четвртак, 28. април 2011.

Zoran Radosavljević


1999. - U vazdušnom duelu dva jugoslovenska "Miga 29" protiv 24 agresorska aviona, poginuo je pilot major Zoran Radosavljević, prva žrtva među našim pilotima od početka agresije NATO na Jugoslaviju. Pošto je, kao i Radosavljević, prethodno lansirao projektile na neprijateljske aparate, izbegavši pri tom tri rakete - major Nebojša Nikolić morao je da iskoči iz kabine kad je njegov avion pogođen. Jugoslovenski mediji objavili su da su tog dana piloti i Protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije oborili četiri borbena aviona NATO.

Mizar - Konstantinopol [official video]

Ношња Белих Срба из Бојке/Ukrajine


Ношња Белих Срба из Бојке/Ukrajine
(опанци,антерија, гуњ, јелек, оглавље,кабанице,сребрњаци )
Бојка или Бела Србија је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. Он у свом делу каже: „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка)... Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“

Ни до данашњих дана, историчари не могу да се сложе на ком подручју су живели Порфирогенитови некрштени Срби, као ни то, где се заправо налазила земља Бојка. Док већина (углавном слависти) сматра да је реч о полабским Србима, а Бојка заправо Чешка (што се и закључује на основу извора Константина Порфирогенита), дотле део алтернативних српских, као и део страних историчара, је склонији да тврди како се Бојка заправо налази на простору Шумовитих Карпата (и данас постоји област Бојка на том подручју). Самим тим, пишчеви некрштени или Бели Срби су заправо насељавали источно Закарпатје.

Албански заробљеници у Београду 1912.


Албански заробљеници у Београду 1912. за време Првог балканског рата. Фотографија немачких (или аустријских) новина.
Оригинални коментар на немачком: "Gefengenenmarsch 1912: Während des Balkankrieges führen serbische Truppen gefengene Albaner durch Belgrad."-"Заробљенички марш 1912:Током Балканског рата, српске трупе спроводе заробљене Албанце кроз Београд".

КАД СУ ТУРЦИ ГОВОРИЛИ И ПИСАЛИ СРПСКИ


Турци су у Отоманском царству говорили српски- био је то један од четири Турци су у Отоманском царству говорили српски- био је то један од четири званична језика и користио се за дипломатске и војне ствари.Персијски је коришћен за поезију, арапски за питања вере, а турски- само на пијацама у свакодневном животу.

Ево примера за Турчина Сулејмана Величанственог који чита српски:

U vreme vladavine Petra IV Rareša (1526-1538. i 1541-1546) Moldavija je doživela nekoliko poraza od Turske. Posle upada sultana Sulejmana Veličanstvenog 1538. godine, počelo je mešanje Turske i u unutrašnje poslove Moldavije....
Supruga Petra IV Rareša, "Gospožda Jelena", kćerka poslednjeg srpskog despota od roda Brankovića - Jelena Branković je pomagala suprugu i u diplomatskoj korespondenciji.

O tome svedoči beleška moldavskog pisca Grigora Urekea, koji je drugom polovinom tridesetih godina 16. veka zabeležio:

"Petar Rareš dogovori se sa svojom ženom Jelenom da sultanu Sulejmanu, turskom caru, pošalje pismo sa velikim molbama da bi se sažalio na njega i oprostio mu savijajući glavu pod carevu sablju i da bi poslao pismo Janošu (Zapolji) mađarskom kralju, kako bi mu ovaj dozvolio da napusti zemlju i ode u Carigrad i služi na carevoj Porti. I pošto je Jelena znala srpska slova, ona napisa pismo caru, sa mnogo srdžbi i žalbi."
Poznat i kao Kanuni (Zakonodavac) zbog mnoštva zakona koje je doneo, sultan Sulejman I Veličanstveni upisao se u istoriju i kao osvajač Beograda 1521. godine.
Bio je vrlo obrazovan vladar i govorio je četiri jezika: srpski, arapski, persijski i čagataj (najstariji oblik turskog jezika).

У данашњој Турској пронађен је четворојезични речник из 15 века:
Персијско/арапско/српско/грчки речник

U Turskoj je počela da se emituje nova serija Sulejman Veličanstveni, u kojoj glavnu ulogu tumači plavooki glumac dinarske gradje, verovatno potomak nekogs srpskog janičara.

interjvu sa Dragoslavom Milosavljevicem. predsednikom društva "Inat"…
“- Наша историја прећутала је да су на просторима турске империје у службеној употреби била чак четири језика: турски (за свакодневне разговоре), арапски (језик религије јер је њиме написан “Куран”), затим персијски (књижевни језик) и – српски, као језик дипломатије и војске. И султани су говорили српски јер се сматрало да само необразовани не говоре овај језик.”

“- Jедном сам рекао једном професору из Анкаре да је довољно што су нас јахали више од 400 година, а он ми је одбрусио: “Питање је ко је кога ту јахао, ви Срби сте имали извршну власт као велики везири, какви султани!”

Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!

MIlioni Srba u Turskoj

Апсолутно су свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у Србији!
Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била... - напомиње Драган Милосављевић

- Ако вам је фрапантна бројка од три милиона у Истанбулу, шта рећи на податак да је то тек трећина од укупног броја колико их је у Турској?! Говоримо о девет милиона душа, а то није моја претпоставка, већ податак, нешто о чему се овде ћути..Наиме, према његовим речима, за овдашње власти ти људи никада нису били сматрани српским исељеницима због „догме да су Срби само они православне вере".

- Обилазећи својевремено једну од највећих истанбулских општина Бајрам паша и разговарајући са људима који у њој живе, а 90 одсто од 350.000 колико их има је нашег порекла, пришао ми је човек да ми поносно каже да су се његови некада давно презивали Караџић и да зна коју су славу славили, да са генерације на генерацију преносе српски језик и да му никада неће бити јасно због чега не може да буде оно што смо поменули - Србин муслиман?! Разговарао сам са људима који потенцирају да су из: „Аски Србистана", што у преводу значи: Старе Србије. Питам их знају ли одакле су тачно пореклом, а они углас: „Скопље" - наставља да нас шокира наш саговорник

Nikolaj Nikolajevič Rajevski


Glavni junak u romanu Ana karenjina poginuo u Srbiji...
Nikolaj Nikolajevič Rajevski (pukovnik) potiče iz ugledne porodice. Bio je unuk proslavljenog generala Nikolaja Rajevskog, heroja Otadžbinskog rata 1812, (protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig ovekovečio je Lav Tolstoj u romanu „Rat i mir“) po kome je i dobio ime.
Pukovnik Rajevski je poslužio slavnom ruskom piscu Lavu Tolstoju kao prototip za glavni lik Vronski u njegovom delu „Ana Karenjina“. Nastavak Tolstojevog romana Ana Karenjina, romantična priča o oficiru koji, posle nesrećne ljubavi odlazi u Srbiju, da potraži novi smisao života. Na kraju romana "Ana Karenjina", veliki pisac je svog junaka poslao u Srpsko-turski rat. Ali, nikada nije saznao šta se s njim dogodilo.
A prava dragocenost su četiri pisma pukovnika Rajevskkog iz 1867. godine prilikom njegovog prvog dolaska u Srbiju. Prvo pismo od 15. maja po starom (30. maja po novom kalendaru) datirano je iz Čačka, dok je potonje od 2/14. juna poslao iz Beograda. Sva je pisao na francuskom jeziku i sva su upućena ministru srpske vojske pukovniku Blaznavcu. Za putovanje u Srbiju i Bosnu u specijalnu misiju odabrao je Rajevskog niko drugi nego ruski car Aleksandar Drugi, a instrukcije dao ministar vojni Miljutin, u Srbiji ga prihvatio srpski ministar Blaznavac.
Devet godina kasnije, drugi dolazak pukovnika Rajevskog je 1876., kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Sa sobom je doveo priličan broj ruskih dobrovoljaca (3000-5000).
Prvu bitku na tlu Srbije Rajevski je vodio za selo Moravac, dok je najslavnija pobeda na moravskom frontu bila bitka na Šumatovcu, gde su nebrojeni napadi bili od Turaka ali su svi odbijeni. Ipak na moravskom ratištu tih dana izginulo je oko 9 hiljada srpske vojske (kao i bar 31 ruski oficir) i više od 15 hiljada turske vojske.
Odlučujuća bitka za Adrovac bila je i kobna za pukovnika Rajevskog. Turska vojska je započela napad 20. avgusta (1. septembra po novom) koji je trajao od 8 sati ujutro do kasnih večernjih sati. Turci su celo pre podne sa teškom artiljerijom napadali srpske položaje. Po početku bitke general Černjajev je odmah izašao sa štabom na Prćilovački vis. U ranim popodnevnim časovima general Černjajev šalje odred pukovnika Rajevskog kao podršku u Gornji Adrovac. Već negde oko 17 časova glasonoša donosi vest od komandira baterije poručnika Šamanovića, generalu Černjajevu da je pukovnik Rajevski „ovog časa poginuo od neprijateljskog puščanog zrna“. Svega 16 dana bilo je dovoljno da se upiše u istoriju Srbije.
Na mestu gde je poginuo u Gornjem Adrovcu podignuta je crkva Sveta Trojica, u narodu poznata kao šarena crkva ili crkva ljubavi, ruska crkva. Mesto za gradnju crkve otkupila je srpska kraljica Natalija, a da je izgradnju platila grofica Marija, snaha pukovnika Rajevskog

ЈЕЛЕНА ОД СРБИЈЕ


Рашка принцеза и мађарска краљица
ЈЕЛЕНА ОД СРБИЈЕ
Јелена се удала за слепог краљевића Белу Слепог Арпадовића – касније краља Белу ИИ – који је још као петогодишњи дечак заједно са својим оцем био ослепљен по наређењу тадашњег угарског владара Коломана, иначе Белиног рођеног стрица. Присећала се Јелена речи свог оца, српског великог жупана Уроша И, и његових савета уочи одласка из Раса.
„Пред Угрима не смеш да покажеш страх јер си пропала.Поред оног слепог, који ће ти бити муж и краљ, ти ћеш у стварности бити и краљ и краљица. Прво, мораш родити синове и постати Угарка. Затим, владај како Угари владају – одлучно, и ако треба – сурово.” Прозвали су је Илона (Јелена на мађарском). Јелена се тешко навикла на нову породицу и на непрегледну панонску равницу. Често је сањала рашка брда свог детињства. Чинило јој се да су јој плаве очи посивеле од дунавских магли и од стрепње од ножа или отрова на двору.
Сећала се и оног давног дана који је остао упамћен и у хроникама. Било је то почетком 1132, годину дана након њеног венчања.
На краљичин подстицај у Араду је сазван угарски сабор на који су дошли сви великаши, како присталице краља Беле II Слепог, тако и његови потајни непријатељи. Пред свитање није могла да спава. Знала је да нови дан значи дан одлуке. Тог јутра дрхтала је од хладноће – или је то можда био страх. „

Срећа да су ту, на двору, били и њени Срби, предвођени њеним младим и одлучним братом Белошем. Били су јој потребни тог дана на сабору. У угарској хроници из тог доба приповеда се да, кад се окупио сабор и кад је краљ Бела Слепи сео на престо, појавила се и краљица Јелена са својим малим сином (већ је родила наследника, принца Гезу) и обратила се сабраном скупу:
„Чујте сви наши верни племићи и пучани, стари и млади, богати и убоги, чујте! Свакоме је од вас Бог уделио вид.Зашто је краљ и господин наш лишен очију? Ко је починио то зло? Кажите ми и осветите нас, погубите кривце!”

На то скочи огорчени народ – без сумње Јеленини људи који су већ унапред били припремљени – и похваташе ону „господу која бејаху некад саветовали да се Бела ослепи”. Неке погубише на лицу места, а друге бацише у кладе и ланце.

Тако изгибе шездесет и осам угарских великаша, а њихове породице беху лишене свих поседа. Од тог дана Угари су почели да поштују краљицу Јелену.

Краљ Бела II и Јелена имали су четири сина: Гезу, Ладислава, Стефана и Алмоша и кћерке Софију и Гертруду. Обе кћери умрле су младе, а најмлађи син (Алмош) још као дечак.

За време краљевања Беле и Јелене, Угари су заузели део Далмације и градове Сплит, Трогир и Шибеник. Јелена је у мираз свом мужу донела део Босне који су Угари звали Рама. На сабору у Острогону 1136. године Бела и Јелена прогласили су свог сина Ладислава за херцега од Раме.