+ - ПАМТИ , СРБИНЕ , и УСПРАВИ СЕ ! - +

Главу горе, Србине! Није готово кад поједини светски моћници, газећи божанску и људску правду, кажу да је готово; није готово ни када похлепни шиптарски насилници, огрезли у злочине, кажу да је готово. Било би готово тек онда када би се ти, Србине, не дај Боже, одрекао себе, свог имена, свог корена, своје православне вере, своје отаџбине, своје историје, Косовског завета, колевке која те је зањихала и у којој си примио свој крст, када би се одрекао најлепшег и најдрагоценијег драгуља који се зове Косово и Метохија.

И, наравно, када би Господ Бог, коме се једино клањамо, рекао да је готово. Отуда у свим нашим храмовима, у свим нашим светињама, толики молебни Господу да би нас и данас, као у прошлим вековима, узео под своје моћно окриље и заштитио од зла. И да би нас надахнуо Истином и снагом како бисмо вечно трајали.

+ ПОНИЗИЛИ су НАС +

Понизили су те, Србине, увредили, осакатили, издали, крв твоју просули, и сада би на српској земљи, на костима твојих предака, на темељима и тапијама твојих храмова, да створе неку своју државу! И још се надају да ће у овој отимачини, какву историја света не памти, наћи помагаче и покровитеље. И нашли су их у појединим светским моћницима који изливају свој гнев и мржњу према малом српском народу с великим моралним вредностима.

Из загрљаја су ти, Србине, отели најлепши драгуљ, ударили су те тамо где највише боли, живо срце су хтели да ишчупају из груди, живом ватром су хтели да те ослепе и да те, тако осакаћеног, без моралних вредности, без јасног вида, са здробљеним националним кореном и затрованим изворима наше духовне и националне свести, приме у неку нову европску заједницу!

Питаш се, Србине: слепилу њиховом има ли владара? Глувилу њиховом има ли лека? Разуму њиховом помућеном има ли спаса? Лицемерју њиховом има ли краја? Или нас нису чули или нас нису разумели: КОСМЕТ је за Србе исто што и Јерусалим за Јевреје! Ту поруку треба понављати све док не уздрма њихову свест.

Не тражи утеху, Србине! Нема замене за Косово! Једно је Косово, једна је Србија, један Светосавски пут. Ко је с тог пута скренуо, зашао је у беспуће. Тај нема ни отаџбину, ни име, ни светиње, ни веру, ни етику, ни понос... Тај би и кости својих предака продао.

+ ПРЕТЊА ИЗОЛАЦИЈОМ +

Прете нам неком изолацијом. Прете нама, Србима, зато што смо против насиља, пљачке, отимања, зато што волимо слободу, зато што не мрзимо људе, али мрзимо зло у људима. Прете нама изолацијом. А нас, Србе, на крст распињали, на коље набијали, јатаганима главе одсецали, ножевима секли комаде тела тражећи да се одрекнемо своје православне вере, децу нашу у живи огањ бацали...

Боже, знају ли ишта о нама ови што нам прете изолацијом? Па, знају ли шта је све тутњало овом планетом? И овом Србијом? Ову земљу су газили везири и паше, цареви и краљеви, убице и тамничари, отимачи и пробисвети, јунаци и улизице, велики људи и ситне душе, туђинци и бранитељи отачаства, трећепозивци који су говорили да Бог чува Србију, а они ћуприју...

У минулим вековима биле буне и устанци, беснели ратови и одјекивали синџири, ницала вешала, кошена нова жртвена поља, нестајали народи и државе, ишчезавале империје, тонули у заборав насилници и освајачи, горели људи и градови, гашена вековна српска огњишта, умножавана губилишта и логори, реке ваљале људске главе, на стотине хиљада и на милионе људи гутале ужарене пећи. Правда, Божја и људска, стизала злочинце, неки се још крију, нека злодела нису кажњена, али њихови починиоци немају спокоја. Шта све није прошло, шта све није протутњало овом земљом Србијом, али Срби, упркос толиким патњама и искушењима, преживеше и остадоше на врхунцу моралних вредности.

Сада би да заборављају да је Мајка Јевросима била учитељица морала целој Европи! Заборављају шта су све о моралним вредностима српског народа рекли његови највећи пријатељи и његови највећи непријатељи.

Неће Србија пропасти. Јесте овај ударац суров, јесте болни крик стигао од Бога, али нам се вратио с благословом да повратимо што су нам отели. Бог је украсио ову Србију раскошном лепотом и великим даровима, па ни Он, Господ наш живи, неће дозволити да овом лепотом управља нека пузајућа шуша или групица очајника којој је мрско све што је српско.

Сети се, Србине, јесени 1915. године: Војска, Влада, регрути, младост, Врховна команда, Краљ – све се то повлачило из отаџбине пред најездом аустријских, мађарских, немачких и бугарских армија које су претиле окружењем и уништењем. У памћењу потомака остала је њихова порука: „Ко год не зна шта су муке тешке, нека пређе Албанију пешке”. Три године је Краљевина Србија била пуста земља – Срби су били у туђим земљама. Окупаторске команде објавиле да српска војска више не постоји, да је уништена, да постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спас. Тако је писао непријатељ. Јесте српска војска страдала, и јесте својим костима обележила тај марш смрти, али, после три године оно што је остало од српске војске било је довољно да потпуно уништи две царевине и једну краљевину и да баци на колена бугарске, немачке, аустријске и мађарске армије.

+ БОГ НАС НИЈЕ ЗАБОРАВИО +

Бог није заборавио Србију, а Срби не би требало да забораве оне који су деценијама увећавали њихову несрећу. Сећа ли се још неко песме: „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина”! Певали су је они са српским именом и презименом. Певали су Срби и Вели Деви, високом комунистичком функционеру у Приштини: „Србија нам сада пева – да нам живи Вели Дева...”

Сећаш ли се, Србине, говора који је комунистички генерал Енвер Хоџа одржао нашим војницима на Бањици у пролеће 1945. године? Говор о братству-јединству албанског и српског народа. У Тирану се вратио окићен Орденом народног хероја Југославије. У исто време, на истом месту, Јосип Броз је рекао да Србија нема чему да се нада, да за њу неће бити милости, док је Милован Ђилас био сасвим јасан и прецизан: „Србији није довољно пуштена крв...”

Србији је непрекидно пуштана крв. Јуче и данас. Све је последица давно искованог братства и јединства Срба и Шиптара, коју су као зеницу свога ока чували српски безбожници.

+ СРПСКИ БЕЗБОЖНИЦИ +

Српски безбожници су својим новим братственицима показали како се руше српске светиње: срушили су православни храм у Ђаковици 1943. године, и на темељима тог храма, на опште задовољство својих шиптарских братственика, подигли јавни клозет! Црква је касније обновљена, али су је Шиптари, поучени од српских безбож¬ника, поново срушили 1999. године.

Једну од највећих светиња, Високе Дечане, српски безбожници претворили су у политичку школу „Јосип Броз Тито” – шта су све чинили Брозови курсисти, тешко је описати. У то време, у Дечанима су била само три монаха – најстаријег, архимандрита Гаврила Ковачину, који се бунио због скрнављења светиње и невиђеног насиља, српски безбожници су везали и отпремили у робијашницу Сремске Митровице, где је у најтежим мукама и умро.

Безбожници су нашу свету Грачаницу претворили у крваву тамницу у којој је ломљена кичма оним Србима који за братственике нису могли да прихвате шиптарске злочинце који су прогонили и убијали српски народ на Косову и Метохији.

Колико си се пута згрануо, Србине, кад си видео који појединци и часописи на Косову и Метохији носе Вукову награду! То не спада само у срамоту, то спада у велике грехове. Сећаш ли се, Србине, песме „Симонида” Милана Ракића? Песникове речи овако гласе: „Ископаше ти очи, лепа слико / вечери једне на каменој плочи / знајући да га тад не види нико / Арбанас је ножем избо очи...” У новом прештампавању ове песме дежурни чувари шиптарско-српског братства и јединства избацили су реч „Арбанас” и уместо ње убацили реч – „незнанац”!

Кад је запаљен конак Пећке патријаршије, и кад се сазнало да је паликућа сестрић Синана Хасанија, високог партијског функционера, један српски генерал је упозоравао да се о томе не таласа, јер то, говорио је, може да поремети братство и јединство Шиптара и Срба! То исто понављао је и када су шиптарски злочинци осакатили Ђорђа Мартиновића – сећа ли се још неко, осим редитеља Бајића, овог мученика?

Усред Београда, од својих ђака у седмом разреду, наставница тражи да наброје имена родољуба у Косовском боју. И ђаци набрајају по сећању: Милош Обилић, Цар Лазар, Топлица Милан, Косанчић Иван, девет Југовића... На то наставница каже да греше, јер су родољуби само слуга Голубан и слуга Милутин, а остали су пошли у бој да би одбранили своје куће, имања, богатство...

Како да избегнем народну пословицу о злом рађењу и готовом суђењу? Да цитирам Његоша: „Не бојим се вражијега кота / нека га је ка на грани листа / но се бојим од зла домаћега...” А домаће зло, које се не може и не сме сакрити, утирало је путеве ка овим суровим догађајима које нас у таласима деценијама запљускују.

Сећаш ли се, Србине, 1978. године, када је прећутана стогодишњица независности Србије, а те исте године готово све новине у Београду обележиле су стогодишњицу Призренске лиге! А Призренска лига има непромењен циљ: протеривање последњег Србина с Косова и Метохије и стварање велике Албаније.
Шта тек да се каже о оним Србима који славе Шоту Галицу, која се двадесетих година прошлог века одметнула од власти и са својим мужем, Аземом Бејтом, чинила невиђена зла над српском децом. Последњи њен злочин био је спаљивање шест живих српских дечака, и док су њихова тела горела у пламену, она је играла и певала, па је та песма и игра названа њеним именом. Њеног мужа и њу једва су ликвидирали српски жандарми. А једна невеста у Краљеву тражила је недавно од певача Јоровића да њено свадбено весеље увелича – шотом. Певач је одбио и рекао да он не слави српске крвнике, што је младу увредило.

+ С Л О Г А +

Неки кажу да нам је сада најпотребнија слога. Слога, свакако, али слога срчаних, усправних, храбрих, достојанствених, непоткупљивих људи, који се живим Богом заклињу да ће се до последњег даха борити за повратак части и достојанства и целовиту отаџбину. У Србији има таквих људи.

Има у земљи Србији и трговаца националним добрима, лажних верника и парада Срба, лажних патриота без психолошке кичме – отуда се лако савијају до црне земље свакој земаљској сили, не знајући да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Извесно је: спокоја неће бити. Неће га бити ни за Србе ни за Шиптаре. Шиптари знају да су отимачи, Срби знају да им је отето. Зато Срби певају химну Богу Правде. И уздају се у генерације које пристижу – увећаће се нада ако се у свим православним храмовима и у свим школама и касарнама уведе, бар једном недељно, школски час посвећен Косову и Метохији.











- Антоније Ђурић -