Није добра држава...

- Није добра држава у којој сте срећни ако сте живи. - Није добра држава у којој свако зна шта треба да ради, али не зна зашто. - Није добра држава у којој закони не претходе преступима већ им следе. - Није добра држава која се позива на небо када јој не иде добро, а на себе када јој пође боље. - Није добра држава која није задовољна тиме што је подносите веђ захтева да то чините са одушевљењем. ... - Није добра држава у којој је све што се чини неизбежно. - Није добра држава чије државнике распознајете само по боји гласа. - Није добра држава у којој уместо очевине наслеђујете страх. - Није добра држава у којој је у штампи једино поуздана рубрика – читуља. - Није добра држава у којој се о вашем здрављу брину војни лекари. - Није добра држава чији су сви грађани у иностраној служби, осим оних који су у домаћој, све дотле док се не испостави да се на челу обеју служби налази један исти човек. - Није добра држава у којој земља припада онима који на њој гладују. - Није добра држава у којој вас војници уче географији суседа. Није добра држава која осваја Месец да би покорила Земљу. - -Није добра држава у којој лакше можете променти пол него досије. - Није добра држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити. - Није добра држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке. - Није добра држава у којој је ћутање најпризнатији облик одржавања јавног мишљења, а обожавање најпризнатији облик јавног деловања. - Борислав Пекић -

Сан светог Јована Кронштатског

Господе благослови! Ја грешни слуга Јован, јерej Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживјех. У ноћи 1. јануара 1908. године, присједох на столицу да мало одахнем послије вечерње молитве. У мојој соби бјеше полумрак, прод иконом Свјете Богомајке горјело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божија, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, блиједог, са сиједим косама, у ризи и мачем у лијевој руци. Погледа ме оштро, али му очи бјеху умилне и доброћудне. Ја занијемих, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтједох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих. Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, жељезних, камених, мједених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмјелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Ријеч Божију пострадаше.“ Идем даље и видим, читаве ријеке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“ Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво свијетлила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, свијетлећи сада чудним, потмулим сијајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико свијетлила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Свијетлила која падоше, то су цркве које су прешло у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја свијета.“ Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели пјевају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свијећама у рукама, са радосним свијетлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, дјевице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмјелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су дијеца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила вијенац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и дјеца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив гријех мајки!“ Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са звјерским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звијезда, и јеванђеље са звијездом. Свијеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци. Страшно погледати све то. И просфора такође са звијездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звијездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше пјевати неку чудну пјесму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у звијерско рикање. Одједном сијевну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помијеша и прогрмје у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видио?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише вјеру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вриједи ни исповиједати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“ „Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање - смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“ Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звијезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божијему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“ Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно бијеше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тијела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтијели примити антихристов печат него хтједоше радије примити вијенац мучеништва и умријети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божије и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка сјеверу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице блиједо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звијери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звијери у паклу. И најзад нестаде свега. О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!" Видим бијелу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не бјеше несретник. На његовој глави бјеше зелени вијенац од листова, лица бијелога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за вјеру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вјечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках. Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вјери одане, нас немоћне и слабе без вјере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога свијета мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих вјетар разнесе на све стране. Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вјери, о житијима светих... Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтједоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божију истину нити да се нахране истином. Старац пође даље хитрим кораком да га Једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бијесовима, коjи их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вјере Свете и Апос-толске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пијена. Они траже помоћ, али их бијесови тукоше још јаче тјерајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“ Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одјећи, и носише велику звијезду петокраку. На сваком краку сјеђаше по дванаест бијесова, а на средини сјеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пјена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада одникуда, изрони још много бијесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звијезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започе молитву: „Да васкрсне Бог!“ Послије тога, све ишчезе. Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свијећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словнма „на кратко вријема“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци... Сви пјеваше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу. Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво тјелеса, ријеку крви. Анђели летјеше над тијелима и тешко успијеваше све душе хришћанске да пренесу Божијем пријестолу и сви пијеваше: „Алилуја, алилуја...“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и гријехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити вијенац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звијезда. Око храма се моташе милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтједох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овдје је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра бјеше много народа. Угледах тада пријестол на сред храма. Око пријестола три реда свијећа од смоле горјеше, а на пријестолу, у жарко-црвеној порфири, сјеђаше свјетски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звијездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Бјеше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица. Одједном, антихрист устаде са пријестола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му бијеху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим звијерским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на кољена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, вјерујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Сијевну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и дјецу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дјечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на кољена, али он смјело дође до пријестола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и вјерујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао кз пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на кољена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетјеше и кљуцаше тијела нечастивих слуга антихристових. Осјетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до кољена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сјетих се тада ријечи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бијах ни жив ни мртав. Видјех анђеле како лете и пјевају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на кољенима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на кољена и поклоних му се. Видјех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видио, напиши и запамти, Христа ради!“ Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми бјаше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грошном и недостојном слузи твом, Јовану.“ Богу нашем слава! Амин! Напомена: Текст је преведен из књиге „Живот, подвизи, чудеса и пророчанства Светог оца нашег Јована Кронштатског чудотворца“, издање манастир Свете Тројице из Џорданвила, на руском, 1976.

11 година демо(но)кратије...

Напомена!!! Hамера постављања овог текста је покушај да се са дистанце од 11 година од петооктобарског пуча сагледа континуитет деструкције над Србским народом,која траје 90 година у назад.... Тим који уређује ову страницу овим не глорификује лик и дело Слободана Милошевића,који је у многоме допринео мозаику уништења Срба са вековних огњишта(Книнска,Босанска Крајина,Косово и Метохија),али у овом тексту најављује још веће надолазеће зло,чији јарам се осећа у сваком аспекту битисања у данашњој Србији. "Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверинитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва - све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организивани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву. У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притиска на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно да би се њен отор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке - да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзог оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље. Поштовани грађани, моја је дужност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна. И да ствари стоје обрнуто, јер управо наша политика гарантује мир -а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто. Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. То нису само намере НАТО, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини,саставним делом Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито нека њена рубна подручја. Њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава, а које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присаједињењу делова наше земље суседним државама. У склопу те политике распарчавања Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен. Територија која би престала да носи име Србија била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага коју би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интресима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година и у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе. Што се тиче Црне Горе, њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање. Дао сам свој проказ о судбини Југославије у случају да се прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим и на то да би у том случају осим губитка земље и понижавања њених грађана, сви живели под неприкидним насиљем. Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поново успостављање српске државе и за своје поновно укупљање и њој. Он не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона сyкоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство. Марионетска власт, дакле, гарантрује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А само наша сопствена власт гарантује мир. Затим,све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом брзином су постојале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих - то је слика Источне Европе већ неколико година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо,под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине,којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисле у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци. Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу у покорношћу која из измешта из сфере елемнтарног, и националног и људског, достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су да сад њима управљали, чинили би то, у овим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави. Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду, нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије,међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценијама нису на Западу,као што је некада било, већ на Истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада јер смо дуго,од Другог светског рата до 90-тих година, живели у друштву које за криминал тако рећи није знало .А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали губљењем суверенитета и великог дела територије,тај већи криминал би био за наш мали и на криминал ненавикнути народ, опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење,пре свега,сукобило са неслободом. А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље допуштено је само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободе воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је запосео и територију туђе земље. Нарочитом желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца,научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стравалаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи , финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе која им контролише све, а нарочито домашаје у ставаралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације. У овом тренутку,пред други круг избора, због сумње Демократске опозиције Србије да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха ДОС-а, новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиље, не би ли засутавили производњу, сваки рад и сваку активност. Све, разуме се, са циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро, кад почну да га организују они који овде заступају окупаторске намере, планове и интересе. Наша је земље суверена држава, има свој закон, свој Устав, своје институције. Србије је дужна а и заслужила је да се одбарни од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије. А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом и живот своје деце. И многе друге људе. Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују а и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно,да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне. Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије . Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест у том погледу је савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мира ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије. Хвала."

Шта је екуменизам?

Почетак екуменизма се везује за Скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције ударен темељ покрета који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских секти у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865- 1955), јавни марксиста и масон. ... За име Џона Мота и осталих религиозних социјалиста везује се и потоње организовање Националног савета за Мисију 1921. године. Сви савети, удружења и савези који ће уследити, на крају ће оформити 1948. године једну нову организацију, са протестантском већином, под називом који нам је и данас познат World Council of Churches (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви. Међутим, показује се да је идеја о уједињењу ССЦ-а страна и необична, будући да у протеклом XX веку не само да није успела да доведе до трачка и сенке уједињења између посвађаних и разједињених протестантских групација, већ није могла да заустави рађање на стотине других и нових "хришћанских" секти. Идеја која би требала да буде задржана јесте да једна ограничена група протестаната социјалиста, предвођена масонским лидером, а која је постављена на темељима екуменистичке идеологије и идеологије ССЦ-а - једне врсте секте распрострањене на глобалном нивоу, са религиозним "правима", статутом и председником (од 2004. године предвођена методистом Самуелом Кобиом), која на сваки начин гледа да у своје редове привуче што више католика и православних у борби за униформисање и изједначавање хришћанства. Другим речима речено, екуменизам је једна религиозна манифестација једне политичке идеологије, један социјалистички унионизам са ликом, боље рећи маском хришћанства, један командни и контролни центар свих религија, теологије и групације које говоре о Христу и хришћанству, данас. Исто као и политичари из Европског Парламента, тако и представници "хришћана" из ССЦ- а на "демократски" начин, гласањем, подвргавају учења Светог Писма о Христу, о Светој Тројици, о Светим Тајнама. Овде, будући да је истина на страни већине, "мањина" треба да буде послушна и да прими "Христа", "Тројицу" и "божанство" који испуњују жеље и задовољавају укусу "већине". Међутим, Свето писмо нам не открива и не говори о једном "светском богу", о правима или путу већине, о "демократској", логичкој и непристрастној истини, о цркви "оних који су у већини", већ о једном једином Богу, о једној јединој истини и о једној једној вери изнад читавог света и свих људи: о личности Спаситеља Исуса Христа. Далеко од тога, један Христос који је по вољи свету (секташима, јудаистима, муслиманима, масонима, јогинима, њу-ејџ следбеницима, атеистима и паганима) требао би да буде повод за сметњу а не за усхићење и занесеност православних екумениста, јер у Светом Писму вели: "Тада им рече Исус: ... Не може свет мрзети вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла" (Јн. 7, 6- 7). Неминовно, овај нови модел хришћанства који непрестано мења формуле како би се свидео свима, постаје жртва "демократије", "хришћанског плурализма" у коме екуменистички "христос" добија толико лица, поимања и представљања, односно изгледа колико их има и "велики архитекта"- бог масонерије. Није случајно, принцип "уједињење у различитостима" који је уједно масонски проналазак, преузет је као "хришћански" слоган од стране екумениста. Ако у полеђини Великог Архитекте масони подразумевају и поимају једно безимено, тајанствено и скривено "божанство" које истовремено може да узме лик Алаха, Буде, Белзебула или Христа, исто и екуменисти у полеђини именованог "христа" наивним хришћанима у ствари објављују лик новог христа - толерантног према јересима, попустљивог према греху, помирљивог и сагласног са људским "слабостима" - односно "теолошки" окарактерисана личност антихриста. Посматрајући идеологију, принципе и активност екуменизма од самог корена до плодова, видимо да је он подобан идеологији, принципима и активностима масонерије, која од самог почетка руководи и влада преко лидера протестантских и неопротестантских групација, комплетним руководством екуменистичког "хришћанства".

- + - ТРЕБА ЗНАТИ - + -

- + - ТРЕБА ЗНАТИ - + - + - Пар слова о српској књизи на Косову и Метохији - + - У селу Беревцу, западно од Штрпца, у старој цркви Свете Петке, Равул из Сиринића писао је у 13. веку Четворојеванђеље и Богослужбени зборник, који се сада чува у манастиру Св. Катарине на Синају. У тој цркви је списан и „Октоих“ 1353. године, како стоји у њему: „у држави превисоког и силног цара српскога Степана и његовог сина Уроша, руком јеромонаха грешног Данила“. Октоих, заједно са Читањима из Јеванђеља и Апостола из 13. века, које је написао Равул, отуђени су и „чувају“ се у библиотеци Честер Бити у Даблину! (Када неко нема своју, ред је да се похвали туђом културом, тако се у Паризу чува оргинално житије Светог Симеона које је написао његов син, краљ Стефан Првоовенчани, у нашој цркви познат као Свети монах Симон.) Прву штампану књигу на Косову и Метохији, штампали су Срби 1539. године, када је у манастиру Грачаници настао „Октоих петогласник грачанички. Реч је о једној од најстаријих српских штампарија (четвртој по реду после Ободске (Цетињске) штампарије, 1494. године), а на територији данашње Србије – првој после Рујаснке штампарије (основане 1536. године у манастиру Рујно, у близини Ужица). Овај подухват су узели митрополит новобрдски Никанор и његов сабрат, штампар Димитрије. Осим по лепоти штампе и дрвореза који су надовезивали на рукописну страдицију немањићког доба, сама појава штампарије била је, већ по себи, велики подвиг у опустошеној држави. На Балкану су једино Срби оснивали своје штампарије у доба највеће османлијске моћи. У читавој Отоманској империји, осим Срба, своју штампу имали су још само Јевреји. Значај овог подухвата, као знака виталности српског културног идентитета, треба посматрати у светлу чињенице да су Турци, у сопственом царству, своје прве књиге кренули штампати тек у 18. веку. На српском језику се поново почиње штампати 1871. године у Призрену, где је штампан истоимени двојезични часопис, на српском и турском језику. Нови замах српске штампане речи почиње 1884. године у Приштини, када је објављена „Прва читанка за основне школе: Косово“. Од краја 19. века до данас, српска штампа на Косову и Метохији је чак и превазилазила провинцијску штампу централне Србије. Све до 1944. године, на Косову и Метохији није одштампано ни једно једино слово на албанском језику.

У најважнијим стварима не можемо и не смемо бити попустљиви!

Шеснаестог септембра. 2011. српски народ ће на северу Косова бранити своје право да живи у Отаџбини Србији. Младост Србије ће голорука бранити Косово и можда јуришати на пушке, митраљезе, тенкове.То није само њихова, већ битка за целокупан српски род. Зато, у петак 16. септембра, сваки Србин, ма где живео, треба да буде уз српски народ на Косову. Ако не будете на Косову, браћо Срби, ма где да сте, у срцима будите уз оне који ће бранити Косово и искрено се молите за те јунаке.

Милован Дрецун

Obraćanje narodima sveta

Moamer Gadafi

Ugnjeteni ljudi sveta, borba je počela!

Ne očajavajte, pomoć je skoro tu. Znate li da je danas Noć predodređenja?[1] Ona je bolja od hiljada drugih noći, ona je sudbina, kada su nebesa hiljadu puta više otvorena za vaše molitve.

Gledajte šta se događa u Americi! Zar smo ih mi gađali našim raketama? Ne, oni su došli i tuku po nama, 64 udara po Bab al-Aziziji, koja je sada razrušena, a ja sam na kraju morao da napustim svoj dom, gde su oni ubili tolike nevine ljude. Ali ja nikada neću napustiti Libiju i ishod te borbe je – ili pobeda, ili smrt.

Vama u Sjedinjenim Američkim Državama: Ja nisam vaš vođa. Ako se nalazite u toj propaloj državi, trebalo bi da se spremate da je napustite. Idite u Venecuelu! A ako ostanete, pratite mog zamenika, duhovnog vođu i ministra Luisa Farakana (Louis Farrakhan). Poslušajte ga – on će znati da vam kaže sve što treba znati o razvoju događaja.

Vama u Evropi: Budite spremni da se udavite u događajima i klevetama. Premalo vas se podiglo. Vi ćete morati odgovarati za posledice, a najbolji među vama treba da idu u Afriku. Idite u zapadnu Afriku. U severnoj Africi više nije bezbedno, sada kada je celi region postao bojno polje. U zapadnoj Africi moći ćete da se skućite i nađete dobar posao.

Vama u Srbiji: Vi ste pravi prijatelji Libije, i vi ste uz mene. Ne očajavajte, pacovi su okačili zastavu samo na jednu zgradu od milion. Vi možete izrezati zastavu od zelene tkanine, u razmeri 2:1 – i to je vaša zastava, zastava narodne vlasti, nade, istine i budućnosti.

Svima vama u svetu, koji podržavate istinu, slobodu, DŽamahiriju – okačite tu zastavu na milione kuća, automobila. Zelena zastava je vaša i pripada svim masama sveta. U zoru narodne vlasti i kraja vladâ, mi smo izabrali zelenu zastavu i učinili njegovu boju i razmere jednostavnim za sve. Izaberite bilo koju zelenu boju! Izrežite ga jedan naprema dva, i okačite svuda, nosite sa sobom!

Uskoro će se zelena zastava vijoriti širom sveta, kako vlade budu padale jer su izneverile svoje narode, dok sam ja lično učinio više od svih njih. Oni su služili raznim gospodarima. Oni nikada nisu imali nameru da služe narodu, nikada! Oni su tuđe vlasništvo. Oni ništa ne rade za vas. Ignorišite ih, i oni će nestati. Pripremite se, obrazujte komitete, otvoreno ili tajno, pokrenite svoje mesne matabe,[2] kako bi se susretali i razmenjivali informacije. Planirajte put napred. Zelena zastava pripada svima vama.

DŽamahirija[3] je budućnost, svuda. Mnoštvo samoupravnih zajednica, narodni kongresi i narodni komiteti. Zeleni komiteti – tu da predvode, brane, razobličuju, pozivaju i pokazuju put narodne vlasti. Sve to piše u Zelenoj knjizi – pročitajte je, kopirajte je, podelite je sa drugima. Koristite svoje sopstvene sisteme komunikacija, ne oslanjajte se na neprijatelja! Napravite svoje sopstvene komunikacije! Preuzmite resurse u svoje ruke, nemojte se plašiti moći, vladajte njom! To je vaša moć, vaše bogatstvo, i vaše oružje, koje su vlade, banke i vojske otele od vas.

Ne možete tražiti od drugih da vas predstavljaju. Ne možete lopovima poveriti svoje bogatstvo. Ne možete zahtevati od drugih da se bore i ginu u vaše ime, da vas brane. To ja vaša čovečanska odgovornost, i kada ovo učinite, svet će postati slobodan, organizovan po sistemu džamahirije, a sloboda, sreća i izobilje postaće dostupni svima.

Epoha vlada približava se kraju i oni se bore za vazduh. Oni očajavaju. Oni su bankrotirali, ne samo finasijski, oni su bankrotirali moralno, religijski, obrazovno, intelektualno i idejno, i za njih nema puta napred. Oni se nalaze pred propašću. Ta propast je dobra za narode sveta, koji se pate jer nisu slobodni.

O, dobri narode sveta, znaj da Islam nije ono što vam predstavljaju neznalice koje od molitve prave javnu predstavu, a u stvarnosti služe šejtanu. Islam, to je pokoravanje volji Alaha, jednog Boga celog čovečanstva. Ovo je noć molitve. Vaše molitve biće uslišene. Svi ste vi Muslimani, koji se molite i ne stavljate nikoga ispred Alaha.

Ljudi Bosne, mnogi od vas su zavedeni, mnogi Arapi su beskorisni i slabi. Srpski narod, koji su Hrišćani, kao i drugi, mogu biti bliži Bogu. Postoji samo jedan Bog. Taj Bog je sa istinom, gde god se ona nalazila – čitajte Kuran da bi znali istinu i ne slušajte one koji hoće da vas zavedu. Jer ako je Bog sa vama, ko može da vam se suprotstavi?

Kakav Šerijat tražite mimo onoga koji već imamo, jer ja sam prvi pretočio Kuran u Društveni zakon u DŽamahiriji. Tražite Šerijat nepravde? Tlačenja? Kukavičluka? Ubistva? Ludila? Droge? Je li Šerijat to, što diže naoružane pacove, i dopušta ima mučenja, silovanja, krađu? Ne! To nije Šerijat, to ignoriše sve što piše u Kuranu.

Molitve će biti uslišene. Više od četrdeset armija krenulo je protiv mene samo zato što sam govorio istinu, samo zato, što lopovima nisam dao da mimo mene prođu u Afriku. Africi sam obećao da je neću izdati. Obećao sam svetu, milionima koji me nose u srcima, da ću se boriti do kraja.

Ne verujte njihovim trubama! Ko god sluša trube, čini grešku. Imate svoje matabe, gde možete dobiti informacije, sastajati se i prosuđivati. Ne obraćajte pažnju na njih. Do sada bi trebalo da vam je jasno. Vatra je voda, voda je vatra. Znajte da je budućnost vaša, vlade su gotove, a nova epoha narodnih masa se približava, kao što i predviđa Zelena knjiga.

Ja vas čujem. Mnoge vaše poruke dolaze do mene. Ne mogu vam odgovarati pojedinačno, ali delima vaš bol. Neki od vas su toliko potreseni lažima poslednjih dana, da su čak razmišljali o samoubistvu. Ne! Nikada, samoubistvo nije opcija, ne kada se nalazimo pred velikom pobedom. Cena će biti visoka, ali ne smemo posustati.

Vidim vas, Afrikanci, širom sveta, čak i u Australiji, vaše slike dolaze do mene. Vidim vas kako skupljate novac da pomognete istočnoj Africi. Belci su oni koji su doneli ove probleme i odsekli nas od naše braće i sestara, kojima je potrebna naša pomoć. Hvala vam na molitvama! Ali sačuvajte svoj novac! Bolje ga upotrebite boreći se protiv ovih ugnjetača!

Obrazujte među sobom zelene komitete, sastajte se tajno ili javno! Zakunite se na vernost Zelenoj povelji! Proučite Zelenu knjigu! Registrujte svoje narodne konferencije, ohrabrite druge širom sveta, spremite se za budući svetski kongres o zločinima protiv čovečnosti, imate šest meseci da se spremite.

Mart sledeće godine može postati najveći narodni kongres, a vi to možete da ostvarite. Spremite se već sad! Napravite internet stranicu – takvu, da na njoj budu nabrojani svi zločini. Dok se mi borimo da odbranimo svoju zemlju, vi se borite na bojnom polju istine, jer olovka je moćnija od mača.

Neki od vas su došli do naše zapadne granice, ali morate da se vratite. Imate porodice o kojima morate da brinete. Sada je put slobodan, ali NATO neće dozvoliti mir. Oni se plaše primera Velike DŽamahirije. Oni mogu uništiti naše materijalne uspehe, ali ne mogu uništiti istinu. Što više budu pokušavali, to ćemo ih više pobeđivati, jer pobeda je uz narod, nikada uz ugnjetače.

Hiljade čekaju na različitim stanicama, vidim vas u Tanzaniji u Kongu, Gani, Nigeriji i mnogim drugim krajevima Afrike. Kako da pređete pustinju do Libije? Umesto toga, grupišite se tu gde jeste! Bitka izgubljena u Libiji doći će do vas. Budite spremni za nju. Spremite zamke za napadače. Branite svoj kutak!

Afričke vlade su slabe. One kontrolišu samo nekoliko gradskih centara. Oni često uopšte ne služe, i narod živi bez njih. One vam neće stajati na putu kada dođe vreme. Oni su siromašni. Opljačkali su ih rasisti, kolonijalisti, beli lopovi sa severa. Suprotstavite im se samo ako se oni suprotstave vama! Budite spremni! Izgradite svoje matabe! Branite svoj kontinent!

Oni mogu napadati sa svojim bombama, ali mi branimo istinu! Oni se nikad ne bore sa nama prsa u prsa. Oni su samo kukavice, bolesni, poremećeni, kriju se iza mašina, jer oni nikada ne smeju izaći na oči Afrikancu jedan na jedan. Afrička deca mogu da poraze bilo kog belog plaćenika, zato se oni sakrivaju i, puni mržnje, uništavaju izdaleka.

Ne dajte im da vas iskorištavaju! Budite jedinstveni! Izgradite svoju odbranu, jer oni dolaze kod vas, ako uspeju da prođu Libiju. Ako unište Libiju, napadnite ih s leđa!

Ibegavajte borbu gde god možete! Neprijatelj želi da nas sve zaglavi na bojnim poljima, želi da nas sve baci u rat. Afganistan je sada sa nama, Irak je sa nama, Venecuela je sa nama. Mi hoćemo mir. Mi hoćemo pravdu. Radite za konferencije o zločinima protiv čovečnosti, koristite svoje mreže mataba, jer matabe su sedišta zelenih komiteta, idite napred, pobeda je naša!

(Obraćanje Muamera Gadafija 24. avgusta 2011. godine preko satelitskog telefona. Preveo sa ruskog i engleskog Nikola Tanasić.)

[1] Noć predodređenja (Noć moći, لَيْلَةِ الْقَدْرِ, Laylat al-Qadr) je praznik koji se slavi na 27 noć Ramazana u čast otkrovenja Muhamedu prve sure Kurana 610. godine u pećini Hira, na planini Dabal an-Nur. Primedba ruskog prevodioca.

[2] „Mataba“ je mesna zajednica i jedna od ćelija narodne vlasti u Gadafijevoj Libiji. Sam Gadafi ih opisuje na sledeći način: „Lingvistički, to je najčasnije mesto. Revolucionarno – to je štab, gde se ravolucionarne snage nalaze da organizuju svoje dnevne, nedeljne, mesečne i godišnje planove.) Susreti i razgovori pomažu svima da postanu samosvesni.) A opet, politički, to je sklonište, utočište, i „melting pot“, to je prostor slobodne zemlje gde se održavaju sastanci aktivista, slobodnih pobunjenika, ljubitelja mira i slobode, ugnjetanih i uskraćenih ljudi našeg sveta. (Muamer Gadafi, Zelena povelja, http://www.greencharter.com/files/mathaba.htm). Primedba prevodioca.

[3] Suprotno srpskom kolokvijalnom izrazu za „islamsku državu“, „džamahirija“ je lično Gadafijeva kovanica, igra sa arapskom reči „džumhurija“ („politeja“, „republika“), tako da se istakne narodnost i masovnost (u smislu srpskog žargonskog „turcizma“ – ono „džumle“) republike i dobije nešto što bi bila „narodna republika“ ili „narodna vlast“. Pre svega zahvaljjući neadekvatnoj upotrebi termina tokom rata u Bosni, kod Srba se termin vezao za islamističke poretke poput talibanskog Afganistana ili Saudijske Arabije, i obično ne asocira na socijalističke ideje koje mu leže u temelju. Uporedi http://sr.wikipedia.org/wiki/DŽamahirija. Prim. prev.

www.nspm.rs