петак, 09. април 2010.

Золтан Дани, херој



otišli su u rat sasvim običnim korakom.

Mnogi od njih nisu imali priliku
ni da marširaju.

Na rastanku:
popušili su još jednu cigaretu,
poljubili ženu i decu pred kapijom,
i sa torbom preko ramena
i porcijom na opasaču,
odgegali se pored kuća kao na svakodnevni posao
– u istoriju.

M. Antić




Војска од наших момака прави јаничаре

(разговарао Александар Дунђерин)

Од хероја рата до пекара

Бивши пуковник противваздушне одбране Војске Југославије који је командовао јединицом која је током НАТО агресије на СРЈ оборила три авиона западне алијансе (Ф 117, Ф 16 и Б 2), рођен је у Ковину 1956. године. После завршетка НАТО агресије премештен је у позадинске јединице, да би 1. септембра 2004. године био пензионисан на сопствени захтев. Ожењен је и отац је троје деце. Власник је мале пекарско-посластичарске фирме у Скореновцу.

Захваљујући Золтану Данију, пензионисаном пуковнику против-ваздушне одбране Војске Југославије који је командовао 3. дивизионом 250. ракетне бригаде ПВО, америчка војна индустрија 27. марта 1999. године завијена је у црно. Тада је, наиме, његова јединица оборила „невидљиви“ Ф 117 у атару сремског села Буђановци. Наша јавност углавном је до сада била обавештена о личној судбини овога официра, односно о његовом животном путу од ратног хероја, официра пред којом је стајала сјајна професионална каријера, до губитника који је због притисака војног врха морао да напусти армију и започне нови живот, као пекар. Мало пажње поклањано је чињеници да је јединица којом је командовао Золтан Дани успела да обори „невидљиви“ авион уз помоћ застарелог совјетскг ракетног система С-125 Нева (ракета дугих око 6 метара и тешких око 950 килограма), пре свега захваљујући одлично увежбаној и обученој послузи а и малом техничком унапређењу. Недовољно је познато да је та иновација, која је обесмислила битан сегмент војне стратегије САД-а и НАТО-а, те учинила видљивим „невидљиве“ летелице, коштала бившег официра Војске Југославије војничке каријере, те га увукла у шпијунску причу у којој су учествовали не само припадници генералштаба наше војске, него и многи официри западне војне алијансе, због чега је његов живот и живот његове породице био угрожен. Један од епилога ове до сада неиспричане приче јесте и сусрет Золтана Данија са пуковником америчке авијације, Зелком Дејлом, пилотом обореног авиона Ф 117 који је, по речима нашег саговорника, спреман да се у Србији поклони невиним жртвама НАТО агресије 1999. године. У ексклузивном разговору за „Печат“ Дани је пристао да први пут у медијима проговори о значају, о позадини борбених дејстава током рата 1999. године, о ситуацији која је у Војсци Југославије настала после потписивања Кумановског споразума, те о разлозима због којих је одлучио да се пензионише, напусти војску и прихвати улогу „срећног пекара“.

По вашим тврдњама дивизион којим сте командовали током рата 1999. године успео је да обори амерички борбени авион Ф 117 уз помоћ застареле совјетске батерије С-125 Нева, пре свега захваљујући вашем техничком унапређењу. Да ли сте после десет година од НАТО агресије на СРЈ у могућности да нам откријете у чему се састојала та иновација чије постојање оспоравају чак и људи из врха наше војске?

У ракетним јединицима ПВО сваке године вршила се стручно-специјалистичка провера која се састојала из више сегмената. Један од тих сегмената подразумевао је и проверу познавања средстава за напад из ваздушног простора страних земаља. У ранијем периоду наша војска била је упозната са наоружањем које су имале, како чланице Варшавског пакта, тако и чланице НАТО-а. Наравно, проучавање се пре свега односило на најсевременију технику којом су располагали потенцијални агресори на нашу земљу. А од најсевременијих средстава којима је крајем деведесетих година располагао НАТО, издвајале су се управо крстареће ракете, односно Ф 117, као авион „стелт“ технологије. О овом авиону први пут се код нас информација појавила 1986. године, и то у часопису „Крила армије“. У том листу објављене су неке карактеристике овог авиона до којих су могли да дођу наши обавештајци. Од тог тренутка Ф 117 постао је моје главно интересовање, јер нисам могао да верујем да постоји авион који лети а не види се, односно не може да се открије на радару. То ми је звучало невероватно, јер је било јасно да мотор за Ф 117, за авион тежак преко 23 тоне, не може да се направи од пластике, већ се израђује искључиво од метала. То значи да је електромагнетна енергија морала да наиђе на авион, и да се од њега одбије. Много касније сам схватио да је прича о „стелт“ технологији, наводно невидљивој за радаре, чист маркетинг. Био је потребан само начин да се та летелица учини видљивом, па сам 1996. године у Генералштабној школи, захваљујући пуковнику Војиславу Перовићу, добио прилику да проучавам могућности борбе ракетних јединица ПВО против „стелт“ технологије. Та моја иновација, коју данас војска оспорава, у основи је веома једноставна. Ја сам само одредио тачну фреквенцију на коју ће авион, као тело у ваздушном простору да резонује. Пошао сам од основних физичких закона. Познато је, наиме, да ће чаша, уколико на њеној ивици влажним прстом покушате да изазовете вибрације, и ако потрефите одговарајућу фреквенцију на којој резонује тај облик чаше – пући. Исто тако, ако постигнете да авион уђе у резонанцу са фреквенцијом коју сте поставили, онда ће он бити извор зрачења, и ви ћете га имати видљивог као да је на длану. То смо управо и ми урадили у нашој јединици, на осматрачком радару одредили смо ту фреквенцију, и успех није изостао.

Ви сте, дакле, први покзали да је Ф 117 видљив?

3. ракетни дивизио само је први практично учинио видљивом ту летелицу, али прве информације о Ф 117 до којих сам ја дошао, а тичу се употребе електромагнетне енергије у физичком смислу, постојале су у некој руској литератури и часописима. Преко наших обавештејних кругова ми смо дошли до тих информација, и ја сам их само искористио при сопственом истраживању. И друге велике војне силе које су се бавиле том проблематиком дошле су у међувремену, највероватније, до сличних решења.

На који начин сте тачно оборили „невидљиву“ летелицу западне алијансе?

Након откривања позиције авиона са осматрачким радаром, дали смо усмеравање нишанског радара у том правцу, пустили га да приђе на потребну даљину, а он, самим тим што је од метала, враћао је одређену фреквенцију, односно одговарајући сигнал. Тај сигнал био је мањих карактеристика на нишанском радару, али довољно велики да може да се прати и да се по њему изврше борбена дејства. А сама ракета која иде према циљу, односно њена бојева глава, садржи у себи радарски упаљач. Ако тај радарски упаљач не може да се активира зато што нема одраз од циља, онда та ракета ни неће експлодирати. А ми смо ракету, када је, на пример, Ф 117 био у питању, послали у рејон циља, радарски упаљач се укључио, а на основу њега активирала се бојева глава. Био је то доказ да је та наша фреквенција одлично функционисала и омогућила ефикаснија борбена дејства.

На основу овога што сте рекли произлази да ваша јединица не би била спремна за ефикасна ратна борбена дејства без ваше иновације?

Чињеница је да неке друге фреквенције које су биле коришћене нису дале резултате. На овој на којој смо ми радили постизани су, међутим, изванредни резултати у откривању и других авиона. Али није само та иновација била пресудна. Кључна је била врхунска обученост припадника наше јединице.

Кажете да је обученост била пресудна. Када је наша војска, односно ваша јединица почела озбиљне припреме за надолазећи рат са НАТО-ом који је најављиван још током 1998. године?

Почетком јануара 1999. године послато је наређење да све јединице морају своје ратне и материјалне резерве из својих магацина да расељавају из касарни, како би се сачувале, пошто се претпостављало да ће највероватније доћи до бомбардовања. Ја сам, међутим, самоиницијативно те ратне материјалне резерве почео да расељавам још од почетка децембра, па сам тај посао био завршио већ до половине јануара 1999. године. То сам учинио зато што сам претпоставио да НАТО неће чекати март месец за борбена дејства, него ће изабрати зиму, како би, што би, са војног аспекта, било логично, ударио по енергетским потенцијалима и довео нас у неугодну ситуацију у којој би се смрзавали и цивили и војска.

Чини ми се да би било логично да је тако размишљало и војно руководство наше земље. Па данас је већ познато да је бомбрадовање било планирано још за октобар 1998. године.

Да, требало је да почне још у октобру 1998, али је одложено. Не бих сада улазио у ту причу, а војни и политички врх државе вероватно је имао поуздане информације. У сваком случају, ја сам очекивао да нас НАТО нападне раније него што је то учинио. Али, зашто је важно ово што причам. Када смо раселили ратне и материјалне резерве, мене је командант пуковник Лазовић звао око 20. јануара и рекао да почнем са расељавањем, пошто није знао да сам то већ учинио. На тај начин, испало је да сам ја наређење извршио за један дан. Иначе, по редовном јануарском плану за обуку и васпитање, наш 3. ракетни дивизион требало је да се увежбава по апарутури „Акорд“ (скраћеница за тренажер који се спаја на ракетни систем и који имитира циљеве у реалном времену, према којима се може увежбавати послуга у откривању, праћењу и лансирању имитираних ракета). По том редовном плану, ми смо били предвиђени да вежбамо тек негде у мају или јуну 1999. године. Међутим, пошто смо ми на своју руку раселили ратне и материјалне резерве, а други су то тек почели да чине, ми смо могли да кренемо са увежбавањем на том уређају већ од првог фебруара. Требало је да вежбамо само до 15. фебруара, али пошто друге јединице нису завршиле расељавање до тада, добили смо прилику да увежбавамо још 15 дана.

Али, то значи да је ваша јединица имала прилику да се добро увежба. А шта је било са осталим јединицама?

Док су све остале јединице теглиле сандуке ми смо више од месец дана радили само увежбавање и пре и по подне, и у ноћним условима, такмичили се ко ће више имитираних циљева да обори, и тако у март ушли у топ форми. Осим тога, имали смо времена за стварање тимског духа, могли смо да правимо релевантне анализе где и зашто правимо грешке. Други, нажалост, нису имали прилику да се тако добро увежбају. И зато мислим да је искључиво због увежбаности наша јединица за време рата направила сјајне резултате, а не само због техничког унапређења. Без добро увежбаних и оспособљених људи ни техника, ни иновације ништа не вреде.

Какве губитке је претрпео ваш дивизион, а какве губитке је он нанео НАТО снагама за време бомбардовања СРЈ?

3. ракетни дивизион у односу на НАТО добио је битку 2:0, с тим што нам је један погодак био поништен. Ми смо скинули Ф 117 и Ф16, док нам не признају да смо оборили и Б 2 који је 20. маја пао 15 километара од границе у Хрватској. Ми немамо део тог авиона да би доказали како смо га оборили, али људи из Хрватске са којима сам разговарао, ватрогасци који су дошли да гасе шуму, признали су ми да је у Спачванској шуми пао авион велик као, како су причали, фудбалски терен. Са друге стране, ми уопште нисмо имали губитке, чак ни повређене војнике.

Како сте успели да сачувате људство?

Најпре, као што сам већ рекао, наша јединица била је одлично увежбана. Осим тога, кључно је било створити атмосферу где ће сваки војник знати шта је његов основни задатак. Наравно, без дисциплине, ратне задатке није могуће завршити, али мене је на пажњу терао и неки унутрашњи страх, страх од тога да не дођем у ситуацију да нечијим родитељима, нечијој деци, нечијим супругама изјављујем саучешће. Уосталом, то што нашим подређенима није фалила ни длака са главе, сматрам за највећи успех, не умањајући, наравно, остале резултате који су у борбеним дејствима остварени. Ипак, чињеница да смо ми за 78 дана 23 пута били мете, значи да смо имали одличне методе да их преваримо, да избегнемо њихове ракете. Знате, ако вас промаше једном, двапут или трипут, то значи да сте имали среће, али ако вас промаше 23 пута, то значи да имате систем одбране, и да он беспрекорно функционише.

У чему се састојао тај систем?

Ми смо се договорили да читав посао морамо завршити најдуже за 20 секунди. После 20 секунди све више се повећава вероватноћа да ће нас непријатељ открити и да ће нам на основу наше локације, на основу нашег укљученог радара послати противрадарску самонаводећу ракету која моментално уништава и технику и део људства. Зато је кључно било да не уђемо у 21. секунд, и зато и документарни филм који говори о тим данима носи наслов „21. секунд“.

Како сте се осећали ви и ваши ратни другови када сте чули да је потписан Кумановски споразум. Да ли је Војска Југославије, а посебно ПВО, могао да издржи даље борбе са НАТО снагама?

Што се тиче наше јединице, био сам уверен да ма колико дуго рат трајао, нама не може ништа лоше да се догоди. У сваком случају, и за време трајања агресије показало се да НАТО не може тако лако да открије наше положаје. НАТО није могао да дејствује по покретним метама, већ само по стационарним објектима, који не могу да се померају – по мостовима, болницама, путевима, раскрсницама, центрима везе. Рат у СРЈ показао је сву немоћ НАТО-а, показао да је снага западне војне алијансе више маркетиншког карактера, бар што се тиче могућности њихових борбених средстава. Да је ово што говорим тачно, сведочи и чињеница да је НАТО после рата у Југославији у великој мери променио и нека борбена средства и неке методе приликом ратовања. Са друге стране, чак и медијска кампања у вези са бомбардовањем је, како је рат одмицао, све више ишла нама на руку. Свету је постајало све очигледније да се рат у СРЈ не води због помоћи албанским избеглицама, већ због америчког експанионизма, да Албанци на Косову више беже од НАТО бомби него од наших снага безбедности, да је заправо НАТО створио хуманитарну катастрофу. Уосталом, сви ми у војсци били смо одавно свесни да је НАТО бомбардовање био завршни део плана разбијања СФРЈ који су секретари НАТО-а потписали још у Риму 1981. године. Са друге стране рат у СРЈ, и све оно што се дешавало на простору бивше СФРЈ, био је опомена и читавој Европи да НАТО може да изазове сукобе не само у Африци и Азији, него где год то жели.

Ако је већ све било тако познато, како онда тумачите понашање наше Војске, поготово приликом потписивања Кумановског споразума?

Уколико једно друштво, један народ жели да се организује у државу, да сачува свој идентитет, онда је неопходно да то друштво мора да има одговарајућу војну силу која ће чувати суверенитет и интегритет, а не само полицијску силу која изнутра обезбеђује ред и мир. Без војне силе немогуће је сачувати чак и одређене моралне вредности о чијој се разградњи данас тако често говори. Онога тренутка када вам неко смањује или одузима територију, а ви не можете да му узвратите, онда ви ни не можете да сачувате суверенитет, и он више ни у међународном погледу неће бити толико значајан. Јер чак и пријатељске земље тада схватају да је у питању побеђена држава, која више нема никакав углед у свету. А тада и непријатељ зна шта треба да уради како би вас искомпромитовао. Дакле, онда вас бомбардују и после тога доведу политичку структуру која ће радити управо онако како они желе, имајући наводни алиби ако не можеш да их победиш приклони им се. То је политика и тренутно владајућих структура, која је настала као директна последица Куманавског споразума.

Нисте ми конкретно одговорили на питање. Да ли је постојало расположење у војсци да се рат 1999. године настави?

Ми смо и деведесетих година, без обзира на то што су нам војни ресурси ослабили, због санкција и распада државе, имали моћну војску. То се и показало за време рата 1999. године, јер ми смо се свакако супротставили НАТО-у много дуже него што се очекивало, и то веома успешно. Могу да потврдим да је у тактичким јединицима, ПВО и радарским, којима сам и сам припадао, постојало веома велико расположење да се отпор продужи. А то није безначајан податак, јер, пошто се рат није водио на копну, ове јединице су заправо биле на бранику на отаџбине. Зато смо и потписивање Кумановског споразума дочекали са разочарањем. Колико год да је НАТО техничко-технолошки био јачи, ми смо били свесни да смо успели да их надиграмо, да их преваримо.

Изјавили сте да сте после завршетка рата добили задатак да напишите детаљан извештај, који је оцењен као строго поверљив. Спекулише се да је тај извештај после 2000. године био предат НАТО официрима који су били изузетно заинтересовани за ваша техничка унапређења у систему одбране наше земље.

Сви команданти основних јединица били су задужени да напишу извештаје о томе како су радили. И ја сам, наравно, у извештају објаснио начин нашега рада. Логично је да су сви извештаји оцењени као војна тајна. Ти извештаји представљали су искуства рата која су битна за развој сваке војске. Када је један јапански новинар дошао у Србију после 2004. године да разговара са мном (тада сам већ био пензионисан), он је пре тога отишао у Генералштаб наше војске да погледа извештај како би се боље припремио за интервју. Тамо му је речено да никакав извештај не постоји, нити да је постојала била каква иновација.

Међутим, сами сте у медијима раније изјављивали да сте после рата одбијали милионске понуде светских моћника да за њихове потребе ставите на располагање све оно што сте научили у војсци, своју вештину и умеће вођења борбених дејстава.

Одмах после рата долазили су представници многих земаља у свету. Не могу да вам кажем које су све земље биле заинтерсоване за моје услуге, јер бих тада имао велике проблеме, али ћу поменути да су Ирачани, тачније Садам Хусеин, били спремни да ми плате три милиона долара да проведем једну годину у Ираку, како бих обучавао њихову посаду. Садам је знао да се спрема агресија на његову земљу, и желео је да тамо формира способну екипу – за сваки оборени авион у току будућег рата нудио је милион долара.

Зашто нисте прихватили ту понуду? Нисте размишљали да поделите ваша сазнања и изум са оним земљама које су такође били на мети америчког и западног империјализма?

Тада сам још увек био у војној служби и нисам могао да одем у Ирак. Мене су пензионисали тек 2004. године. То би била издаја, дезертерство, да сам отишао. Ја сам их саветовао да по том питању контактирају са нашим војним и политичким руководством. Да је оно тако одлучило, ја бих отишао у Ирак, наравно, без икакве посебне новчане надокнаде, осим подразумевајућих војничких дневница.

А да сте којим случајем остали у Војсци Србије, и да је којим случајем она заинтересована за ваше услуге, да ли би била издаја и дезертерство, уколико би одбили да своје знање и способности ставите у службу НАТО-а са којом наша војска увелико сарађује?

За западну војну алијансу не бих никада радио. Али, будимо искрени, после 5. октобра у нашем Генералштабу свакодневно је боравило десет до двадесет официра НАТО-а којима је било доступно све чега год би се сетили. Сигуран сам да су проучили све могуће извештаје из рата, јер то им је било најдрагоценије. На основу тих извештаја могли су да добију сазнања о домету њихових борбених дејстава. То им је било од изузетног значаја пошто су се припремали за инвазију на Ирак. Посебно су желели да сазнају како је могуће да 120 хиљада наших војника, из активног и резервног састава, након Кумановског споразума изађу са Косова, када су они били убеђени да су током бомбардовања њихове положаје уништили. Тако су највероватније пронашли и мој извештај.

Да ли је постојао ико у војном врху наше земље који се супротставио жељи НАТО-а да стекне увид у наше војне тајне?

Наравно да је постојало много официра и подофицира који су били против тога. Међутим, после 5. октобра, и смене политичког руководства, ти официри били су скрајнути са руководећих функција у војсци – или су пензионисани, или су послати да обављају неке безначајне задатке, на местима са којих нису могли да утичу на сарадњу са НАТО-ом. И мене су после 1999. године ставили у позадинске јединице да радим као обичан референт, да би ме 2004. године пензионисали. А ви и ваше колеге пристали сте на то.

Да ли бисте онда пристали и да се, на захтев државе, а у име виших евроатлантских циљева, јавно одрекнете и ваше техничке иновације, и чињенице да сте обарали невидљиве летелице?

После 5. октобра 2000. године један човек из тадашњег ДОС-а, показао ми је план који су наше власти добиле. У том плану веома јасно и прецизно наведени су задаци које нове, демократске власти, треба да испуне у наредних десет година. Разградња војних ресурса и потенцијала у том плану један је од кључних задатака. За његовово остваривање представници ДОС-а добијали су милионе долара, и то у кешу. Но, без обзира на све то, без обзира на то што војска оспорава нашу иновацију, управо се договорам са људима који ће ми помоћи да формулишем научно саопштење које ће објаснити у чему се тачно састоји то техничко унапређење.

Какво је ваше мишљење о војним реформама које су заживеле после 5. октобра?

После рата на развој војске у нашој земљи гледало се, као и сада, сасвим другачије. Развој војске иде у правцу који нама неће одговарати у будућности. Наиме, став је да ми не треба да развијамо ПВО у правцу који смо раније зацртали, него да треба да, након уласка у Партнерство за мир, уђемо у НАТО савез и да ће нам западна војна алијанса гарантовати безбедност. На тај начин ће се из буџета, наводно, издвајати много мање новца, војска ће се смањити, а привреда ће тада, као, много боље функционисати. Међутим, то је само замазивање очију јавности. Тај концепт напросто неће моћи да функционише. Чини ми се да ви много не жалите што су вас пензионисали. Скоро 50 процената сјајних старешина у протеклих десет година пензионисано је. На неки начин срећан сам што су и мене пензионисали, јер да су ме оставили да се развијам по командној структури, сигурно бих дошао у сукоб са војним и политичким руководством наше земље, па би ме онда свакако пензионисали, или можда склонили на неки други начин.

Зар је баш толики страх новог политичког руководства постојао од војске, односно часних официра у њемим редовима?

Наравно да је постојао. О томе су добро знали и они са друге стране Атлантика, па су зато и кренули у потпуну демонтажу војске. Јер то је најбољи начин да се умири народ, да се осети беспомоћним, да каже готово је, више немамо куд. Уз јаку војску, и часне официре у њој, нашој држави никада се не би догодило све ово.

Да ли сте осећали да је ваш живот и живот ваше породице био у опасности после 5. октобра 2000. године?

Било је и разговора и претњи. Због тога сам и почео да се бавим бизнисом, и развијам пекарску производњу. Да бих сачувао своју породицу.

Да ли сте имали проблема са страним службама?

Десет дана после мог пензионисања посетила ме је америчка новинарска екипа из Асошијетед преса, која сарађује са америчком Централном обавештајном службом, и која је дошла да се лично увери да ли сам ја заиста пензионисан, или сам почео да се бавим тероризмом. Јер ЦИА се плаши да бивши официри, који су врхунски обучени, не крену у неке терористичке акције, пошто постоји велика опасност да они ударе по америчком поретку. Дошли су ненајављено, и упали у двориште куће у Скореновцу,где смо становали и затекли ме обученог у пекарско одело, свог у брашну. Када су схватили да је тај пекар пуковник који је оборио Ф 117, одмах су извадили камере, снимили ме, и направили интервју са мном у пекари. Било им је јако важно да ме прикажу као срећног пекара који више нема никакве везе са војничким позивом.

Управо то вам многе патриоте и замерају. Херој рата који је оборио Ф 117, одједном се повлачи, предаје, напушта војску и постаје „срећни пекар“. Делује помало деградирајуће.

Ја сам у души био потпуни војник. У понедељак сам одлазио на посао, а у петак се враћао. Спавао сам на послу. И онда, када смо направили резултат вредан светске пажње, неко ми је све то избио из руку. Тада сам осетио огромну горчину. То је као када би у неком спорту оборили светски рекорд, а због тога били избачени из репрезентације. Заправо, то је много горе, ви у спорту представљате земљу и остварујете лично задовољство, а у војсци сте из убеђења да браните земљу и народ, да све што сте радили јесте искључиво у интересу народа и државе. А одједном, неко вам оспорава да сте бранили државу. Шта је требало да радимо? Да седимо и кукамо како ништа не знамо и не можемо да учинимо за одбрану државе. После постављања на дужност референта у позадини, имао сам извесне здравствене проблеме и био сам у прединфарктном стању. Једна докторица на ВМА рекла ми је да је за моје здравље најбоље да напустим војни позив јер се никада нећу помирити са срамотом да после свега што сам учинио за одбрану земље будем кажњен пребацивањем у позадинску јединицу. Тада сам и одлучио да се вратим породици и кренем из почетка.

Ако вас добро разумем ви не желите ни под каквим условима да се вратите у активну војну службу? Не видите себе чак ни као предавача на војној академији?

У активну службу не намеравам више да се вратим. А сасвим сам сигуран да ово војно и политичко руководство од мене то никада не би ни тражило. А оно ће, имајући у виду какву подршку добија из иностранства, још дуго владати овом земљом. А што се тиче стања у којој се налази наша Војна академија, најбоље сведочи податак да будуће пилоте мотивишу на следећи начин: први питомац у рангу добиће прилику да се обучава директно у САД-у, у некој њиховој војној бази на америчким авионима. И нашим будућим пилотима то је сан, јер овде не могу да лете пошто нема горива! Наша војска на тај начин од наших момака прави извршиоце, припрема их да ратују за америчке потребе! Мене никада нису позвали на Војну академију да причам нашим питомцима о искуствима из рата 1999. године, да говорим о успесима 3. дивизиона који је обарао америчке авионе. Напротив, наши најбољи пилоти сутра ће да се обучавају управо на тим авионима у САД-у. Да постану део америчке војске. Зато данас једино осећам обавезу да причам о том сјајном тиму који је дао немерљив допринос одбрани земље током НАТО бомбардовања 1999. године. То је моја обавеза према нашем народу. Народ је деценијама издвајао новац да се ми обучавамо и оспособљавамо за одбрану отаџбине. Зарад тога моја је обавеза да сведочим о тим догађањима, јер сви смо ми некад били поносни што смо на бранику отаџбине. И само због тога сам позитивно одговорио на вашу молбу да правимо овај разговор, на молбу Жељка Мирковића да се направи документарац „21. секунд“ који говори и о јединици у којој сам командовао.

Не плашите се да ће можда и вама судити због учешћа у одбрани земље, као што суде вашим саборцима из копнених јединица?

Тога се не плашим, јер да је било макар и најмање основе за тужбу они би то већ одавно искористили, гледали би да то прикажу као акт тероризма. Међутим, не постоји никакав основ за то.

Не чини ли вам се да ће суђења у Хагу деморалисати и будуће генерације официра?

Нажалост, можда хоће.

Пошто већ не желите, односно, како кажете, немате прилику да кроз војнички позив, дате допринос земљи, зашто се не укључите у политички живот и на тај начин покушате да утичете на оздрављење нашег друштва?

Имао сам много понуда да почнем да се бавим политиком. Неке политичке структуре овде у Ковину желеле су да ме виде чак и као председника општине. Међутим, у мом десетогодишњем плану таква активност не постоји. Наравно, слажем се да је могуће дати известан допринос у политици, али то ће моћи да учине тек будуће генерације. Моја генерација, ма колико се бавила политиком, неће моћи много да промени ситуацију у земљи, јер страни фактор је толико новца уложио у наше политичаре на власти, да неће дозволити да се на политичкој сцени појаве истинске патриотске снаге које би срушиле овај поредак. Једино што је могуће данас учинити јесте вратити понос нашем народу. Децу треба васпитивати тако да се осећају поносна што су из Србије, да им она буде прихватљива за живот, да не одлазе из земље. Деци морамо да објаснимо да су основне вредности однос према породици, однос према отаџбини. Наше троје деце не желе да оду из Србије, и мислим да смо, супруга и ја, постигли огроман успех онога тренутка када смо их научили да треба да поштују основне вредности друштва, да воле своју земљу. Само на тај начин можемо у перспективи да вратимо нашој земљи углед и снагу коју је некада имала. На тај начин доприносим оздрављењу овог друштва, а на некој политичкој позицији не би дао никакав допринос, чак ни као председник општине, мене би избрисали, не бих пристао да радим како то данашњи политичари чине, не бих пристао да будем само марионета која служи туђим интересима. Зато сам свим странкама, бар овде у Ковину, рекао: можда сам ја за вас најбољи избор, али ви за мене никако нисте.

Нема коментара:

Постави коментар