У нашем народу су солунци синоним за предане родољубе, постојане страдалнике и храбре ратнике. Другим речима, то су прослављени ветерани нашег слободарства. У томе, наравно, нису заостајале ни жене-солунци, а међу њима се нарочито истицала тиха и неустрашива Милунка Савић. Рођена 1888. године у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се у Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац. У добровољачку јединицу је примљена захваљујући лукавству - одсекавши косу, ставивши шајкачу и преобучена у мушкарца. У саставу Дринске дивизије је, између осталог, учествовала у борбама око опседнутог Скадра (заузет 22. априла 1913. године) и у Брегалничкој бици (30. јуна до 8. јула 1913. године). На Брегалници је добила капларски чин и прву медаљу за храброст. Но ту је рањена и у болници је откривено да је - жена.
У Првом светском рату се Милунка Савић нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Премда је приликом повлачења српске војске 1915. године тешко рањена, она је, пренета кроз Албанију, доспела на Крф и, после лечења и опоравка у Бизерти, поново стаје у прве борбене редове српске војске, у којој се и данас истиче храброшћу. У бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника... Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два Француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". Умрла је у Београду 5. октобра 1973. године, запостављена, као и сви солунци. Али њену легенду не може ништа да затамни.
Када је 1912. године започео Први балкански рат, Милунка Савић, тек стасала девојка, одсекла је дуге кике, ставила шајкачу на главу, обукла мушке чакшире и сељачки копоран, па кренула у Београд. Чула је да тамо уписују добровољце. Јавила се нареднику и рекла да се зове Милутин.
Док је старешина загледао, одсечно је рекла:
- Хоћу пушку!
Тако је и било. Са својом добровољачком јединицом кренула је на фронт, али касно: рат је био завршен. Турци су напустили Балкан.
У Другом балканском рату, за краће време, постала је неустрашиви борац на Брегалници. Добила је медаљу за храброст и капларски чин.
У јуришу Милунка је рањена. Извукли су је са бојишта и однели у пољско превијалиште. Када су откопчали копоран, њена тајна је била откривена, видели су да је женско.
За време великог рата 1914, Милунка је као резервни каплар чекала позив и ратни распоред. Није га добила, па се једног дана, не зна како, обрела у штабу генерала Степе Степановића. Шта је даље било? Њену причу записао је Антоније Ђурић, у књизи „Солунци говоре".
- Кући! - рекао је генерал Степа.
Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст...
Отишла је право у Крагујевац, у штаб начелника Врховне команде војводе Радомира Путника.
- Ја сам Милунка Савић, каплар српске војске, хоћу свој ратни распоред, господине војводо - рекла је одлучно у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу, али одлучну девојку, благо рече:
- Добро, буди болничарка. Штета је да погинеш тако млада.
- Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
- Онда дођи сутра, па ћемо видети! - рекао је стари ратник, рачунајући да ће се млада девојка предомислити.
- Остаћу овде и чекаћу вашу одлуку! - рекла је непомирљиво.
На ратном саветовању тога поподнева, одлучено је да Милунку Савић прими мајор Воја Танкосић.
ТАКО се Милунка Савић, у мушком оделу, с пушком о рамену, реденицима на грудима и бомбама о појасу, нашла у борбеном строју.
Прву Карађорђеву звезду с мачевима стекла је на Дрини.
Бојиште ври... Кључа... Војници као да су добили крила: прешли преко Дрине и гоне Швабе.
Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе...
У том тренутку налете група Аустријанаца.
- Предајте се! - грмну Милунка. - Предајте се!!
Швабе без речи побацаше пушке и дигоше руке увис!
Одвела их је команданту пука и рапортирала:
- Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!
Касније, када је непријатељ отеран преко Дрине, командант пука Димитрије Митић, пред стројем је питао војнике:
- Војници, чије груди заслужују Карађорђеву звезду са мачевима?
Пук у једном гласу, грмну:
- Каплара Милунке Савић!
- Милунка Савић, три корака напред! - одјекну команда.
Једва се покренула. Тада је први пут у животу осетила неки страх.
Ставили су јој на груди Карађорђеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник после Горничанске битке 1916. године, У борби са Бугарима заробила је двадесет тројицу...
Следеће борбе су јој донеле два ордена француске Легије части и француски ратни крст са златним палмом.
Тада је већ била наредник.
Преживела је девет ратних рана.
Tokom boravka srpske vojske u Grčkoj, Milunka Savić je na svečanosti u Solunu , na provociranje francuskih oficira može li da baci deset koraka bombu, uzela flašu konjaka (težina dve ručne bombe) i bacila je na udaljenost od 40 metara. Za ovo je od francuskog generala Mauricija Saraja dobila 18 boca najskupljeg francuskog konjaka iz 1880 godine, za svoje saborce u četi.
ОдговориИзбришиNakon Prvog svetskog rata, zanemarena i od svih napuštena, penziju je radeći 20 godina kao pomoćna radnica, stekla u Državnoj hipotekarnoj banci. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, ona će izabrati da živi u Beogradu, ali ljudi su brzo zaboravili njene zasluge.Za vreme Drugog svetskog rata 10 meseci je zatočena u logoru Banjica.Prethodno je pred svoje tri ćerke bila teško pretučena. Posle dolaska komunista na vlast ona pada u potpuni zaborav, od kada se ona definitivno smatra za nepoželjnu osobu u svojoj sopstvenoj zemlji i biva primorana da živi život preživljavajući kao čistačica . Zbog pritužbi građana Beograda i jednog novinskog teksta koji je uzburkao javnost grad Beograd se smilovao i dodelio joj mali stan u kome je živela do svoje smrti 1973.
Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973.Sahranjena je na Novom groblju u aleji velikana uz najviše državne i vojne počasti.
Milunka Savic nije sahranjena u Aleji velikana vec u porodicnom grobnom mestu, na Novom groblju u Beogradu. Takodje, nije bilo nikakvih drzavnih, niti vojnih pocasti. Sahranila ju je porodica.
ОдговориИзбришиNaime, po prici njenog unuka i fotomaterijalu koji ne nacinjen kamerom RTS (emitovano na RTS 1, u emisiji "Zikina sarenica", 22. oktobra 2011.) porodica je obavestila Skupstinu grada Beograda da je Milunka preminula i dobila odgovor da sacekaju sa sahranom koji dan. Cekali su par dana, a potom je o svom trosku sahranili u porodicnom grobu. Iz Skupstine im se nikada vise niko nije javio, niti interesovao da li je sahrana obavljenja i gde.
Takodje, po navodima unuka, Milunka je provela 9-10 meseci u Logoru na Banjici tokom Drugog svetskog rata, a iz logora je pustena iskljucivo zahvaljujuci pukoj sreci. Jedan od visokoh nemackih oficira je gledao spiskove zatvorenika i pukim slucajem ugledao ime Milunke Savic, potom se raspitao da li je to ona Milunka - hrabri borac, protiv koje su ratovali u Prvom ratu, trazio je da je dovedu kod njega u kancelariju i kada je ustanovio da to jeste ta Milunka, doneo je naredbu da momentalno bude pustena iz logora: zabranio je da je iko od nemackih vojnika i njihovih saveznika ubuduce hapsi ili uznemirava i obezbedio joj i pomoc u hrani i nekim drugim potrebstinama.
Inace, Milunka je bila i licni prijatelj sa De Golom, Arcibaldom Rajsom i drugim vidjenim licnostima sa strane pobednika, ali, ocito, i izuzetno postovana od strane pobedjenih snaga...
Olivera