К Р А Г У Ј Е В А Ц

" О,никада ви то нећет схватити ...
Јер ви се плашите смрти,а ми у њој тражимо спас ...
Чуди вас,зар не ! ... Стојимо и мирно гледамо у вас,
И нема страха у нашем непокретном оку,
Већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
Њихов чудесни сјај.

" Вама је несхватљиво : ми,одрпани,исцепаних лактова,
Ми,за које су вам ваши говорили да смо погана,дрипачка раса
Стојимо уздигнуте главе и усправног стаса.
И не дрхте нам везане руке,и не тресу нам се обнажна рамена, -
И гледамо вас ... гледамо ... и видимо да ваша клецају колена
Пред снагом погледа наших.

" Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
Грче се у чуду ваша безбрижна лица,
И постајете шака преплашених убица ...
А знате ли да оловним,пламеним куглицама
У безумљу страха сад себе убија сама
Сваки од вас !

" Знате ли да неће бити мира вашој отупелој свести,
И од наших погледа да се не можете сакрити,
Знате ли да ће вам ноћи - ужасне ноћи мучења бити,
И да смо од вас јачи,и да смо од вас већи ...
За срце већи ...?

" Знате ли да ћете лудети од страха кад год се јесења киша
Са мраком леденим спусти врх наших заспалих глава,
И да ће земља и камен,и дрво и цигла,и трава
Грудима дисати нашим,очима гледати нашим ...
Да неће бити мира плашљивим срцима вашим, -
Час овај да ћете клети ?

" Видите л ову децу што рафал чекају врео !
Кад ђачке торбице њине из руку недужних падну,
А књиге,оловке и гуме на земљу проспу се хладну, -
Кад младе,незреле воћке прерано отпадну с грана,
Са вас ће у блато спасти на костур намолована
Маска људског лика.

" Да л вас још увек чуди што вољно остајем с њима !
Ја,њихов професор стари,зар да их оставим саме !
А сутра ! ... Зар сутра прстом да показујем на ме !
Сад нешто што ви не знате,а ми " дивљаци " знамо :
Професор није професор са катологом само ...
Ја и сад држим час ...

" Мој разред куршуме чека,а ја им предајем сада
Не што је писао Држић већ шта је херојска смрт ...
Уместо шлолског звона,чуће се болан и крт
Кашаљ оружја вашег ... Тад ћемо на одмор поћи,
И загрљени,хладни и неми безбројне дане и ноћи
Сан ћемо вечити снити ...

" Мој разред куршуме чека,а нико не шапће ником ...
Сви,до малишана задњег,напамет лекцију знају,
Њихове детиње очи задњи пут светлуцају :
" Овде двојкаша нема,јер ми смо синови рода,
У коме најмање дете,чим научи да само хода
Већ зна како се мре ...

" ... Да л вас још увек чуди што вољно остајем с њима !
Ја,њихов професор стари,зар да их оставим саме !
А сутра ? ... Па зар сутра прстом да показују на ме !
Ви то не осећате ... то ми, " балканци " знамо :
Професор није професор са каталогом само ...
ПУЦАЈТЕ ! ... ЈА И САДА ДРЖИМ ЧАС ... ! "




- Радоје Радовановић -




+ - Ова песма је посвећена директору гимназије у Крагујевцу МИЛОЈУ ПАВЛОВИЋУ,који је стрељан у Шумарицама 21. октобра 1941 године заједно са својим ђацима.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

+ - ПОВОДОМ 70. ГОДИНА од СТРЕЉАЊА ЋАКА и РОДОЉУБА У КРАГУЈЕВЦУ - 21. октобар 1941 - 21. октобар 2011 године - +