Немањићи су средњовековна српска династија која је најдуже владала Србијом. Овај владарски род је назван по Стефану Немањи, оснивачу династије који је сродничким везама био повезан са Вукановићима по мушкој, а са Војислављевићима по женској линији. Династија је дала једанаест владара, с тиме што се са изумирањем њених мушких представника наставља бочном, женском линијом у династију Лазаревића, а касније и Бранковића, који владају делом Срба до прве половине шеснаестог века. Занимљиво је и то да данашњи потомци Карађорђевића, али и династије Хабсбурговаца који су владали Аустијским царством и касније Аустро-Угарском, делимично воде порекло и од Немањиних потомака.
Врло побожни и дубоко одани православљу, сви владари из ове лозе били су велики ктитори, и по Србији су подигли многе величанствене манастире и цркве: Студеницу, Ђурђеве Ступове, Жичу, Дечане, Грачаницу, Милешеву, Сопоћане и многе друге. Њихова ктиторска делатност превазишла је чак и државне границе, те су дариване биле и богомоље на Светој Гори, у Цариграду, као и у Јерусалиму.
Упоредо са њиховом лозом заживео је и Хиландар, једини српски манастир на Светој Гори. Током двовековне владавине увећавали су његово благо, дизали ново и поправљали старо, украшавали га и улепшавали, тако да је име немањићког рода нераскидиво везано за историју Хиландара.
Стефан Немања рођен је у селу Рибница код данашње Подгорице, као најмлађи од четворице браће. Најстарији, Тихомир, владао је у Рашкој (некадашњи назив за Србију) као вазал византијског цара Манојла I Комнина (1143-1180), док су остали добили одређене територије на управу. Због самосталног деловања и непослушности Немања бива заточен од стране своје браће, али убрзо успева, како легенда каже, уз помоћ Св. Ђорђа, да се спаси заробљеништва и окупи око себе своје присталице. Тада он започиње рат са браћом и византијским царем, који се завршио одлучујућом битком код села Пантино на Косову 1168. године, где је Немањино оружје однело победу. Овом приликом Тихомир гине, Стефан Немања постаје нови српски велики жупан, а византијска власти није имала друге него да његову државу призна као самосталну, чиме су ударени темељи српске државности. Не заустављајући се на овом успеху, наставља да осваја византијске територије на којима су живели Срби, све са циљем уједињавања целог српског народа под окриље једне државе. Тако су до 1190. године и битке на Великој Морави освојени Дукља (данашња Црна Гора), као и области око Велике и Западне Мораве, све до Града Ниша. 1196. године одриче се власти и као монах Симеон уз помоћ најмлађег сина Растка, који, замонашивши се, добија име Сава, до краја живота доприноси духовном уздизању, организацији и уједињавању Српске цркве, као и искорењавању јереси. Подигнуте су многе цркве и манастири од којих су најрепрезентативнији Хиландар, Студеница и Ђурђеви Ступови.
Наслеђује га средњи син Стефан, што није било по вољи најстаријем, Вукану, који уз помоћ Угарске краљевине (Мађарска) почиње рат у борби за престо. Братоубилачко крвопролиће зауставља Сава који са Свете Горе доноси мошти њиховог оца, који у народу остаје упамћен као Св. Симеон Мироточиви.
Помиривши се са братом, Стефан наставља очеву политику духовног и световног напретка земље. Он се развео од своје прве жене, византијске принцезе Јевдокије, и оженио Ану Дандоло, унуку моћног млетачког (престоница у Венецији) дужда Енрика Дандоло. То му омогућава успостављање добрих веза са римским папом Хоноријем III, који му 1217. године преко свог легата шаље краљевску круну. Стефан постаје први српски владар овенчан краљевском круном, те га традиција памти под називом Стефан Првовенчани. Србија се овим чином изједначила са осталим међународно признатим државама тога доба.
Ово приближавање Западу није било по вољи Сави, те је он, како би одаљио српску државу од папске столице, одлази у Никеју, где 1219. године добија дозволу од васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопула да српску епископију уздигне на ранг архиепископије и тиме озваничи и аутокефалност српске цркве, поставши њен први архиепископ.
Стефан Првовенчани се пред крај живота закалуђерио, следећи пример свог оца и брата, и последње дане провео као монах Симон. Престо оставља најстаријем сину Радославу, који није водио самосталну спољну политику, већ је био вазал моћног епирског деспота Теодора Епирског, који му је био и таст. Незадовољна овиме, српска властела га збацује са власти, а на његово место доводи Стефановог средњег сина Владислава. За време његове владавине умире Сава, чије су мошти након тога покопане у манастиру Милешеви, Владислављевој задужбини. Ни он није владао самостално, већ се ослањао на моћ бугарског цара Асена. Због изразите бугарофилске политике и он бива уклоњен, а нови краљ постаје Урош, најмлађи Стефанов син.
Период његове владе обележио је упад Монгола из Азије на тло Европе, а њихових разарања није била поштеђена ни српска држава. Они су спалили више насеља и манастира, а није поштеђен био ни манастир Жича, дотадашње средиште српске архиепископије. Међутим, у Србију се пред налетом Монгола из Угарске склањају немачки рудари Саси, који тада почињу да експлоатишу богате руднике сребра као што су били Трепча, Јањево и Ново Брдо. Српска привреда почиње да цвета, а краљ и властела добијају довољно средстава за подизање цркава и манастира, као и за војне походе. Уроша са власти збацује његов најстарији син Драгутин, победивши га уз помоћ својих присталица и угарске војске у бици на Гатачком Пољу 1276. године. Ипак, није се дуго одржао на власти, пошто је приликом лова пао са коња и сломио ногу, те као такав није могао да предводи војску у ратовима, што је у средњем веку била једна од главних обавеза владара. Стога се принудно одриче круне у корист свог млађег брата Милутина.
За време владавине краља Милутина ударени су темељи српској држави и проширене њене границе. Драгутин од њега добија север државе на управу, док му угарски краљ уступа још и Мачву и Београд. У почетку су браћа била у несугласицама, чак су у кратком периоду водили и међусобни рат. Међутим, непријатељства су превазиђена и они настављају да делају заједнички у интересу Србије. Од Бугара је освојено Браничево и крај до реке Тимок, а на југу је освојена северна и средња Македонија. Милутин је био дубоко побожан и деловао је у интересу цркве. Изградио је преко четрдесет цркава и манастира. Због тога га је црква након смрти, и поред тога што се, противно канону, чак пет пута женио (последњи пут са шестогодишњом византијском принцезом Симонидом), прогласила за свеца, а у народу остаје упамћен као 'Свети Краљ'.
Са Милутиновом смрћу остаје неразјашњено питање његовог наследника. Тада настаје грађански рат између његових синова Константина и Стефана, из којег овај други излази као победник. Он остаје упамћен у народу као Стефан Дечански, по манастиру Дечани чију је градњу он започео, а довршио његов син Душан. Мислећи да је Србија слаба, бугари је нападају 1330. године. Међутим, у бици код Велбужда (данас Ћустендил у Бугарској) Српска војска однела је сјајну победу, вероватно највећу у својој средњовековној историји, и постаје најмоћнија држава на Балкану.
Стефан ипак није искористио своју победу да прошири границе Србије на рачун Бугарске, те га је cин Душан, уз помоћ незадовољне властеле, жељне освајања, збацио са престола и заточио у Звечану, где он умире под неразјашњеним околностима. Због сумње да је починио оцеубиство, Душан остаје једини немањићки владар који се након смрти није посветио, и поред бројних заслуга за развој државе и цркве, као што је изградња манастира Св. Архангела код Призрена.
У његово време Србија достиже свој врхунац и највећи територијални обим. Освојене су јужна Македонија, Епир, Тесалија и области у средњој Грчкој све до Коринтског залива на југу, док су северне границе биле на Дунаву и Сави. Душан се 16. априла 1346. године прогласио за цара Срба и Грка, а дотадашњи архиепископ Јоаникије постаје први српски патријарх. У његово време је донет и Законик по угледу на римско-византијско право који је садржао 201 члан. Први српски цар осетио је опасност од Турака који су у то време полако почињали да утичу на прилике на Балкану. Стога је он тражио од папе Иноћентија IV да га именује заповедником и пружи му помоћ у борби против надолазеће нехришћанске силе са Истока. Од преговора се није даље отишло јер Душан изненада умире 1355. године под неразјашњеним околностима.
Наслеђује га једини син Урош који је био лабилна личност и неспособан као владар због чега га је народна традиција прозвала 'Нејаким', док је Душан остао упамћен као 'Силни'. Његова владавина обележена је распадањем државе на феудалне поседе којима су управљали обласни господари. Снага српске царевине ипак је скршена после пораза и погибије најмоћнијих обласних господара, браће Вукашина и Угљеше Мрњавчевић, од Турака у бици на реци Марици 1371. године. Исте године пада и мистериозна смрт Урошева, те је он био и последњи српски цар и немањићки владар Србије.
Иако род Немањића не постоји већ готово седам векова, њихово наслеђе има велики утицај и данас. Осамосталили су српску цркву, а српски народ се у њихово време национално, верски и културно дефинисао и уздигао. Немањићи су по много-чему задужили Србе, те најмање што можемо да урадимо јесте да поштујемо и чувамо земаљска и духовна блага која су нам оставили у аманет, као и да будућа покољења учимо да раде исто како се ови дивови српске повесности не би заборавили. Ова група је један мали допринос том циљу.
Династија је дала једанаест владара, који су владали Србијом од (1166)1168. до 1371. године: Владари:
* Стефан Немања, српски велики жупан (1166)1168-1196.
* Стефан Првовенчани, српски велики жупан 1196-1217, краљ Србије 1217-1228.
* Стефан Радослав, краљ Србије 1228-1234.
* Стефан Владислав, краљ Србије 1234-1243.
* Стефан Урош I, краљ Србије 1243-1276.
* Стефан Драгутин, краљ Србије 1276-1282.
* Стефан Урош II Милутин, краљ Србије 1282-1321.
* Стефан Урош III Дечански, краљ Србије 1321-1331.
* цар Стефан Урош IV Душан, краљ Србије 1331-1346, цар Срба и Грка 1346-1355.
* цар Стефан Урош V, цар Србије 1355-1371.
Бочна линија Немањића, по женској линији:
Бочна линија Немањића, по женској линији, унуке Немањиног сина Вукана Милице:
* Кнез Лазар Хребељановић (1371-1389)
* Деспот Стефан Лазаревић (1389-1427)
Кћерка кнеза Лазара, Мара удала се за великаша Вука Бранковића и са њим имала потомке који су владали Србијом:
* Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456)
* Деспот Лазар Бранковић (1456-1458)
* Деспот Стефан Бранковић (1458-1459)
За оне који би желели више да сазнају о овој, али и осталим српским династијама и историји српског народа уопште препоручују се следеће књиге:
* Српске династије, Андрија Веселиновић и Радош Љушић.
* Историја Срба, Владимир Ћоровић.
* Србија у доба Немањића, Милош Благојевић.
* Србија Немањића и Хиландар, Милош Благојевић.
Нема коментара:
Постави коментар