среда, 05. октобар 2011.

Сан светог Јована Кронштатског

Господе благослови! Ја грешни слуга Јован, јерej Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживјех. У ноћи 1. јануара 1908. године, присједох на столицу да мало одахнем послије вечерње молитве. У мојој соби бјеше полумрак, прод иконом Свјете Богомајке горјело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божија, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, блиједог, са сиједим косама, у ризи и мачем у лијевој руци. Погледа ме оштро, али му очи бјеху умилне и доброћудне. Ја занијемих, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтједох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих. Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, жељезних, камених, мједених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмјелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Ријеч Божију пострадаше.“ Идем даље и видим, читаве ријеке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“ Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво свијетлила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, свијетлећи сада чудним, потмулим сијајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико свијетлила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Свијетлила која падоше, то су цркве које су прешло у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја свијета.“ Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели пјевају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свијећама у рукама, са радосним свијетлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, дјевице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмјелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су дијеца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила вијенац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и дјеца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив гријех мајки!“ Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са звјерским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звијезда, и јеванђеље са звијездом. Свијеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци. Страшно погледати све то. И просфора такође са звијездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звијездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше пјевати неку чудну пјесму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у звијерско рикање. Одједном сијевну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помијеша и прогрмје у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видио?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише вјеру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вриједи ни исповиједати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“ „Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање - смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“ Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звијезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божијему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“ Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно бијеше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тијела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтијели примити антихристов печат него хтједоше радије примити вијенац мучеништва и умријети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божије и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка сјеверу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице блиједо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звијери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звијери у паклу. И најзад нестаде свега. О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!" Видим бијелу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не бјеше несретник. На његовој глави бјеше зелени вијенац од листова, лица бијелога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за вјеру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вјечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках. Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вјери одане, нас немоћне и слабе без вјере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога свијета мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих вјетар разнесе на све стране. Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вјери, о житијима светих... Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтједоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божију истину нити да се нахране истином. Старац пође даље хитрим кораком да га Једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бијесовима, коjи их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вјере Свете и Апос-толске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пијена. Они траже помоћ, али их бијесови тукоше још јаче тјерајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“ Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одјећи, и носише велику звијезду петокраку. На сваком краку сјеђаше по дванаест бијесова, а на средини сјеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пјена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада одникуда, изрони још много бијесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звијезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започе молитву: „Да васкрсне Бог!“ Послије тога, све ишчезе. Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свијећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словнма „на кратко вријема“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци... Сви пјеваше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу. Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво тјелеса, ријеку крви. Анђели летјеше над тијелима и тешко успијеваше све душе хришћанске да пренесу Божијем пријестолу и сви пијеваше: „Алилуја, алилуја...“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и гријехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити вијенац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звијезда. Око храма се моташе милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтједох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овдје је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра бјеше много народа. Угледах тада пријестол на сред храма. Око пријестола три реда свијећа од смоле горјеше, а на пријестолу, у жарко-црвеној порфири, сјеђаше свјетски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звијездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Бјеше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица. Одједном, антихрист устаде са пријестола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му бијеху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим звијерским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на кољена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, вјерујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Сијевну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и дјецу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дјечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на кољена, али он смјело дође до пријестола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и вјерујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао кз пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на кољена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетјеше и кљуцаше тијела нечастивих слуга антихристових. Осјетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до кољена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сјетих се тада ријечи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бијах ни жив ни мртав. Видјех анђеле како лете и пјевају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на кољенима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на кољена и поклоних му се. Видјех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видио, напиши и запамти, Христа ради!“ Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми бјаше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грошном и недостојном слузи твом, Јовану.“ Богу нашем слава! Амин! Напомена: Текст је преведен из књиге „Живот, подвизи, чудеса и пророчанства Светог оца нашег Јована Кронштатског чудотворца“, издање манастир Свете Тројице из Џорданвила, на руском, 1976.

Нема коментара:

Постави коментар