Дрезденска ноћ је спонтано усвојен еуфемистичан назив за највећи ратни покољ цивилног становништва извршен у једном дану у целокупној историји људске цивилизације. Такви су покољи увек били свестан чин болесног и изопаченог ума, а нипошто резултат ратне нужности при размени непријатељстава између зараћених страна. У Дрезденској је ноћи први пут у историји ратног ваздухопловства циљ напада уништен тако страховито, да није било довољно преживелих како би покопали мртве. Починитељи тог сатанистичког злочина, заклињући се цело време на Библију, грађанску демократију, људска права и медијске слободе, пуних се 60 година бране од своје дрезденске ноћне море завером ћутње и информацијском цензуром, која би се тешко одржала и у диктатури типа Трећег Рајха. Четрнаест сати ужаса с 13-ог на 14-и фебруара 1945., који су према наводу очевидаца отворили врата пакла, а према наводу астронома имали обележје свемирског удеса, очигледно су и данас превелик терет за "демократску"јавност држава победница у Другом светском рату.
Током друге половине Другог светског рата све су зараћене стране широко примењивале методологију тзв. тоталног рата, у којем ратно ваздухопловство више није правило разлику између легитимних војних и међународним ратним правом заштићених цивилних циљева. Западни су савезници, захваљујући моћној ваздухопловној индустрији, изводили све снажније и масовније ваздушне ударе на немачке градове, што је историја назвала "офанзивом Заповедништва бомбардера британског РАФ-а?. Ваздухопловне снаге Сједињених Америчких Држава придружиле су се током 1943. РАФ-у "како би задале смртни ударац вољи немачког народа да се даље бори?. Ослабљено немачко ловачко ваздухопловство и земаљска противваздушна обрана пружали су из дана у дан све слабији отпор растућој савезничкој доминацији на немачком небу. Команда бомбардера РАФ-а на челу са ваздухопловним надмаршалом Артуром Харисом експериментисало је и напослетку развило личну врсту ваздушног напада на насељена места помоћу комбинације разорних и запаљивих бомби, познату као огњени торнадо. Такви напади на немачке градове изазивали су велика разарања и велик број жртава међу становништвом. Огњени торнадо је редовно узроковао потпуну екстерминацију људи на захваћеном подручју. У склоништима се умирало од "суве дестилације? на температури од 1000°Ц, а на отвореном простору од топлотних озљеда, тровања угqен-моноксидом и хипокризије (недостатка кисиеоника).
Први огњени торнадо у Другом светском рату успешно је изазван при РАФ-ову ноћном нападу на Хамбург 27/28. јула 1943. На најгушће насељени део града с укупно 427 637 становника и више десетина хиљада избехлица, бачено је 7 931 т бомба, од којих пола запаљивих. Огњени се торнадо развио унутар 40 мин. од почетка ваздушног удара. Према процени из У.С. Стратегиц Бомбинг Сурвеy погинуло је 42 600, а теже је рањено даљњих 37 000 житеља. Према изворним немачким податцима број погинулих је прешао 60 000. Призори из градских склоништа и улица били су језиви. Други огњени торнадо РАФ је изазвао при ноћном нападу на Касел 22/23. октобра 1943. На најнасељенији део града с 228 000 становника бачено је 1823,7 т разорних и запаљивих бомби. Огњени се торнадо развио унутар 30 мин. од почетка ваздушног удара. Према процени из U.S. Strategic Bombing Survey погинуло је 5 248 житеља. Према изворним немачким податцима погинуло је најмање 8 000 житеља. Асфалт на улицама се растопио. Око 70% жртава умрло је од хипокризије и тровања угљен-моноксидом, а остали су били потпуно угљенисани. Након помног проучавања учинака новооткривеног поступка за разарање великих градова и истодобно масовно убијање становника, РАФ је технологију изазивања огњеног торнада усавршио увођењем у употребу нових врста запаљивих бомби и почео је рутински употребљавати. Тако је на Кенигсберг 29. августа 1944. бачено 480 т бомби, од чега 345 т запаљивих. Број жртава торнада није ни приближно утврђен. На Дармстадт је 11. септембра 1944. бачено 872 т бомби, укључивши значајан удео запаљивих.
Премијер Черчил бацио је око на Дрезден као посебно погодан циљ за уништавајући ваздушни напад при крају 1944. Саска престоница Дрезден, био је један од најлепших и најбогатијих немачких градова. Био је то град позоришта, музеја, високошколских и других културних установа, и уједно главно медицинско средиште Саске. Рат који се ближио крају, прилично је заобишао Дрезден. Град није имао већи војни значај. Мањи индустријски погони који су производили опрему за војску, били су прилично удаљени од средишта града уништеног у Дрезденској ноћи. Нито није веровао да би стратешки маргиналан град, у којем су се готово свакодневно отварале војне болнице и стационари за збрињавање рањеника са све ближег источног бојишта, могао постати мета озбиљнијег ваздушног удара. На дан уништења, црта ратишта приближила се граду на свега 120 км. Све гласнија топовска канонада, која је одатле у вталасима допирала до Дрездена, била је становницима готово сигуран показатељ да је њихов град измакао тежим ратним разарањима. Очекивана капитулација Немачке и спасоносни прекид непријатељстава једноставно су "висили у ваздуху".
Дрезден је први пут у Другом светском рату нападнут из ваздуха у подне 7. октобра 1944. од стране америчког ратног ваздухопловства. Тоеком напада на рафинерију нафте у Рухланду, скуп од око 30 бомбардера издвојила се и напала индустријско подручје изван града као причувну мету другог реда. У нападу је убијен већи број, понајприје америчких ратних заробљеника. Други ваздушни напад на Дрезден извршили су 16. јануара 1945. такође амерички бомбардери. Тукли су индустријске објекте у околини града и побили већу скупину радника присилно доведених из окупираних источноевропских земаља.
Настојећи спречити даље терористичко разарање великих градова, Стаљин је оловком потегнуо црту управо кроз средиште Загреба, Беча, Дрездена и Берлина и све источно од те црте покушао прогласити подручјем у делокругу совјетског зракопловства. Черчил и Рузвелт нису прихватили понуђену подечу, те су као одговор Стаљину, још за време трајања састанка у Јалти, извршили уништавајући напад на Дрезден. Према Черчилу, "напад је био замишљен као упозорење Совјетима на страховиту ударну моћ којом располажу западни савезници". Вест о уништењу Дрездена Стаљин није добио од својих "коалицијских партнера" за столом, него на властито запрепаштење, слушајући дневне вијести ББЦ-а. Сличан се случај догодио и савезничком "коалицијском партнеру" француском генералу де Голу, који је за искрцавање савезничких трупа у Нормандији такође дознао слушајући виести ББЦ-а.
Напад на Дрезден био је испланиран као троструки ваздушни удар. Прва два удара требали су извршити британски, а последњи амерички бомбардери. Изазивање огњеног торнада помоћу два узастопна ваздушна напада био је саставни део уништавајуће стратегије коју је лично разрадио и примењивао командант британских бомбардера А.Харис. Он је на основу ранијих искустава израчунао како ће се унутар три сата од првог удара на Дрезден појединачни пожари до те мере повезати и оснажити, да други удар са сигурношћу може изазвати огњени торнадо.
Први удар РАФ-а на Дрезден извршен је ноћу 13. фебруар 1945. од 22.13 до 22.21 сати. Први талас напада чинила су 244 тешка бомбардера типа Ланластер. Циљно подручје за изазивање огњеног торнада био је густо насељено старо градско средиште с културним споменицима старијим од 1000 година. Ваздухоплови који су прие бомбардирања означавали мете, као прву су нациљали и означили највећи болнички комплекс у средишњој Немачкој Dresden-Friedrichstadt Krankenhaus .а потом и болнички железнички колосек, на којем је управо санитетски влак искрцавао рањенике с источног бојишта. Противваздушна одбрана је ћутала. Није се видео ни један бљесак топа, нити сноп рефлекторског светла. У ваздуху није било ни једног немачког ловачког ваздухоплова. Командант ваздушне флоте, видевши да град уопште није брањен, наредио је пилотима да се спусте ниско над циљеве и бомбе испуштају школски прецизно као на вежби гађања. Прецизност погодака била је убитачна. Напад је окончан круготаласном поруком командантури РАФ-а: "Мета је успешно нападнута". На попришту бомбардовања одмах је плануо велики број одвојених мањих пожара, а потом су ватре постепено ојачале и повезале се у јединствен ватрени стуб.
Нема коментара:
Постави коментар