Милунка Савић

У нашем народу су солунци синоним за предане родољубе, постојане страдалнике и храбре ратнике. Другим речима, то су прослављени ветерани нашег слободарства. У томе, наравно, нису заостајале ни жене-солунци, а међу њима се нарочито истицала тиха и неустрашива Милунка Савић. Рођена 1888. године у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се у Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац. У добровољачку јединицу је примљена захваљујући лукавству - одсекавши косу, ставивши шајкачу и преобучена у мушкарца. У саставу Дринске дивизије је, између осталог, учествовала у борбама око опседнутог Скадра (заузет 22. априла 1913. године) и у Брегалничкој бици (30. јуна до 8. јула 1913. године). На Брегалници је добила капларски чин и прву медаљу за храброст. Но ту је рањена и у болници је откривено да је - жена.

У Првом светском рату се Милунка Савић нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Премда је приликом повлачења српске војске 1915. године тешко рањена, она је, пренета кроз Албанију, доспела на Крф и, после лечења и опоравка у Бизерти, поново стаје у прве борбене редове српске војске, у којој се и данас истиче храброшћу. У бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника... Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два Француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". Умрла је у Београду 5. октобра 1973. године, запостављена, као и сви солунци. Али њену легенду не може ништа да затамни.


Када је 1912. године започео Први балкански рат, Милунка Савић, тек стасала девојка, одсекла је дуге кике, ставила шајкачу на главу, обукла мушке чакшире и сељачки копоран, па кренула у Београд. Чула је да тамо уписују добровољце. Јавила се нареднику и рекла да се зове Милутин.
Док је старешина загледао, одсечно је рекла:
- Хоћу пушку!
Тако је и било. Са својом добровољачком јединицом кренула је на фронт, али касно: рат је био завршен. Турци су напустили Балкан.
У Другом балканском рату, за краће време, постала је неустрашиви борац на Брегалници. Добила је медаљу за храброст и капларски чин.
У јуришу Милунка је рањена. Извукли су је са бојишта и однели у пољско превијалиште. Када су откопчали копоран, њена тајна је била откривена, видели су да је женско.
За време великог рата 1914, Милунка је као резервни каплар чекала позив и ратни распоред. Није га добила, па се једног дана, не зна како, обрела у штабу генерала Степе Степановића. Шта је даље било? Њену причу записао је Антоније Ђурић, у књизи „Солунци говоре".
- Кући! - рекао је генерал Степа.
Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст...
Отишла је право у Крагујевац, у штаб начелника Врховне команде војводе Радомира Путника.
- Ја сам Милунка Савић, каплар српске војске, хоћу свој ратни распоред, господине војводо - рекла је одлучно у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу, али одлучну девојку, благо рече:
- Добро, буди болничарка. Штета је да погинеш тако млада.
- Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
- Онда дођи сутра, па ћемо видети! - рекао је стари ратник, рачунајући да ће се млада девојка предомислити.
- Остаћу овде и чекаћу вашу одлуку! - рекла је непомирљиво.
На ратном саветовању тога поподнева, одлучено је да Милунку Савић прими мајор Воја Танкосић.
ТАКО се Милунка Савић, у мушком оделу, с пушком о рамену, реденицима на грудима и бомбама о појасу, нашла у борбеном строју.
Прву Карађорђеву звезду с мачевима стекла је на Дрини.
Бојиште ври... Кључа... Војници као да су добили крила: прешли преко Дрине и гоне Швабе.
Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе...
У том тренутку налете група Аустријанаца.
- Предајте се! - грмну Милунка. - Предајте се!!
Швабе без речи побацаше пушке и дигоше руке увис!
Одвела их је команданту пука и рапортирала:
- Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!
Касније, када је непријатељ отеран преко Дрине, командант пука Димитрије Митић, пред стројем је питао војнике:
- Војници, чије груди заслужују Карађорђеву звезду са мачевима?
Пук у једном гласу, грмну:
- Каплара Милунке Савић!
- Милунка Савић, три корака напред! - одјекну команда.
Једва се покренула. Тада је први пут у животу осетила неки страх.
Ставили су јој на груди Карађорђеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник после Горничанске битке 1916. године, У борби са Бугарима заробила је двадесет тројицу...
Следеће борбе су јој донеле два ордена француске Легије части и француски ратни крст са златним палмом.
Тада је већ била наредник.
Преживела је девет ратних рана.

За Србију - Pour la Serbie

Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова:

Убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде.



Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.



Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни.



Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се. Претерује се, дабоме. Варош Балак није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете, за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд. После, зашто је требало том народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?



Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење. Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол. Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондиска шума или Црна шума, то је злочин: убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако. Само већи. То је све. Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји! Ако убијете шест људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други децембар, који је Европа поздравила.



Али је време да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају забелети. Да ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето писмо може другоме пружити руку; јагамус деџтрас; иза Свете Столице диже се Узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век , Турска нам свој средњи век тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити? Када ће се свршити мучење тога малог јуначног народа? Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана свим владама. Али ће се рећи: ви заборављате да постоје “питања”. Убити човека је злочин, убити један народ је “питање”. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочини! Страшне слуге.



Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа. На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведочи за цивилизацију.

Напредак је потписао Ахмед-паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. Једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште. До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сада га понављају чудовишта.

Будућност је Бог кога вуку тигрови!



Виктор Иго

Париз, 29. августа 1876.

Срби и Европа, Св. Николај Српски (Велимировић)

Ако ћемо се хвалити, киме ћемо се хвалити? Пазите, браћо, како ја постављам питање: не кажем чиме ћемо се хвалити, него киме ћемо се хвалити. Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима.



Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом.



И велики народи Азије и Африке, иако некрштени, но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер, и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко Кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они, дакле, делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом, ни Христовим Јеванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикама, тј. културом својом.



Последица, тога европског самохвалисања наметљивом културом, јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и хришћанство. Омрзнувши оно што је мало омрзли су и оно што је највеће. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то и не боли. Она је прије свију омрзла и одбацила свога Бога.



А ви Срби где сте? Милиони Срба боје се Бога.

Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа: да ли сте са Европом или са народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите да не би заразили свој народ. Ако ли кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватитe у лажи! Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Ал то је једини спасоносни пут.



Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улива у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут.



А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу, и Он ће те осветлити и спасти. Амин.