недеља, 29. август 2010.

+ + + ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ + + +


+ Празновање иконе познате под називом Богородица Казанска (рус: Казанская), успостављено је у знак захвалности за спасење Москве у све Русије од инвазије Пољака 1612. године. Установљено је 1649. године, и све до данас, та икона је у нарочитом поштовању у цеколикој Православној Русији. Свети Димитрије Ростовски, у својој беседи познатој под насловом „Беседа на дан јављања иконе Мајке Божије Казанске“ каже да Мајка Божија Казанска избавља од великих мука и зла, не само преведнике, него и грешнике.

+ Прво јављање Пресвете Богородице у граду Казану +

1 октобра 1552. године, на навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, цар руски Јован IV, припремајући руску војску за одлучујући и свеопшти напад на татарски Казан, изненада је чуо благословену звоњаву московских црквених звона. Било му је јасно да је то знак милости Божије, која је пристигла по његовим молитвама, и да је Господ одлучио да обрати ка себи народ казански. Покоравањем Казана на Покров Пресвете Богородице, био је завршен план започет 1164. године под Светим кнезом Андрејем Богољубинским (†1174). Волга, главни водени пут државе, постала је у целости руска река. Из татарског ропства је ослобођено 60,000 људи, и почело је проповедање Светог Јеванђеља татарима. Новооснована Казанска Епархија ушла је у састав Руске Православне цркве, и ускоро се прославила својим Архиепископима: Светим Гуријем (†1563) и Светим Германом (†1567).
Оно што је посебно допринело успеху покрштавања народа у пределу Волге, било је јављање чудотворне иконе у самом граду Казану 8. јула 1579. године. Проповедање Јеванђеља међу окорелим незнабошцима и мухамеданцима, ишло је тешко. Покровитељка проповедника Речи Божије, Пресвета Богородица, која је још за свога земаљског живота, крепила и благосиљала напоре Светих Апостола, побринула се и за руске мисионаре, пославши им небеску помоћ, преко јављања Своје чудотворне иконе.
28. јуна 1579. године, велики пожар је избио око храма Светог Николаја Тулског, сажевши део града и претворивши у пепео половину Казанског кремља. Том злу су се радовали незнабошци, мислећи да се Бог разгневио на Хришћане. „Вера Христова“, писао је летописац, „постала је предметом исмевања и поруге“. Међутим, пожар у Казану је заправо био предзнак пада мухамеданства и утврђивања Православља у целом том округу, који се протезао на истоку Русије.
Град је убрзо почео поново да ниче из рушевина. Заједно са другим страдалницима, недалеко од места где је започео пожар, свој дом је саградио стрелац Данило Онучин. Његовој кћери Матрони, јавила се у сну Мајка Божија, откривши јој место где је у земљи закопана Њена икона, коју су на том месту сакрили потајни Хришћани још у време владавине мухамеданаца. Међутим, на девојчине речи нико није обратио пажњу. Три пута се Мајка Божија јављала откривајући место где је икона закопана. На крају је Матрона заједно са својом мајком ископала икону управо на месту из сновиђења. На место пронађене иконе, дошао је Архиепископ Јеремија, и пренео свети лик у оближњи храм, посвећен Светом Николају. После молебана, пренешена је литијом у храм Благовести – први Православни храм града Казана, који је подигао Иван Грозни. Убрзо су почела да се дешавају многобројна чуда, међу којима су била и чудесна исцелења двојице слепих – Јосифа и Никите.
Списак чуда заједно са сведочанствима оних који су учествовали у проналажење иконе, послати су 1579. године у Москву, цару Ивану Грозном, који је наредио да се на месту јављања подигне храм у част иконе Богордице Казанске. По изградњи храма, икона је пренешена у њега, и ту је основан и женски манастир. Матрона и њена мајка које су најзаслужније за проналажење иконе, примиле су монашки постриг у тој новооснованој обитељи. У храму Светог Николаја, у коме је обављен први молебан пред иконом Богородице Казанске, у то време је службовао свештеник, а потоњи Патријарх Јермоген, светитељ московски. Након петнаест година, 1594. године, када је већ био Митрополит Казански, сакупио је и записао чудеса иконе, која су позната под називом: „Приче и чуда Пречисте Богородице, часног и славног Њеног лика у Казану“. Са много детаља описани су многобројни случајеви исцелења пред чудотворном иконом.
Невелика икона коју је пронашла девојка Матрона у тек присаједињеној покрајини Руског царства, постала је свенародна светиња и знамење небеске заштите Мајке Божије, пројављена целој Руској цркви. Много пута је „Мајка Казанска“ указивала на пут победе руске Православне војске на испуњењу светог послушања пред Богом и отаџбином. У години јављања иконе у Казану, започео је и познати поход „за Казан“ блаженог Германа и козачког атамана Ермака Тимофаевича Повоског (†1584), окончавши се присаједињењем Сибира руском царству. Благодат коју је чудотворни лик Богомајке излио, била је толика да су за неколико деценија, руски мисионари стигли скроз на исток, до места изласка сунца, прешавши много хиљада километара, и на празник Покрова 1639. године започели прву пловидбу по Тихом океану, носећи благовест спасења тамошњим народима.

+ Смутна времена +

Док су Православни мисионари ишли на исток, издајници су стигли са запада. Почетком ХVII века, Русију су покушали да преплаве језуити. Крај ХVI и почетак ХVII века су у историји Русије познати под називом „смутна времена“. Земља је трпела од напада пољске војске, који су се нарочито окомили на Православну веру: рушили су и спаљивали храмове, градове и села. Путем преваре, успели су да овладају чак и Москвом. На позив руског Патријарха Јермогена, руски народ је устао у заштиту отаџбине. По поруци коју је одаслао кнез Димитриј Михаилович Пожарски, из града Казана, донешена је чудотворна икона Пресвете Богородице. Знајући да је Господ пустио зло на народ због греха њихових, одређен је тродневни пост, током ког се цео народ молио Господу и Његовој Пречистој Мајци за помоћ. И молитва им би услишена. Стигла је вест од Светог Арсенија Јеладског (касније Суздаљског, †1626), који се налазио у пољском заробљеништву, да му је у виђењу откривено да је суд Божији окренут на милост, по заступништву Пресвете Дјеве. Те ноћи се његова затворска ћелија осветлила необичном светлошћу, и он је видео Светог Сергија Радоњешког, који му је рекао: „Арсеније, услшене су ваше молитве. Заступништвом Богородице, суд Божији отаџбини је претворен у милост. Сутра ће Москва бити у рукама ослободилаца и Русија ће бити спасена.“ Као потврду истинитости пророчанства, Архиепископ, који је иначе био јако болестан, био је у потпуности исцељен.
Одушевљена том вешћу, руска војска је 22. октобра 1612. године однела велику победу, заузела град Китај, а за два дана и Кремљ, потпуно ослободивши Москву од пољских окупатора. 25. октобра је одржана литија на којој је ношена икона, а која је ишла ка Кремљу. Тој литији у сусрет је изашао Архиепископ Арсеније, носећи икону Богородице Владимирске. По ослобођењу Русије, кнез Димитрије Пожарски је поставио Казанску икону у придворској цркви Ваведења у Москви. 1636. године је пренешена у новоизграђени Казански храм на Црвеном тргу. Данас се она налази у патријаршијском богојављенском храму и у Москви.
У спомен ослобођења Москве од пољских окупатора, установљен је празник иконе 22. октобра. Испочетка је то био празник само Москве, а од 1649. године, постао је сверуски празник. 1709. године се пред иконом молила сва руска војска на челу са Петром Великим, пред познату Полтавску битку. 1721. године је Петар Велики однео копију иконе у Петроград, где је била постављена у Александро-Невској лаври, а 1737. године у храм Рођења Богородице. 1811. године, пред рат је пренешена у новоизграђени Казански храм. 1812. године је лик Мајке Божије осенио руске војнике, који су зауставили напредовање Наполеонове војске. На празник Казанске иконе, 22. октобра 1812. године, руска војска је нанела први велики пораз француској војсци. То је био почетак пораза освајача целе Европе.

+ Јављања иконе током II светског рата +

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило.
Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена".
Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено.
Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спашен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије.
Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.
Славна Стаљинградска битка почела је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога.
Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако католици називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!".
И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и сам Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.


+ + +


Стаљин је после рата испунио дату реч и у октобру 1947. године, позвао митрополита Илију у Русију. Бојао се да не испуни налоге Пресвете Богородице, зато што су се остварила сва пророчанства предана преко владике Ливана. У Москви су га дочекали уз највише почасти. Приликом његове посете Лењинграду, улице око Владимирског саборног храма биле су закрчене народом. Митрополиту Илији су поклонили икону, крст и панагију украшену драгим камењем из свих делова земље, чиме је симболично цела Русија учествовала у поклону. Стаљин је лично организовао израду панагије и крста ангажујући најискусније јувелире у држави. Када је митрополит Илија изашао из Владимирског саборног храма, из 200.000 грла заорио се тропар „Заступнице усрдна...''.

+ Данас се чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице чува у Владимирској цркви у Санкт Петербургу и представља знамење благодатног покрова Царице Небеске.









- Из књиге "Небески Јерусалим и велики Вавилон" -

Нема коментара:

Постави коментар