петак, 21. октобар 2011.

УЧЕНИКОВА ДОСЕТКА


+ - У селу М. на брегу је школа, а само мало даље, црква. Доминира читавим селом и украшава околину.

Непосредно пред Други светски рат, ту је учитељевао учитељ Панта, млад човек, пун полета и пун љубави према деци. Ђаци су га силно волели.

Сваке године у јуну, при крају школске године, доносили су му „реграције“ – разне поклоне у намирницама које су му свесрдно поклањали. Учитељ поклоне није хтео да прими од сваког ђака.

Једног лепог јесењег дана, у четвртом разреду, на часу познавања природе, учитељ је говорио о муњи, грому и громобрану. Деца су пажљиво слушала. Учитељ искористи ту прилику за извођење једног плана. Каквог плана ?

Учитељ је био безбожник, али се устручавао да свој атеизам отворено намеће ђацима. Решио је да ученицима не говори против Бога у своје лично име, него у име науке. Тако би деца његове разлоге сама схватила и усвојила, па не би изгледало да им он својим учитељским ауторитетом намеће да не верују у Бога.

Учитељ је знао да је цело село врло побожно, српско – православно, и да деца сваке недеље иду у цркву и певају на Литургији. Зато је чекао згодну прилику да нападне на веру својих ђака и њихових предака.

Та му је прилика овог пута дошла као поручена. Он се обрати ђацима питањем:

- Децо, шта видите кроз прозор наше учионице ?

- Цркву! – одговорише деца.

- А шта видите на цркви ?

- Крст! – рекоше деца.

- А шта видите на крсту ?

- Громобран! – одговорише ђаци углас.

- А зашто су попови ставили громобран на цркву ? – упита учитељ, као случајно, баш попину ћерку Љубицу.

Девојчица одговори :

- Црква је висока грађевина и налази се на узвишењу. Пошто гром по правилу удара у високе зграде, на цркву је постављен громобран да не би гром ударио у цркву.

- Одлично ! – рече учитељ. – А да ли је црква дом Божји ?

- Јесте ! – одговорише деца углас.

- Па зар ће Бог ударити громом у своју кућу? Који би од вас бацио огањ или бомбу на своју кућу ? – запита учитељ.

Деца се збунише и занемеше. Збуњеност и тајац прекиде мали Бранко јавивши се за реч.

- Господине учитељу – рече Бранко – ја сам врло дуго размишљао и никако нисам могао себи да објасним зашто сте ви примили „реграције“ (поклоне) од свих нас, а само сте Станкову „реграцију“ одбили, иако су и он и његов отац донели најлепши и најбогатији поклон. Да је Станков отац сиромашан, ја бих помислио да сте одбили да примите поклон да га не оштетите. Али пошто су они најбогатији у селу, за њих тај поклон не представља никакво оптерећење. Зашто сте одбили Станкову „реграцију“ ?

Учитељ, иако изненађен оваквим питањем, ипак, из педагошких разлога, деци објасни свој став и рече :

- Видите, децо, ви знате да ја имам добру плату и немам никакве потребе за вашим „реграцијама“. А примам их само зато што знам да их доносите као израз ваше љубави према мени, као вашем учитељу и у знак захвалности, што сам вас научио многим стварима које ће вам у животу бити потребне. Примањем ваших поклона, хтео сам и да изразим своју благодарност што сте били вредни и послушни ђаци, као и да ценим вашу љубав, пажњу и захвалност.

А ево зашто нисам примио Станков поклон :

Има ли прљавијег и неуреднијег дечака од њега? А тек његова ђачка књижица! Све јединица до јединице и казна до казне! Зар нисам ја целе године говорио :

- Станко, умивај се. Станко, пери руке и сеци нокте. Станко, смири се. Станко, учи! Аја! Све је то Станко на једно уво примио, а на друго пустио. Осим тога, сазнао сам да се хвалио:

- Што да учим!? Ја ћу на лето учитељу дати једну масну „реграцију“ и моје сведочанство ће бити најбоље !

Станко, јеси ли то рекао пред чича Милованом ?

Станко поцрвене, устаде и једва чујно промрмља :

- Јесам.

- Ето видите, зар је такав дечко достојан да од њега примим поклон?! Зар ћу због њега мењати основне законе којих треба да се држи свако? Је ли ти, Бранко, сада јасно зашто сам остале поклоне примио, а Станков нисам ?

- Потпуно ми је јасно, господине учитељу – рече Бранко. – И чини ми се, да сте нам тиме одговорили и на питање зашто гром понекад удара у цркву.

Сви се забезекнуше од изненађења, а учитељ највише.

- Како то? – упита учитељ.

- Па ево како – продужи Бранко. – Колико сам ја схватио веронауку, мени се чини да је однос Бога према људима сличан односу учитеља према ђацима. Као што сте Ви нама пружили многа корисна знања, мудре савете и наредбе, тако и Бог људима даје многа добра у овоме свету и даје наредбе – законе и за људе и за целу природу, тражећи од људи да те законе поштују и по њима живе. Неки то чине, неки не чине, него мисле да ће својим жртвама и поклонима Богу успети да Га подмите, као што је Станко мислио да може Вас.

Али Бог не прима свачији поклон и свачију жртву. Њему наши поклони заиста нису потребни, као ни Вама „реграције“. Ипак, нечију жртву и поклон прими, а нечије не прими. Зато што један испуњава Његове наредбе, као ми Ваше, а други не испуњавају, као што Станко није слушао шта сте му говорили, мислећи да ће непослушност накнадити жртвама и поклонима.

Сви ми из веронауке знамо да је тако Бог примио Авељеву, а одбацио Кајинову жртву.

Међу многим законима које је Бог дао и прописао за мртву природу, па и за електрицитет, један гласи: гром најчешће удара у високе предмете. А људима кроз њихов разум Бог заповеда: ако хоћете да се сачувате од грома, ставите на сваку високу зграду громобран.

Зато немате право да тражите од Мене да вас још и чудом спасавам. Немојте тражити преко `леба погаче. Као што Сам вам дао природне лекове да се браните од болести, тако вам дајем громобран да се браните од грома.

Тако се мени чини – рече Бранко – да нам Бог говори кроз наш разум и кроз природне законе.

А црква, заиста јесте дом Божји као што је наша кућа наш дом. Ми смо кућу себи градили, зато што нам је нужно потребна, па зато нико паметан неће бацити бомбу на своју кућу.

Међутим, црква као грађевина је наш поклон Богу, којим исказујемо своју љубав, оданост, захвалност и покорност.

А ако заиста тим поклоном желимо да изразимо Богу сва та осећања, онда треба пре свега да испуњавамо све наредбе Божје, па и ону коју нам је дао кроз природни закон о громобрану и електрицитету.

Не испунимо ли то, ми, приносећи Богу цркву на дар, заправо Му пркосимо, и желимо некако да Га подмитимо. Као да бисмо тиме рекли: Ево, Боже, ми Ти поклањамо цркву, а Ти се окани својих закона и наредаба.

Имамо ли ми право да од Бога тражимо и захтевамо да Он тај наш дар безусловно прими и да се одрекне својих закона који су и свети и праведни и разумни?

Свакако немамо.

Зато, пошто сте ми објаснили зашто нисте примили Станкову „реграцију“ мене више не чуди ако Бог, пустивши да гром удари у цркву, нама каже: Не примам ваш поклон док не испуните Моје заповести.

Друга је ствар била пре него што је Бог дао људима могућност да пронађу громобран. Тада је Он својим Промислом бранио и људе и куће и нарочито велике цркве од грома. Јер, сви знамо да су високе цркве постојале много пре громобрана и да су громови вековима грували око њих, а оне су ипак поштеђене. Ко их је сачувао, ако не Онај који громовима управља, и Који, ако то Његова правда и воља захтевају, може наћи начина да тресне громом чак и у оне зграде које имају громобран.

Пошто је Бранко завршио излагање, деца су била одушевљена, а учитељ пренеражен. На одмору учитељ упита Бранка како су му пале на памет све те ствари које је изговорио, и откуд он све то зна.

- Чуо сам од нашег попе – рече Бранко. – Сутра је наша слава, Свети Тома, па попа био јуче код нас да освети славску водицу. А мој брат Тома, студент права, заокупио попу да пита баш то о громобрану што сте Ви нас данас питали, и попа му објаснио тако као што сам Вам испричао.

Док сам слушао попино објашњавање, пало ми је тада на памет да Ви нисте примили Станкову „реграцију“, па сам тада решио: чим дођем у школу питаћу учитеља зашто није примио „реграцију“ од Станка.

Тако сам сазнао зашто Ви нисте поклон примили и још ме више у вери учврстили.


- + + + -


- Приређено за Светосавско Звонце према причи блаженопочившег

+ О. Лазара Милина

- број 8 / 2008.-

+ - ЧИЈИ СМО - +


Камен земљу пита : знадеш ли ти чији смо ?
- Не знам, земља рече, хтедох тебе питат ?
Звезда сунцу шапну : докле ћемо скитат ?
Ти ми још не каза : одкуд смо и чији смо ?
- Сестро, сјајна звездо, како ћу ја знати ?
Баш сам о том тебе мислило питати.

Потоци жуборе коритима чистим
И дебеле реке издисају пару,
Зачуђени себи са питањем истим
О свом праизвору, о свом господару.
И певају птице, и лептири лете
Са незнањем двојним : почетка и мете.

Само прави вођа - Он познаје путе,
А вођени њиме тек слуте ил ћуте.
Милијарде слепих за окатим ходе,
Корачају, пужу, лете или броде.
Човек испред свега, Бог испред човека
По мери разума, од века до века.


+ - Свети владика Николај Велимировић - +

In memoriam



Počivaj u miru pukovniče.
Zaslužio si mesto među velikanima svetske istorije.
Hvala ti i slava!

Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi ... dolara za isporučenu naftu !!! 2012 godine ističu koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na Libijsku naftu. Gadafi je zatražio vraćanje duga i zapretio je ...da će u suprotnom da sklopi međudržavne ugovore s drugim zemljama i kompanijama. Zbog toga je došlo do ovog neviđenog razaranja Libije. Da li je libijski građanin imao razloga da se buni protiv režima Muamera el Gadafija? Mislim da nije...Ako gledamo standard libijskog naroda i povlastice koje im pruža država imali su vrlo lep i lagodan život: - Živeli su kao mali bogovi. Libija ima 6,5 miliona stanovnika, a ima 14 miliona registrovanih automobila, - Ako neko hoće da studira u bilo kojoj državi u svetu on podnosi molbu i država mu osigurava stan, hranu, automobil, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od 2300 dolara, - U Libiji se ne plaća voda, struja, plin i porez, a krediti se daju bez kamata. - Ako u roku od pet godina ne možete vratiti kredit, država ga otpisuje ili vraća za vas. - Ako hoćete da kupite auto, vi dajete 20-30% od cene, a ostalo dotira država. U Libiji za 10 dolara možete da kupite 85 litara benzina ili nafte. U Libiji je hrana gotovo besplatna, 10kg hleba košta 0,15 dolara. U Libiji njihovi građani ne rade fizičke poslove, sve su stranci. - Libijci ne idu da rade po belom svetu jer za to nemaju potrebe. U Libiji ni jedan građanin nije izbačen ili mu je oduzet stan ili auto zato što nije mogao vratiti kredit, što nije redak slučaj po ovim takozvanim demokratskim zemljama koje su se okomile na Libiju a koje Srbija teži da sledi. Iskreno, žalim Libijski narod jer će se pretvoriti u najamnu radnu snagu, radiće za 100 dolara i gde će im ove povlastice biti sve ukinute, a o lagodnom životu kakav su živeli moći će samo da sanjaju... Par činjenica o životu u Libiji pod Gadafijem: - beskamatni krediti; - u toku studiranja prima se prosečna plata za to zanimanje, - ako ne nađeš posao nakon završenog fakulteta, država plaća kao da radiš u struci, - po stupanju u bračnu zajednicu, država poklanja stan ili kuću, - kupovina vozila po fabričkoj ceni, - nikome ne duguju ni centa, - Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi dolara!!! - besplatno zdravstvo (medicinska sestra na svakog pacijenta) i obrazovanje, - 25% ljudi visoko obrazovano.

недеља, 16. октобар 2011.

Д У Б И Н Е . . .

+ - О нечијем злу не причај пред злим – то га охрабрује да не мења свој статус.Док човек не види свој пад он не зна колико дубоко је забраздио. Некад то мора други да му покаже јер је он сам толико глуп и немоћан да га види, а опет некада толико префриган и моћан да не жели да га види.Ништа не може да пропадне без претходног губитка вере у то да ће нешто пропасти. У шта верујеш – то ти се догађа…Подвиг вере није ништа до одржавање континуиране постојаности у благодати Цркве реалности, изнова и изнова, без очајања и оптерећења, као и сведочење Есхатолошког Царства својим опитом другима у историји, ненаметљиво и нераздражљиво. А све што одржаваш – то подражаваш… Постоји такав епископ, клир или народ (али не сви) који стојећи у бојажљивој одговорности своје службе и положаја осећају љубомору на радост и израз ванцрквених људи или пак црквених хришћана који нису као они крути.Свакако, грех не може бити позитивног карактера али за савесног и то може бити парадоксално смирење због другога.Не будимо размажени ни као деца а ни као старци, не кењкајмо на сваку ситницу од чије афере правимо лажно виђење себи учињене неправде јер много пута се показује колико своју бахатост не видимо и колико другима учинимо неправду.Под којим утиском биваш – под тим утиском живиш. Лако је навијати за победнике – Бог навија за губитнике. И остаје са њим више неголи што остаје победник. Сви замишљамо публику пред собом пред којом наступамо у свим својим делањима – зато и не примећујемо оне који су стварно поред нас. Нема више Тајне – све је огољено, разголићено и пласирано као упакована датост за инфантилне. Такви по слободи избора бирају садржаје који им постају једина стварност.Убиће нас инерција – крећемо се у свему површно без критичке упитаности о смислу.Благодатна „инхалација“ је онај ватрени укус унутрашњег бића који крајем сваке Литургије изнова призива на ново богослужење свету.Ухвати благодат у историји и наћићеш Царство Есхатона.Ниједан човек не може а да не види своје лицемерје. Проблем настаје онога трена када човек више то не препознаје, или, када чак свој етички недостатак проглашава за стадијум врлине.Власт не може постојати без одговорности. Дати власт детету (мислим на незрелог човека) неодговоран је акт. Зато грех не носи онај ко је на власти већ онај ко је таквог човека поставио на власт. У самоћи човек се види какав јесте. Тада се његова слобода ставља на испит. Неко се онда опредељује за добро а неко за зло. Бог посматра такву слободу и похваљује онога ко се не спотиче њоме.Можеш да будеш начитан колико год хоћеш, али ако твоје знање стоји у раскораку са оним што је прочитано, гори си од онога који није ништа прочитао.Сувише се непотребно оптерећујемо тамом анализа уместо да безазлено живимо радост благодати.Занатско поимање богослужења одузима чар здравог поимања благодати.Колико се раније потенцирала етика на уштрб благодати, данас се више потенцира благодат на уштрб етике. Потребно је и једно и друго без угрожавања једно другог.Сумње увек постоје али се ретко ко сети да посумња у своје промашаје, своје или туђе зло, него се увек сети да посумња у благодат, Промисао, у свако добро.Народу недостаје познавање своје вере а свештенству благодатна реч. Сувише је ту рационалног или ирационалног а на уштрб благодати. Наравно, постоји синергија ума и благодати, али чим реч постане сувопарна тачно се види и осећа превага. И када не видиш Промисао Божију, Он зна да си ти већ на том путу. Ти само не видиш по чему корачаш. Али, када пређеш одређени део пута, или чак стигнеш на циљ, тада ти се показује сво богатство Промисла за који ниси ни знао да постоји, нити да си ти био у њему. И када ти не мислиш на Бога, Бог мисли на тебе.Не знам шта је горе, да ли патолошко самопоуздање или патолошка несигурност. Оптерећивати себе и друге ситницама је бесмислено мучење своје и туђе савести. Од анализе имају користи само они који нису огорчени и који не пате од осуђивања других.Наш крст се састоји у томе што изнова мучимо себе чекањем (а не наметањем) да се други до којег нам је стало промени.Пре или касније добијаш све оно што ниси могао раније. Док траје вапај за оним што иштемо а то одмах не добијамо, падамо у бес и слабост јер гледамо само на тај тренутак док он траје, превиђајући њиме оно што тек треба доћи. Тако настаје маловерје. Гледај на будуће па се нећеш смућивати ониме што је пролазно. Тренутно не може имати коначну дестинацију (вечност) јер, гле, већ је пролазно. Навикни се на осцилације и непостојаност људи, јер се ситуације мењају из минута у минут стварајући неспоразуме и свађе само ако немаш ту навику. Бити свагда спреман на непредвидиве ситуације без падања у срџбу, показује те спремним и смиреним за свако делање. Чак и ако погрешиш, није страшно, докле год имаш увид шта је исправно, да би се у односу на то опет смирио и вратио у арену.Нема квалитетног односа без мало интерних сукоба. Сукоб показује обостране слабости али кроз обострано покајање и обострано разумевање. Тако се рађа присност двају или више личности. Људи раде другачије, избегавају сукобе али и не рађају присност са другима око себе. Неће бити онога само што не желиш да буде. Твој је избор. Добро и зло су у твојој власти. Ако пуно мислиш или сажаљеваш себе, неће ти радост бити за петама. Једноставно, неке ствари као пропуштене се више никада не понављају. Буди активан без изговора а не пасиван са изговором. Када Господ пружи своју благодатно-додирљиву пуноћу, коју тако брзоплето превиђамо, испуњење срца налазимо у најегзистенцијалнијем смислу свог личног постојања. Погледаш ли испред свог ока – наћићеш радост, погледаш ли иза ока – наћићеш радост. Све у теби и око тебе пројављује тада свој хармоничан смисао и радост. Толико да само можеш помислити: „Слава Богу! Ништа више од овога ми не треба!“. Истинита је пословица, пракса показује, да након сукоба ако некоме учиниш добро, постиђујеш га или чиниш пријатељем. Толико је неко навикао на „геноцид“ нечијег карактера, да када пронађе врлину у ономе од кога не очекује, проналази радост. Чак и више неголи од онога од кога је стално навикао да добија све. Када пребродиш кризу – настављаш са обновљеном снагом. Само остани на ногама док не прође.

О НЕЈЕДНАКОСТИ међу ЉУДИМА

+ - Ако напаравимо песек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости. Први, најнижи спрат је економска неједнакост : имамо богатог, средњег и сиромашног. Други спрат је естетска неједнакост : један је леп, други је осредњи, а трећи ружан. Трећи спрат је умна неједнакост : ту се налазе геније, осредњи и идиот. Четврти спрат је неједнакост по вери и делима : ту је светац, млаки и немарни. Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго : Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног. На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебичну љубав. Њоме он улази у Рај. За најнижи спрат Господ је рекао : „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лако. Али рекао је богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени. На другом спрату је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионара или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.Сада, на том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су твоји родитељи криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Тако Он каже тој ружној девојци – треба да знаш да је лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађа лепу децу. Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје). А ти која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да и међу лепотицама има понеке које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају. Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да сачуваш лепоту своје душе па ћеш и васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ даје ружној девојци перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овог света, нити козметичка хирургија. На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке... Зато Христос, на томе трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената мора ми дати још толико“. А средњем каже: „Ти уради колико можеш“. Међутим, у дан васкрсења и средњи и идиот васкрсавају заједно са генијем. Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих. Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба. Природан је само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос. Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње светима“, у том Телу Богочовека су две светиње. Светиња створена – то је његово пречисто Тело и Светиња нестворена : Божанска личност (Ипостас) у Његовом телу. У возгласу се каже : Светиње треба дати светима. А ко су ти свети ? То су православни Хришћани крвљу Христовом опрани од грехова. Природно, да су ти „свети“ свесни своје грешности , и зато узвикују : „Једини Свети је Исус Христос у славу Бога Оца“. Међутим, тај узвик скромности не поништава ону прву тврдњу : „Светиње, светима!“ - „У почетку беше Смисао“ - + - Блаженопочивши Владика Данило (Крстић) Епископ будимски - +

КРВАВА ЛИТИЈА 1937. ГОДИНЕ

† - 19. јула 1937. године, десила се Крвава Литија. Скупштина краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојаднивоића, требала је да одржи седницу о конкордату са римокатоличком црквом. Верни народ и свештенство су за тај дан заказали молетествије за оздрављење оболелог Патријарха Варнаве. Полиција је забранила тај скуп. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Била је замишљена као велика манифетсација у борби против Конкордата, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и хрвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била веома брутална. Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе пропали римокатолички богослов. † - Након дужег противљења конкордату, патријарх Варнава је "напрасно" умро 23. јула. Скупштина је већ 1. августа изгласала конкордат. Свети Архијерејски Синод СПЦ једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве.

+ + + - ЈЕДАН од ИНТЕРЕСАНТНИХ ДЕТАЉА из ЖИВОТА БЛАЖЕНО ПОЧИВШЕГ СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА - + + +

+ - Српски патријарх (световно име Гојко Стојчевић) није човек који о себи радо прича, и оно што се о њему зна - само су фрагменти из живота, истргнути у овој или оној прилици. Рођен је 1914, у славонском селу Кућанци, у породици земљорадника, у којој су се тешки послови радили од јутра до сутра и којој је он због слабог здравственог стања доприносио мало. Чињеница да је још као сасвим мали остао сироче, оставила је у њему трајну рану. О томе како је провео те прве године детињства, испричао је јеромонаху Пантелејмону (Јовановићу), за "Светосавско огњиште": "Детињство ми је било слично као у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се нису смеле прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале. Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама, дете зна Оченаш, али друкчије схвата појам Оца небеског кад нема родитеље, доживљава то интензивије. Тетка нас је волела, али кад учинимо што није добро, она нас је исправљала и прутом." - + - + - + - + - Будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.