+ - ПАМТИ , СРБИНЕ , и УСПРАВИ СЕ ! - +

Главу горе, Србине! Није готово кад поједини светски моћници, газећи божанску и људску правду, кажу да је готово; није готово ни када похлепни шиптарски насилници, огрезли у злочине, кажу да је готово. Било би готово тек онда када би се ти, Србине, не дај Боже, одрекао себе, свог имена, свог корена, своје православне вере, своје отаџбине, своје историје, Косовског завета, колевке која те је зањихала и у којој си примио свој крст, када би се одрекао најлепшег и најдрагоценијег драгуља који се зове Косово и Метохија.

И, наравно, када би Господ Бог, коме се једино клањамо, рекао да је готово. Отуда у свим нашим храмовима, у свим нашим светињама, толики молебни Господу да би нас и данас, као у прошлим вековима, узео под своје моћно окриље и заштитио од зла. И да би нас надахнуо Истином и снагом како бисмо вечно трајали.

+ ПОНИЗИЛИ су НАС +

Понизили су те, Србине, увредили, осакатили, издали, крв твоју просули, и сада би на српској земљи, на костима твојих предака, на темељима и тапијама твојих храмова, да створе неку своју државу! И још се надају да ће у овој отимачини, какву историја света не памти, наћи помагаче и покровитеље. И нашли су их у појединим светским моћницима који изливају свој гнев и мржњу према малом српском народу с великим моралним вредностима.

Из загрљаја су ти, Србине, отели најлепши драгуљ, ударили су те тамо где највише боли, живо срце су хтели да ишчупају из груди, живом ватром су хтели да те ослепе и да те, тако осакаћеног, без моралних вредности, без јасног вида, са здробљеним националним кореном и затрованим изворима наше духовне и националне свести, приме у неку нову европску заједницу!

Питаш се, Србине: слепилу њиховом има ли владара? Глувилу њиховом има ли лека? Разуму њиховом помућеном има ли спаса? Лицемерју њиховом има ли краја? Или нас нису чули или нас нису разумели: КОСМЕТ је за Србе исто што и Јерусалим за Јевреје! Ту поруку треба понављати све док не уздрма њихову свест.

Не тражи утеху, Србине! Нема замене за Косово! Једно је Косово, једна је Србија, један Светосавски пут. Ко је с тог пута скренуо, зашао је у беспуће. Тај нема ни отаџбину, ни име, ни светиње, ни веру, ни етику, ни понос... Тај би и кости својих предака продао.

+ ПРЕТЊА ИЗОЛАЦИЈОМ +

Прете нам неком изолацијом. Прете нама, Србима, зато што смо против насиља, пљачке, отимања, зато што волимо слободу, зато што не мрзимо људе, али мрзимо зло у људима. Прете нама изолацијом. А нас, Србе, на крст распињали, на коље набијали, јатаганима главе одсецали, ножевима секли комаде тела тражећи да се одрекнемо своје православне вере, децу нашу у живи огањ бацали...

Боже, знају ли ишта о нама ови што нам прете изолацијом? Па, знају ли шта је све тутњало овом планетом? И овом Србијом? Ову земљу су газили везири и паше, цареви и краљеви, убице и тамничари, отимачи и пробисвети, јунаци и улизице, велики људи и ситне душе, туђинци и бранитељи отачаства, трећепозивци који су говорили да Бог чува Србију, а они ћуприју...

У минулим вековима биле буне и устанци, беснели ратови и одјекивали синџири, ницала вешала, кошена нова жртвена поља, нестајали народи и државе, ишчезавале империје, тонули у заборав насилници и освајачи, горели људи и градови, гашена вековна српска огњишта, умножавана губилишта и логори, реке ваљале људске главе, на стотине хиљада и на милионе људи гутале ужарене пећи. Правда, Божја и људска, стизала злочинце, неки се још крију, нека злодела нису кажњена, али њихови починиоци немају спокоја. Шта све није прошло, шта све није протутњало овом земљом Србијом, али Срби, упркос толиким патњама и искушењима, преживеше и остадоше на врхунцу моралних вредности.

Сада би да заборављају да је Мајка Јевросима била учитељица морала целој Европи! Заборављају шта су све о моралним вредностима српског народа рекли његови највећи пријатељи и његови највећи непријатељи.

Неће Србија пропасти. Јесте овај ударац суров, јесте болни крик стигао од Бога, али нам се вратио с благословом да повратимо што су нам отели. Бог је украсио ову Србију раскошном лепотом и великим даровима, па ни Он, Господ наш живи, неће дозволити да овом лепотом управља нека пузајућа шуша или групица очајника којој је мрско све што је српско.

Сети се, Србине, јесени 1915. године: Војска, Влада, регрути, младост, Врховна команда, Краљ – све се то повлачило из отаџбине пред најездом аустријских, мађарских, немачких и бугарских армија које су претиле окружењем и уништењем. У памћењу потомака остала је њихова порука: „Ко год не зна шта су муке тешке, нека пређе Албанију пешке”. Три године је Краљевина Србија била пуста земља – Срби су били у туђим земљама. Окупаторске команде објавиле да српска војска више не постоји, да је уништена, да постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спас. Тако је писао непријатељ. Јесте српска војска страдала, и јесте својим костима обележила тај марш смрти, али, после три године оно што је остало од српске војске било је довољно да потпуно уништи две царевине и једну краљевину и да баци на колена бугарске, немачке, аустријске и мађарске армије.

+ БОГ НАС НИЈЕ ЗАБОРАВИО +

Бог није заборавио Србију, а Срби не би требало да забораве оне који су деценијама увећавали њихову несрећу. Сећа ли се још неко песме: „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина”! Певали су је они са српским именом и презименом. Певали су Срби и Вели Деви, високом комунистичком функционеру у Приштини: „Србија нам сада пева – да нам живи Вели Дева...”

Сећаш ли се, Србине, говора који је комунистички генерал Енвер Хоџа одржао нашим војницима на Бањици у пролеће 1945. године? Говор о братству-јединству албанског и српског народа. У Тирану се вратио окићен Орденом народног хероја Југославије. У исто време, на истом месту, Јосип Броз је рекао да Србија нема чему да се нада, да за њу неће бити милости, док је Милован Ђилас био сасвим јасан и прецизан: „Србији није довољно пуштена крв...”

Србији је непрекидно пуштана крв. Јуче и данас. Све је последица давно искованог братства и јединства Срба и Шиптара, коју су као зеницу свога ока чували српски безбожници.

+ СРПСКИ БЕЗБОЖНИЦИ +

Српски безбожници су својим новим братственицима показали како се руше српске светиње: срушили су православни храм у Ђаковици 1943. године, и на темељима тог храма, на опште задовољство својих шиптарских братственика, подигли јавни клозет! Црква је касније обновљена, али су је Шиптари, поучени од српских безбож¬ника, поново срушили 1999. године.

Једну од највећих светиња, Високе Дечане, српски безбожници претворили су у политичку школу „Јосип Броз Тито” – шта су све чинили Брозови курсисти, тешко је описати. У то време, у Дечанима су била само три монаха – најстаријег, архимандрита Гаврила Ковачину, који се бунио због скрнављења светиње и невиђеног насиља, српски безбожници су везали и отпремили у робијашницу Сремске Митровице, где је у најтежим мукама и умро.

Безбожници су нашу свету Грачаницу претворили у крваву тамницу у којој је ломљена кичма оним Србима који за братственике нису могли да прихвате шиптарске злочинце који су прогонили и убијали српски народ на Косову и Метохији.

Колико си се пута згрануо, Србине, кад си видео који појединци и часописи на Косову и Метохији носе Вукову награду! То не спада само у срамоту, то спада у велике грехове. Сећаш ли се, Србине, песме „Симонида” Милана Ракића? Песникове речи овако гласе: „Ископаше ти очи, лепа слико / вечери једне на каменој плочи / знајући да га тад не види нико / Арбанас је ножем избо очи...” У новом прештампавању ове песме дежурни чувари шиптарско-српског братства и јединства избацили су реч „Арбанас” и уместо ње убацили реч – „незнанац”!

Кад је запаљен конак Пећке патријаршије, и кад се сазнало да је паликућа сестрић Синана Хасанија, високог партијског функционера, један српски генерал је упозоравао да се о томе не таласа, јер то, говорио је, може да поремети братство и јединство Шиптара и Срба! То исто понављао је и када су шиптарски злочинци осакатили Ђорђа Мартиновића – сећа ли се још неко, осим редитеља Бајића, овог мученика?

Усред Београда, од својих ђака у седмом разреду, наставница тражи да наброје имена родољуба у Косовском боју. И ђаци набрајају по сећању: Милош Обилић, Цар Лазар, Топлица Милан, Косанчић Иван, девет Југовића... На то наставница каже да греше, јер су родољуби само слуга Голубан и слуга Милутин, а остали су пошли у бој да би одбранили своје куће, имања, богатство...

Како да избегнем народну пословицу о злом рађењу и готовом суђењу? Да цитирам Његоша: „Не бојим се вражијега кота / нека га је ка на грани листа / но се бојим од зла домаћега...” А домаће зло, које се не може и не сме сакрити, утирало је путеве ка овим суровим догађајима које нас у таласима деценијама запљускују.

Сећаш ли се, Србине, 1978. године, када је прећутана стогодишњица независности Србије, а те исте године готово све новине у Београду обележиле су стогодишњицу Призренске лиге! А Призренска лига има непромењен циљ: протеривање последњег Србина с Косова и Метохије и стварање велике Албаније.
Шта тек да се каже о оним Србима који славе Шоту Галицу, која се двадесетих година прошлог века одметнула од власти и са својим мужем, Аземом Бејтом, чинила невиђена зла над српском децом. Последњи њен злочин био је спаљивање шест живих српских дечака, и док су њихова тела горела у пламену, она је играла и певала, па је та песма и игра названа њеним именом. Њеног мужа и њу једва су ликвидирали српски жандарми. А једна невеста у Краљеву тражила је недавно од певача Јоровића да њено свадбено весеље увелича – шотом. Певач је одбио и рекао да он не слави српске крвнике, што је младу увредило.

+ С Л О Г А +

Неки кажу да нам је сада најпотребнија слога. Слога, свакако, али слога срчаних, усправних, храбрих, достојанствених, непоткупљивих људи, који се живим Богом заклињу да ће се до последњег даха борити за повратак части и достојанства и целовиту отаџбину. У Србији има таквих људи.

Има у земљи Србији и трговаца националним добрима, лажних верника и парада Срба, лажних патриота без психолошке кичме – отуда се лако савијају до црне земље свакој земаљској сили, не знајући да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Извесно је: спокоја неће бити. Неће га бити ни за Србе ни за Шиптаре. Шиптари знају да су отимачи, Срби знају да им је отето. Зато Срби певају химну Богу Правде. И уздају се у генерације које пристижу – увећаће се нада ако се у свим православним храмовима и у свим школама и касарнама уведе, бар једном недељно, школски час посвећен Косову и Метохији.











- Антоније Ђурић -

+ Свети владика жички и охридски Николај Велимировић + + - НЕ КРАДИ ДРЖАВУ - +

+ - Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу - како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих.

Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју - шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима из близа или издалека.

Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара:

Погинуо је за ову државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле.

Ово није разговор једне мајке са својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом.

Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш од Великог рата до данас? Како да се дрзнеш пружити руку у хазну државну, да украдеш, да заграбиш? У тој хазни је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу - ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице.

Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога, страшног ревнитеља правде.

Но доћи ће час кад ћеш сазнати и поверовати, али тај час може бити тринаести.




+ - Гробља и олтари, то је твоја земља, Србине, то држава твоја. Било да орач оре по долини или по планини, изорава људске кости. То су већином кости твораца и браниоца државе. И још тако често завре плуг за зидине погребених цркава. То су задужбине и светилишта отаца твојих. Цела ти је земља покривена гробљима и олтарима, више него ма која друга на овом европском континенту. Шта представљају та гробља? Жртву људску за Божију правду. Шта представљају ти олтари? Жртву Сина Божјег за спасење људи. Жртвеник је, дакле, земља твоја у дужину и у ширину и у дубину. Хоћеш ли красти са тог жртвеника? Крађа на гробљу назива се мародерство; крађа у храму - светотатство. Хоћеш ли овим титулама на себи заменити титуле твојих предака, који су се звали свеци, јунаци, родољуби, мученици? Хоћеш ли крађом са гробља и олтара понизити и окаљати оно морално племство које је најсјајније наслеђе твоје и твога народа? Твоја земља није нека безљудна прашума, у којој су само кости зверова. Твоја је земља прастаро насеље људско, прастаро бојиште за царство небеско, "за крст часни и слободу златну", прастаро гробље људско и светилиште Божје. Величина греха цени се и по месту где се грех учини. Исти грех кад се учини у прашуми и у храму, различито се цени и различито осуђује. Крађа на гробљу и у храму много теже се кажњава него крађа у прашуми.

Да ли си мислио о овоме? Да ли осетио ово? Да ли си мислио о томе, зашто Бог спушта и попушта толике ударе на тебе? Да ли си се кад запитао: зашто су удари судбе тежи у овој земљи него у многим другим земљама?

Зато што је ова земља покривена мученичким гробљима и светим храмовима више него друге земље, и што се тежина греха цени по месту где је грех учињен. То је закон вечне Етике, чију жаоку ти осећаш тако често и тако болно на светој земљи својој.

Не кради. Не кради земљу своју и државу своју, ако желиш да вечна Етика увуче натраг жаоке своје и почне лити мед на усне твоје и на усне деце твоје.




+ - Сваки који краде истријебиће се, рекао је Свевишњи преко пророка свога (Зах. 5, 3). Тако и онај ко се криво куне. Јер је, каже, и једно и друго проклетство.

Не кради уопште; но нарочито не кради државу своју: ни државни новац, ни државну земљу, ни државну шуму, ни државни материјал, нити ма какву државну имовину. Јер ако крадеш, навлачиш проклетство на себе, на дом свој, и на саму државу. Где је крађа, ту нема благослова, ту је проклетство. То нам сведочи Свето Писмо, у коме је на првим странама записана заповест Божја: Не укради, Свето Писмо као основна истина наше вере и закона Божјега не објављује само голе заповести него наводи и примере и догађаје из живота који сведоче какве последице неминовно наступају када људи газе заповести Господње. Да наведемо овде један страшан пример:

Када Исус Навин преведе народ Израиљски преко Јордана и уведе га у земљу обећану, он поче да заузима ту земљу, село по село, град по град. Тако заузе долину Јорданску, па онда и град Јерихон. Приликом заузимања Јерихона, Навин издаде заповест, да све ствари и посуђе што се заплени у Јерихону од сребра и злата, бронзе и гвожђа, све то да се сабере на гомилу и као опште добро да уђе у ризницу Господњу, а да се нико не дрзне ма шта узети за себе, да не би навукао на себе проклетство. Тако је сав народ поступио осим једног јединог човека крадљивца. Тај човек се звао Ахан син Хермијин. Он украде од оних заплењених ствари нешто сребра и злата и закопа у свој шатор. И разгневи се Бог због те крађе на цео народ Израиљев. И цео народ би ударен због греха једног лопова. Јер одмах затим посла Навин 3000 војника на малени град Гај, у коме беше слаба непријатељска одбрана. Али се догоди да Гајини одбише Израиљце, и побише свих 3000 Израиљаца. И ожалости се тешко сав народ Израиљски, а вођ народни паде лицем у прашину пред Господом вапијући и тражећи објашњења ове пропасти. И дође му одговор, да је то због крађе оних ствари. Зато, нећу дише бити с вама, рече Господ, ако не истријебите између се 5 е проклетиње. Чувши ово пође Исус Навин да тражи кривца, и нађе га у лицу Ахана сина Хармијина. Због тога би засут камењем од целог народа и тај Ахан и сав пород његов и сва имовина његова (Из. Навина 6, 7)

Не кради, дакле, ништа што је државно, и не навлачи зло на себе, на децу своју и на народ свој. Јер ко крађом тај отровом храни децу своју, храни их стрихнином.





+ - Увреда је кажњива. Ко увреди једнога човека кажњава се за увреду једнога; ко увреди многе људе, кажњава се за увреду многих. Ко увреди државу, кажњава се за увреду милиона људи.

Тако и ко нанесе штету појединцу, или многима, или целој држави. Ко учини штету држави, учинио је штету милионима грађана те државе. Отуда је крађа од државе далеко већи преступ него крађа од појединих људи.

И још: ко украде од појединца, украде од имућнога, од онога који има. Ко пак украде од државе, тај украде од свију који плаћају порез држави, то јест не само од имућних него и од сиромаха, јер порез држави плаћају и сиромаси, слуге и слушкиње, аргати и надничари, праље и послужитељи, печалбари по туђим земљама и бедни трудбеници по рудокопима испод земље, и сељак који оре са кравама, и самохрани старци и старице, и чистачи улица. За порез продаје се сиромаху кућа, и овца, и бакрач, и све покућанство. Човек који нема ништа, мора да позајми и да плати порез. Државно благо заливено је потоцима зноја и суза сиротињских. Пут којим то благо тече у државну благајну испуњен је вапајем и ридањем. Заиста, тешко је замислити веће непоштење н е г о пружити руку и украсти од тога општег, државног блага. И тешко је замислити веће глупости од те.

Ја кажем, да је крађа од државе велика глупост; не само велико непоштење него и велика глупост. Велико непоштење, јер ко краде од државе, краде и од онога који нема, тј. коме је продата и последња имовина за порез или ко је узајмио да би се држави одужио. Но и велика глупост; ево како и зашто:

Ко украде од државе тај улази у непријатељство са државом. Он и држава постају као зараћене стране. Он почне мрзети државу и држава њега. Нико толико не говори против државе колико онај ко краде државу. То је заиста за дивљење и за причу. Но то је факат и искуство. Поштен занатлија, коме је бакрач продат за порез државни, не говори толико против државе колико то чини лопов који краде државно благо, или ма какву државну имовину. Јер свак ко краде, омрзне онога од кога краде. Ко краде од државе, омрзне државу, и убрзо он осети, да и држава њега мрзи, тј. да га мрзе сви грађани државе. Он онда све више краде од државе, све више мрзи државу и све гласније виче на државу. Нико заиста толико не виче на државу колико лопов који поткрада државу. Он не зна зашто виче, али га нешто гони да виче на државу. У ствари он се виком на државу брани од државе, од државне мржње, од мржње милиона грађана према њему као лопову државном. Он је усред те мржње као утопљеник усред мора. Иако у држави нико не зна да је он лопов осим њега и Бога, ипак сви грађани државе гледају на њ попреко и осећају мржњу према њему, не знајући ни сами зашто. И он ставља на супрот те мржње своју мржњу. Он виче на државу зато што је крив држави. Том виком он себе објављује као лопова државног. Но то је тајна за чуваре закона и реда у држави. То је рат невидљиви, психолошки, унутарњи. То свак не разуме; но то је јасно за богослова. Држава све више постаје пакао за онога ко краде државу. Зар дакле није глупост красти државу? И мачка се чува од крађе у" кући кад види домаћина присутна, осим ако је слепа. За човека слепило, то је глупост. Само ко је глуп, тај краде у присуству свевидећег Бога, не мислећи о ударцима које не може избећи.

Потонулу лађу извадили људи из дубине морске. При томе послу сви су се намучили, неки осакатили, а неки чак животом платили. Но кад је лађа спасена, сви су се радовали и почели лађу оправљати и уређивати. Но нашли се зли људи, који су почели красти са лађе даске и ексере, точкове и ужета, челичне шипке и синџире; неки су украли степенице, неки чак пробушили бок од лађе да би узели штогод из доњих магацина; други опет покрали електричне лампе и жице. Зар неће таква лађа опет потонула? Поштени путници на лађи мало слуте да су у опасности. Но кад вода груне у лађу и светлост се погаси на лађи, затрубиће капетан и позвати све путнике да помогну спасавати лађу, али - може бити доцкан. И кад буде доцкан, лађа ће поново потонути у дубину морску.

Примени ову слику на историју твоје државе, и страх ће ти укочити руке да не крадеш. Није ли твоја државна лађа била 500 година под водом? Сад је лађа извучена из дубине, а ја ти рекох раније по какву и колику цену. Да не говорим о поднетом труду и зноју и мукама неколиких поколења око спасавања лађе -: војске и војске нашле су смрт у дубини док се државна лађа спасла и поново изашла на светлост Сунца. А број осакаћених, ослепљених, унакажених, пребијених, па број удовица, па сирочади, - ко може све те бројеве сабрати за последњих сто и тридесет година! И како да не буде проклет од Бога и од народа ко ради да државна лађа поново падне у пропаст?

Престани дакле красти, да не паднеш под клетву твораца државе и да не навучеш клетву на наследнике државе, на децу своју. Престани красти, престани красти, престани красти, и врати држави оно што си украо од државе. Чуј заповест Божјег апостола: Ко је крао нека више не краде него нека се још труди и чини добро рукама својим (Ефес. 4, 28).





+ - Буди држави од користи. Не само не кради државу, него буди јој од користи. Подај, подај, помози јој. Ако си до сад поткрадао своју државу, врати двоструко ако нећеш четвороструко као што је учинио непоштени Закхеј кад је осетио страшно присуство Бога и обратио се поштењу. Врати бар двоструко; врати одмах; врати да нико не зна. Знаће Онај који све зна, а народ ће осетити, и сви грађани промениће непријатељски став према теби. И деца твоја биће здрава и напредна.

Ако примаш какву плачу од државе, сматрај да више примаш него што заслужујеш и буди благодаран држави.

Ако позајмљујеш или продајеш нешто држави, не прецењуј и не уцењуј. Него тражи мању добит од државе него што би тражио од појединца.

Ако лиферујеш држави, лиферуј по погодби тачно и часно, и подај нешто више и боље -, а никад мање и горе - него што је погодба.

Ако купујеш за државу материјал у иностранству, не примај лични проценат који ти нуде страни фабриканти и трговци. Јер оно што тобож теби на дар дају, стављају на рачун твоје државе по неким видом. И тако тебе чине лоповом твоје државе. Буди задовољан са путним трошковима и дневницама које ти држава даје, па чак и од овога нешто уштеди и врати држави.

Учини за државу увек више него што те држава плаћа. Само тим вишком мери се родољубље. И само се помоћу тих вишкова може држава одржати и унапредити.

Не износи свој новац из своје државе у туђу државу. Тиме чиниш част туђој држави, а понижење и штету својој. И ово је крађа и проклетство. Она је држава најсигурнија-без обзира на њену величину-где влада највеће поштење. Ти чиниш своју државу несигурном својим непоштењем. Знај, да ако пропадне твоја држава, и ти ћеш пропасти у њој пре него што прескочиш границу и загрлиш свој новац у туђој земљи. Твој живот пропашће у твојој држави, а твој новац у туђој. То је обична освета Вечне Правде, која гледа и види. Безумник чува, а не зна за кога чува, каже непогрешна Књига.

Не прецењуј што дајеш држави; не потцењуј што примаш од државе.

Не наплати две плате за једну услугу држави: крађа је и проклетство.

Не одсеци кришом једно дрво из државне шуме: крађа је и проклетство.

Не заузми и не преори државну земљу: крађа је и проклетство.

Не узми ниједну ствар из државног слагалишта и ниједну пару из државне благајне: крађа је и проклетство.

Ако те држава не ухвати у крађи, ухватиће Онај који је за себе рекао: Ја сам цар над царевима и господар над господарима; моја је земља и ја је дајем коме хоћу. Због множине поштених Бог даје државу једном народу, а због множине непоштених одузима. Ако ти крадеш своју државу, па држава пропадне, нико неће бити крив него ти.

Ко украде један динар од приватног човека, одговара за једну крађу јер је покрао једног човека. Ко украде један динар од државе, рецимо од Југославије, тај је покрао 15 милиона душа те државе. Тај је одговоран за 15 милиона крађа.

Ако су људски судови немоћни да то схвате и казне, казниће Онај који све види, све зна, који државе даје и одузима, који суди по вечној правди, и који кад осуди на вечну робију, онда је робија уистини вечита.

Нека чују дакле и упамте ову реч они који се лакоме на државно добро:

Ко год изврши једну крађу државне имовине, аутоматски је одговоран у Југославији за 15 милиона крађа.





+ - Поштени стварају и држе државу - +

Или како су сељаци шумадијски поштовали и помагали своју државу.

Познато је како је кнез Милош у младости својој служио код неког домаћина газда Аксентија у селу Добрињу. Доцније је Милош постао усташ и војвода и кнез. Као кнез и господар малене сељачке државе сети се Милош свога негдашњег газде Аксентија, па га позове к себи у госте. Када Аксентије дође, кнез Милош га срдачно дочека и задржа дуже времена као свога госта. Па кад су се наразговарали о свему што је било и прошло, поведе домаћин свога госта да му покаже благајну државну. У благајни је лежао разнолик новац, гомиле и вреће сребра и злата и бакра. Задиви се Аксентије видећи толико благо како никад нигде није видео. А кнезу беше мило што се Аксентије тако задиви сабраној и уштеђеној имовини народној. Па хтеде се кнезу да мало искуша овога простог и неписменог сељака (какав је и он био), па му рече:

- Газда Аксо, чиниш волико, много си ти мени добра учинио кад сам служио код тебе. Не знам како да ти се одужим. Него ево узми од овога блага колико та драго.

Аксентије се мало замисли, погледа у оне гомиле државнога блага, очи му заводнише од суза, па ће рећи кнезу:

- Господару, ово је заједничко благо целог народа. Па кад би свак одавде узео колико би хтео, брзо би тога блага нестало. Одавде се не узима него се овде додаје.

И рекавши ово, узе кесу иза појаса, раздреши гајтан, па извади два сребрна цванцика и баци на ону гомилу.









- преузето из " Мисионара " -














- на фотографији - Свети владика Николај Велимировић у Америци .

Demokratija za početnike

Demokratija je kad se ja popnem na vrh zgrade i pišam po vama, a možete i vi po meni.



Demokratija je kada se dva vuka i jedna ovca dogovaraju šta će imati za večeru.



Demokratija je društveno uređenje u kome je broj lobanja važniji od broja mozgova.



Demokratija je kada nekompetentna većina bira korumpiranu manjinu.



Demokratija je kad ima pravo na mišljenje i onaj koji nije sposoban za isto.



Demokratija je kada dve budale preglasaju jednog pametnog. Pametniji popušta da bi budale i ludaci vladali svetom.



Politički sistem u kome se pametni osećaju kao budale (jer ne mogu biti izabrani na demokratskim izborima), a budale kao pametni (jer su izabrani na demokratskim izborima). Omogućava vladavinu budalama po principu većine glasova (budala je uvek više).



Demokratski princip ugnjetava prava onih koji su pametniji, talentovaniji, marljiviji, i dovodi ih zavisan položaj od tupave volje glupih, nenadarenih i lenjih, zato što su takvi, u društvu, uvek u većini.



Demokratija je uverenje čopora majmuna da se oni za nešto pitaju.



Demokratija je moderno robovlasničko društvo.



Demokratija je ono kad te neko pošalje u tri lepe a ti odeš gde hoćeš!



Demokratija je globalna javna kuća u kojoj je sida uzela maha.



Usavršen totalitarni sistem u kome navodno sve možeš a u stvari ne možeš ništa. Dizajniran da običnom čoveku pruži lažnu nadu da će uspeti u životu.



Demokratija je kad svi imaju pravo na svoje mišljenje, ali ako ne misliš kao MI ("demokrate") onda si antidemokrata, retrogradna ili poražena snaga, koju bi trebalo zabraniti.

Homo oeconomicus

"Srbija mora da odustane od epske borbe za status Kosova i ideje da na tome insistira vekovima. U fokus treba staviti život Srba na Kosovu...

Sbija mora da se oslobodi BALASTA, formulisanog preambulom Ustava, koja Kosovo definiše kao mitsku temu."





Он се код нас појављује као резултат психолошког процеса који је изазвао осушење душа, довео до истрошености основа које су водиле народ до 1918. и као радикални прималац спољних орјентација, некада европско-руских, а сада руско-европских.



У том типу човека је више или мање умро хришћански Бог, његова религија и његова етика. Тај човек сматра да може да живи и без икаквог сећања на Карађорђа, Вука, на мртве у Балканском и Светском рату. Чист БАЛАСТ за њега је свако помињање Св. Саве, Дечана, Штросмајера, Доситеја, Његоша. Он не види потребу југословенске државне заједнице београдског човека, самосталне културе те заједнице.

Домовина постаје непотребна, претешка обавеза; однос према човеку је сведен на међусобно уговорено стање о узајамно измиреним услугама; слобода тога човека ограничена је само притиском других. Срећа и благостање његовог друштва засновано је на објективним условима које даје рационална и диктатурна организација најјаче материјалне силе у друштву; циљеви човекова живота сведени на техничку службу у тој организацији; душевност ограничена на биолошку функцију; динамичност убеђења потребна једино за рушење старог.

Прошлост је прошла и зато не постоји; садашњост је запрека за организовану будућност; будућност је све што служи организацији најјаче силе у друштву. Све друго је запрека. Бог непотребан, човек може све. Човек према томе може створити, без ичије помоћи срећу и благостање и своје и осталих људи ако се пре свега ослободи своје прошлости.



На тој грубо наговештеној, не идејној него психолошкој, раскрсници престаје београдски човек и настаје човек нове необеоградске животне орјентације: човек ампутиран од домовине и њених етичких веза, човек који је сам са својим егоизмом на свету и који се у првом страху од самог себе, од своје сопствене хладноће и спремности на све, хвата прве економске механичке идеје која му даје довољно ралога за његов нови слободни став.



Владимир Велмар-Јанковић, "Поглед с Калемегдана" (1938)

Njegovo veličanstvo- gradjanin

Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti čovečijih postupaka, recimo, sveca i razvranika, pa će nam poredjenje uskoro biti razumljivo.



Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži.



Gradjanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini izmedju ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati zanosu ni askezi, nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen- naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetlosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi Bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini izmedju krajnosti u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima.



Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog Ja, a gradjanin ništa više ne ceni nego svoje Ja (koje je, doduše, razvijeno samo rudimentalno), i prema kome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom- stiče mirnu savest, umesto naslade- prijatnost, umesto slobode- udobnost, a umesto smrtne vatre- ugodnu temperaturu.



Zbog toga je gradjanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti glasanje.



"Stepski vuk", Hese

Milos Crnjanski-Lament nad Beogradom

Jan Majen i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: " Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi šapuće: "Cadavere!"
Treći: " Les, les,les."
Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po meni došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: " Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"
A viču i francusko "tout passe".
I naše " prošlo".
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagren pasti na me kao kiša.
LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću " nao, nao, nao"
i naše " ne, ne".
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura što je tako silne bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
Pa krešti njino " ombre, ombre". -
i naš "grob" i "mrak".
Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, ti i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Сава Јањић борац за независно Косово

Ради се наиме о разговору који се десио марта 2006. године у манастиру Високи Дечани, између оца Саве Јањића и Бљерима Шаље, тадашњег шефа преговарачког тима косовских Шиптара када се у Бечу разговарало под посредништвом Ахтисарија о статусу Косова. Дакле, у времену када наша држава и Црква у Бечу покушавају да се изборе не само са шиптарским сепаратизмом, него и са Ахтисаријем који их отворено подржава, Јањић се тајно у Дечанима састаје са самим шефом шиптарског преговарачког тима (заступајући чије интересе?). Разговору присуствује и председник шиптарске општине Дечани, кога Јањић хвали. Читав разговор је у срдачном и пријатељском тону, препуно похвала новоизабраном ”премијеру” Агиму Чекуу. Сава се хвали како епископи у Београду ситуацију на Косову не разумеју, али су зато он и Теодосије ту да им све по лепо ”објасне” и ”појасне”.

Но и без велике анализе, верујем да ћеслушаоцима бити све и више него јасно шта се крије, не од јуче, него већ годинама, иза хајке против владике Артемија. А како пише у Откровењу Јовановом: ”Неправедник нека и даље чини неправду, нечисти нека се и даље каља, а праведник нека и даље чини праведност, и свети нека се и даље освећује. Види, долазим убрзо, и плата моја иде са мном, да узвратим сваком онако какво је његово дело.”

Драган
Tранскрипт разговора: Бљерим Шаља Протос. Сава Јањић

о. Сава: Извол’те, овде ћемо.

Бљерим: Хвала.

о. Сава: Јел Вам топло ? Имамо парно грејање.

Бљерим: Ха, баш добро, баш добро.

о. Сава: Можете ту на неку фотељу, немамо ми … онако … закачке.

Бљерим: Нема проблема.

о. Сава: Председниче, како

Х: Добро, добро. Како сте Ви ?

о. Сава: Па ево … тако … Владика Теодосије у Београду, нешто треба да иде за Америку сад …

Бљерим: Аха

о. Сава: Тако… Шта има ново код Вас, како је ?

Бљерим: Па Богами радимо, значи, знате већ, сад’је већ, почели смо те разговоре, били смо први пут у Бечу, сад’се надамо да смо следеће недеље опет у … (о. Сава: ‘оће бити то 17.?) Да, биће 17. сигурно, и прво као прво, мени је врло драго да се налазимо овде заједно са Вама, знате, да Ви имате велико поштовање не само од мене, од градоначелника, него од свих људи добре воље на Косову (о. Сава: хвала) и од западних дипломата, и да и ми … моја жеља је била да се први пут видимо и да се све чешће виђамо, ја сам један од тих људи који су у … у … у том процесу један од кључних стручњака, нисам политичар, тако да ћу увек бити искрен са Вама као што ћете Ви сигурно бити сви са нама.

о. Сава: Хвала Богу, да, да, можемо да причамо отворено ( Бљерим: Апсолутно, мислим) и боље без новинара , без јавности, јер то је овај …

Бљерим, узвикује: не, не, не ! Није била моја идеја, ипак, за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре, шта ја знам, за мене, (о. Сава: рано је сад за то још и то је …) није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не … да … пошто нисам политичар, нисам, значи немам никакав интерес да пропагирам моја…, за мене је да завршимо посао, а ови остали, наравно, који имају…

о. Сава: Мада је било добро, када је Ветон био задњи пут, он је дао врло лепе изјаве и тако, међутим одмах то изазива, шта сад ми овде нешто овде у Дечанима …

Бљерим: Сигурно, сигурно, ми знамо врло добро, значи, ипак имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију, (о. Сава: Јесте, ми смо ту баш … ) треба бити врло искрен, знамо да, и за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата, о било чему о било каквом проблему, биће моје задовољство да радим са Вама, значи сада имамо тај део око … око, заштите цркве и црквених добара, и тих културних добара, и желим да кажем да порука коју добијамо и порука коју шаљемо на западу је да знамо да је опстанак Српске Православне Цркве, заправо јачање Српске Православне Цркве на Косову, кључна ствар за опстанак српске националне заједнице на Косову, ми смо то им рекли, пошто нажалост, због многих разлога, нећу да уђем у те разлоге, српска заједница нема други ослонац сем Српске Православне Цркве за сада … на Косову

о. Сава: Па нема практично, ми смо једина да кажем легална (Бљерим: Институција.), званична институција, (Бљерим: Ове остале …. ) ове паралелне и то, то је друго …

Бљерим: Ове остале нису ни јаке ни стабилне ни дугорочне. Ми знамо да ви имате кључну улогу. Нама је господин Визнер врло јасно рекао, да је стуб српске националне заједнице – Српска Православна Црква, ако Српска Православна Црква опстане на Косову опстаће и српска заједница. Ми то знамо. Ја сам одма’ реко, значи, да ћемо ми бити спремни врло брзо, чак и ако буде воље, жеље обостране, да позовемо и патријарха Павла у званичну посету било где, заправо, да ми дођемо, ил’ у Дечане, ил’ у Грачаници, било где, где Њему, Њему, Њеној Светости то одговара, значи не да он дође у Приштину, скупштину, Владу, него ми да дођемо било где, да, ако, ако наравно његово здравље то допусти, то, значи то је прва ствар, друга ствар је да, ипак, Ви требате нашу велику помоћ али и ми требамо Вашу малу помоћ, Ваша помоћ је много мања, знамо због многих ствари, али ми ћемо покушати све што је у нашој могућности, имамо сада могућности, мислим ствара се нова атмосфера, бићу врло искрен, ова нова влада ће бити много јача, (о. Сава: Па ја мислим да ће у сваком случају имати више ауторитета, и снаге…) више ауторитета, и нови председник, ипак, Ругова је наравно био велика личност, апсолутно, он је био спреман и за храбре кораке али ипак као карактер, знате, он није излазио нигде, заправо, (о.Сава: Он је био, мало је аутистичан) мало аутистичан, заправо, сада имамо ситуацију, да господин Сејдиу ће сигурно бити спреман врло брзо, да дође у Дечанима, Грачаници, да се створи тај утисак, ми смо спремни да разговарамо врло искрено, ми желимо стварно, да … да Ви јачате, да јача српска национална заједница, када смо били у Бечу, Слободна Самарџић, са ким се на сву срећу знам одавно, били смо у Америци ‘97 године, изнео је три главна циља, званичног Београда и српске националне заједнице на Косову, то је опстанак Срба, јачање безбедности и повратак избеглица, ја сам им рекао, Слободане, ми се слажемо са ова сва три циља, ми одма’ мож’ да потпишемо то.

о.Сава: А где је заштита културне баштине ?

Бљерим: Добро, то је значи, апсолутно, значи, између осталог …

о. Сава: Они … они … они мало то запостављају. (Бљерим: Запоствљају, да … ) Ја се баш не слажем, чак ни у оној њиховој фамозној резолуцији коју су … , ја сам лично баш звао, био сам, овај, питао и молио да се помене црква и тако даље (Бљерим: Апсолутно, апсолутно), међутим, не знам шта је, ми имамо неких неразумевања на том плану, с њихове стране, али то је …

Бљерим: Али у принципу, кажем, нема циља са којим се ми не слажемо, значи, али, ја сам одмах рекао, добро, децентрализација је врло добро, могуће кључан део тога, Цркве и културних добара, али то се може постићи и присуством српских политичара у централној власти, имаће свој глас, то значи имаће могућности …

о. Сава: Па сигурно, то је то питање учешћа у институцијама које је важно, ево баш недавно сам био са Оливером, ми лично овде сматрамо да је важно да Срби учествују у институцијама, због тога на неки начин, је важно да се тај наш глас чује (Бљерим: Чује … ) али исто тако да и конкретно траже могућности да на неки начин, тај глас се не само да се чује него да се и нешто конкретно и да донесе. Ево, мало да се послужимо, тако, мало ракијица наша, домаћа, … изволите (Бљерим: Хвала Вам пуно) … тако, ми се нисмо видели, чини ми се негде од деведесет и … (Бљерим: Могуће ‘99, 2000., смо се виђали у оном фамозном Прелазном већу)… чини ми се да ли једсном сте долазили у Грачаницу, чини ми се да је било …

Бљерим: Да, да, био сам у Грачаници једном али, па ја се, од тада сам се више концентрисао новинарством, значи, имали смо врло добру сарадњу са Вама, треба да Вам се захвалим, увек кад су моји н овинари звали, Ви сте давали изјаве, сигурно знате да су оне увек пренешене објективно, и знате да је …

о. Сава: Ко сада води …

Бљерим: Хамзај води, Хамзај из Глођана, из Дечана, он је увек водио заправо, ја сам био некакав менаџер, покушавао сам нешто да … иако је … Бога ми није неко добро време за новинарство, ишак, мало се чита,

о. Сава: Али има огромну улогу, страшну, мислим, и уопште новине имају страшни велики утицај на људе,

Бљерим: Па сигурно, ми ћемо правити позитивну кампању, сигурно, значи,

о. Сава: То је много важно …

Бљерим: … важно, и за нас и за Вас, ипак има пуно, шта ја знам, ствари које нису тачне које нису објективне, тако да ћемо ми, ја ћу увек бити искрен са Вама, да Вам кажем, нисам ушо у овај процес због мојих политичких амбиција, за нас је важно да се то реши и мислим да, искрено речено, постоји, у тој нашој делегацији за статус, искрено интересовање за све ово што се дешава, значи, око Цркве, око свега, ми знамо да је то ипак кључ … кључ, јер ви сте овде и резултати се мере стварима, које можемо да правимо сада са Вама, избеглице су наравно врло велики проблем, и они треба да се врате, али то је ипак дугорочни …

о.Сава: Важно је да се ови приоритетно ови који су овде, (Бљерим: Који су овде … ) да они не оду и тако даље, па јесте,ја се слажем, заиста, јер на неки начин, видите, мислим, сигурно, независност Косова сигурно је циљ Албанаца, и то је сасвим јасно, ја да сам албанац исто бих тако желео, овај, међутим независност сама по себи не значи ништа (Бљерим: Апсолутно … ), уколико то друштво није одрживо политички, еконосмки, уколико није у стању да се укључи у европске токове, јер, мислим сада имати само независну државу а бити ван Европе, то је опет нека врста и економске зависности, политичке зависности, а опет да би се то све десило, да би се ишло ка Европи, мора да се, заиста нормализује, да кажем, тај однос са српском заједницом, да се превазиђу те несреће рата, и из Београда исто тако, да на неки начин, тако да за мене лично гледано, мислим, многи кажу статус, статус, мислим, статус јесте важан, али за мене је, то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа, тако да је у суштини, ми смо због тога заинтересовани, покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је … то је … међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500, 600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација, међутим и у цркви има различитих ставова, ја сам раније радио у Грачаници са Владиком Артемијем, и он је имао тад врло један конструктиван став, мислим, и међународна заједница је то ценила, и имао је врло висок пријем свуда где год је ишао, међутим он је сада страшно радикализовао своје ставове, он је и даље Епархијски Архијереј, међутим, Владика Теодосије који је Његов практично, викар, односно, како бих рекао, заменик у Епархији, он је подигнут посебно у значају, директно, тако што је, изабран за потпредседника тог косовског одбора, и именован за контакт са странцима, и са’ће он бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима (Бљерим: О озбиљним стварима, врло добро), тако да пре свега мислим и надам се да ће се разговарати, и циљ делегације није да иде тамо и да говори , не знам ни ја, о статусу , него да говори о томе, на неки начин да смо отворени за дијалог, спремамо и ту верску конференцију ако Бог да, сада ћемо видети ако Бог да, крајем марта, у априлу , мају, углавном, биће позвани свакако политички представници албански одавде, и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама, и Србима који живе овде у овим ситуацијама, међутим неки посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо, и тако даље, тако да смо, у страшном, не бих рекао да је то притисак, ипак није то више оно време, наравно ни у Милошевићо време нису могли такав директан притисак да врше, је али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што … па ја бих рекао … па ја бих прво њима рекао па што ниједан члан преговарачког тима Србије није дошао (Бљерим: Није дош’о, није дош’о ….), него је дошао Ветон Сурои, дошао је Илбер Хиса, дошли сте сада Ви, (Бљерим: Или да дођемо заједно … )више је чланова косовског преговарачког тима (Бљерим: Преговарачког тима) било у Дечанима, од почетка него српског, ми и њих зовемо, дођите и ви да видите и тако, тако да, мало је наша ситуација деликатна, и ми, не можемо с’једне стране опет због ове спефичне ситуације, у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј, ми не можемо, да кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо, и … тако сад је био тај састанак са Елианехом, они су били , имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са’ће они да направе овако нови предлог, видећемо, овако, мало по … мислим у суштини идеја је општа да треба заштити, сад’ разлика колико ја видим јесте више у броју манастира који би добили неки посебан статус, и то … и … , тако, ал’ сада то су, и наравно, да се види на неки начин и уопште, заштита целе културне баштине, на који начин да се то усклади са принципом, са системом деценрализације, јер по моделу неком деценрализације, у српским општинама требало би да постоји надлежност и за одређену културну баштину, е сад, то се не односи конкретно на наш манастир и Патријаршију који би више имали неки … више би били засновани на том посебном статусу …

Бљерим: Посебном статусу … могуће за Грачаницу … Грачаница би била посебна општина …

о. Сава: То ћемо да видимо, то је сада један процес који ће да иде, у сваком случају, ми смо спремни …овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом у јавни разговор, због тога што је на неки начин питање није отворено још ни међу преговарачким странама …

Бљерим: Па највероватније биће то друга тема, тако су они нама рекли …

о.Сава: Дозволити само да Вас поздравим овако … и пожеким здравље …

Бљерим: Највероватније ће почетком априла бити одржана прва рунда, али стварно, не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља, значи то није политика, знамо, да ту имамо највеће шансе да заједнички решавамо проблеме око цркве, око заштите културних добара да ипак, заједнички интерес, и ту се апсолутно не прејудицира статус, не видим да …, јер било шта да се деси на крају, ипак Српска Правосалвна Црква има своју врло важну улогу, што се тиче српске заједнице и што се тиче те културне баштине, (о. Сава: Па ми се боримо колико можемо Бљериме да сачувамо… ) е сада, тај проблем држава, шта ја знам, ја нећу да улазим у то, али, углавном, код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил’мене ил’ Ветона или било кога од нас … (о.Сава: Врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за … конкретно, званичне, јавне …да кажем састанке ) оно што сам рекао, ми можемо и један пут да дођемо заједно, један из наше делегације, један из српске делегације, један из Ахтисаријевог тима, да посетимо заједно и Грачаницу и Дечане, да видимо, да разговарамо, као прво, као друго, оно што сам рекао и раније, ова влада ће бити комплетно другачија, ја могу да Вам обећам још данас, биће сасвим другачија (о.Сава: Сад мало је дискусија, видим у новинама, хоће ли се мењат’ министри јер видим Ветон мисли да ако се не мењају министри неће бити … ) то су наше ствари, наши пробљеми, корупција, скандали, то је свугде проблем, и у Београду, и у Приштини, и у Загребу, и у Минхену, и шта ја знам, (о.Сава: Председник владе је суштинска личност …) за вас и за нас је важно да ће, премијер владе и његови најближи сарадници, бити апсолутно спремни да иду много брже, много, много брже, у решавању проблема српске заједнице, и цркве, него што је претходна влада, не желим наравно да кажем да претходна влада није имала разтумевања, није покушавала нешто да направи, али овде је проблем до потенцијала, да ли имаш или немаш потенцијале да решаваш проблеме, мислим да претходна влада није имала …

о.Сава: то је питање ауторитета и утицаја неког, мада је господин Косуми увек према нама био, ја сам се пар пута с њим срео, врло је био овако коректан и љубазан, и тако, мало ће то сад само, видим у Београду се дигла фрка око тога …

Бљерим: Знам, ви сте паметни па знате врло добро, да баш људи који имају такву биографију, имају могућност да буду много храбрији и много јаснији, него ови остали који су били бивши политичари, шта ја знам, а на другој страни, око нашег новог премијера ипак, нема проблема што се тиче његовог понашања на Косову, проблеми су за Хрватску, шта ја знам, шта се дешавало ‘93, ‘94 године, ипак сада ми нећемо, нити, оно што је господин Тадић рек’о ми не можемо, нити требамо да утичемо, ко ће изабрати премијера у Србији, ко ће изабрати премијера на Косову, мислим да је то, та фаза надам се да је, још мислим, не могу да …

о.Сава: Неко у Београду у шали рече, каже, ово је добар, каже, знак, каже, ако је, имамо новог премијера на Косову, прва дама Косова је српкиња, и заиста како сам сазнао, овај, госпођа Чеку је … Драгица је пореклом, ваљда из мешовитог брака, али ‘оћу да кажем, то је овако добар пример, да на неки начин (смех) (Бљерим: Апсолутно, не …, мислим, ја, не)

Х: То је добар знак

Бљерим: Ја знам њега врло добро …

Х: Многи у Београду не знају да је његова жена српкиња …

о.Сава: Па чуло се … то само може бити политички плус, може сутрадан да каже ето моја жена је, овај, српкиња, и према томе, пореклом, и тако да је … то је … мислим, наравно то је најмање битно шта је ко пореклом …

Х: И не само жена, него и његова мајка је муслиманка, из …, чини ми се да је из Босне

о.Сава: Аха … и он је дакле, отац Албанац, мајка Муслиманка , мислим, то је све, може бити плус, па ја сам …, моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни …

Бљерим: Ми сигурно више ћемо се бавити , прошлост нас је раздвојила, било је пуно тога лошег у прошлости, и на пример, … хм … нећу више улазити …

о.Сава: Ма не, па видите Бљериме, Ваш народ то не може да заборави, важно је само да се на неки начин, од највиших политичких кругова говори,само народу говори, та несрећа и тај бол, не могу решити тиме што ће наносити бол другима, морала би да постоји, мислим, постоји у традицији, кануна, могућност праштања, опроштаја за нешто, ето ја се надам да че доћи време, да неко из Београда, званичник, предтавник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, то је сада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косву дешавало, то је сада питање ваше стране како ће те Ви томе приступити, али једноставно морало би да то се уради, и не знам ни ја, и да се каже и да се крене, некако, јер ми не можемо, ми никада у животу нећемо ући у Европу уколико се затворимо међусобно, то је врло важно, и надам се да ће то једнога дана доћи, ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек чу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам помагали смо тим људима, знам кроз шта су прошли,то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна, наравно и оно што се после рата дешавало је лоше и страшно и болно, мислим да црква није заслужила све то, али видете шта се створило, створила се нека асоцијација, нека веза, да је црква предтавља практично тај режим, мислим стварно када погледамо Милошевић није побожан човек, мислим, он је тражио неку идеологију којом би, којом би хомогенизовао народ, и он је себе прогласио за неког, не знам ни ја, великог Србина, мислим, он је у суштини и његова жена су очекивали поновни процват комунизма у Русији и Кини, мислим, то су неке сулуде идеје њихове, ал’ нажалост одређен број људи у Српској Православној Цркви је погрешно њега протумачио, као човек који ће нешто да помогне српском народу, он је донео велику несрећу свима, али и српском народу, он је дао цркви одређене привилегије, мислим, тоје чињеница, ми пре рата нисмо могли да градимо редовно цркве нове, врло мали број цркава је подигнут од завршетка другог светског рата, зато је од једном почело да се граде цркве, то се олако протумачило, зато се мени не свиђа када се каже то ду политичке цркве, Владика Артемије је ту био, знам Владику заиста, он је цркве градио зато што оне нису постојале, нису се раније градиле, било је због те комунистичке забране , и друго што је изградња цркве начин да се утврди вера међу људима, дакле из никаквих полиитчких разлога, нити је то Милошевић зидао, међутим стекао се тако неки утисак, мало се сад исполитизовало око цркве Христа Спаса у Приштини јер она је почела и пре Владике Артемије да се гради можда није требало на тој локацији, можда је требало другачије видети, ја не знам, сад нисам у тој прилици да расуђујем, али очито је да се међу Албанцима створио утисак да су то некакве политичке цркве, и онда се кренулу у рушење, не само тих цркава, него и старих (Бљерим: Старих …) , мислим, Косово је познато по томе, управо тај плурализам и весрки и политички, и етнички, је једно богатство, али овај, али ето видите, и то сада треба, мислим да је то један од главних политичких циљева, који би могла нова влада посебно, на неки начин да разбије ту везу да су цркве, нешто што је непријатељско (Бљерим: Не, не … апсолутно …) једноставно да људи схвате, да би нешто припадало Косову не мора бити Албанско, не мора бити Албанско, ово је црква овде православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал’то не значи да она не припада Косову.

Бљерим: Оно што је нама Роан, господин Роан, нама рекао, да католичке цркве у Пећу припадају Ватикану и Аустрији.

о.Сава: Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе, то је оно, где су српски гробови ту су српски … ти радикали, нит’ долазе овамо, нит нам икада помажу, само причају глупости, то су такви једни људи да…да … једноставно не знамо шта да радимо, због тога (Бљерим: Да, да … апсолутно) Владика Теодосије је врло умерен, врло разуман …

Бљерим: Да чуо сам изузетно, изузетно добре приче, лепе приче, о њему, наравно, као и о Вама, кажем, ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол’те, позовите мене позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером …

о.Сава: Морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …

Бљерим: Моја је идеја да он именује једнога човека, не сам, који ће да ,има и других врло важних послова , који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом, о било ком проблему, о води, о струји, не само о овим, на сву срећу надамо се да више никада нећете имати проблема који имају политичку конотацију, али ту је и градоначелник који је врло добар човек, тако сам чуо …

о. Сава: Не, што се тиче, не треба хвалити другог у његовом присуству, али заиста има наш глас, ми нисмо гласали али има наш глас,

Бљерим: Тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде

(о. Сава: Мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли… ; Х: Да прође неко време …) Али ја мислим да ће се стећи прилике да председник Косова дође, он нема такве проблеме као Чеку, са било киме, заправо Чеку нема проблеме, само кажем … предрасуде о њему, тако да ћемо бити много, много, јачи од сада па надаље, мислим, знамо врло добро шта је наш пос’о, знамо да имамо изузетну подршку, апсолутне већине албанског становништва, апсолутне већине, нарочито након мартовских догађаја 2004 године, то је била на жалост трагедија, највише трагедија за Србе, али и за Албанце, за све нас, и ја се надам да је то био неки климакс, и да ћемо, сви смо били корак близу понора, мислим, и након те године, и свих тих трагичних догађаја, ја сам убеђен, да више неће бити таквих догађаја, мислим да људи, тај нормалан Албанац, Србин, сви, да треба другачије да се мисли о нашој заједничкој будућности, и ми смо спремни све да направимо, да нити један Србин, не оде са Косова након статуса, мислим, чујем приче нажалост, не само приче, него и неке официјелне анализе, те УНХЦР-а, те неке планове који ус стварно, знам како УНХЦР ради, знате и Ви, то нажалост није озбиљна организација, ни када се радило о Албанским избеглицама током рата, ни када се радило о српким избеглицама након рата (о.Сава: Они увек узму најгори сценарио), узму најгори сценарио, то се чује од уста до уста, па онда дође да је то решена ствар, да ће се Срби масовно селити …

2006. година

Анализа разговора између Саве Јањића иБљерима Шаље
САВА ЈАЊИЋ - БЉЕРИМ ШАЉА



Врло је занимљиво погледати разговор који је Сава Јањић почетком 2006. године у манастиру Дечани водио са Бљеримом Шаљом, тадашњим шефом шиптарског преговарачког тима на Преговорима који су вођени у Бечу под председништвом Мартија Ахтисарија.

Видно је да је С. Јањић имао врло интензивне контакте и разговоре са шиптарским званичницима, било да су неки од њих долазили у манастир Високи Дечани, било да су се сусрети обављали на другом месту. Тако су у манастир Дечани осим Бљерима Шаље долазили и Ветон Сурои, Илбер Хиса, министар културе Астрит Хараћија, председник општине Дечани, а састанци су обављани и са тадашњим „премијером” Бајрамом Косумијем итд.

С. Јањић је био кључна личност за контакте не само Шиптарима, него и са представницима међународне заједнице, оличеним како у организацијама стационираним на Косову и Метохији (Кфор, Унмик, итд), тако и у разноврсним делегацијама најразличитијег састава које су посећивале КиМ.

Веома је значајно запазити да се С. Јањић у току разговора чак два пута пожалио Бљериму Шаљи на чињеницу да је „Владика Артемије и даље епархијски Архијереј“! Они, очигледно, делују као завереници, један од њихових заједничких интереса је и уклањање Епископа Артемија са трона Епархије рашко-призренске! То је догађај који би, свакако, одговарао и једнима и другима, тј. и Шиптарима и………. (?).

Ко је тај у чије име говори Сава Јањић и чије он то интересе заступа, али врло опрезно и обазриво, може се то видети и у разговору са Бљеримом Шаљом? Он не жели да пред Бљеримом открије све карте, премда су се они састали као завереници, тако и Бљерим наступа – „за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све, и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата“; „Ви имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију“; „за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре“; „није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не…“; „не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља“; „код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил’ мене ил’ Ветона (Суроија) или било кога од нас…“; „ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол’те, позовите мене, позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером…“; „моја је идеја да он именује једнога човека, не сам, који ће да…, има и других врло важних послова, који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом“; „тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде“;

А тако наступа и С. Јањић – „у сваком случају, ми смо спремни… овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом, у јавни разговор“; „врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за… конкретно, званичне, јавне… да кажем састанке“; „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације“.

Погледајмо, на кратко, које су то идеје које С. Јањић заступа.

1) Српске институције које су везане за Београд (осим СПЦ), паралелне су институције (то су годинама, од свога доласка 1999. године, тврдили и представници међународне заједнице)

2) Срби треба да учествују у шиптарским институцијама (то је био непрекидни позив Србима од стране међународне заједнице, која је годинама вршила велики притисак, и на Владу у Београду и на српске представнике на КиМ, да Срби морају учествовати у институцијама; у том циљу међународна заједница је годинама примењавала разне методе како би Србе приволела, тј. приморала да постану део шиптарских институција; Срби су, међутим, врло брзо након доласка међународне заједнице на КиМ престали да излазе на шиптарске изборе и да учествују у шиптарским институцијама; то је био званични став Владе из Београда и СПЦ)

3) Прихвата независност Косова, не противи се томе – премда на један одмерен и релативно опрезан начин то изражава (независност Косова је био заправо пројекат међународне заједнице, тј. Вашингтона пре свега, и Брисела; они су здушно радили на реализацији тога пројекта, заступали идеју неопходности остварења независности Косова, уложили огромне ресурсе у остварење независности Косова – финансијске, људске, војне, стручне – годинама интензивно преко разних форума и организација пласирали и радили на примени тога пројекта; довели огроман војни и политички апарат на Косово у лику Кфора и Унмика; у том циљу је оформљена Контакт група која је редовно и истрајно радила на остварењу независности, на томе је интензивно радила Међународна Кризна Група, тиме су се интензивно бавили министри ЕУ на својим седницама у Бриселу, затим многобројни амерички институти и тинк-танкови, итд; Сава Ј. је на терену, у редовима Српске Цркве, такође интензивно радио на пласирању идеје независности Косова, тј. на стварању климе неопходности таквога исхода и некротизовању свести која се томе противи; он се није устезао да говори и против Шиптара, али је зато о међународној заједници говорио увек у позитивном смислу; њих је увек представљао као доброжелатеље и доброчинитеље Србима, а њихове очигледне, према Србима лоше и негативне ставове и деловање, објашњавао страхом који странци, тј. Запад, имају од Шиптара – они се плаше Шиптара, тако је говорио, и зато морају тако да раде, иначе они то не желе, они желе нама да помогну, итд; можда ће звучати невероватно, али такви ставови и објашњења С. Јањића, у круговима у којима се он кретао и у којима је деловао, наилазили су на пуно уважавање, на потпуно прихватање, чак су и усвајани, а затим даље ширени као највећа „мудрост“; ево неколико мисли о независности Косова, које је С. Јањић изрекао пред Бљеримом Шаљом: „ја да сам Албанац, исто бих тако желео“; „независност сама по себи не значи ништа“; „многи кажу – статус, статус… за мене то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго, на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа“)

4) Неопходно је да Косово и Србија уђу у Европску унију

5) За српски народ на КиМ користи увек термин „српска заједница“; то је термин који су, такође, својим доласком увели међународни представници; они никада нису говорили о српском народу на КиМ, него само о српској заједници; термин „српска заједница“ упућивао је, заправо, да се ради о српској мањини; то је даље подразумевало да је Косово одвојено од Србије, да није део Србије, јер Срби не могу у својој држави бити мањина, они су у својој држави конститутивни народ; Срби могу бити мањина само у другој држави

6) О српском народу на Косову и Метохији говори увек у трећем лицу, као о неком страном ентитету, коме он не припада, не идентификује се са њим, није део њега; то је за њега страно тело, као што су то и Албанци. О односу Срба и Шиптара говори са стране, као посматрач и модератор, а не као непосредни учесник и припадник једног од та два народа

7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500-600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација“; „ми не можемо, да кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо“; „желимо да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама…. међутим неки, посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо…. али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што…“; „више је чланова косовског преговарачког тима било у Дечанима, од почетка него српског“;

И даље, види се да је за С. Јањића највећи проблем Београд, тј. Влада у Београду, којој је тада на челу био Премијер Војислав Коштуница; ставови које је Влада у Београду заступала очигледно су у великој мери реметили задатке на којима је радио С. Јањић, и сигурно продужавали рокове који су били планирани за реализацију задатака: „ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“!; када Бљерим Шаља, током разговора, информише С. Јањића да ће од сада имати директне везе са Премијером Косова, Сава Ј. га алармантно упозорава: „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …“; када Бљерим Ш. поново наглашава да ће С. Јањић 24 часа имати директну везу са шиптарском Владом, он опет упозорава: „мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли…“; очевидно је да је велики проблем Београд, и још већи Епископ Артемије, кога треба уклонити, како би задаци могли неометано и у зацртаним роковима да се извршавају: „наша је ситуација деликатна, и ми не можемо…, с једне стране опет због ове спефичне ситуације у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј“

8) Намера С. Јањића је да утиче на формирање идеологије, тј. званичног става који ће Српска Црква имати према Косову и Метохији; у том смислу потребно је да „објасни“ Синоду каква је ситуација на КиМ и шта треба радити, какву политику заступати; поводом, у то време, предстојећег одласка делегације Синода за Америку, чија је тема била Косово и Метохија, а један од чланова делегације био је Т. Шибалић, С. Јањић јасно исказује да он модерира и програмира ставове који ће бити заступани (он сам није био члан делегације): „са’ ће он (Т. Шибалић) бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима… циљ делегације није да иде тамо и да говори, не знам ни ја, о статусу, него да говори о томе, на неки начин, да смо отворени за дијалог“; „спремамо и ту верску конференцију (то је била верска конференција коју је Синод организовао у Пећкој Патријаршији 2006. године)…. и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус“; „сад је био тај састанак са Елиамепом, имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са’ ће они да направе овако нови предлог“

9) Неопходно је да српска Влада упути званично извињење Шиптарима за злочине које су Срби над њима починили; ова идеја у потпуности извире из концепта који Запад већ дуго примењује према српском народу – Срби су чинили злочине, они су злочиначки народ, и зато се морају извињавати, признајући на тај начин да су чинили злочине; симптоматично је, наравно, да С. Јањић не говори о небројеним, континуираним и стравичним злочинима које Шиптари чине према Србима, не годинама, него деценијама, па и вековима већ; С. Јањић потпуно окреће ситуацију и ствара непостојећу, „виртуелну“ стварност, са циљем да права стварност буде прикривена и заборављена; С. Јањић је иначе, неколико пута протеклих година, у разним приликама, упутио извињење Шиптарима у име Српске Цркве и српског народа; ево његових речи упућених Бљериму Шаљи: „ја се надам да ће доћи време, да неко из Београда, званичник, представник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косову дешавало“; „ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек ћу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам кроз шта су прошли, то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна“; „Ваш народ то не може да заборави“

10) Будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији; о будућности СПЦ на Косову и Метохији већ су прошле године српској јавности пласирани планови који у том домену постоје у Вашингтону; одређени су и рокови када ће се десити промена, тј. стварање Косовске Православне Цркве и самим тим нестајање Српске Православне Цркве – планирано је да се то обави 2012. године; и то је један од важних чинилаца који су утицали на овако брутално и журно уклањање Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – време неумитно пролази, рокови се ближе, а велика препрека у лику Архијереја СПЦ и даље столује на Косову и Метохији; та препрека је неопходно морала бити што пре уклоњена, зато се није бирао начин када је то недавно, у првој половини фебруара 2010, обављено, и зато је тај начин био толико бруталан; међутим, тај план је сигурно старији од 2009. године, када је одлучено да га Срђа Трифковић презентује српској јавности; С. Јањић је још 2006. године говорио о томе Бљериму Шаљи, наговештавајући да тај план постоји и да иде ка својој реализацији: „ово је црква овде Православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал’ то не значи да она не припада Косову“ – Бљерим није у позицији да му све до танчина буде унапред испричано, он ће неке ствари сазнати када за то дође време, али довољно му је рећи да ће СПЦ у будућности бити везана за Косово као независну државу и да ће имати карактер Косовске Цркве; биће Православна Црква, али неће бити Српска Црква; да би то још мало поткрепио изнео је познати, веома ауторитативан, српски аргумент, против кога се, свакако, треба борити: „Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“; српске цркве на Косову и Метохији јесу српске тапије на Косову, и оне су сведочанство српског карактера Косова и Метохије, као и присуства Срба и њиховог стваралачког потенцијала, који је на КиМ достизао своје врхунце; потребно је зато потрти карактер српских светиња на КиМ, као и избрисати постојање Српске Цркве на КиМ; тиме ће пут глобализацији у Србији бити утрт и врата широм отворена; задатак на коме С. Јањић ради није тешко сагледати, као ни то чији би он могао бити посленик

11) Идентитет С. Јањића – током разговора са Бљеримом Ш, С. Јањић је изрекао врло карактеристичну реченицу о свом пореклу: „моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни…“; није дорекао С. Јањић шта је он, али је јасно из његове изјаве шта није – сигурно није Србин, не осећа себе Србином; он за себе сматра да је нешто друго, „српски“ му је само придев; а именица коју је изоставио – која би била?

Разговор који је С. Јањић водио са Б. Шаљом почетком 2006. године носи у себи много порука и веома је слојевит. У претходним тачкама истакнути су неки аспекти.

Оно што је посебно занимљиво и актуелно јесте чињеница да план за уклањање Епископа Артемија треба лоцирати даље у прошлост (свакако не после 2004. године), као и да је то већ покушавано више пута, али све до недавно није дало жељени резултат. То је задатак на коме је интензивно, већ годинама, радио С. Јањић, сигурно користећи све могуће начине и средства како би се тај циљ постигао.

http://www.eparhija-prizren.info/audio/SaljaiSava.mp3

Архим. Симеон