+ - О нечијем злу не причај пред злим – то га охрабрује да не мења свој статус.Док човек не види свој пад он не зна колико дубоко је забраздио.
Некад то мора други да му покаже јер је он сам толико глуп и немоћан да га види, а опет некада толико префриган и моћан да не жели да га види.Ништа не може да пропадне без претходног губитка вере у то да ће нешто пропасти. У шта верујеш – то ти се догађа…Подвиг вере није ништа до одржавање континуиране постојаности у благодати Цркве реалности, изнова и изнова, без очајања и оптерећења, као и сведочење Есхатолошког Царства својим опитом другима у историји, ненаметљиво и нераздражљиво. А све што одржаваш – то подражаваш…
Постоји такав епископ, клир или народ (али не сви) који стојећи у бојажљивој одговорности своје службе и положаја осећају љубомору на радост и израз ванцрквених људи или пак црквених хришћана који нису као они крути.Свакако, грех не може бити позитивног карактера али за савесног и то може бити парадоксално смирење због другога.Не будимо размажени ни као деца а ни као старци, не кењкајмо на сваку ситницу од чије афере правимо лажно виђење себи учињене неправде јер много пута се показује колико своју бахатост не видимо и колико другима учинимо неправду.Под којим утиском биваш – под тим утиском живиш. Лако је навијати за победнике – Бог навија за губитнике. И остаје са њим више неголи што остаје победник. Сви замишљамо публику пред собом пред којом наступамо у свим својим делањима – зато и не примећујемо оне који су стварно поред нас.
Нема више Тајне – све је огољено, разголићено и пласирано као упакована датост за инфантилне. Такви по слободи избора бирају садржаје који им постају једина стварност.Убиће нас инерција – крећемо се у свему површно без критичке упитаности о смислу.Благодатна „инхалација“ је онај ватрени укус унутрашњег бића који крајем сваке Литургије изнова призива на ново богослужење свету.Ухвати благодат у историји и наћићеш Царство Есхатона.Ниједан човек не може а да не види своје лицемерје. Проблем настаје онога трена када човек више то не препознаје, или, када чак свој етички недостатак проглашава за стадијум врлине.Власт не може постојати без одговорности. Дати власт детету (мислим на незрелог човека) неодговоран је акт. Зато грех не носи онај ко је на власти већ онај ко је таквог човека поставио на власт.
У самоћи човек се види какав јесте. Тада се његова слобода ставља на испит. Неко се онда опредељује за добро а неко за зло. Бог посматра такву слободу и похваљује онога ко се не спотиче њоме.Можеш да будеш начитан колико год хоћеш, али ако твоје знање стоји у раскораку са оним што је прочитано, гори си од онога који није ништа прочитао.Сувише се непотребно оптерећујемо тамом анализа уместо да безазлено живимо радост благодати.Занатско поимање богослужења одузима чар здравог поимања благодати.Колико се раније потенцирала етика на уштрб благодати, данас се више потенцира благодат на уштрб етике. Потребно је и једно и друго без угрожавања једно другог.Сумње увек постоје али се ретко ко сети да посумња у своје промашаје, своје или туђе зло, него се увек сети да посумња у благодат, Промисао, у свако добро.Народу недостаје познавање своје вере а свештенству благодатна реч. Сувише је ту рационалног или ирационалног а на уштрб благодати. Наравно, постоји синергија ума и благодати, али чим реч постане сувопарна тачно се види и осећа превага.
И када не видиш Промисао Божију, Он зна да си ти већ на том путу. Ти само не видиш по чему корачаш. Али, када пређеш одређени део пута, или чак стигнеш на циљ, тада ти се показује сво богатство Промисла за који ниси ни знао да постоји, нити да си ти био у њему. И када ти не мислиш на Бога, Бог мисли на тебе.Не знам шта је горе, да ли патолошко самопоуздање или патолошка несигурност. Оптерећивати себе и друге ситницама је бесмислено мучење своје и туђе савести. Од анализе имају користи само они који нису огорчени и који не пате од осуђивања других.Наш крст се састоји у томе што изнова мучимо себе чекањем (а не наметањем) да се други до којег нам је стало промени.Пре или касније добијаш све оно што ниси могао раније. Док траје вапај за оним што иштемо а то одмах не добијамо, падамо у бес и слабост јер гледамо само на тај тренутак док он траје, превиђајући њиме оно што тек треба доћи. Тако настаје маловерје. Гледај на будуће па се нећеш смућивати ониме што је пролазно. Тренутно не може имати коначну дестинацију (вечност) јер, гле, већ је пролазно.
Навикни се на осцилације и непостојаност људи, јер се ситуације мењају из минута у минут стварајући неспоразуме и свађе само ако немаш ту навику. Бити свагда спреман на непредвидиве ситуације без падања у срџбу, показује те спремним и смиреним за свако делање. Чак и ако погрешиш, није страшно, докле год имаш увид шта је исправно, да би се у односу на то опет смирио и вратио у арену.Нема квалитетног односа без мало интерних сукоба. Сукоб показује обостране слабости али кроз обострано покајање и обострано разумевање. Тако се рађа присност двају или више личности. Људи раде другачије, избегавају сукобе али и не рађају присност са другима око себе. Неће бити онога само што не желиш да буде. Твој је избор. Добро и зло су у твојој власти. Ако пуно мислиш или сажаљеваш себе, неће ти радост бити за петама. Једноставно, неке ствари као пропуштене се више никада не понављају. Буди активан без изговора а не пасиван са изговором.
Када Господ пружи своју благодатно-додирљиву пуноћу, коју тако брзоплето превиђамо, испуњење срца налазимо у најегзистенцијалнијем смислу свог личног постојања. Погледаш ли испред свог ока – наћићеш радост, погледаш ли иза ока – наћићеш радост. Све у теби и око тебе пројављује тада свој хармоничан смисао и радост. Толико да само можеш помислити: „Слава Богу! Ништа више од овога ми не треба!“. Истинита је пословица, пракса показује, да након сукоба ако некоме учиниш добро, постиђујеш га или чиниш пријатељем. Толико је неко навикао на „геноцид“ нечијег карактера, да када пронађе врлину у ономе од кога не очекује, проналази радост. Чак и више неголи од онога од кога је стално навикао да добија све. Када пребродиш кризу – настављаш са обновљеном снагом. Само остани на ногама док не прође.
Нема коментара:
Постави коментар