Србска духовна елита

др Бранислав Филиповић



СРБСКА ДУХОВНА ЕЛИТА



„И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“

(Јеванђеље по Луки, 6: 31)





Гледајући око себе ових дана, михољског лета 2008. године Господње, изједа ме мисао која ми се намеће: „Где је србска духовна елита?“ Србија тренутно слави Новака и Јелену, и ватерполисте, интермитентно кошаркаше и фудбалере репрезентације и „Партизана“ (ето нам лепоте, најбољи клубови још носе имена из комунистичког периода), спорадично одбојкаше и још понеког. Шта је са писцима, музичарима, сликарима? Хоћемо ли их се сетити некад? Мислим да смо у великом проблему: главнина писаца коју пропагира државна телевизија су окорели левичари утопљени у мирису (и укусу) алкохола, сада наравно преобучени у демократско рухо, док се национална струје појављује када им политичке прилике (читај: када је Коштуница на власти) дозволе и то у лику Матије Бећковића и неколицине од друге струје фаворизованих. Највећи научници ове земље су у иностранству, без показивања интенција да се врате или да се сете својих корена, изузев часних изузетака, оличених у др Миодрагу Стојковићу, србском прослављеном генетичару. Зашто остали неће да се врате или бар да покушају да покрену овај учмали народни дух из самоизолације у коју је себе утерао још 1945?



Болна је истина да наш народ не прихвата изузетне личности. Ако се неко прослави у стручним оквирима, одмах следи питање „Шта си јео када си тако паметан“. Склони смо да ниподаштавамо своје, да величамо туђе у најгорем могућем облику. Србима је феноменално легао на душу комунизам у коме смо сви били једнаки, а неки „једнакији“ од других, тако да се тај дух задржао и до данашњих дана. Тако је Милутин Миланковић, један од најславнијих Срба, нестао из историје. Комунисти су га маргинализовали, речима да је „веома стар, тако да о његовом личном развоју нема ни говора“, како стоји у процени суда части из 1950. г. Не смемо заборавити да је Јован Дучић од стране бољшевичке клике био проглашен за народног непријатеља, а он је у свом заносу певао:



Ave Serbia



Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње, у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала-
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевка и гробље, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунцаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.



Или пати, као у „Дубровачком мадригалу“:



„Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу

Играћемо бурни валс к'о прије

Лаганим кораком минућемо салу

Као да никад ништа било није....“



Истина је да је умро у иностранству заборављен, да се „Благо цара Радована“ и „Јутра са Леутара“ нису учила у школама. Тек 2000-те године испуњена му је последња жеља да буде сахрањен у родном Требињу. Човек изузетног образовањам, ерудита, који није имао личне среће (његову животну љубав, Магдалену Николић, удали су за другог) умро је као човек без земље. Србија се дуго није сетила човека, који је своје стихове, издишући, посветио њој. Милош Црњански се, истина, вратио у Србију, али није никад признат онолико колико су комунисти славили Крлежу, ваљда због његове улоге посредника између Броза и усташа. Његова су се дела, истина, помињала у школама и понегде, на неким књижевним трибинама, али место које он заузима заиста својим писањем никада му није додељено, јер је вазда био у сенци Добрице Ћосића, поменутог Крлеже и низа других бољшевичких послушника. Вечито етикетиран као „умерени националиста“ никад није доживео пуно признање, за разлику од Иве Андрића, несумњивог великана, али и власника „белих рукавица“, које су му помогле да се одржи у Титовој Југославији, упркос његовој дипломатској каријери у време Краљевине.



Плашим се да се САНУ није отворено изјаснио када је судбина Косова у питању, нити је гласно саопштио јавности шта је недвосмислен србски национални интерес. Никако не би ваљало да нам то октроишу политичари, јер они мисле од данас до сутра, а све што ураде и прозборе у функцији је стицања материјалне користи. Академици се плаше да неко не каже да нису вредни положаја „бесмртника“ или да режиму већ бестидно придворна штампа не изађе неку пикантерију из њиховог живота или рада. Има ли истине у томе да су бољшевици разорили САНУ, а да је пропаст настављена доласком самозваних демократа? Шта су чланови нашег највишег научног тела урадили да истину о Косову пренесу својим пријатељима, које сигурно имају, у иностранству? И најтеже питање од свих „Где је Црква?“. Србска православна црква трпела је и трпи ударце од стране своје посестриме, католичке цркве, од стране бољшевика, Давидових потомака што још давно распеше Сина Божјег, агностика и атеиста свих врста и боја. Мислим и страх ме је да помислим да је са болешћу Његове Светости, патријарха србског господина Павла у врху СПЦ дошло до поделе на струје, већ према аспирантима на најусвишеније место међу свештенством. Духовној елити треба духовни вођа, а Срби, сем патријарха Павла, немају, бар не у овом тренутку, истакнуту личност, попут патријарха Варнаве, владике Николаја или оца Јустина, да сабере народ и свештенство и покаже му пут спасења. Недостаје неко чија би се реч слушала, духовник са јасним световним одређењем. Недостаје свeтoвне храбрости паметнима, комунистичка и псеудодемократска страховлада учинили су своје. Додатно, Срби су народ склон однарођавању. Да није тако, нико не би данас био Црногорац или Македонац, а од пре неколико векова верник вере Мухамедове, а управо они и њихови потомци, који су за шаку привилегија пристали да промене нацију и веру, данас исказују најстрашнију мржњу према својим коренима и народу из кога потиче њихова лоза.



„Ко ти ископа око?“

„Брат! Зато је тако дубоко!“.



Карађорђа не уби турска рука, већ кумова секира. Кнеза Михаила убише његови сународници, баш као и краља Александра Обреновића, офирцири под заклетвом. Ту почиње морална пропаст Срба. Заклетва и кумство се не гази. Духовност у таквим оквирима неизоставно умире. Духовне елите нема, дефинитивно су је убили бољшевици. Ако можда чучи у својој јазбини, чекајући крајњи исход, онда није елита.



Quo vadis, Србијо?