петак, 30. јул 2010.

+ " АМЕРИЧКИ РАСКОЛ " у СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ +


"...сазидаћу Цркву своју,и врата пакла неће је надвладати." (Мт, 16, 18)

+ Већина верника у Србији ни дан данас не зна зашто је,како је и када настао тзв.
«амерички раскол» у СПЦ,те им нису јасне ни данашње поделе србске емиграције о
којима се,захваљујући развоју технологије,све чешће говори.Тај несрећни
раскол избио је 1963.године и раширио се србском емиграцијом попут шумског
пожара,поделио националну емиграцију,поделио и Србе који су касније излазили
из Југославије и прикључивали се бројној дијаспори и својим пламеном само
појачавао жеђ усахлих душа,жедних воде «са извора».



Почетком деведесетих година раскол је превазиђен,Црква је залечила ту рану,али
је остало много расколника којима не одговара светосавска саборност.Шумски
пожар је угашен али је и даље остао густи облак дима који многи злонамерници
користе као прилику за лов у мутном.
«Амерички раскол» у СПЦ десио се када је тадашњи Владика америчко-канадски
Дионисије,због недоличног понашања,суспендован одлуком Светог Синода,у мају
1963,након чега је део националне емиграције стао уз њега,огласио Њ.С.
Патријарха Германа комунистом и сарадником Титовог режима,те се неколико
месеци касније отцепио од Цркве и отишао у раскол прогласивши се за тзв.
Слободну Србску Православну Цркву.Треба знати да је Владика Дионисије и послан
у Америку у неку врсту казне,односно да би се смањио његов негативни утицај на
«богомољачки покрет» у Србији.
За време Другог светског рата Владика Дионисије је активно подржавао
Југословенску Војску у Отаџбини и после рата његова расколничка екипа углавном
се и састојала од бивших четника.Међу расколнике нису пристали Војвода Момчило
Ђујић и његови следбеници,као ни бивши борци Србског Добровољачког Корпуса.
Истина,као што је међу бившим четницима било изузетака који су остали верни
Цркви,тако је и међу овим другима било оних који су отишли у раскол.Један од
најпознатијих «љотићеваца» у расколу је и покојни Марисав Петровић који је
неколико година након раскола у Немачкој страдао од УДБЕ (умро у болници од
последица напада удбиног агента месарском сатаром на улици).Раскол се дакле
није ограничио само на Америку и Канаду,врло брзо се раширио на Аустралију,
Европу и друге делове света где је било верника СПЦ.

- ПРОКЛЕТСТВО РАСКОЛА до УЈЕДИЊЕЊА -


Како је тај несрећни раскол деловао на психу обичних људи,верника СПЦ видљиво
је и дан данас.Ни једни ни други нису били «златни»,а многи су у раскол
одлазили и из сасвим профаних разлога попут «Ако комшија Милисав иде код
федералаца (расколници су СПЦ звали «федералистичком или комунистичком црквом»).

Они који су се сврставали уз једне или друге учени су да не треба да воле
супротну страну,чак шта више-учени су да мрзе другу страну.Истини за вољу,то
их нису учили свештеници ни на једној страни,јер су они сами имали најмањи
утицај у својим парохијама,већ тзв."Националне вође".
О коликој подели се ради говори и чињеница да скоро у свим већим центрима наше
емиграције,где у једном месту постоји више србских православних храмова,мање
више сви носе иста имена. Изгледа да нико од утемељивача ових парохија није
веровао да ће до јединства икада доћи. Један од најбољих примера је град
Бризбејн у Аустралији који има само две србске парохије, обе посвећене Светоме
Николи Чудотворцу.Неретко су ти храмови на смешно малим раздаљинама један од
другога.


- ПОЛОЖАЈ СВЕШТЕНСТВА -


Расколничкој страни недостајало је и свештенства,тако да су ускоро почели
попуњавати своје редове разним распопима,ожењеним калуђерима,сумњивим лицима и
сличним људима «без прошлости» који су се ниоткуда појављивали у већим
националним центрима.Било је довољно да каже да зна да поје и да би најрадије
служио у храму «Светог Чича Драже» па да се «рукоположи».Истини за вољу,
потребно је нагласити да нису баш сви били такви.



Сами Епископи,као ни свештеници,нису се много питали око «рукополагања»,
постављања на парохију и скидања са парохије.Нажалост,то није био случај само
код расколника већ и на страни Патријаршије.Свака парохија имала је,и још увек
има,свој Управни Одбор Црквено Школске Општине.Сам феномен Ц Ш О је
протестантски систем уређења парохије,или конгрегације код протестаната,који
је СПЦ донела у емиграцију из Аустроугарске где јој је тај облик "контроле" био
наметнут од стране државе.
Чланови Ц Ш О одбора уз сваки храм су дизали парохијски дом у којем је најважнија
ставка била и остала добити дозволу за точење алкохола.Како дозвола стигне тако
парохија постаје «Сала са црквом».Свештенику се саопштава да се његове
ингеренције завршавају на амвону храма «а даље се попе не мешај».Ако би се који
и умешао у нека збивања која немају директне везе са Литургијом,Управни Одбор
би му уручивао отказ и расписивао конкурс за новог свештеника.Не би прошло дуго
од некуд би се појавио «неки тип» који је био «прави четник» и као створен за
пароха.
Убрзо су и «надлежне службе» у Југославији схватиле да им је далеко адекватнији
начин деловања постављање својих људи у Одборе а не у олтаре,па више нису слали
агенте у мантијама већ «националне борце».Довољно је,не само у време раскола
већ и данас,да човек окачи на себе 3-4 кокарде,да опсује мајку «Титу и
црвенима» и да обећа «ослобођење поробљене отаџбине» па да га поставе за члана
Управног Одбора.Одатле су му сви путеви отворени. Могао би и Тита прогласити за
светца, само ако то пропрати каквом равногорском песмом.


- УТИЦАЈ РАСКОЛА НАКОН ПОМИРЕЊА -


Помирење две стране СПЦ дошло је синхрнизовано са привидним распадом комунизма у
матици.Пошто је један део КПЈ узео за себе име демонократске опције,а црвену
боју заменио жутом,резултати рада УДБЕ постали су сасвим видљиви.
Бивша Слободна Србска Православна Црква признала је Патријарха СПЦ за свога
поглавара али је задржала паралелне институције унутар административне поделе
СПЦ.Реторика њених «првобораца» до данас се није променила,па тако «четници»
по салама «Слободне СПЦ» и дан данас говоре о својој «борби» из «слободног
света» за ослобођење отаџбине,а у тој борби за свог првоборца виде
несрећног Вука Драшковића или Милослава Самарџића,а за главног непријатеља
«крвожедног Тита».

Чак и након општег разобличавања либералне демонократије као тоталитарне
плутократије а САД као главног тлачитеља слободољубивих народа, «четничка»
емиграција говори о САД и Западу као «слободном свету» а Србији као земљи којој
треба више баш те демонократије.
Читава генерација која је стасала у дијаспори тражи већу «демократизацију» СПЦ,
а ако им се не попусти прете новим расколом,отцепљењем своје парохије (попут
случаја у Канади,на Нијагари;Блектауну у Сиднеју у Аустралији,Минхену у
Немачкој,...).Новој генерацији свештенства и мирјана,скорије дошлима из
србских земаља,говоре о томе како су они у «комунизму» научени диктатури али
«овде је демократија,и ми који смо подигли овај храм имамо право и да га
продамо,да отпустимо попа и запослимо новог,а ако се Владици не свиђа,ми и не
морамо бити под његовом влашћу».Безумље.

Из оваквог васпитања у току,а и после,раскола СПЦ у дијаспори (обе стране)
потрошила је милијарде долара на међусобне тужбе,суђења,сукобе (било је чак и
физичких обрачуна) а свест верника у великом броју случајева испрана је
профанизацијом Цркве.
Комунисти и њихови наследници у Србији знали су да им од Драже Михаиловића више
не прети никаква опасност,тако да су његове следбенике који су се окренули
Цркви и даље заводили странпутицама србских подела не дозвољавајући им
светосавску саборност.
Трагичан пример ове заслепљености је посета покојног Патријарха Павла Аустралији од
пре неколико година,када је један од четничких првобораца историјски улазак
србског Патријарха у порту највеће србске парохије у Сиднеју и Аустралији (Свети
Георгије- Кабрамата),који је био и саборни храм тзв.Слободне СПЦ,дочекао
речима «стиго комуниста».
На другој страни имамо пример сукоба бивших расколника у Канади са својим
Владиком Георгијем (Ђокићем).Канадске расколнике данас предводе СНО (Србска
Народна Одбрана) на челу са (почасним председником) Бором Драгашевићем
(Драгашевић је бивши припадник Србског Добровољачког Корпуса Димитрија Љотића
који крије своје ратно опредељење и декларише се као «равногорац») и Покрет
Србских Четника «Равна Гора» почившег Војводе Ђујића који је до пред крај живота
био један од најоданијих пријатеља Владике Георгија.
Када је недавно СНО позвала Владику Артемија да буде њен гост у Канади,Владика
Георгије био је приморан да за тај долазак не дадне свој благослов,како се
сукоб не би распламсавао,али се инцидент само проширио и «обио Епископу о
главу».
У Европи највећи проблеми стижу из Немачке (Владика Константин
рођени брат Владике Георгија канадског).Пошто су Срби у Европи више
«гастербајтери» а мање национална емиграција,тако се и методи борбе против СПЦ
разликују.Мањи је интензитет инсистирања да је Владика «агент УДБЕ» или «ЦИА» а
већи на питањима финансија,као и на (опет по узору на протестанте) произвољном
тумачењу канона.


- МЕТОДИ БОРБЕ -


Развојем информационе технологије,развила су се и оружја напада на СПЦ и
светосавце у дијаспори.Главни метод непријатеља светосавске саборности је
Интернет,а предводници у тим нападима су: за Канаду:
http://www.djokicinfo.com/, за Аустралију: http://www.srbinfo.com.au/ и
www.milored.com,док је за Европу задужен веб сајт www.novinar.de.
Ове адресе користе се добро опробаним методама протестантских секти,пакујући
гомилу неистина у једну полуистину како би се лакше прогутало,а затим
цитирајући једни друге као изворе.Често симулирају међусобне сукобе како би се
прикрио њихов заједнички рад и вероватно заједнички извор финансирања,а и како
би лакше користили различите методе пропаганде.Тако се један посвети пљувању
Цркве врло простачким и примитивним речником док се други умотава у заставу
тобожње бриге за Црквом или четничким покретом.
С времена на време поскидају све антицрквене текстове са своје странице,на
десетина пута објаве затварање сајта (неке је и Црква угасила путем суда,
међутим тај вид борбе са клеветницима није исплатив),или се преорјентишу на
друге теме,да би се након неког времена поново вратили својој основној намени.
Иза свих ових портала углавном стоје сумњиви ликови који генерално немају везе
са СПЦ.Тако канадске сајтове рекосмо воде «четници»,док Новинар.де води
извесни Срђан Марјановић,«верник»«Минхенске Православне Цркве».О њему је
бечка"Истина"извештавала као о мегаломану ожењеном Хрватицом.Сам мешовити
брак није од неког значаја за Цркву,али је симптоматично да већина данашњих
бораца «за раскол» одржава посредну или непосредну везу са западним (и још по
неким) суседима србског народа.

Сајтове у Асутралији воде два човека из Мелбурна,које нико годинама није видео
у било ком храму СПЦ.Један је Предраг Вучинић,човек који се наводно бори за
ред у србској заједници а сопствена породица му је у распаду,па је тако и
осуђиван за злостављање сопствене деце.Други је Милорад Тркуља који ни сам не
зна са колико се људи судио а који се у усташкој емигрантској штампи рекламира
као «пророк и надприродни исцелитељ».Често сви они раде и уз помоћ и/или
подршку појединих свештеника или распопа.Једни их користе да би се обрачунавали
са својим личним противницима (синдром «Ћира и Спира») док други по инерцији
настављају свој антицрквени и антисрбски активизам.


- РАСПЛЕТ -


Њихови методи су познати,извори финансирања сумњиви (али се и о њима већ шушка,
што озбиљно брине Службу републике Хрватске и финансијере Милогорског режима) а
циљеви очигледни. Када је непријатељ идентификован било би за очекивати и
јединствен фронт према њему,али авај,СПЦ није спремна за ту борбу.
Епископи као што је Иринеј Аустралијско-новозеландски не могу се посветити
одбрани Цркве јер су презаузети зашивањем поцепаних шавова у свеже уједињеним
епархијама.Многим свештеницима одговара хаос и расуло у Епархијама како би
задржали своје положаје.Тренутно стање одговара и «моћницима» по разним
Управним Одборима,и генерално свима онима који би «леба без мотике», што је
велики проблем како за Владике и велику већину свештенства,тако и за верни
народ.





- на слици - манастир светог Саве у Либертвилу ( Америка )

+ О КОНКОРДАТСКОЈ КРИЗИ и КРВАВОЈ ЛИТИЈИ +


Конкордатска криза или Конкордатска борба је назив за верско-поолитичку кризу у
Краљевини Југославији која се распламсала 1937.године.Министар правде Људевит
Ауер је потписао конкордат у Риму 1935.године.Новембра 1936.Намесништво је
издало указ којим је овластило Владу Стојадиновић-Корошец-Спахо да Конкордат
упути Народној скупштини на усвајање.Децембра 1936.године Архијерејски сабор
упутио је влади меморандум са поруком да Српска православна црква не може на
такву одлуку да пристане.





- Потписивање Конкордата -

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за
сређивање односа између римокатоличке цркве и државе,Бауер је тражио да се
распусте масонске ложе и закључи конкордат.Кнез Павле је обећао да ће
католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет.Први потез Стојадиновићеве владе
ишли су у том правцу.По Стојадиновићевом налогу,министар правде Људевит Ауер,
католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића,текст
конкордата био је достављен српском патријарху.Министар Ауер је потписао
конкордат,у Риму, 25. јула 1935.године.О потписивању конкордата,
Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења.У саопштењу
Стојадиновићеве владе изнето је да ће се конкордатом спровести,"Уставом код нас
усвојена,равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама." Посебно
је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне
интересе приликом попуњавања црквених положаја,нарочито оних најважнијих.
Ватиканско саопштење садржало је више детаља.Ни Југословенска,ни Ватиканска
страна није текст Конкордата ставила на увид јавности.Потписивање Конкордата
прошло је без реакције у југословенској јавности.У међувремену,копија
конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве.Вероватно подстакнуут од
неког из опозиције.



- Ратификација у Народној скупштини -

Конкордат,који је чекао на ратификацију у парламенту,лежао је у
Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци.Пошто је,почетком новембра 1936,
Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути
Народној скупштини,реаговао је Архијеријски сабор.Почетком децембра влади је
упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да
пристане.Тек од марта 1937.године у Народном представништву,борба око
Конкордата се распламсавала,неколоко месеци пре него што је његова ратификација
стављена на дневни ред.
Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала.Пред Светим
синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били
руковођени у питању Конкордата.Наводећи да је Конкордат дело краља Александра,
и да Намесништво жели његову ратификацију,он је напомињао да је и Никола Пашић
закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена.
Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима,и они који су
нису имали појма шта садржи Конкордат,и они који су заборавили када су последњи
пут ушли у цркву,Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа
шефа владе.Игром случаја,како је нарастала конкордатска криза,стање здравља
патријарха Варнаве се погоршавало.У једном тренутку пронет је глас да је
отрован,што је највероватније,нажалост и била истина.


+ "Крвава Литија" +

За 19.јул 1937. године,када је била заказана седница Скупштине о Конкордату,
било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха.Замишљена
"као велика манифетсација у борби против Конкордата",литија је кренула у Кнез
Михаилову улицу.У Кнез Михаловој настала је велика туча грађана са
полицајцима и жандармима.Интервениција полиције је била веома брутална.Ту је и озбиљно
повређен епископ шабачки Симеон.Политичка борба,око Конкордата се
наставила.Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода у коме се тражило да
одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат
скине са дневног реда.Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације
Конкордата.Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних
страна - пре свега од Цркве и од опозиционара.


- Гласање у Народној скупштини и смрт патријарха Варнаве -

Увече,23.јула 1937.године,Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166
гласова,уз 129 против.Требало је да буде изгласан у Сенату,у коме је влада
лошије стајала aли,још исто вече,Стојадиновић је пред посланицима објавио
да ће се неко време сачакати са изношењем Конкордата пред Сенат.При крају дана,
у коме је у доњем дому изгласан Конкордат,умро је патријарх српски Варнава Росић.Свим
члановима владе,осим генерала Марића,било је забрањено да присуствују сахрани.

- Ескомуникација -

После гласања у Скупштини 1.августа 1937.године,Свети архијерејски синод
једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне
вере,који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве.Стојадиновић је
тражио да се укине ескомуникација.После Владиног одрицања од конкордата и Црква
је попустила у свом ставу према ескомуникацији.На спољнополитичком плану,
Стојадиновић је конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са
италијанском владом и Ватиканом.Али,и италијанска влада,бринући се да конкордатска криза
не доведе до Стојадиновићевог пада,почела се хладити према конкордату.Пошто су
обе стране у спору попустиле,у фебруару 1938.године,за новог патријарха
изабран је Гаврило Дожић.





+ на слици + патријарх српски Варнава Росић који је умро од последица тровања у време најжешће конкордатске кризе истог дана када је Конкордат изгласан у Народној скупштини 23.јула 1937.године.

+ ХРИШЋАНСТВО у МАКЕДОНИЈИ,МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ и о "МАКЕДОНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ " +


- Кратка историја -


Хришћанство је у Македонији,па и шире на Балкану,први почео да проповеда и
шири апостол Павле при својим мисионарским путовањима,о чему сведоче и „Дела
Апостолска“.Његовим путовањима придружили су се и апостоли Лука,Тимотеј,Сила
и Тихик који су и сами независно од апостола Павла подпомагали христијанизацију
Балкана.Кроз Македонију је проповедао и апостол Андреј Првозвани којег је
поставио апостол Урбан за првог епископа у Македонији.Апостол Силуан био је
први епископ у Солуну,а Епафродит у Адрији или Адријакија (погранично место уз
Тракију).Што значи да су још тада постављени први темељи организоване Цркве.Уз
то, може се споменути да су апостоли Аристарх и Секунд били Солуњани,Епафродит
је био из Филипија,а Гај из Добера (Дервија) који се налази негде између
Струмице и Валандова.У то време Македонија је била под римском влашћу када су
јој често мењане границе и етнички састав.Као резултат извршене
христијанизације у прва три века,већ почетком IV века Хришћани на простору
Македоније имали су организовану Цркву са црквеном херархијом,чији су епископи
тада редовно учествовали на помесништвима и Васељенским саборима.
• У V веку на простору целе територије Македоније постојало је више митрополија
и епископија,од којих су познате биле Солун,Скопље,Хераклеја,Баргала и
Стоби.У том периду на простору целе Македоније (данас регија Македонија) почеле
су да ничу прве ранохришћанске базилике.
• За време владавине цара Јустинијана I (527-565),који је потицао из села
Таврисион,близу данашњег Скопља,био је изграђен нов град и назван Јустинијана
Прима,у близини родног места царевог.Скопски митрополит био је проглашен
аутокефалним Архиепископом.Кателијан је био први Архиепископ Архиепископије
Јустинијана Приме.Било је и других Архиепископа,као што су: Бененат,Павле,
Јован I,Леон, и последњи - Јован IX,који је од 680-681 године учествовао на
Трулском Сабору у Цариграду.
• У VII веку на територији Македоније извршена је словенска колонизација када
долази до мешања староседеоца са Словенима.Њихова христијанизација почиње тек у
IX веку,хришћанским мисијама Свете браће Ћирила и Методија,пореклом из Солуна.
Они су саставили прву словенску азбуку и превели Свето Писмо и друга дела која
су била потребна како би се црквене службе и молитве одвијале на старословенском
језику којим је народ говорио,насупрот латинском,грчком и хебрејском језику
који су до тада били "језици црквене службе",Словенима неразумљиви.
• Климент Охридски основао је први универзитет за Словене на овим просторима,а
Наум Охридски је основао први словенски манастир на брежуљку покрај Охридског
језера.У другој половини X века,у оквиру Самуиловог царства - формирана је
Охридска аутокефална Архиепископија,у рангу патријаршије,а касније,падом
Самуиловог царства,поново је сведена на степен Архиепископије и као таква
постојала је читавих осам векова,све до 1767.године када је укинуо турски
султан Мустафа III и њене епархије сјединио са Цариградском патријаршијом.

Црква Св. Климент у Охриду • Њене некадашње епархије потпале су под јурисдикцију
суседних православних цркава.Посебно жестоке борбе водиле су се средином XIX
века стварањем Бугарске Егзархије у чијем стварању су учествовали Браћа
Миладинови,Григор Прличев,Кузман Шапкарев.Њу је потврдио и султански ферман
1870.год из Цариграда по коме су у њеном саставу све до Балканских ратова биле
епархије:Битољска,Велешка,Дебарска,Охридска,Скопска,Струмичка,Неврокопска
и по коме је имала своје регионалне представнике у Флорини,Водену,Солуну,
Поленину (Кукушку),Серсу, Мелнишу,Драмску.Већ 1912.год.имала је 1,373
егзархијских школа са 2,266 учитеља и 78,854 ученика у целом региону Македоније.
Данас је наследница Бугарске Егзархије Бугарска Патриаршија.Након Балканских и
Првог светског рата и укидања Бугарске Егзархије у Вардарској Македонији све
епархије Охридске архиепископије тада су присаједињене Уједињеној
Српској Православној Цркви Краљевине Срба,Хрвата и Словенаца.У периоду
окупације Македоније од стране Бугарске (1941-1945) црква поново враћена под
управу тада још увек непризнате Бугарске православне цркве.Услови под којима би
се цркви поново вратила самосталност сагледали су се све до краја Другог
светског рата.
• Обновом СПЦ 1920.године,у њен састав ушла је и Охридска архиепископија и
била све до 1968.године,када је прогласила аутокефалност,што до сада ни једна
од православних цркава није формално признала.
•Према наводима београдске Политике,Устав МПЦ је написао Антонио Јерков,који
је током Другог светског рата био припадник Усташке младежи и творац устава тзв.
Хрватске православне цркве,коју је 03.04.1942.године указом основао вођа НДХ
Анте Павелић,по наредби Нацистичке Немачке.Званична МПЦ никада није
усвојила овај Устав.Као први Устав МПЦ узима се
онај који је донет 1958.године и који је писан у сарадњи са теолозима и
представницима СПЦ,а који је касније допуњаван.


- Организација МПЦ -


Дијецеза Македонске православне цркве се не протеже само на подручју Македонске
државе,већ и у њеним црквеним општинама ван граница Републике Македоније.
По тачки 17 Образложењу о одлуци за аутокефалност,Македонска православна црква
као административнио део једне,свете,саборне и апостолске цркве,чуваће Свето
Писмо,Свето предање,апостолска Правила и прописе васељенских и помесних сабора
и руководиће сагласно са њима и Уставом Македонске православне цркве.


- Календар МПЦ -


Тренутно,МПЦ користи јулијанско рачунање времена,међутим већ дуже време
разматра се прелазак на Грегоријански календар.За сада,иако већ годинама траје
жестока дебата око овог питања,МПЦ као приоритет види решавање питања око
аутокефалности Цркве.Многи одлагање овог питања виде као страх МПЦ од
унутрашњег раскола и закомликовања односа са суседним православним црквама.


- Односи са другим православним црквама -


Македонска православна црква у овом моменту је непризната од других православних
цркава.Ова ситуација је извор великог броја несугласица,од којих је у последње
време најактуелнија ескалација односа са Српском православном црквом,која
сматра да МПЦ треба да буде у канонском јединству са СПЦ,па српска црква као
легалну у Македонији признају само новостворену Православну Охридску
Архиепископију на челу са архиепсикопом Јованом Вранишковским,што прихватају и
све остале православне патријаршије у свету.


- Суштина проблема -


Народ који данас насељава простор Републике Македоније је словенског порекла,
али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења.Сами становници се
већином називају и сматрају Македонцима,а свој језик македонским језиком.
Народи који данас насељавају просторе Пиринској и Егејској Македоније већином не
сматрају себе Македонцима у етничком смислу.


- Историјска подлога -


Почевши од Берлинског конгреса 1878.године,на коме је Србија добила
независност а Бугарска аутономију,на подручју данашње Републике Македоније
почиње интензивна пропаганда обе државе међу тамошњим становништвом.Обе
пропаганде су имале за циљ идентификацију локалног становништва са Србима
односно Бугарима.Један од видова пропаганде биле су и стипендије којима су
будући интелектуалци и будући виђени људи постајали индиректни заговорници једне
од страна.У сукоб се умешала и Грчка која је преко цариградске патриаршије (на
чијем је челу био Грк) покушала да изврши хеленизацију.
Сукоб се заоштравао и крајем XIX,а поготово у првој деценији XX века прерастао
је у отворени сукоб Комита (Срба и српских присталица) и бугарских присталица
који се несмањеном жестином водио по селима и планинама широм данашње Републике
Македоније.Посебан фактор чинила је турска власт која је почетком XX века
настојала да свим силама истреби православно становништво у својим земљама и
Арнаути (Албанци) који су широм Косова,Метохије,Рашке па тако и данашње
Републике Македоније убијали и пљачкали становништво само зато што је било
православно на шта је турска власт гледала благонаклоно.

- Бугарска страна -


Бугарско виђење етничког састава Македоније 1914.године Бугари своју тезу
базирају на неким историјским чињеницама (бугарска национална свест македонских
препородитеља из XIX века,учешће македонских Бугара у бугарском препорода и у
бугарском друштвено-политичком животу и др.) као и на сличностима бугарског и
македонског језика.Оба језика имају аналитичку структуру,дакле немају падеже и
користе предлошке конструкције и постпозитивне чланове.Ипак и јужноморавски
српски дијалекти нагињу аналитизму,а сличну структуру имају и грчки,албански и
румунски,који заједно са македонским и бугарским формирају балканску језичну
групу (Balkan Sprachbund).
Македонци у Пиринској Македонији као и у другим крајевима Бугарске имају
бугарску националну свест,изузев око њих 5.000 према последњем попису (за
разлику од пописа непосредно након Другог светског рата и десет година после
тога када у условима комунистичког режима око 70% становништва у Пиринској
Македонији се је изјаснило као македонско по народности).

- Српска страна -


Срби своју тезу граде на чињеницама да је део становништва крајем XIX и почетком
XX века под притиском Бугара и Турака престао да слави Славе (обележје српског
народа) и променио завршетке својих презимена из -ић у -ски (Ивановић је постало
Ивановски).По сведочењима Срба које су протерали бугарски и албански фашисти за
време Другог светског рата,комунистички функционер Лазар Колишевски,председник
Централног Комитета Комунистичке партије Македоније,је 1947.године спалио све
црквене крштенице из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије и отпочео
са прекрштавањем српског и грко-цинцарског становништва са "-ић" у "-ски".


Одмах по свршетку Другог светског рата,велика већина македонских Срба,око
120.000 људи,било је приморано да емигрира из Македоније у Србију,односно
готово 10 % цјелокупног македонског становништва.То је довело до,након
формалног признања одвојене македонске народности од српске,остатка врло мале
српске мањине.


- Комите -

Србија је организовала (на територији данашње републике Македоније) и убацивала
(из тадашње краљевине Србије) комитске чете са циљем заштите свог становништва
од насилништва Бугара,Турака и Арнаута (Албанаца).
Бугарски револуционар Васил Левски написао је у Букурешту 1862.Синтагму (Устав)
бугарских горских чета (комита).Титоизам потискује термин четник и намеће
термин комита,комитски.
Други разлог због којег су српски комити 1906.године променили назив у четници
по налогу мајора Воје Танкосића је чињеница да су и Срби и Бугари имали исте
еполете,по узору на руске,и да су Срби Старе Србије везивали термин комити за
Бугаре и њихове зулуме над тамошњим Србима.


- Сукоб СПЦ и МПЦ -

Сукоб између СПЦ и МПЦ настао је због самопроглашења аутокефалности МПЦ коју
није потврдила ниједна релевантна инстанца у православној цркви (Васељенска
патријаршија или СПЦ) нити је признаје иједна друга православна црква на свету.
Проглашење аутокефалности је изведено под утицајем одређених владајућих
структура у СФРЈ ондашњој Југославији

- Хронологија раскола између СПЦ и МПЦ -

1945.године,одмах по формирању Федеративне Народне Републике Југославије
долази до протеривања митрополита скопског Јосифа Цвијовића.
1963.године долази до најаве раскола од стране Ј. Б. Тита,савезног министра
унутрашњих послова Александра Ранковића и председника Владе СР Македоније
Лазара Колишевског.
1967.године долази до формалног расцепа постављењем архиепископа Доситеја,а
након његове смрти архиепископа Михаила на положај архепископа охридског.
2003.године СПЦ предлаже аутономни статус МПЦ у оквиру СПЦ,што значи да све
остаје по старом,али да су верници и свештенство аутономне Охридске,односно
Охридско-прилепске Архиепископије дужни да у свакој литургији помињу име
Патријарха Павла.Овај предлог прихватио је једино епископ вардарско-велешки
Јован Вранишковски,владика Јован.(Нишки споразум (2002))
СПЦ је предложила МПЦ договор о враћању у канонско јединство по коме је МПЦ
задржавала надлежности као и до сада и има посебан аутономни статус унутар
СПЦ,што би у пракси значило да све остаје као и пре,али је МПЦ на папиру у
оквиру СПЦ.МПЦ је ову понуду одбила,са изузетком владике Јована који је
прихватио договор и вратио се у канонско јединство са СПЦ.
Владика Јован је због тога,одлуком црквеног суда,рашчињен и избачен из МПЦ,а
средином 2005 године је завршио у затвору због изазивања верске мржње.


- Грчка страна -


Грци негирају становништво Републике Македоније и њој самој употребу термина
Македонија,Македонац и македонски језик јер је по њиховом гледишту Македонија
назив њихове историјске државе (Александар Македонски) и нема никакве везе са
Словенима који су се ту населили неколико векова касније.Овај сукоб и даље
траје због чега је званични назив Републике Македоније БЈРМ (Бивша југословенска
република Македонија),али се све чешће провлаче идеје које би могле окончати
сукоб око назива који би задовољио обе стране (Северна Македонија или Словенска
Македонија).Када се говори о називима Северна Македонија и Словенска
Македонија,као компромисним решењима,треба указати на чињеницу да се ови
предлози провлаче још од краја прошлог века.Области северно од Охрида,Битоља,
Прилепа,Ђевђелије и Струмице,припадају јужном делу Старе Србије,као и да под
северном Македонијом треба сматраи Благоевградски округ у Бугарској.Други
предлог (Словенска Македонија) иде за изазивањем српско бугарског анимозитета,
који данас постоји само на интелектуалној равни,али да територијални спор не
постоји.Овај предлог би такође вероватно био неприхватљив за многобројну
албанску мањину у земљи.




на слици - Ман.Св.Наума на Охридском језеру

+ О ТАКОЗВАНОЈ " ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ " и РАСПОПУ МИРАШУ ДЕДЕИЋУ +


Такозвана"Црногорска православна црква"је организована
31.октобра 1993.на Цетињу,када
је на тргу Маршала Тита изабран за митрополита АНТОНИЈЕ АБРАМОВИЋ,РАШЧИЊЕНИ
СВЕШТЕНИК АМЕРИЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ.Подршку су јој пружали
Либерални савез Црне Горе,Социјалдемократска партија и
Црногорски федералистички покрет.Захтев за регистрацију је одбијен,али су
успели да се региструју под називом Вјерска организација православних
Црногораца.Активности ЦПЦ у почетку су биле спорадичне,а такође нису имали ни
подршку власти. За прве четири године ЦПЦ је радила без икаквог званичног
документа о њеном постојању.АНТОНИЈЕ АБРАМОВИЋ је ПРЕМИНУО 1996.у Подгорици.
За новог поглавара ЦПЦ 6.јануара 1997.изабран је МИРАШ ДЕДЕИЋ,који је узео
духовно име МИХАЈЛО.МИРАШ ДЕДЕИЋ је БИВШИ СВЕШТЕНИК ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ у
РИМУ.Због огрешења о црквене каноне надлежни епископ му је забранио да чинодејствује,а
после тога је и РАШЧИЊЕН.Хтео је да постане свештеник СПЦ па је 16.маја
1995.год.молио Митрополита Загребачко љубљанског Јована да му да парохију у
Риму.Молба му није била услишена.УДБА и КОМУНИСТИЧКИ РЕЖИМ је 80-тих година
покушавао да га убаци у редове Митрополије како би ИСЦЕНИРАО РАСКОЛ по
„МАКЕДОНСКОМ МОДЕЛУ“.У архиви Верске комисије под ознаком „СТРОГО ПОВЕРЉИВО“
пронађена је белешка од 19.септембра 1984.год са Митрополитом Данилом Дајковићем,а
водили су га Божидар Тадић шеф Верске комисије и Божидар Караџић секретар
комисије.Из белешке се види да су два Божидара инсистирали да Митрополит Данило
ЗАМОНАШИ Мираша како би овај био ВИКАРНИ ЕПИСКОП.Митрополит Данило је одолео
притисцима и ОДБИО да замонаши Мираша.МИРАШ ЈЕ ОЖЕЊЕН СА ИТАЛИЈАНКОМ РОЗАНОМ и
НЕ постоји документ о разводу.
Као револт на његов долазак др Данило Радојевић
је поднео оставку на месту председника Одбора за враћање аутокефалне црногорске
цркве.

ЦПЦ је званично регистрована 17. јануара 2000.У Министарству унутрашњих
послова Црне Горе РЕГИСТРОВАНА ЈЕ као НЕВЛАДИНА ОРГАНИЗАЦИЈА, што је правдано Законом о правном
положају верских заједница из 1977. Од 1997. ДПС са Милом Ђукановићем на челу је
почео да се удаљава од Србије, а Либерални савез се дистанцирао од ЦПЦ.
ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ I је ЕСКОМУНИЦИРАО МИРАША ДЕДЕИЋА из
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ и БАЦИО АНАТЕМУ (ПРОКЛЕТСТВО) на ЊЕГА.
Мираш Дедеић је"хиротонисан"за митролита у Софијској Цркви Свете Параскеве 15.
марта 1998.од стране патријарха Пимена и седам митрополита и епискова његовог
Синода који су ПРОГЛАШЕНИ РАСКОЛНИЦИМА од стране БУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ.

Поред РАСПОПА МИРАША,припадници ЦПЦ-а су и:
Милутин Цвијић,рођен у Теслићу,бивши монах манастира Острог,1990.год.се
оженио и тиме прекршио монашки завет,па је стављен под забрану
свештенодејства.Прикључио се ЦПЦ-у 1995.год.

Предраг Лалатовић,бивши ученик Богословије.Наводи се да је избачен због
крађе.Прикључио се ЦПЦ-у 1999.год.

Живорад Павловић-Жика,бивши свештеник из Смедерева,рашчињен због крађе
смедеревске црквене општине,како се наводи у одлукама црквених судова.
Приступио је ЦПЦ-у 1999.год.

Јелисеј Лалатовић,јерономах,бивши српски монах.Рашчињен због фалсификовања
црквених печата и крађе црвеке имовине,почињене прво у Црној Гори,потом у
манастиру Милешева у Србији.

Спор са Митрополијом црногорско-приморском око имовине
ЦПЦ на основу својих тврдњи да је правни наследник Црногорске митрополије тражи
да јој се преда имовина и објекти Митрополије Црногорско-приморске.
Основни суд у Бару је 2002. утврдио је да је Мираш Дедеић „разбио браву на
вратима, довезао грађевински материјал и поред цркве започео градњу
објекта.“(како стоји у решењу),поред манастира Бешка на истоименом острву и на
други начин сметао посед Митрополије.Суд га је решењем обавезао на накнаду
штете,али је решење касније поништено.
- И после свега реченог овде,шта рећи осим " ОПРОСТИ ИМ БОЖЕ,ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ " .






на слици - распоп Мираш Дедеић врши опело Филипу Каписоди на Цетињу, који је убио своју " вереницу " а потом себи одузео живот.Да ли је ово по црквеним канонима пресудите сами ?!

уторак, 6. јул 2010.

Драгутин Димитријевић Апис


Драгутин Димитријевић Апис био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 5. августа 1876. у Београду, а умро је 14. јуна 1917. у Солуну.

Рано је остао сироче. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра и њен супруг. Завршава Основну Школу у Нишу, а нижу школу гимназије у Београду(прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7.пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899.

У време владавине краља Александра Обреновића, због лошег стања у земљи, смислио је и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја.

У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског Дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболио те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао.

Године 1905.положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлину. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову.

1911.са својим друговима основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавјештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева.

У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за "превратничко дјеловање" с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. извршили атентант на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем.

„Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.” (Дејвид Мекензи)


На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Одликован:

Орденом "Петар Мркоњић"
Орденом српске круне I, II и III реда
Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда.
Орденом "Милош Обилић"
Орденом Белог орла I и II реда.

GORAN OSTOJIĆ


Goran Ostojić je rođen 1962. godine u Bačkom Dobrom Polju (opština Vrbas). U osnovnu školu pošao je sa pet godina, kada se sa porodicom preselio u Jagodinu, sa 17 godina je kao odličan đak završio gimnaziju. U osnovnoj školi privlačile su ga discipline koje su postepeno u njemu oblikovale budućeg vojnika: bio je radio amater, aero-modelar, završio je kurs prve pomoći, a sa 13 godina bio je i dobrovoljni davalac krvi. U četrnaestoj je izmolio očevu saglasnost, koja je bila obavezna, i postao najmlađi padobranac prethodne Jugoslavije u Aero Klubu "Naša Krila", ubrzo najmlađi pilot jedriličar, zatim je položio za motornu pilotažu. Voleo je sportove koji zahtevaju hrabrost i spremnost da se prihvati izazov, pa se uz košarku i fudbal najviše posvećivao karateu.
Sa sazrevanjem i završetkom gimnazije kao da je trasa životnog puta postajala sve određenija. Logička posledica ratničkih korena i zasipanog genetskog koda, porodične tradicije ali i zelja da se u padobranstvu usavrši bilo je opredeljenje za vojnički poziv, upis na Vojnu akademiju i izbor ne kod svih omiljenog smera-pešadije.
Kao odličan pitomac Vojne akademije, dobio je elitni raspored: Niš, 63. padobranska brigada. Vojnički put počeo je od komandira voda čete, do načelnika operativne službe i načelnika štaba brigade. Dve godine je komandovao ovom brigadom, bio je najmlađi komandant 63. padobranske brigade i najmlađi komandant brigade u Vojsci Jugoslavije.
Goran Ostojić nije ni znao da je predviđen za čin potpukovnika. To unapređenje trebalo je da mu se dodeli na dan brigade. (14.10.)U to vreme on je bio na terenu.Goran Ostojic, nacelnik staba 63. Padobranske Brigade,poginuo je na granici sa Albanijom 28. jula 1998. godine.
Posthumno unapredjen u potpukovnika. Nosilac ordena za hrabrost. Osnovna skola u Jagodini nosi njegovo ime, kao i memorijalni padobranski kup. Neka ti je vecna slava Gorane!

LEGENDARNA 63.PADOBRANSKA BRIGADA

(odlomak iz knjige Milovana Drecuna "Drugi kosovski boj" )
U leto 1998.godine, na borbenom zadatku u rejonu karaule Košare i Juničke planine sa jedinicom se nalazio i kapetan prve klase "Srna".Bio je to deo legendarne 63.padobranske brigade. Zadatk im je bio sprečavanje prelaska terorista iz Albanije preko Prokletija. Nastupajući kao organizovana i efikasna sila, pripadnici Vojske Jugoslavije su uspešno zaustavljali kolone terorista sa naoružanjem i neiscrpan regrutni kontigent terorista koji su prenosili naoružanje. Taj deo granice je izuzetno težak, nepristupačan i pruža teroristima, koji odlično poznaju ove staze, prednost u odnosu na graničare.
"Srna" se 21.jula spremao da pođe u zasedu. Nalazio se u svojoj bazi oko 700m od sela Đocaj, pored Junika, u kome je tada bila komanda šiptarskih terorističkih snaga. U tom području je bilo oko 10000 terorista. Trebalo je da postavi zasedu na mestu koje je određeno posredstvom obaveštajnih organa. Pada veče. Njih deset sakriveni su kod mesta Žar Koliba. Naredni zadatak je da izvide brdo Gunovac iza Đocaja, s koga se vide Jasić, Đocaj i Junik. Dan pre, "Srna" i sada pokojni major Ostojić, moj stari znanac čija će herojska dela ući u istoriju ratovanja 63.padobranske brigade, u ulozi izviđača su izašli na Gunovac odakle su osmatrali teroriste. "Srna" i Ostojić su sa vojnicima izašli na brdo danju. Idu vodoslivnicom potoka koji je presušio a koja je sakrivena velikim žbunovima i gustom šumom. Hodaju izuzetno oprezno, jer im lišće i grane ispod nogu pucaju što ih može odati teroristima,nogu pred nogu. Osmatraju, kreću se, treba im desetak minuta da pređu samo jedan metar. Svuda oko njih su teroristi. Borcima su lica premazana bojama i prekrivena maskirnim mrežama. U rukama imaju automatske puške R-4 /"kikaš"/. Čuju glasove terorista na oko 30 m ali ih još uvek ne vide. Ostojić naređuje vojnicima da sačekaju u vodoslivnici maskirani, a on sa oficirima "Zmijom" i "Srnom" izlazi na vrh brda kroz šumu. Nailaze na makadamski put koji treba da pređu, a ne znaju da li su teroristi sa druge strane puta. Iako su na vrhu ne vide selo. Ostojić naređuje da se popnu na drvo. "Srna" se polako, krajnje oprezno, penje da ne bi pukla koja suva grana i seda na granu. Stavlja pušku preko nogu, vidi trojicu terorista na 20-30 m od drveta na kome sedi. Teroristi sede u zaklonu, puše i pričaju. Na deset koraka desno od njih jedan terorista korača i osmatra. "Srna" silazi sa drveta. Ostojić želi da pređu na zadnji nagib brda, da osmotre Junik, Đocaj i Jasić. Prolaze koristeći prirodne prepreke - kamenje, stene, kamene ograde. Idu jedan iza drugog. Puze preko sitnih kamečića i trave. "Srna" obezbeđuje pravac iz sela a Ostojić i "Zmija" od terorista na vrhu brda. Puzeći pedesetak metara izuzetno sporo, jer su im teroristi stalno na 20-30 m, obilaze teroriste i vrh brda. Kod kamene ograde se zaustavljaju i osmatraju. Terorista koji je stražario na vrhu brda mogao je za 3-4 sekunde da siđe, popne se na kamenu ogradu i vidi ih.
Ostojić, "Srna" i "Zmija" su spremni, svakome je metak u cevi, bombe pripremljene. Alke od osigurača na bombama su nameštene, tako da bomba ože da se aktivira na najmanji potez. Ostojić i "Zmija" osluškuju teroriste, drže bombe u rukama, dok "Srna" crta vatrene tačke terorista u Juniku, njihovo kretanje, tranšeje i stražare. Uspešno osmatranje i ucrtavanje položaja terorista trajalo je oko sat vremena. Vraćaju se istim putem, puze pedesetak metara. Tada uočavaju deset terorista koji idu ka vrhu brda. Ostaju da leže na desetak koraka od terorista koji ih ne uočavaju. Teroristi galame, dižu puške uvis, nešto nišane. Među njima ima i starijih i mlađih. Kada su došli do brda, na vrhu su čuli glasove četiri terorista ali ih nisu videli. Očito je da su teroristi tamo imali podzemno sklonište. Borci nastavljaju dalje i dolaze do ostalih vojnika iz grupe sa kojom, vodoslivnicom dolaze do Žar Kolibe. Na osnovu urađene skice Ostojić je planirao sutrašnji napad na teroriste u Gunovcu.
Nakon te akcije "Srna" je dobio zadatak da organizuje zasedu kod Žar Kolibe. Te večeri, samo sat i po od povratka sa izviđanja, "Srna", oko 19.00 časova, počinje da se sprema za zasedu. Dok se pripremao radio uređajem ga poziva Ostojić. "Srna" se nalazi u vrtači u kojoj čuje Ostojića na prekide, ali ovaj njega ne čuje. Izlazi iz vrtače da bi čuo Ostojića. Baza u kojoj je "Srna" obezbeđena je stražarima, ima tri objekta - vrtaču i dva objekta koji su napravljeni na ivici šume od grana zimzelenog drveća i uklapaju se u ambijent. U jednom objektu su četiri, a u druga dva po tri vojnika. Bili su tihi i dobro maskirani, tako da čoban koji je tu čuvao stoku nije uspeo ni da ih vidi, ni da ih čuje, iako im je prišao na samo nekoliko koraka. "Srna" je izašao dva koraka iz vrtače i uspostavio vezu s Ostojićem koji mu kaže: "Srna, večeras radiš onaj posao na onom mestu". "Srna" odgovara:"Razumeo sam". Jedan vojnik je trebalo da ostane u bazi da uspostavlja vezu sa karaulom Košare. "Srna" ostavlja "Bucu" i kaže mu: "Odavde ćeš uspostavljati vezu". Razgovor traje dvadesetak sekundi. "Srna" kreće prema vrtači koja je na dva koraka. Baš kada je podigao nogu da zakorači u vrataču teroristi, koji su se prišunjali, napadaju ih, pucaju na "Bucu" i "Srnu" sa dvadeset koraka s leđa. Jedan metak prolazi "Srni" kroz podlakticu desne ruke i pogađa "Bucu" u levu nadlakticu. Metak kida "Srni" 7cm ruke i otkida mu toliko parče kosti koje pada pored njega. Od siline udarca metka "Srni" koji skače u vrtaču ispada puška. Kaže samom sebi da je dobro, što je pogođen u ruku. Na sebi ima majicu, džemper i pancir. Na džemperu vidi dve rupe - ulaznu i izlaznu. Zavrće rukav ispod koga izlazi deformisano tkivo. Rana je vruća pa ne oseća bol. "Buca" ga brzo previja sa dva prva zavoja, ali se krvarenje ne zaustavlja jer je pukla arterija. "Srna" preko rane obmotava košulju koja za 2-3 minuta postaje sva mokra od krvi. Počinju bolovi.
Teroristi dejstvuju čeono na naša tri objekta koja su u polukrugu prečnika 50 m. Borci odgovaraju na napad, otvaraju vatru i počinju prebacivanje iz jednog objekta do vrzine na ivici puta koja je između njih i terorista. Do vrzine je brisani prostor. Iz zaklona izlazi prvi vojnik dok ga dvojica obezbeđuju. Paljba je neprestana. Prvi vojnik se prebacuje u vrzinu a onda kreće drugi dok ga prethodnik i treći u zaklonu obezbeđuju. Dok pretrčavaju pucaju. Kada su sva trojica izašli u vrzinu na isti način se prebacuje i druga grupa iz koje jedan vojnik ostaje pored ranjenog "Srne". Vojnici pokušavaju da naprave obuhvat terorista koji dobro poznaju teren. Uvidevši da će biti okruženi teroristi beže. Vojnici ostaju na 100 m od vrzine napred, na nagibu, iznad mesta odakle su teroristi dejstvovali. Tada počinje borba za "Srnu".
Mrak polako pada a dogovor je da nema kretanja vozilima noću. "Srna" računa da će ostati u vrtači cele noći. Teši ga to što nema jake bolove i da neće umreti u mukama. Zna da zbog krvarenja neće dočekati zoru. Počinje, možda, njegova poslednja noć. Hvata ga opšta slabost. Da li je smrt već došla po njega ? Radio-uređajem vojnici obaveštavaju Ostojića da imaju ranjenog. Legendarni Ostojić koji je iznad svega cenio živote svojih vojnika i oficira, krši pravilo o nekretenju vozila noću i šalje pojačanje u bazu gde je ranjeni "Srna". Pojačanje stiže 45 minuta posle ranjavanja. Tehničar dodaje "Srni" udlagu da se ne bi pomerio lakat. Ubacuju ga u vozilo i kreću put karaule Košare. "Pinc" u kome je " Srna" ide veoma brzo po rupetinama i stenama koje vire. Minuti odlučuju hoće li "Srnu" otrgnuti od smrti. "Pinc" međutim nailazi na zasedu terorista koji su na 4-5 m iznad puta, na ivici šume pod jakim nagibom, otvorili vatru na vozilo. Iskusni ratnici, iz "pinca" u pokretu, odgovaraju žestoko puškomitraljezom i automatskim puškama. Na sreću izvlače se iz zasede nepovređeni. Stižu na karaulu, daju morfijum "Srni" protiv bolova i osam boca infuzije. Lekar smatra da "Srna" neće izdržati do jutra, jer ne može da zaustavi krvarenje. Ali "Srnu" ne daju njegovi ratni drugovi već nastavljaju bitku sa vremenom, bitku za život hrabrog ratnika.
Iako je rizik maksimalan, jer su teroristi po okolnim šumama, kreću za Đakovicu. Na čelu je BOV sa pripadnicima bataljona vojne policije, iza njega "pinc" sa ranjenim "Srnom", pa "pinc" sa ranjenim "Bucom". Na začelju je BOV. Bez borbe silaze na put Junik-Đakovica i idu prema Smonici, jakom uporištu terorista. Minobacačka mina pogađa BOV na začelju u točak. Posada izlazi iz vozila, zauzima zaklone i tu ostaje do zore, a ostatak kolone nastavlja. U Đakovici "Srnu" unose u bolnicu i stavljaju ga na operacioni sto. "Srna" se seća razgovora lekara: "Da sečemo ?" Drugi kaže: "Nemoj, mlad je, možda ćemo uspeti da sačuvamo". I uspeli su da podvežu arteriju i zaustave krvarenje. Posle prespavane noći, "Srna" se ujutru budi i pita da li mu je ruka tu. Zatim ga helikopterom prebacuju u Beograd na VMA. Bitka za život "Srne" je dobijena. Dobili su je on i njegovi saborci koji su rizikovali svoje živote da bi ga spasili. U ratu se život, mnogo više no u miru, ceni i spašava po svaku cenu. Kada mu je zarasla ruka, "Srna" je, početkom agresije 1999, počeo da radi. Mogao je i skokove da izvodi. Za vreme agresije bio je u službi traganja i spasavanja naših pilota i traganja za NATO pilotima. Kada smo se juna 2000.sreli kod komandanta 63.padobranske brigade, "Srna" je i dalje na ruci imao fiksatore, ali je i pored toga radio u elitnoj jedinici Vojske Jugoslavije. Oporavak će biti dug ali ne sumnjam da će se takav borac uspešno oporaviti na radost svoje porodice i kolega.
Te 1998, kao i naredne godine u vreme agresije na Košarama je bilo izuzetno teško. Nakon pogibije legendarnog junaka majora Ostojića, divnog čoveka, humaniste, vrhunskog starešine, iskusnog ratnika, 28.juna 1998, potpukovnik "Čarli", tada kapetan prve klase, sa grupom dobrovoljaca iz jedinice stigao je 1.avgusta u rejon Košara. Kod padobranaca postoji nepisano pravilo koje se čvrsto poštuje - kada je jedinica angažovana u borbenim dejstvima onda se bez poziva javljaju svi koji su u rezervnom sastavu. Između ostalog, 63.padobranska brigada je i zbog toga legendarna. I sam sam bio na odsluženju vojnog roka u padobranskoj brigadi 1984/85.godine. Sa "Čarlijem" je i "Zmija". Izviđaju teren.
Preuzimaju , 3.avgusta, kotu 502. na Rasa Košaresu, u predelu raskrsnice šumskih puteva. Primaju tu kotu od grupe izviđača. Tada prolazi druga grupa izviđača koja ide prema Gurd nulu na 1310 m. Izviđači s "pincgauerom" prolaze ispod 501, ali ih nešto dalje, na oštroj krivini, teroristi pogađaju raketom iz ručnog raketnog bacača. iako ne poznaje teren na koji je tek došao, "Čarli" priskače u pmoć napadnutim izviđačima. Kreće sa osam boraca koji su se dobrovoljno javili, a među njima su i dva vodnika koje su padobranci došli da zamene i koji poznaju teren. Prilaze napadnutim izviđačima i vide teroriste kako beže u Albaniju. Otvaraju vatru i ubijaju jednog. Izviđači imaju jednog poginulog i trojicu ranjenih. Teroristi su ih sačekali u zasedi. Bili su iza panjeva odakle su ispalili raketu, prosuli rafale iz automatskih pušaka i pobegli. Helikopter je ubrzo stigao i odvezao ranjene u bolnicu.