наумили. Ево, извадио сам трн. Ух, колико гноја! Не спуштај шапу док је не завијем.
– Ех, како си добар – ради моје шапе ти поцепа своју одећу.
– Ја нову мантију могу сашити, али теби нова нога не може израсти.
– Хвала ти, пријатељу!
– Богу хвала! А сад, збогом, заљубљени трапавко.
– О не, без мене ти нигде не идеш.
– Ти иди у своју пећину, а ја одох у свој манастир.
– Мене нећеш преварити. Знам те ја добро: увек у ово доба године ти луташ пустињом и нити шта једеш нити у манастир одлазиш све док не процвета дрво испред моје пећине. Зашто то чиниш?
– Ово је доба Свете Четрдесетнице када се ми људи молитвом, покајањем и постом припремамо да дочекамо светло Васкрсење Христово.
– Мора да ти је тешко без јела и спавања?
– Без Божје помоћи било би, не само тешко, него и немогуће. Али ја немоћни Господом Свемоћним све могу!
– Значи, можеш постати савршен?
– Господ нас је на то призвао, рекавши: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески. То значи да савршени могу постати сви који то желе и труде се.
– Како?
– Једноставно – никоме не чини зло, него увек само оно што желиш да теби други чине.
Одлучи лав да и он тако чини – да својом лављом снагом помаже људима и да их слуша, баш као што су то некада у Рају чиниле све животиње. Тако се од свог пријатеља Герасима, светог Герасима, није више одвајао.
Лав није знао да Сâм Господ чува Свог угодника Герасима, па се трудио да је стално у његовој близини да га, ако затреба, заштити својом лављом снагом.
Ех, лаве, лаве, ни сви лавови света не могу човека сачувати ако га Сâм Господ не чува! А Господ је светог Герасима заиста чувао од рођења.
Још док беше сасвим млад призва га Господ на пут монашки. Из родне Ликије Герасим прво оде у пустињу Тиваиде. Тамо, у далеком Египту, узносио је Богу топле молитве за спасење целога света.
Тако чине сви монаси и монахиње, наши истински пријатељи – моле се Богу за све нас. Ма, и за тебе, наравно! Заиста је пријатељство када са неким поделиш чоколаду, али највеће што можеш за пријатеља да учиниш, јесте да се за њега Богу молиш.
Герасим је веома желео да буде близу реке Јордана – свете реке на којој је свети Јован, Претеча Господњи, крстио Самога Господа Исуса Христа. И Господ му услиши жељу. Ту је Герасим и упознао трапавка. Огромни лав умиљавао му се као да је мала, сасвим малена маца.

Приближи се и Васкрсење Господње – празник над празницима, па се свети Герасим врати у манастир да заједно са оцима и братијом дочека најрадоснији празник на свету. А куд он, тамо и лав. Кад монаси видеше свог духовног оца Герасима како долази у манастир с лавом, малкице се уплашише.
– Не бојте се, ово је само један заљубљени трапави лав. Добар је веома и послушан. Него, пошто жели да буде у манастиру, онда треба и њему неко послушање да дâм.
– Како то, оче, лаву послушање? Па зар ће разумети?
– Гледајте и учите се како и зверка може да слуша. Трапавко, ти ћеш да чуваш нашег магарца Њаку. Он је веома вредан и послушан и свакодневно нам на својим леђима доноси воду са Јордана. Много воли да пасе зелену травицу, али нико од монаха нема времена да га чува.
Како то свети Герасим рече, лав одмах узе у зубе канап којим је магарац био привезан за једно дрво и поведе га на ливаду. Послуша га Њако и крену за њим. Врати се лав у сумрак, водећи магарца на узици. И тако сваки дан. Само, лав је имао једну велику ману – много је волео да спава. Ех, такву спавалицу не видех у свом животу. Чуј само шта се лаву-спавалици догодило!
Припекло подневно сунце, цвеће на ливади прелепо мирише а Њако грицка зелену травицу. Лаву се тако приспавало да није одолео – оде мало подаље, леже у хладовину и заспа слатким сном. Док је он спавао, прође поред магарца неки трговац с камилама претовареним дивним стварима. Ишао је у Јерусалим да све то прода. Види трговац – магарац сâм, нигде никога, па га ухвати и одведе. Ма, у ствари, трговац је украо магарца. А крађа је грех. Нема ту никаквог оправдања – украо је и готово! Какве то везе има што је магарац био сâм? И шта њега брига чији је магарац? Ех, како је само ожалостио лава. Кад се пробудио, целу је пустињу претражио али Њаке нема па нема.
И врати се тужна спавалица у манастир. А кад монаси видеше да нема магарца, посумњаше у лава и оптужише га да је он појео Њаку. Ма, где би он добричак то учинио! Најтужнији је био што му се чинило да и сâм старац Герасим сумња у њега.
– Е па, пријатељу, пошто ниси добро чувао Њаку, од данас ћеш ти уместо њега да нам доносиш воду са Јордана, – рече му свети Герасим.
Није спавалици било тешко да носи воду, него му је било жао што је изневерио доброг старца Герасима. Неколико година је послушно доносио воду на својим леђима све док једнога дана не дође у манастир неки добри војник. Кад виде лава како на својим леђима носи тешке судове препуне воде, рече:
– Оче Герасиме, молим те, прими ова три златника па купи другог магарца а лава ослободи ове обавезе. Нека поново лав буде лав а магарац – магарац.
– У праву си, пријатељу! Лав се заиста покајао за своју немарност.
И купише другог магарца. Томе се сви, осим лава, обрадоваше. Он је и даље туговао што старцу Герасиму није могао да докаже да га није изневерио. Знао је да није добро учинио што је спавао, уместо да је Њаку чувао, али да га је појео – е, то већ није истина.
Али, све што је скривено кад-тад се дозна, веруј ми! Тако се дознаде и за грех који почини трговац.
Наиме, једнога дана ожедни наш лав после ручка, па крену на реку Јордан да се напије воде. Баш тада је онај исти трговац поново ишао у Јерусалим носећи много товара пшенице. Ма, није он носио него је све на камиле потоварио. И на Њаку. Таман он пређе реку Јордан кад... Ау – да си само чуо ту лављу рику! Сва пустиња одјекну кад наша спавалица од радости рикну. Препозна лав свога пријатеља Њаку па од радости јурну ка њему. А трговац се силно уплаши и побеже колико га ноге носе. Зграби лав узицу и поведе Њаку у манастир.
Обрадоваше се оци и братија, али старац Герасим понајвише. Знаш, било му је жао што је лав толико туговао. И миловао га је старац и говорио му да га воли, али све узалуд – много се лав кајао што старца није боље слушао. А сада, ех која радост! Како се само умиљавао старцу... Ма, само да си га видео! Знао је он да му је сада све опроштено и био је много срећан због тога. И надену му старац име Јордан.

Пролазиле су године а старац Герасим је све више и више желео да пређе ка Господу своме и нашем. И све топлије се молио Богу да га к Себи позове. Услиши Господ молитву Свога угодника и старац Герасим – свети Герасим, пресели се Господу. Беше то четвртог марта по старом, односно седамнаестог по новом календару, године 475.
Баш тога дана лав Јордан беше отишао у пустињу да обиђе своје пријатеље. А кад се врати, ех! Ма, шта да ти причам?! Кад му монаси рекоше да је старац отишао Господу, он само рикну,паде и више се не диже. Па зар да он без свог доброг старца буде ту на земљи? О, не, то никако не жели и не може! Зато он и оде за својим добрим старцем.
Ех, какво пријатељство човека и животиње! И каква послушност животиње човеку! Послушност из љубави! Баш као некада давно у Рају!

+ - ЋУТАЊЕ је ЗЛАТО - +

Једном тако неки студент у Кини оде код свога професора и постави му питање:

- Професоре, има ли ичег доброг у превише приче?

Професор одговори:

- Жапци и жабе крекећу дан и ноћ, али им нико не поклања пажњу. Међутим, петао кукурикне у одређено време ноћи и све пробуди.

Ту се он и насмеши свом студенту па додаде:

- Ово доказује да се са много приче не постиже много. Оно што је важно је рећи праву ствар у право време.

+ - УЗДРЖАЊЕМ ка ДОБРУ - +

+ Због неких навика шумског живља, које су умногоме претиле да наруше заједницу, медвед одлучи да сазове сабор. Кад се искупише све животиње, он им објасни због чега их је позвао.

- Ако желимо да наша заједница и даље живи у миру, предлажем да се од данас сви почнемо мењати на боље.

Живуљке, мало зажагоривши између себе и разменивши мишљења, прихватише овај медин предлог. Затим га ставише на изгласавање. Све животиње га подржаше. Једино му лисица, која је мирно седела и ћутала, ускрати свој глас.

Наравно, предлог је био изгласан, али медином пажљивом оку не промаче лијина уздржаност. Кад се сабор заврши, он јој приђе и упита:

- Је ли, лијо, а што ти ниси гласала за овај предлог? Зар ти се не свиђа?

- Ма није лош предлог, него сам ја размишљала о томе да, кад ће се већ ионако сви други мењати, то ће – и без мога гласа, бити сасвим довољно да нам добро буде свима.