понедељак, 12. децембар 2011.

Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић


Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника.

Пре више од девет деценија завршен је И светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије - каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

четвртак, 08. децембар 2011.

МРТВАЧКА ГЛАВА НА ЧЕТНИЧКИМ ОБЕЛЕЖЈИМА - Употреба и њено значење



Од настанка четничке организације па све до Другог светског рата, њени припадници су користили заставе које су као свој симбол имале лобању са две укрштене бутне кости. На заставама се поред овог симбола увек налазио одговарајући, пригодан текст а најчешће је писало „Слобода или смрт“, „С вером у Бога за Краља и Отаџбину“, а понекад назив одреда који је заставу носио. Симбол и текст су урађени у белој док је застава била увек у црној боји. Није могуће прецизније одредити од када нити ко је предложио и одакле уопште овакво решење на четничкој застави. Одговоре на ово питање треба тражити у дубоко укорењеној хришћанској традицији српског народа. Лобања се може наћи као симбол у подножју крста на коме је разапет Христ и симболише Адамову лобању. Место на коме је Исус разапет назива се Голгота, што се преводи као костурница, односно као лобања. Приликом постављања крста на коме је разапет Христ пронађена је Адамова лобања, а од тада се на свим сликама Распећа у подножју крста приказује лобања.

„За краља и отаџбину, слобода или смрт“Разлог због кога је стављена лобања на заставу је исти онај због које се она приказује у дну крста. Представа лобање постављена у дну крста симболише смрт која је побеђена крстом као симболом васкрсења. Лобања на застави симболише смрт (отуда и натпис „Слобода или смрт“) која се побеђује четницима као носиоцима васкрсења српске државе, а тиме и српског народа. Оснивачи четничког покрета, почетком двадесетог века, предвидели су да у предстојећем ослобођењу и уједињењу српске државе и српског народа четници буду народна војничка претеча и претходница.

Треба напоменути да је мртвачка глава као војнички знак била у употреби и у другим војскама Европе. Користили су је Италијани у оба рата, неке енглеске коњичке регименте, Немци, Аустроугари за своје јуришне трупе, Белгијанци...

Уочи рата, 1940. године Команда Краљевске Војске је донела одлуку о формирању четничких јединица као посебног рода војске. Формирано је укупно шест јуришних батаљона. Ови батаљони су били рапоређени по целој територији Краљевине, у Новом Саду, Нишу, Скопљу, Сарајеву, Мостару и на још једној неутврђеној локацији. По неким тврдњама, за команданта новосадске групе постављен је мајор Миодраг Палошевић, у току рата истакнути официр Драже Михаиловића. За те јединице биле су предвиђене реверне ознаке у облику беле мртвачке главе на црним нашивцима. Тада је направљен и специјалан нож-бајонет који је на корицама имао утиснуту мртвачку главу. Овај леп и атрактиван нож је био посебно популаран међу равногорским официрима. На фотографијама из ратног времена види се да је такав нож носио војвода Рачић и многи други високи официри ЈВуО.

Ознаке мртвачке главе носили су на реверима припадици Љотићевог Српског Добровољачког Корпуса. На фотографијама из првих ратних дана често се уочавају ове ознаке, а касније током рата, нису се више користиле. Да ли су у питању исте ознаке, направљене пре рата за припадике четничких јединица или су наменски прављене за добровољце није јасно и то треба тек да се утврди.

Војно четнички одреди у устаничким данима, носили су црне четничке заставе као своје основно војно обележје. Касније, стварањем Југословенске Војске у Отаџбини новоформиране јединице су добијале заставе у југословенским бојама. О тим заставама биће више речи у неком од наредних прилога. Многе јединице се нису одрицале своје старе, црне четничке заставе са којом су кренули у устаничку борбу па је и у каснијем ратном пероду често у била у употреби.