Чуј, Мали човече

Зову те „мали човек“, „обичан човек“, веле. Кажу, долази твоје време, „ера Малог човека“. („The age of the Common man”)

Ниси Ти тај Мали човече, који то каже, већ Они: потпредседници великих нација, одабране вође радника, преобраћени синови грађанског сталежа, државници и филозофи. Они ти нуде будућност али те не питају за прошлост.

Деценијама већ покушаваш да завладаш Земљом. Од твојих размишљања, поступака, од сада зависи будућност људског рода. Али твоји учитељи и господари не кажу како стварно да размишљаш и какав си, нико се стварно не усуђује да упути никакву критику која би требало да те припреми и оспособи да сам управљаш својом судбином.
Ти си „слободан“ само у једном смислу: ослобођен си од поуке како сам да водиш свој сопствени живот, слободан од самокритике.

Никада нисам чуо како се жалиш: „Ви ме унапредисте у господара нада мном самим и мојим светом. Али ми не рекосте како се то постаје господар над самим собом и не рекосте ми куда сам се ја то погрешно упутио, о чему то погрешно размишљам, где погрешно поступам“.

Ти дајеш властодршцима право да владају „у име Малог човека”, а сам си нем. Дајеш моћнима или злонамерним неспособњаковићима више моћи да те заступају. Прекасно откриваш да увек испаднеш преварен.

Плашиш се да погледаш самог себе у очи, плашиш се критике, Мали човече, као и моћи коју ти обећавају. Не знаш како би требало да користиш ту своју моћ. Не усуђујеш се ни да замислиш да би икада себе самога могао да осећаш друкчијим него какав си сада: слободним уместо погнутим; отвореним, уместо што увек околишаш; себе како водиш љубав усред дана, а не као лопов у тами ноћи. Ти самога себе презиреш, Мали човече.
Кажеш: „А, ко сам то ја да имам сопствено мишљење, да сам одлучујем о свом животу и проглашавам свет мојим?“
Имаш право: ко си ти да полажеш право на свој живот? Ја ћу ти рећи ко си!
О твојим господарима

Од правог Великог човека разликујеш се само у једном: Велики је једном био веома мали човек који је развио у себи једну једину велику способност: умео је да види када мисли и када се понаша као мали.
Велики човек, дакле, зна када је и какав је Мали човек. Мали човек не зна да је мали и плаши се да то сазна. Он скрива своју незнатност и тескобу стварајући илузију о снази и величини, туђој снази и величини. Поносан је на своје велике генерале али не и на самога себе. Диви се мислима које нису у његовој глави, а не онима које је произвео његов мозак. Утолико брже прихвата ствари уколико их мање схвата. А не верује у исправност мисли које најлакше схвата.

Онда сам, нечујно пипајући и опрезно се осврћући, сазнао шта те чини робом:
Ти си сам свој сопствени гонич робова!
Нико други не сноси кривицу за твоје ропство до ти сам. Кажем ти, нико други!
Твоји ослободиоци ти говоре да се твоји тлачитељи зову Вилхелм, Морган, Круп, Форд. Твоји ослободиоци се зову Мусолини, Наполеон, Хитлер, Стаљин.

Кажем ти: можеш постати сам свој ослободилац!
А, када у овом часу треба да ти кажем истину о теби самом, уздржавам се из страха од тебе и твојих стваова према истини. Истина је опасна по живот када се односи на тебе. Истина је спаситељица живота али она постаје опасан плен за сваку хајку. Да није тако, ти не би био оно што си, нити тамо где си.

Мали човек неће да чује истину о себи. Он не жели велику одговорност која му припада и коју има, хтео то или не. Он хоће да остане Мали човек. Он хоће да постане богат или вођа странке, председник ветeрена рата или секретар удружења за неговање јавног морала. Али неће да преузме одговорност за свој рад.

Што мање разумеш, то си више спреман да укажеш поштовање. Хитлера познајеш боље него Ничеа, Наполеона боље од Песталоција, било какакв краљ значи ти више него Зигмунд Фројд.

Да би многи Мали људи остали заједно, да не би изгубили твоје поверење (Великог човека), истински Велики човек мора жртвовати део по део своје величине коју је стекао у дубокој духовној осамљености, удаљен од тебе и твоје свакодневне буке али ипак у блиском контакту са твојим животом. Да би те водио, он мора да отрпи што га уздижеж до висина недостижног Бога.

Мали људи из твоје средине ти кажу отворено да ти и твој живот, твоја деца и твоја породица не значе ништа, да си глуп и покоран и да с тобом свако може чинити шта год хоће. Они ти не обећавају личну, него националну слободу. Они ти не обећавају људско самопоштовање, него респектовање државе. Не личну, већ националну величину. Пошто за тебе „лична слобода“ и „величина“ нису ништа друго до стране, мрачне речи, то ти од речи као што су „национална слобода“ и „интереси државе“ иде на вода на уста као псу кад види кост, и ти им гласно кличеш.

Ниједан од тих Малих људи не плаћа цену стварне слободе коју су морали да плате Ђордано Бруно, Христ, Маркс или Линколн. Они те презиру, они те не воле, јер ти сам себе презиреш, Мали човече. Они те тачно познају, далеко боље него што те познају Рокфелер или торијевци. Они знају за твоје најгоре слабости онако како би их ти сам морао познавати. Они су те жртвовали за симбол, а ти их носиш ка моћи коју имају над тобом. Ти си сам уздигао своје господаре, ти их храниш, иако су, или баш зато што су одбацили све маске.
Рекли су ти јасно и отворено: „Ти си ништавно биће без одговорности и треба то и да останеш.“
Називаш их новим избавитељима и кличеш им: „Хајл, хајл, вива и живео, живео!“

Зато те се и плашим, Мали човече, невероватно много те се плашим...

"чуј, мали човече" (вилхелм рајх, 1946) -студија о малограђанштини, медиокритетима, средњем сталежу, малом импотентном човеку 20. века, паланачком духу, човеку који се не удубљује ни у шта, а има развијено мишљење о свему... прича о нама.