недеља, 13. новембар 2011.

Чуј, Мали човече!


Зову те „мали човек“, „обичан човек“, веле. Кажу, долази твоје време, „ера Малог човека“. („The age of the Common man”)

Ниси Ти тај Мали човече, који то каже, већ Они: потпредседници великих нација, одабране вође радника, преобраћени синови грађанског сталежа, државници и филозофи. Они ти нуде будућност али те не питају за прошлост.

Деценијама већ покушаваш да завладаш Земљом. Од твојих размишљања, поступака, од сада зависи будућност људског рода. Али твоји учитељи и господари не кажу како стварно да размишљаш и какав си, нико се стварно не усуђује да упути никакву критику која би требало да те припреми и оспособи да сам управљаш својом судбином.
Ти си „слободан“ само у једном смислу: ослобођен си од поуке како сам да водиш свој сопствени живот, слободан од самокритике.

Никада нисам чуо како се жалиш: „Ви ме унапредисте у господара нада мном самим и мојим светом. Али ми не рекосте како се то постаје господар над самим собом и не рекосте ми куда сам се ја то погрешно упутио, о чему то погрешно размишљам, где погрешно поступам“.

Ти дајеш властодршцима право да владају „у име Малог човека”, а сам си нем. Дајеш моћнима или злонамерним неспособњаковићима више моћи да те заступају. Прекасно откриваш да увек испаднеш преварен.

Плашиш се да погледаш самог себе у очи, плашиш се критике, Мали човече, као и моћи коју ти обећавају. Не знаш како би требало да користиш ту своју моћ. Не усуђујеш се ни да замислиш да би икада себе самога могао да осећаш друкчијим него какав си сада: слободним уместо погнутим; отвореним, уместо што увек околишаш; себе како водиш љубав усред дана, а не као лопов у тами ноћи. Ти самога себе презиреш, Мали човече.
Кажеш: „А, ко сам то ја да имам сопствено мишљење, да сам одлучујем о свом животу и проглашавам свет мојим?“
Имаш право: ко си ти да полажеш право на свој живот? Ја ћу ти рећи ко си!
О твојим господарима

Од правог Великог човека разликујеш се само у једном: Велики је једном био веома мали човек који је развио у себи једну једину велику способност: умео је да види када мисли и када се понаша као мали.
Велики човек, дакле, зна када је и какав је Мали човек. Мали човек не зна да је мали и плаши се да то сазна. Он скрива своју незнатност и тескобу стварајући илузију о снази и величини, туђој снази и величини. Поносан је на своје велике генерале али не и на самога себе. Диви се мислима које нису у његовој глави, а не онима које је произвео његов мозак. Утолико брже прихвата ствари уколико их мање схвата. А не верује у исправност мисли које најлакше схвата.

Онда сам, нечујно пипајући и опрезно се осврћући, сазнао шта те чини робом:
Ти си сам свој сопствени гонич робова!
Нико други не сноси кривицу за твоје ропство до ти сам. Кажем ти, нико други!
Твоји ослободиоци ти говоре да се твоји тлачитељи зову Вилхелм, Морган, Круп, Форд. Твоји ослободиоци се зову Мусолини, Наполеон, Хитлер, Стаљин.

Кажем ти: можеш постати сам свој ослободилац!
А, када у овом часу треба да ти кажем истину о теби самом, уздржавам се из страха од тебе и твојих стваова према истини. Истина је опасна по живот када се односи на тебе. Истина је спаситељица живота али она постаје опасан плен за сваку хајку. Да није тако, ти не би био оно што си, нити тамо где си.

Мали човек неће да чује истину о себи. Он не жели велику одговорност која му припада и коју има, хтео то или не. Он хоће да остане Мали човек. Он хоће да постане богат или вођа странке, председник ветeрена рата или секретар удружења за неговање јавног морала. Али неће да преузме одговорност за свој рад.

Што мање разумеш, то си више спреман да укажеш поштовање. Хитлера познајеш боље него Ничеа, Наполеона боље од Песталоција, било какакв краљ значи ти више него Зигмунд Фројд.

Да би многи Мали људи остали заједно, да не би изгубили твоје поверење (Великог човека), истински Велики човек мора жртвовати део по део своје величине коју је стекао у дубокој духовној осамљености, удаљен од тебе и твоје свакодневне буке али ипак у блиском контакту са твојим животом. Да би те водио, он мора да отрпи што га уздижеж до висина недостижног Бога.

Мали људи из твоје средине ти кажу отворено да ти и твој живот, твоја деца и твоја породица не значе ништа, да си глуп и покоран и да с тобом свако може чинити шта год хоће. Они ти не обећавају личну, него националну слободу. Они ти не обећавају људско самопоштовање, него респектовање државе. Не личну, већ националну величину. Пошто за тебе „лична слобода“ и „величина“ нису ништа друго до стране, мрачне речи, то ти од речи као што су „национална слобода“ и „интереси државе“ иде на вода на уста као псу кад види кост, и ти им гласно кличеш.

Ниједан од тих Малих људи не плаћа цену стварне слободе коју су морали да плате Ђордано Бруно, Христ, Маркс или Линколн. Они те презиру, они те не воле, јер ти сам себе презиреш, Мали човече. Они те тачно познају, далеко боље него што те познају Рокфелер или торијевци. Они знају за твоје најгоре слабости онако како би их ти сам морао познавати. Они су те жртвовали за симбол, а ти их носиш ка моћи коју имају над тобом. Ти си сам уздигао своје господаре, ти их храниш, иако су, или баш зато што су одбацили све маске.
Рекли су ти јасно и отворено: „Ти си ништавно биће без одговорности и треба то и да останеш.“
Називаш их новим избавитељима и кличеш им: „Хајл, хајл, вива и живео, живео!“

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим...
Страх од Малог човека

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим. Јер од тебе зависи даља судбина човечанства. Плашим те се, јер ни од чега не бежиш толико колико од себе самога. Болестан си, веома болестан, Мали човече. То није твоја кривица али је на теби одговорност да се ослободиш болести. Одавно би збацио своје стварне тлачитеље да ниси трпео тлачење и често га директно помагао. Никаква полиција на свету не би имала довољно моћи да те тлачи када би у својој свакодневници имао иоле самопоштовања, кад би знао, кад би стварно знао да без тебе живот ни једног јединог часа не би био могућ. Је ли ти твој ослободилац то рекао? Назвао зе „пролетером свих земаља“ али ти није казао да си ти, и само ти, одговоран за свој живот.

Не играм бриџ и не приређујем пријеме да бих ширио своју науку. Ако је моје учење истинито, оно ће се ширити само од себе. Имам своје сопствено мишљење и умем да разликујем лаж од истине. Из дана у дан, из сата у сат користим се истином као каквим алатом, који, након употребе, добро чистим и одржавам.

Осећам страх од тебе, Мали човече, дубок, несавладив страх. Није увек тако било. И сам сам био мали човек, усред милиона малих људи. Онда сам постао истраживач природних наука и психијатар. Тада сам увидео колико си болестан и како си опасан у својој болести. Увидео сам да није нека спољна виша сила него твоја тешка душевна болест оно што те притиска из дана у дан, из сата у сат, па чак и када спољних притисака нема. Своје тиране одавно би савладао када би изнутра био жив и имао здрав разум. Твоји садашњи тлачитељи потичу из твоје садашње средине. Они су још мањи људи него ти, Мали човече. Јер, потребна је повелика доза незнаности да човек твоју беду спозна из сопственог искуства и да те тим знањем још боље, још окрутније тлачи.

Мали и Велики човек

Ти не поседујеш чуло, немаш око за правог Великог човека. Његово биће, његове патње, његове жудње, његов бес, његова борба за тебе- далеке су ти и стране ствари. Не схваташ да има и таквих мушкараца и жена који су неспособни да те злостављају или израбљују и који хоће да будеш слободан, заиста и стварно слободан. Ти не волиш те људе и жене, јер су страни твојем бићу. Они су једноставни и отворени, за њих је истина оно што је за тебе животна тактика. Они су те прозрели, не с омаловажавањем, него с болом због људске судбине; свестан си тога и слутиш опасност. Признајеш их, Мали човече, само када ти много Малих људи каже да су Велики људи заиста велики. Плашиш се Великог човека, његове блискости животу и љубави према животу. А, Велик човек те воли једноставно, као живо биће. Неће да те гледа како патиш, и то миленијумима. Неће да те слуша како говориш глупости, као што говориш хиљадама година. Неће да те доживљава као теглећу марву, јер он воли живот и хоће да га доживи ослобођен патње и срамоте.

Праве Велике људе тераш на то да те презиру, да се у болу крију од тебе и твојих незнаности, да те избегавају и, најгоре од свега, да те сажаљевају. Ако си, Мали човече, можда какав психијатар, рецимо Ломбросо, онда жигошеш Великог човека као каквог злочинца или преступника коме злочин није успео или душевног болесника. Јер, Великом човеку животни циљ није да постане богат или да уда кћерку за човека из бољег друштвеног сталежа, да оствари политичку каријеру или да стекне професорску титулу. Називаш га „генијем“ или „настраним“ јер није као ти. Али он је спреман да каже да није геније, него једноставно живо биће. Ти га називаш асоцијалним јер је радије сам са својим мислима, него на твојој празној брбљивој „седељци“. Сматраш га лудим, јер твој новац даје на научно истраживање, уместо да га, као ти, улаже у акције. Ти се, Мали човече, усуђујеш у својој бескрајно дубокој отуђености да њега, тог једноставног правог човека, супроставиш као „абнормалног” себи, прототипу „нормалности“. Мериш га својим ситним мерилима и налазиш да он не удовољава захтевима твоје нормалности. Не видиш и одбијаш да схватиш, Мали човече, да њега који је пун љубави за тебе и спремности да ти помогне, тераш из социјалног живота, јер си га ти себи направио неподношљивим, седећи у крчми или свечаној сали, свеједно.

Ко га је начинио онаквим каквим се појављује након многих деценија самртничке патње? Ти си га направио таквим својом несавесношћу, ускогрудношћу, погрешним начином мишљења, „провереним учењима своје вере“ које, обично, не преживе ни десет година друштвеног развоја. Ти си тај, Мали човече, који је од Великих људи начинио парије јер је њихова мисао исправна и трајна, а твоја је малена и површна. Тиме што их чиниш паријама, бацаш опако семе самоће у Велике људе. Не мислим на семе самоће која рађа велика дела, него семе страха да ћеш тог Великог човека погрешно схватити и злостављати. Јер, ти си „народ“, „јавно мњење“ и „социјална савест“. Ниси се, Мали човече, питао да ли размишљаш погрешно, него шта ће твој сусед на то рећи или хоће ли те твоје поштење коштати новца. Питао си се, Мали човече, тако и никако другачије.
O страху Малог човека

Пошто си Великог човека сад сатерао у самоћу, заборавио си на то шта си му учинио. Управо си изговорио још једну бесмислицу, још једном си учинио малу подлост, још једном нанео жестоку увреду: ти заборављаш.
А, у природи Великог човека је да не заборавља, да се не свети, него да схвати зашто поступаш тако подло. И ово ти се чини страним, знам ипак ми веруј: кад стотинама, хиљадама, милионима пута некога повредиш, нанесеш му неизлечиве ране, чак и ако у тренутку након својих малих подлости и не знаш више шта си учинио, Велики човек пати уместо тебе због тога, не зато што су то велика недела, него што су ситна. Он би желео да схвати шта те је натерало да повредош свог брачног партнера ако те је разочарао; да мучиш своје дете ако се не допада пакосном суседу; да превариш свог пријатеља; да на доброг човека с презиром гледаш и да га израбљујеш; да се савијеш пред корбачем; да узимаш тамо где се даје и да дајеш где од тебе тражи, али да никада не дајеш где се даје с љубављу; да паломе или ономе који пада дајеш још један, онај последњи ударац; да лажеш тамо где се тражи истина и да прогањаш истину уместо лажи.
Ти се увек налазиш на страни прогонитеља, Мали човече.

Да би добио твоју наклоност, Мали човече, да би стекао твоје безвредно пријатељство, Велики човек би се морао прилагодити теби, говорити исто као ти, украсити се твојим врлинама. Али он не би био велики, прави, једноставни Велики човек када би имао твоје врлине, твоје пријатељство, када би говорио као ти. Лако се можеш уверити у то да твоји пријатељи, који говоре исто као ти, никада нису били Велики људи. Ти не можеш поверовати да би било ко с киме си седео за једним столом или становао у истој кући, могао да постигне нешто велико. Због тога су сви Велики људи били усамљени. У твојој близини се не може тако добро размишљати, Мали човече. О теби се може размишљати само када ти ниси присутан. Јер ти кочиш сваку велику, далекосежну мисао.
Као мајка кажеш свом детету: „То није за децу!“
Као професор биологије кажеш: „То није за приљежне студенте!“
Као учитељ кажеш: „Деца морају бити мирна и добра, а не радознала.“
Као супруга кажеш: „Какво те откриће спопало! Ти и откриће!“
Кажем ти, Мали човече, изгубио си смисао за оно најбоље у себи. Ти си га угушио и убијаш га свуда где га у другоме откријеш. У својој деци, у својој супрузи, своме мужу, своме оцу и мајци.
Ти си мали и хоћеш да останеш мали, Мали човече.

Откуда ја све то знам, питаш. Рећи ћу ти:
Доживео сам те, с тобом сам то доживео, доживео сам те у себи, ослободио те као лекар од твојих сићушности, као васпитач сам те често изводио на пут искрености и отворености. Знам колико се опиреш искрености, какав смртни страх те спопада кад треба да следиш своје истинско, право биће.
Какав је Мали човек

Хоћу да престанеш да будеш Untermensch (супротност од Ничеовог Ubermenscha; прим. преп.) и да постанеш оно што јеси. Да будеш само свој, а не оно што су од тебе начиниле новине које читаш и мишљење суседа које слушаш. Знам да ти није јасно шта си икакав си заиста дубоко у себи. У дубини својој ти си плаха кошута, ти си свој Бог, свој песник, свој мудрац. Али ти верујеш да си члан удружења ветерана рата, куглашког клуба или Кју- клукс- клана. А, пошто то верујеш, поступаш управо тако како поступаш. И ово ти је рекао Хајнрих Ман у Немачкој још пре двадесет и пет година, рекли су ти то Аптон Синклер и Дос Пасос у Америци. Ниси познавао ни Мана ни Синклера, ти познајеш само боксерског шампиона и Ал Капоена. Ако треба да бираш да ли да одеш у библиотеку или да гледаш какву макљажу у суседству, сигурно ћеш се одлучити за макљажу.

Молиш се за срећу у животу, али ти је сигурност важнија, чак и по цену сопствене кичме, па и читавог живота. Пошто никада ниси научио да сам кујеш своју срећу, да уживаш у њој и да је чуваш, теби је непозната храброст поштеног човека.

Хоћеш ли да сазнаш, Мали човече, какав си? Слушаш на радију рекламе за лаксативе и зубну пасту или крему за ципеле или дезодоранс али не чујеш музику пропаганде која иде уз њих. Не поимаш бескрајну глупост и одвратни неукус тонова који су подешени тако да намаме твоје ухо.

Да ли си икада пажљиво слушао вицеве које комичар у кабареу прича о теби? О теби, о себи самом, о целом твом малом, бедном свету. Ослушни своју рекламу за лаксатив и сазнаћеш какав си!

Чуј, Мали човече: беда људске егзистенције постаје све очитија са сваким од твојих малих недела. Нада у побољшање твоје судбине тоне све дубље са сваком од твојих ништавности. То је за жаљење, Мали човече. За дубоку и тешку тугу од које се цепа срце. Да не би осећао ту тугу, ти смишљаш будаласте вицеве и називаш их „народним хумором“.

Док слушаш виц о себи, од срца се смејеш. Не смејеш се ти због тога што се с пуно хумора ругаш самом себи. Смејеш се Малом човеку, али и не слутиш да се смејеш самом себи и да си ти тај кога исмевају. И тако милиони малих људи не занју да их исмевају. Зашто ти се смеју, Мали човече, тако од срца, тако отворено, тако злурадо и то већ вековима? Да ли си икада уочио како је „народ“ смешно представљен у филмовима?
О љубави и давању

Такав си ти, Мали човече. Умеш добро да црпеш и исцрпеш, да похлепно срчеш и прождиреш али не умеш да ствараш. И због тога си такав какав јеси и ту где јеси: целог свог живота у досадној канцеларији или за рачунарском машином или за столом за цртање или у брачној лудачкој кошуљи или учитељ у школи који мрзи децу. Немаш способности да се развијаш, нити има изгледа да изразиш нову мисао, јер ти си само узимао, а никада ниси давао, само си кусао оно што ти је други пружао припремљено на тањиру.

Не схваташ зашто је то тако, зашто тако мора да буде? Рећи ћу ти, Мали човече.
Зато што сам те, када си дошао код мене, упознао као створење изнутра празно или импотентно или душевно поремећено. Ти умеш само да прождиреш и само да узимаш, а не умеш да ствараш и дајеш, јер је твој основни животни став уздржавање, позерско понашање и инат. Спопада те панични страх када се у теби пробуди праисконски нагон за љубављу и давањем. Стога се плашиш давања. А, твоје узимање има заправо само један смисао: непрестано мораш згртати новац, преждирати се украденом срећом и туђим знањем, јер се осећаш празним незаситим, несрећним, бићем без правог знања и праве жеље за знањем.
Зато и бежиш толико од истине, Мали човече. Она би у теби могла да изазове рефлекс љубави.

Ти скидаш шлаг с мога колача, али не желиш трње мојих ружа.

У твојој глави свака уметност се претвара у перверзију. Мој љубавни загрљај у твом животу постаје порнографски акт. Ти не разумеш о чему причам, Мали човече.
Прича о орлу и пилићима

Знаш ли ти, Мали човече, какав је то орао који снесе кокошија јаја? Орао и тада верује да ће узгајати орлиће и да ће од њих постати велики орлови. Али из јаја се излегу само мали пилићи. Очајни орао још се нада да ће од пилића настати орлови. На крају израстају само раскокодане кокошке.
Кад то најзад открије, орао с муком побеђује у себи нагон да поједе све те пилиће и кокице. Од тог недела одвратиће га само нада да ће било када, међу мноштвом пилића који без престанка пијучу, наћи један орлић који ће постати орао и који ће са стрме литице моћи да гледа у недоглед, како би открио нове светове, нове мисли, нове врсте живота. Само та мала нада одвратила је усамљеног и тужног орла да заједно са перјем и костима не поједе пијукаве пилиће и расквоцале кокошке.
Они нису били свесни тога да их је излегао орао. Нису видели да живе на стрмом гребену, високо изнад влажних, мочварних и мрачних долина. Они нису гледали у даљину као усамљени орао. Само су прождирали, прождирали и прождирали све што би им он доносио.
Грејали су се уз њега, шћућурени испод његових моћних крила док би напољу беснела олуја или падала киша, а он је незаштићен одолевао олуји. Или би се кад запрети још бешња олуја, крунећи при том оштро камење у заклону са жељом да оно погоди орла и да га повреди. При првом наступу њихове подлости орао одлучи да их све заједно прогута, али се сажали. Једног дана, мислио је и надао се, ипак ће међу тим мноштвом крештавих, прождрљивих, кратководих пилића, морати да се нађе и неки орлић који ће бити као он.

Усамљеног орла ни данас није напустила нада и зато још леже мале пилиће.

Ти нећеш постати орао, Мали чоече, и због тога ће те прождрети стрвинари. Ти се плашиш орлова и зато живиш у великим гомилама и бићеш прождран са великом масом, са гомилом. Јер су неке од твојих кокошака излегле јаја стрвинара. Сада су стрвинари постали твоје вође против орлова, твоје слепе вође које су те желеле повести у више, боље пределе. Стрвинари су те научили да ждереш стрвине и да се задовољаваш зрнцима жита и да, поред свега, кличеш: „Хајл, велики стрвинару!“
****
Многи Велики храбри усамљени људи одавно су ти рекли шта да радиш. Њиховим учењима непрекидно си манипулисао, уништавао их, разлагао их на парчиће и увек све почињао са погрешне стране. Учинио си да те мала омашка, а никада велика истина, води у животу, у хришћанству, у учењу о суверенитету народа, у науци о социјализму, у свему, ама баш свему чега год се дотакнеш, Мали човече.
Питаш зашто то чиниш? Не верујем да то искрено питаш. Кренућеш да убијаш и разараш кад чујеш истину: све си то учинио и соју кућу сазидао на песку јер се не усуђујеш, јер ниси способан да осетиш прави живот у себи, јер убијаш и гушиш љубав у свом детету пре него што се родило; јер не трпиш слободан, жив израз, не трпиш слободан и природан покрет. Преплашен у дубини своје душе питаш: „Шта ће казати гсподин Јовановић и комшија Пера?“

Ти немаш храбрости да размишљаш, Мали човече, јер размишљање изазива снажна телесна осећања, а ти се плашиш свога тела, Мали човече. Многи Велики људи су ти довикивали: „Врати се својим изворима! Послушај свој унутрашњи глас, следи своја истинска осећања, слави љубав!“ али ти си био глув, јер си изгубио смисао и слух за такве речи. Оне одјекују пустињским пространствима, а усамљеници који их довикују нестају у твојој ужасној пустињској празнини, Мали човече.

Могао си да бираш између Ничеовог узлета до Ubermenscha и Хитлерове деградације у Untermenscha. Клицао си „хајл!“ и изабрао Untermenscha.

Могао си да бираш између Исусове величанствене једноставности и Павловог целибата за твоје свештенике и доживотног принудног брака за себе. Ти си изабрао целибат и принудни брак, а заборавио си Исусову скромну мајку која је из љубави родила своје дете Христа.

У Француској револуцији могао си да бираш између суровог Робеспјера и великог Дантона. Изабрао си суровост, а величину и доброту послао на гиљотину.

Имао си избор: свирепа инквизиција и Галилејева истина. Подвргао си великог Галилеја на крају његовог живота понижењу и мучењу до смрти, а данас користиш његова открића. У 20. веку си поново до савршенства довео инквизиторске методе.
***
Када би, Мали човече, сносио бар делић сопствене одговорности, свет би другачије изгледао. А твоји велики пријатељи не би умирали због твоје мајушности.

Због тога је твоја кућа још на песку. Кров ти се стропоштава на главу али теби остаје твоја „пролетерска“ или „национална част“. Под ти се руши под ногама и ти пропадаш, али падајући узвикујеш: „Хајл, мој велики фиреру, живела немачка, руска, јеврејска част!“ У кући ти пуца водоводна цев и дете ти се дави у води, али ти си и даље за „дисциплину и ред“ којима, при том, учиш своје дете. Кроз зидове твоје собе дува и завија ветар, жена ти са запаљењем плућа лежи у кревету, али ти, Мали човече, сматраш да оно што чини суштину твог бића бесмислица „јеврејске фантазије“.

Ти хиташ мени и питаш: „Драги, добри, велики докторе! Шта да учиним? Кућа ми се руши са свих страна, ветар фијуче кроз пукотине зидова, дете ми је оболело, жена ми је очајна, а и сам сам болестан. Шта да радим, може ли се ишта учинити?“

Сагради своју кућу на гранитној стени. Стена је твоја природа коју кињиш, убијаш телесну љубав свога детета, љубавни сан своје жене, свој властити животни сан... замени своје илузије за делић истине. Отерај до ђавола своје политичаре и своје дипломате! Узми своју судбину у своје шаке и сагради кућу свог живота на стени. Заборави свог суседа и ослушни оно што је дубоко у теби.

***„Али како да стигнем до свог циља хришћанске љубави, социјализма, америчке демократије?“ –чујем како питаш. Твоја хришћанска љубав и твој социјализам и твоја америчка демократија јесу оно што чиниш свакодневно, оно на шта мислиш из сата у сат, начин како грлиш свог животног сапутника и како доживљаваш своје дете, како гледаш на свој рад, како на своју друштвену одговорност, како избегаваш да постанеш онакав какав је твој мрски тлачитељ живота.

Видео сам те како као немачки избеглица злоупотребљаваш шведско гостопримство.
Швеђани су увели галантну навику да столове својих трпезарија препуне пробраним јелима и да госту препусте колико ће јести. Тај обичај ти је био стран и нов. Ниси схватио да се може имати поверење у пристојност људи. Причао си ми са злурадошћу да намерно ниси јео цео дан ништа како би навече на броду или у ресторану са бесплатног шведског стола могао да једеш колико год можеш да натрпаш у себе...

„Гладовао сам у детињству...“
Знам то, Мали човече, јер сам те видео како гладујеш, а ја знам шта је глад. Ти не знаш да глад своје деце овековечујеш сваки пут када крадеш са шведског стола, ти, будући спасиоче свих гладних! Постоје одређене ствари које се не раде: не краду се сребрне кашике, нити жене, нити храна са шведског стола у гостољубивој кући!

Ето какав и су малим стварима. А такав си, Мали човече, и у великим.
Тамо где си поставио своје мале вође, израбљивање твоје снаге је горе него пре стотину година, непоштовање твог живота бруталније, а признавање твојих егзистенцијалних права уступило је место твојој пуној обесправљености.

Тамо где се још бориш да поставиш своје властите вође, ишчезао је сваки респект према достигнућима и замењен је крађом плодова напорног рада твојих великих прјатеља. Оно што си хтео да уништиш, цвета боље него икада, а оно што је требало да очуваш и да штитиш као свој властити живот, ти си уништио. Оданост је за тебе „сентиментална црта“ или „малограђанска навика“. Поштовање достигнућа поистовећујеш са чанколиством. Али ти не примећујеш да си ти улизица тамо где не уважаваш вредности и да си незахвалан тамо где би требало да будеш одан.

Све си поставио наопачке, а верујеш да ћеш једноставно ушетати у свет слободе. Пробудићеш се из своје ноћне море, Мали човече, и наћи ћеш себе како беспомоћан лежиш на поду. Јер ти крадеш тамо где се даје и дајеш тамо где се краде!

Право на слободно изражавање мишљења и критике ти си побркао са безвезним трабуњањем и збијањем несланих шала. Хтео би да критикујеш, али не и да те критикују, и због тога биваш растрзан и растргнут. Својство ти је да нападаш али да се не излажеш нападу. Због тога увек пуцаш из заседе.
Са полицијом се ништа не постиже, Мали човече. Она може да гони крадљивце и регулише саобраћај али твоју слободу не може да освоји, нити да заштити. Сам си разорио своју слободу и уништаваш је непрестано и тако темељно да си вредан жаљења.

Пре Првог светског рата није било пасоша у међународном саобраћају. Могао си путовати куд год си хтео. Рат за „слободу и мир“ је увео пасошке контроле и оне су се увукле свуда као крпељи. Ако у Европи желиш да отпутујеш 300 километара даље од сопственог прага, мораш да одеш у десет конзулата разних земаља и тражиш визе. И тако је то све до данашњег дана, деценијама након завршетка Другог рата, који је вођен да би се окончали сви ратови. Тако ће остати и после трећег и осмог рата који ће се водити за окончање свих ратова!

Учио сам твоје лекаре да те схвате као медицинари, а твоје медицинарско друштво ме пријављује припадницима државне безбедности. Ти болујеш од душевне поремећености, а они ти приписују терапију електричним шоком као што су те у средњем веку „лечили“ змијом или ланцем или бичем.
Боље да ћутиш, Мали човече!
Живот ти је ионако бедан. Ја те нећу спасити али ћу завршити свој говор упућен теби, чак иако, обучен у белу кошуљу, са маском на лицу и конопцем у твојој свирепој крвавој руци приђеш да ме обесиш. Не можеш ме обесити, Мали човече, а да не обесиш самог себе. Јер ја сам твој живот, твоје доживљавање света, твоја човечност, твоја љубав и твоја радост стварања.

Не, не можеш ме убити, Мали човече!
Бојао сам те се једном као што сам пре тога толико веровао у тебе. Али узигао сам се изнад тебе и гледам те у перспективи миленијума, у прошлом и будућем времену.

Желим да се ослободиш страха од себе самог. Хоћу да живиш срећније, поштеније, да имаш живо, а не окамењено тело, да волиш а не да мрзиш своју децу, да усрећиш своју жену а не да је злостављаш.

Твој сам лекар, а пошто ти настањујеш ову планету, твој сам планетарни лекар. Ја нисам Немац, нисам Јевреј, нисам хришћанин, нисам Италијан, него грађанин Земље. Али за тебе постоје само анђеоски Американци и ђаволски Јапанци.
Пребацивао си ми да у својој библиотеци имам књиге Лењина и Троцког. Ниси знао, Мали човече, чему служи библиотека! У лице сам ти рекао да у својој библиотеци имам и Хитлера и Буду и Исуса и Гетеа и Наполеона и Казанову. Јер, објаснио сам ти: да би се схватила душевна куга, потребно је познавати је из свих углова. За тебе је то било нешто ново, Мали судијо.

„Слушајте, он окривљује мене, Малог човека! Ко сам ја, какав утицај имам на америчког председника? Радим свој посао, поштујем претпостављене, не мешам се у високу политику...“
А, када хиљаде мушкараца, жена и деце трпаш у гасне коморе, и тада само слушаш наредбе својих претпостављених, зар не, Мали човече? Па, ти си толико наиван да и не знаш да се то дешава. Ти си само убоги црвић који се ништа не пита и који нема сопствено мишљење и „ко си ти да се мешаш у политику...“
Знам, знам! Толико пута сам то чуо. Али сад ја питам: због чега не обављаш своју дужност без речи кад ти онај ко зна каже да си одговоран за своје предузеће или кад те опомене да не бијеш своју децу или ти хиљаду пута покуша утувути у главу да не следиш диктаторе?
Ти си кукавица и ти си свиреп, Мали човече. Без смисла за своју праву дужност да будеш човек и да чуваш човечност. Лоше имитираш мудраца али веома добро пљачкаша новца.

Од Дарвина си прихватио „борбу за опстанак“ али не и своје порекло од мајмуна, а Гетеовог „Фауста“, кога тако радо цитираш, разумеш колико и жаба астрономију. Ти си глуп, празан, сујетан и понашаш се као мајмун, Мали човече. Ти у длаку тачно увек промашиш суштину, а с помном тачношћу се држиш погрешног.

Твоја мисао је кратког даха, Мали човече, само од доручка до ручка.

Понекад уздигнеш главу из глиба да би узвикнуо „хајл“, „вива“ и „живео“! Много је животније чак и крекетање жабе у мочвари.

Свиреп си испод своје маске хуманости и љубазности, Мали човече. Не можеш бити ни пола дана сам са собом, а да се не одаш.

Зао си из дна душе, јер увек пречујеш лепо, а ослушкујеш само ружно.

Кажем ти: ниједан цар, ниједан краљ, ниједан отац свих пролетера свих земаља није те могао обуздати! Могли су од тебе да направе роба, али нико није могао да ти одузме сићушност. Твоја жудња за животом ће те, ипак, победити. Мали човече, у то нема никакве сумње.
Ослобођен своје сићушности, почећеш да мислиш. У почетку ће то бити јадно, правићеш грешке, промашивати циљ, али ћеш ипак почети да мислиш. Сазнаћеш за бол који ти причињава размишљање и научити да га подносиш, исто као што сам ја и многи други доживљавали бол који доноси размишљање о теби и морали да га трпимо, и то годинама, немо и стиснутих зуба. Наш бол над тобом довешће те до размишљања. А, када једном будеш почео да размишљаш, нећеш моћи да дођеш к себи од чуђења, од чуђења над последњих 4000 година твоје „цивилизације“. Нећеш схватити, а да при том не поцрвениш, како је било могуће да твоје новине нису пискарале ни о чем другом до о ордењу, парадама и медаљама, саслушањима, мучењима, гиљотињама, дипломатским сплеткама и шиканирању, о државничком мудровању и камуфлирању, о мобилизацијама и демобилизацијама и поновљеним мобилизацијама, о пактовима, војним маневрима и о бомбардовањима. То што си ропским стрпљењем овце гутао сав наштампани папир још би и могао да схватиш. Али то што си столећима, као мајмун, имитирао и као папагај понављао све то, што си и своје исправне мисли сматрао погрешним, а погрешне сматрао патриотским... то, Мали човече, дуго нећеш моћи да прогуташ.

Zablude i strahovi

Ti preuzimaš vlast na Zemlji, znaš već to i drhtiš zbog toga. U budućim stolećima ti ćeš ubijati svoje prijatelje, a svoje vodje svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ćeš slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noći u noć, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu, decenijama i stolećima ti ćeš jednog gospodara uzdizati nad drugim, nećeš čuti plač svoje novorodjenčadi, jecaje mladića i devojaka, žudnje tvojih žena i muževa, ili, ako ih i čujes, smatraćeš to buržoaskim individualizmom. Stolećima ćeš, kažem ti, prolivati krv tamo gde treba zaštititi život, verovaćeš da se sloboda stiče uz pomoć dželata... i uvek ćeš se iznova obreti u glibu. Stolećima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čuješ zov života, tvog života.

Plašiš se života, Mali čoveče, na smrt se plašiš!
Besno ćeš ga ubijati, verujući da gradiš »socijalizam«, ili »državu«, ili »nacionalnu čast«, ili »ugovor o povećanju plata«, ili »čast Božiju«. Jedno samo nećeš znati ili nećeš hteti da znaš: da svu svoju bedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumeš svoju decu, da im lomiš kičmu pre nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio »gospodar«.

Stolećima ćeš grešiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bede - sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i ceniš svog prijatelja, čoveka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvideti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje lečiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenušanih usta punih patriotskih parola...

Veruješ da cilj opravdava sredstva, pa i ona niska i podmukla. Ali ja ti kažem: imati cilj ujedno je i put kojim ga postižeš. Svaki korak koji učiniš danas predstavlja tvoj život sutra. Veliki ciljevi se ne mogu postići niskim sredstvima. Pokazao si to u svakom socijalnom prevratu. Niskost ili nečovečnost puta ka cilju čine te niskim i nečovecnim, a cilj nedostižnim.
Prezir i mržnja

Tvoj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina. Od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sredjuju toliki i toliki »broj« za jednu noć.

Niko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.

Lični stav i javno mnjenje

Da, da, Mali čoveče, ti imaš dubinu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubis svoju »sopstvenost«. Jer, i pored najbolje želje da nadješ put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čoveka.

Dakle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao Mali čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori »a, ko sam ja uopšte...«. Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao.

»A šta će javno mnjenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje.«

Ono što ti nazivas »javnim mnjenjem«, Mali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogresno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećeš verovati da više »nisi važan«. Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva... Kud si krenuo? Ne beži! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva!

4 коментара:

  1. Rađanje samosvesti, pa je i reakcija prema "malom(običnom) čoveku" normalna.

    ОдговориИзбриши
  2. Jesmo li svi koji smo ovo pročitali pronašli dr Zorana Đinđića?! Ja naravno jesam, mitski heroj!!!

    ОдговориИзбриши