Коначно цепање хришћанства 1054. године када су цариградски патријарх Михаило Керулари и папа Лав IX одиграло се чином окретање свећа и бацањем анатема. Раскол је био неминовност јер многе несугласице из прошлости морале су кулминирати оваквим сплетом околности. Најезда Франака на западну Европу у периоду од VII до XI века довело је до смањења римских епископа грчког порекла, тако да су све нове папе били Франци пореклом. Велика заблуда званичне историје су победе Карла Мартела у биткама код Поатјеа(732) и Провигије(739) где се сматрало да се тим победама спасла европа од најезде Арабљана. “У суштини су Франци покорили Ромеје, и одвојили Стари Рим од Новог Рима. Њихов чврст циљ је био прекид јединства источних и западних Римљана. За постизање тог циља, користили су цркву и њену теологију.”[1]
Његов унук Карко велики обнавља западноримско царство и тим његовим гестом долази до јасне еманципације и диференције између истока и запада. Доктрина истока заснивала се на учењу светих отаца док запад своју концепцију базира на папској непогрешивости. Након тога долази до конфликта између истока и запада због проглашења Фотија за цариградског патријарха. Папа Никола је чекао овај моменат да исток присвоји под своју јурисдикцију. “А беше папа Никола човек врло властољубив и горд; он жуђаше да ако може, цео свет потчини власти својој. Да би то постигао,он употребљаваше пред западним владарима нека лажна документа, сачињена у папској канцеларији, по којима, тобоже, беше предано у руке папи од стране цара Константина град Рим и свецела западна царевина. Из истог властољубља папа Никола тражаше још и од источног цара византијског да стави под његову власт целу јужну Италију, и Сицилију, и сво Балканско полуострво са тамошњим словенским земљама, које баш у то време примаху хришћанску веру из Цариграда.”[2] Као аргумент послужили су му Исидорове декреталије по којима римским папама припада неограничена власт на земљи. “Ови познати на западу лажни документи, звани “Псевдоисидорови декрети”, сачињени су на западу управо у време пред избор папе Николе на римски престо, тј.око 850 године. Они садрже у себи измишљена писма древних папа(Климента 1 Силвестра 1 и др.), у којима се истичу тобожња неограничена права и власт римских епископа у цркви целом свету. Затим су ови кривотворени документи били приписани Исидору, епископу Севиљском у Шпанији, због чега су и названи његовим декретима. Одавно је доказано да су те декреталије измишљене и лажне, али су оне много утицале да се нагло уздигне папска власт на западу почев од времена папе Николе 1.”[3] Његов главни циљ био је да смени Светог Фотија са патријаршиског трона и у том циљу он пише писмо светом Фотију и цару Михаилу због тога што се примио за патријарха и како је од лаика постао епископ. Због папине обести на интервенцију цара и самог патријарха сазива се сабор да би се доказао легитимитет новоизабраног патријарха. “Сабор се 861. састао у Цариграду у храму св.апостола и бројао је 318 епископа. Он је познат и под именом прводругог цариградског сабора, због тога што се двапут(први и кашње други пут) скупљао у заседање. Овај је сабор издао 17 канона, које источна црква поштује као опће обавезне каноне. Ту је на том сабору узета у претрес ствар Фотија и Игњатија, и сабор(inclusive и папске посланике) је, пошто је саслушао сведоке и увидео документе, изјавио, да је Игњатије законито збачен, а да Фотије законито заузима патријаршиски престо. Уједно су приговори и захтеви, које је папа управио на цара и Фотија, у благој форми одбијени.”[4] Постојао је још поприличан број разлога због којих је дошло до оваквог исхода но данас постоји још мноштво додатних чињеница јако интересантних за проучавање тако да се јавља потреба да се одређен простор за дискусију уступи баш тим новијим чињеницама што проузрокује занемаривање старих разлога разилажења.
РАЗЛИКЕ
ФИЛИОКВЕ
Спор око исхођења Духа светог јавља се први пут у IV веку са појавом аријанске јереси. ”Јеретичко хришћанска заједница германских племена и краљева Шпаније још у IV веку. Од њих је, под притиском германских царева, ушла та измена и у римокатоличко учење и остала до данас”,[5] По древном учењу Свети дух(треће лице свете тројице) исходи од бога оца. Запад одступајући од Никеоцариградског симбола приклања се постепено мишљењу Августина да дух свети исходи и из сина. Његово мишљење постепено почиње учење и уздиже се на ниво догмата. ”То је у Шпанији учињено већ у пређашњем периоду, где је прво на синоду у Толеду 447. против западноготског аријевства, које сина сматра мањим од Оца, решено,да се има веровати, да Дух Свети исходи од Оца и Сина, па затим на синоду у Толеду 589.г. додата још одредба да се то додатком filioque, и од сина, има унети и у Никеоцариградски симбол, да би се и тамо исповедало, да дух свети исходи од Оца и од Сина”.[6] Из овога се просто види тежња за мистификацијом Светог писма а и Никејскоцариградског сабора. На ову тему се лепо надовезује Свети Амвросије Оптински у својим писмима хришћанима у свету: ”У првим вјековима и црква од Истока и црква од Запада подједнако су исповједале да дух свети исходи од Оца, али временом Римска црква је направила додатак “и од Сина”(filioque), упркос ријечи самога господа: Дух Истине који од Оца исходи”(ЈН.15,26). Црква од Истока Православна држи тај догмат, по вјерној ријечи Господњој”.[7]
НЕПОРОЧНО ЗАЧЕЋЕ
По учењу званичне цркве грех који су починили Адам и Ева довео је до тога да се сви људи рађају грешни. Постоји само један изузетак који је везан за господа Исуса Христа који је безгрешно зачет у утроби пресвете богородице благодаћу духа светога. Теза о непорочном зачећу први пут се појављује у јавности у Шпанији и датира из IX века. Свети Јован Шангајски о томе каже: ”Хришћани су ово први пут чули у IX веку када је Корвејски опат Пасхазије Радберт изразио мишљење да је Света Дјева зачета без првородног греха. Почев од XII века ова мисао почиње све више да се шири међу свештенством и верницима западне цркве, која је у то време већ била отпала од Васељенске(Саборне) Цркве и тиме се лишила благодети духа светога.”[8] Ово учење пропагира да је Преблагословена Дјева Марија у првом трену свог зачећа по благодети свемогућег бога и због будућих заслуга господа Исуса Христа била сачувана од првороднога греха.
ДОКАЗИ
1. Није у складу са светим писмом у коме се на више места говори о безгрешности “Једнога посредника између бога и људи, човека Исуса Христа”(1 Тим.2,5), ”и греха у њему нема”; ”Он греха не учини нити се нађе превара у устима Његовим”; ”Који је у свему кушан, као и ми, али без греха”; ”Њега који није знао греха, учини грехом нас ради”(1.Јн.3,5;1 Петр.2,22;Јевр.4,15;2Кор.5,21)
2. Ово учење противречи и Светом Предању садржаном у многобројним светоотачким делима где се говори о високој светости Дјеве Марије од самог њеног рођења, као и то да је она била очишћена Духом Светим (тек) у тренутку када је зачела Христа, а не у тренутку њеног сопственог зачећа у утроби њене мајке Ане. ”Нико није чист пред тобом од скверни, ако живи само и један дан. Једини си ти на земљи безгрешан, Господ наш Исус Христос, од кога се сви надамо добити милост и опроштај грехова”, говори Василије Велики(молитва на вечерњем Педесетнице)
3. Учење да је мајка била очишћена још пре свог рођења да би се од ње могао родити чисти Исус Христос, бесмислено је, јер да се чисти Христос могао родити само уколико Дјева буде очишћена још у мајчиној утроби, то би онда, да би дјева родила чиста, било нужно да њени родитељи буду чисти од првородног греха. Ови би, опет, морали бити рођени од очишћених родитеља и, идући даље на тај начин, морало би се доћи до закључка да се Христос не би могао оваплотити ако претходно не би од првородног греха били очишћени сви његови преци по телу, укључујући ту и Адама; али тада више не би било потребно да се Христос оваплоти, јер је Христос сишао на земљу да би уништио грех.
4. Учење да је мајка Божија била сачувана од првородног греха, као и то да је благодаћу божјом била сачувана од личних грехова, представља бога као немилостивог и неправедног. Јер, ако је бог могао сачувати Марију од греха и очистити је још пре њеног рођења, онда зашто он то не чини и са другим људима, него их оставља у греху. Произилази такође да бог спасава људе и без њихове воље, предодређујући неке још пре рођења за спасење.[9] Међутим и поред ових доказа Римокатоличка црква је ово учење интегрисала у званичан догмат и верификовала на првом Ватиканском Концилу 1854: ”Утврђујемо да је учење које сматра да је преблажена Дјева Марија у првом тренутку свог зачећа, особитом благодаћу и повластицом свемогућег бога, с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана од сваке мрља прародитељског греха- од Бога откривено и да зато сви верни морају чврсто и постојано веровати у то''.[10]
ПАПСКИ ПРИМАТ
По учењу Православне цркве господ Христос је глава цркве а епископи као наследници светих апостола управљају црквом благодаћу светога духа. Док католици сматрају да је Христос невидљива глава цркве на небу а римски епископ као ''легитимни наследник апостола Петра'' који је био први апостол Христов, јесте видљива глава цркве на земљи. Званична титула папе гласи: ''Епископ римски, заменик Христов, наследник Кнеза Апостола, врховни првосвештеник Васељенске цркве, патријарх запада, примас Италије, архиепископ и митрополит провинције Романије, суверен града-државе Ватикан, раб рабова Божијих''.[11] Овакво схватање доводи до закључка да папа не подлеже ничијем суду и нико не сме да упозори папу да је у заблуди или не дај боже да га осуди. Папа је изнад цркве и изнад васељенских сабора. Ако је свети Петар непогрешив ''а три пута се одрицао Христа” и није схватио Христову мисију што се јасно види из јеванђеља по Јовану а католици га воде као првог папу можемо да замислимо какве су папе биле у будућности. Колико следбеници ове религије не презају од глорификације једног обичног човека док у светом писму каже: ''Купљени сте скупо; не будите робови људима''(1.кор.7,23). Наредни цитати би требало да послуже као показатељ докле се протежу њихове идеје. Почећемо од бискупа Бугоа: ''У светој тајни еухаристије имамо, да тако кажемо, само половину Христа, јер је он изван ове свете тајне. А где тражити другу половину Исуса Христа, који реално пребива у цркви? Она је у Ватикану, она је у папи: папа је други начин пребивања Исуса Христа у цркви. Кардинал Белармин из XIV века тврди: ''Папа је у непосредном и апсолутном смислу те речи изнад васељенске цркве. Његов став превазилази границе разумног где он каже: ''Ако би папа установио да се врлина сматра пороком, а порок врлином, црква би морала да поступи по заповести његовој. Док други кардинал Каетан каже ''Црква је слушкиња папе''.[12] Покушаћу у кратким цртама да наведем доказе против овог званичног учења католичке цркве које она покушава да наметне и другим верским заједницама.
ДОКАЗИ
1. Католици се позивају на цитат из библије као аргумент за своје тврдње а он гласи:
''Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано и на небесима, и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима''(Мат,16,18-19). Они тврде да је Петар био епископ римски и да је ово упућено његовим наследницима што наравно није истина. ''Он је био и у Антиохији, стога и антиохијски патријарси држе себе за његове нашљеднике и имају печат са ликом Петра и Павла''.[13]
2. Сматрају да пошто је Христос невидљива глава цркве али пошто се узнео на небо да је тада дато апостолима да управљају црквом на челу са Петром како они кажу ''Црква мора имати највишег управитеља једну главу''. Ова гнусна лаж је у томе што католици јурећи за земаљским благом су ослабили у вери до те границе да заборављају да сам спаситељ управља црквом. ''Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин''. каже он пре вазнесења на небо(Мат.28,20). ''Он се јављао Петру пред обраћањем Корнелија, шаље анђеле да изведе апостоле из затвора, преко анђела поручује Филипу да иде на проповед ушкопљенику Арапину. Он сво вријеме води Павла јављајући му се и у Коринту и у Јерусалимском храму. Зато кажемо, да верујемо у једну, свету, саборну и апостолску цркву''.[14] ''Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу вам''.
3. Апостол Павле као да је знао за лажи које ће сервирати католичка црква: ''Многи бише свештеници, јерим смрт не даде да остану. А овај, будући да остаје увијек, има вјечно свештенство. Предвидео је да ће латинима требати жив првосвештеник, који посредује за нас. ''Зато и може спасти оне, који кроз њега долазе Богу, будући да свагда живи, те може посредовати за њих. ''Ради тога измислише ове лукаве ријечи: земаљској цркви потребан је првосвештеник, а то је римски папа, који има тијело и може бити сапатник патницима.[15] Али све ове речи противне су Светом писму, јер Павле каже о Христу богу: ''Јер немамо архијереје, који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми осим гријеха. Да приступимо дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат на вријеме кад нам затријеба помоћ''.(Јевр.4,15-16).
СВЕТЕ ТАЈНЕ
Римокатоличка црква признаје седам светих тајни као и Православна црква. ''Разлика у учењу о светим тајнама је у томе што Римокатоличка црква учи о механичком дејству благодати на онога над киме се Света тајна врши. По овом учењу Света тајна је проповедник или канал кроз који благодат долази на примаоца без обзира на његова осећања, веровања и морал. Да би објаснили ово своје учење, они благодат упоређују са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутрашњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и тражи од њега да буде сарадник Духа светога у примању благодати''.[16]
ЕВХАРИСТИЈА
Раније поменути Пасхазије Радберт који је творац догме о непорочном зачећу Дјеве Марије изазвао је још један спор прво унутар католичке цркве а касније између католичке и православне о претварању хлеба и вина у евхаристији. ''У свом спису О телу и крви Господа о претварању хлеба и вина у евхаристији учио, да при томе додуше остаје вид хлеба и вина, али се под тим видом даје оно исто тело Христово, које је Марија родила, те ми у причешћу примамо само месо и крв тог тела''.[17] Од вајкада се сматрало да хлеб и вино у у евхаристији претварају у право тело и крв Христову и није се у појединости улазило. Он је изазвао сумњу других богослова који су сматрали да је то свата тајна и да не треба улазити у појединости и детаље претварања. Најдаље у побијању ове теорије ишао је Ирац Јован Еригена Скот који је напустио дотадашње учење о претварању и учио да су ''тело и крв Христова у евхаристији више симболично присутни, а хлеб и вино су више напомене на тело и крв Христову, симболи његовог духовног присуства у евхаристији''.[18] Католичка црква касније лишава лаике општења у крви Христовој, вероватно сматрајући да је то привилегија свештенства. Господ је на Тајној Вечери узевши чашу рекао ''Пијте из ње сви. Јер је ово крв моја Новога Завјета,која се за многе излива за отпуштење грехова''(26,27,28). На основу ових речи у православној цркви како свештеници и монаси тако и лаици причешћују телом и крвљу Христовим. Римокатоличко свештенство је лишило народ упркос речима самог господа. Још једна од иновација је увођење бесквасног хлеба у причешће. На тајној вечери Господ ''узевши хљеб, благослови га и преломи и даде ученицима”.(Мат.26,26) Православна црква поштујући ове речи практикује упражњавање свете тајне на квасном хлебу, а за разлику од ње католичка обавља свету тајну на бесквасном хлебу.
ЧИСТИЛИШТЕ
По православном учењу душа након смрти иулази пред божији суд где по својим заслугама добија рај или пакао. После смрти немамо право на покајање или поправку. Код католика постоји средње стање за душе које нису довољно праведне да иду рај или довољно грешне да иду у пакао а то је чистилиште или пургаторијум. Ту проводе један одређен период који је потребан за очишћење. Један од најбитнијих сегмената су папске индулгенције, ако сродници из ризнице откупе потребну количину добрих дела он ће бити ослобођен мука у чистилишту. За разлику од православаца католици су извршили други вид поларизације цркве унутар себе која гласи:
''Испаштајућа црква је заједница умрлих верника католика који бораве у чистилишту, окајавајући тамо, пуни наде, своје земаљске грехе и чекајући да, са Другим доласком Христовим, буду преведени у рај. За то време Борбена црква се за њих моли да им испаштање буде скраћено и ублажено, а испаштајућа Црква упире очи пуне наде и у борбену цркву.
Црква светих је заједница коначно спасених католика који, са апостолима на челу, већ бораве у Царству Христовом, тј.у рају.
Борбена црква је, за разлику од тих двеју ''невидљивих'', једина ''видљива'', јер борави у ''овоземаљском пролазном свету'', у ''свету'', у ''Времену'', у ''Историји'', у Saeculumu(што је све исто)''.[19]
ПАПСКЕ ИНДУЛГЕНЦИЈЕ
По учењу православне цркве сваки човек у животу има задатак да својим добрим делима и вером духовно се узвиси до свога творца. Христос је поставио идеал: ''Будите савршени као што је савршен отац ваш небески''. Одласком са овога света човек носи сва своја добра дела која су му у том тренутку једини капитал који му може помоћи да задобије царство небеско. Црква се моли за све своје упокојене чланове али ствар од круцијалне важности је та да господ буде милостив да нам опрости грехе и да нас удостоји царства небеског. Насупрот овом учењу код католика се сматра да су поједини људи да су својим животом и радом стекли веће заслуге него што им је и било потребно. Те заслуге се чувају у ризници цркве и њима руководи папа. Индулгенција са латинског(снисхођење, праштање, олакшање) тај вишак добрих дела се продаје за новац да је чак у једном тренутку настала права трговина. Рецимо папа Лав X је од овог новца подигао цркву светог Петра у Риму. Откупом индулгенција ми откупљујемо и претходне а и грехе које ћемо начинити у будућности. Због овог учења се дошло је и до одвајања унутар саме цркве и до појаве протестантизма. ''Иако већ од четвтрог Латеранског сабора(1215) било покушаја да се прекине злоупотреба давања индулгенција, таква пракса је била свуда распрострањена и показала се као један од непосредних повода реформације. Пошто су дисциплинске мере уведене на тридентском сабору остале без ефекта, папа Пије V је укинуо сва давања индулгенција исказана у виду новчаних прилога. У учењу о индулгенцијама(од 1.јануара 1967) и у приручнику за индулгенције(од 29.јуна 1968) одбачени су квантитативни изрази из ранијих времена, а наглашена је улога молитве цркве за грешника покајника, као и улога личне склоности верника у исказивању побожности''.[20] Када би ово учење било исправно, врло мало људи би се трудило да у овоземаљском животу достигне духовно савршенство и да заслужи вечни живот.
ПРОТЕСТАНТИЗАМ
Облик западног хришћанства који наглашава ауторитет библије. Име протестант датира из 1529. године када је био сабор у Шпајеру, међутим корени вуку порекло скоро век раније. У Чешкој Јан Хус је изражава незадовољство папским ауторитетом и због занемаривања Светог писма и учења о благодети. ''Захваљујући свом необично развијеном дару за проповедништво, био је признат за вођу реформатора у Чешкој. Заснивао је своју Теологију и структуру цркве на светом Писму и учио да је истинита црква заједница предоодређених, чији је поглавар Христос, а не папа. Највише истицао реформисање морала, и то и црквеног и друштвеног''.[21] Након што је екскомунициран позван је на сабор у Констанцу са обећањем да му се ништа неће десити где га осуђују и погубљују. Вест о његовој смрти развио је револт код становништва које је у једном одређеном периоду имало успеха док се није поделило на две фракције: Таборите и Утраквисте(добили назив по томе што су давали вино приликом причешћивања лаика). Уједињују се са католицима с тим да задрже право приликом причешћивања. Своје идеје су базирали на идејама Џона Виклифа. Главна борба почиње 1517. када Лутер објављује 95 теза о индулгенцијама. Он своје ставове формира на основу Библије о чему држи предавања на Витенбершком универзитету. Убрзо након тога прикључују му се његови студенти и хуманиста Мелахтон који шире његову идеју кроз целу Немачку. Одушевљени како он то опортунише Риму прост слој му се прикључује. 1524. градске власти у Нирнбергу и Магдебургу усвајају Лутерову реформу. Временом ни подршка у аристократији није оскудевала глвни пропагатори били су кнез Јохан Саксонски и Филип Хесенски, они су ''представили цару Карлу V Аугзбуршко исповедање вере- дело које је саставио Мелахтон- на царској скупштини у Аугзбургу 1530. У Аугзбургшком верском миру 1555. дат му је званичан статус основне правне дефиниције религије''.[22] Лутер и други протестанти сложили су се да је учење цркве води порекло из Библије и да се у том светлу може критиковати. Многе Лутерове колеге нису у глобалу делиле његово мишљење. До неслагања је дошло због Лутеровог веровања да су у светој тајни евхаристије да су у хлебу и вину заиста присутн и Христово тело и крв. ''Покушај да се на Маргбуршком договору(1529) Лутер помири са швајцарским реформаторима. Првенствено са Улрихом Цвинглијем, пропали су, иако је Витенбершким споразумом (1536) остварен договор између других јужних Немаца и Витенбержана постигнут после великог труда стразбуршког реформатора Мартина Буцера који се залагао за помирење''.[23]
УЧЕЊЕ
1.Одбацивањем Светог Предања и тумачење Библије: Протестанти су оптуживали католике да истичу Свето предање на уштрб Библије. Реформација се појављује у тренутку када штампарство доживљава своју експанзију. Протестанти у једном периоду толико почињу да величају Библију да то долази на ниво идолатрије. По њиховом тумачењу ниједан спис се не може упоредити са Светим Писмом тако да је већина њих мислила да се у јеванђељу налази сведочанство о божијем дару. ''По протестантском учењу, нико не може изнудити милост Божију чинећи добра дела. Бог једноставно спасава људе по свом избору''.[24] Лутер је био склон томе да чак врши валоризацију Светог Писма да их степенује по неком његовом сопственом нахођењу. ''Занимљиво је да је у XVI веку отац протестанске реформације, Мартин Лутер, сматрао да књиге Новог Завета треба да буду ''степеноване'' и да су неке ''надахнутије'' од осталих(то јест, да постоји канон у оквиру канона), Лутер је дао секундарни значај Посланици Јеврејима, Јаковљевој и Јудиној, као и Апокалипси, смештајући их на крај Новог Завета''.[25] С обзиром да је дао себи за право да компарира књиге Новог Завета тако је у току превода дописивао или брисао да би оправдао своје учење. ''НаимеЛутер је тврдио, а то су прихватили и остали протестанти, да се човек оправдава пред богом само вером у Христа и у искупљење које је Христос својим страдањем донео човечанству. То је такозвани материјални принцип реформације. Добра дела за спасење нису потребна. Лутеров следбеник Никола Амсдорф тврдио је чак да су добра дела штетна за спасење''.[26] Напротив у Библији се наглашава да без моралног закона нема спасења и да се човеку неће судити на основу вере него и по делима.(Мт.25,31-46;Петр.1,17;,Јак.2,14-27;.Рим.2,6;2.Кор.5.10).
Примери: У посланици Римљанима 3.глава 28.стих пише: ''Сматрамо, наиме, да ће се човек оправдати вером без дела закона''. Он је у преводу додао једну реч а то је ''само''. ''Тако је испало да Св.писмо директно тврди оно што је Лутер прогласио материјалним принципом реформације: ''човек се спасава само вером''. Такву тврдњу злуради Лутерови критичари су пропратили заједљивим саветом: ''греши јако, веруј јаче па ћеш се спасти''.[27]
''Један Нијемац протестант, који је недавно примио Православље, открио је сљедећу злонамјерност Лутерову. Господ каже у Јеванђељу: ''Ако ли (брат твој) не послуша ни цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник''(Мт.18,17). А свети апостол Павле пише Тимотеју: ''...да знаш како се треба владати у дому Божијем, који је црква Бога Живога, стуб и твђава истине''(1.Тим.3,15). Лутер је појмио силу ових ријечи- то да апостол и сам Господ приписују Цркви велику важност у односу на истину и од Господа јој дата духовна права. Но, будући да се он од посебне Римске цркве отргао, а Православној није хтео приступити, Лутер је у њемачком преводу Светога Писма, ријеч црква замијенио ријечју парохија(општина), иако је и у њемачком језику располагао ријечју црква. Провјерите у изворницима у Грчком, латинском и неисквареном француском(да не говоримо словенском), и познаћете кривотворину. Притом расудите: ако у седамдесетак разномислећих протестантских секти свака парохија буде стуб и тврђава истине, каква ће то уопште бити Христова истина?! И још: како ће се испунити протестанска високопарна проповијед љубави, када протестанти по реченој причи, треба једни друге да презиру као незнабожце?!''[28] Као што сам малопре рекао Протестанти признају само оно што је написано у јеванђељу и посланицама апостолским, одбацујући свето предање. Ту је уочљива једна контрадикторност зато што у посланицама индиректно указују на значај предања као битну компоненту Хришћанства. Ако се одбаци свето предање не може се веровати јеванђељу, јер га господ није написао својом руком, него је апостолима усмено предао учење Благовести и ученици су записали учење онако како им је господ саопштио.
Апостол Павле пише Коринћанима: ''Хвалим вас, пак браћо, што све моје памтите и држите предање као што вам предадох''.(1.Кор.11,2). ''Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања!''(2.Сол.2,15).
Непризнавање светих тајни: Православна црква исповеда седам светих тајни а то су:
1. Света тајна Крштења
2. Света тајн Миропомазања
3. Света тајна Причешћа
4. Света тајна Покајања
5. Света тајна Свештенства
6. Света тајна Брака
7. Света тајна Јелеосвећења
Од ових светих тајни протестанти признају само две, а то су Света тајна Крштења и Причешћа. Те свете тајне спроводе пастори јер код протестаната непостоји свештенство. Будући да нема епископа да рукополаже свештенике а сам Лутер је био свештеник па није могао да пренесе ову свету тајну. Ово је један од великих грехова јер нигде у светом писму не пише да лаици смеју да врше свете тајне.
Што се крштења тиче у крајњој нужди може и лаик да изврши овај свети чин. Али да би Крштен био очишћен од првородног греха мора да постоји света тајна миропомазања помоћу кога се врши очишћење и добија снага за напредовање у хришћанском животу.
А кад је реч о светој тајни евхаристије њу прате још две свете тајне, а то су свете тајне Покајања и Исповести јер тада свештено лице потврђује да ли можемо да се причестимо Светим тајнама крви и тела Христовим. ''Исповиједајте један другоме сагријешења своја и молите се Богу једни за друге, да оздравите''.(Јак.5,16).
Oдбацивање постова: Лутер је одбацио држање постова установљених још од апостолских времена. Па зар сам господ није дао свој пример када је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи. ''Ја сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините!''(Јн.13,15).
Који су циљеви поста:
''Очишћење тела
Јачање воље
Уздизање душе изнад тела
Изнад свега
Прослављање бога и поштовање његових светитеља''[29]
''Из чега се састоји пост?
1. У уздржавању од мрсне хране
2. У уздржавању од рђавих мисли,жеља и дела
3. У умножавања молитава,доброчинстава,а исто тако у ревности упражњавања свих хришћанских врлина.”[30]
Одбацивање икона: Протестанти одбацују поштовање светих икона сматрајући да је то идолопоклонство. ''Шта представљају иконе?
Пре свега оне, изображавају лик Спаситеља нашег Исуса Христа и догађаје из његовог драматичног живота. Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се ист приказује гледањем нашим очима''.[31] Између осталог посебно поштовање се указује Светитељима као следбенике Христове и њиховим ликовима указујемо специјално поштовање.
Огранци Протестантизма:
v Реформаторска: Врста протестантизма базирана на хришћанском хуманизму. Створена је под вођством Улриха Цвинглија и Жана Калвина. Сматрају да све пракса у цркви мора имати позитивну основу у Библији. Преузимају класично протестантско учење о оправдању кроз веру. Изнова потвђују учење о Светој Тројици и личности Исуса Христа. Дају акценат на неопходности личног учествовања у светим тајнама. Реформисти своде свете тајне на крштење и евхаристију. Богослужења уобличава Калвин по узору на реформисану Немачку мису. Молитве су смислили Гијом Фарел и Цвингли које су на почетку биле проповедничке службе са повременим слављењем вечере господње. Реформиста има у великом броју у Швајцарској Холандији и Шкотској, док озбиљну мањину чине у Француској, Немачкој, Пољској, Мађарској и Чехословачкој. Захваљујући мисионарима и досељеницима основали су своју цркву у: Северној Ирској, САД, Канади, Аустралији, Новом Зеланду па чак у Африци, Индонезији, Кореји, Јапану. Чланство им износи око 55 милиона.
v Англиканска: Њихова заједница није ни правна ни верска, него изражавају заједничку оданост наслеђеном учењу дисциплини и богоштовању произашлом из реформације. Ова вера се развија путем прекоморске експанзије британских прекоморских компанија где се шири ван енглеског говорног подручја. Сам термин први пут је употребљен 1851 године. Њихово учење је засновано на Библији као коначном извору учења неопходног за спасење и прихватање Апостолског и Никејског Симбола вере, прихватање светог предања и поштовање разума и личног религиозног доживљаја. Данас има око 45 милиона верника.
v Пијетизам: Реформаторски покрет који је настао у оквиру Немачког протестантизма у 17 и 18 веку. Радили су на томе да употпуне Лутерову реформацију дајући акценат на лични препород и духовност. Почеци Пијетизма се везују за име Филипа Јакоба Шпенера. ''Шпенерово програмско дело ''Pia Desideria” (1675). Шпенер се залагао за проучавање Библије, боље теолошко образовање, активност верника, етичко буђење и мање полемике''.[32] Иако нападан од протестаната он је извршио један од пресудних утицаја у његовом развоју у Северној Америци.
v Пуританци: Ову религијску организацију оснива краљица Елизабета. Пуританци су захтевали реформисање са строгим библијским захтевима, уклањање остатака римокатоличке традиције у црквеној управи, служби и испосништву.
Секте произашле из Протестантизма: Када је настала реформација њу је било тешко зауставити и поставити јој границе. Њени оснивачи нису имали ту моћ да кажу докле се протеже процес реформисања. Све то је дало могућност појединцима из народа основају своје цркве које су они сматрали исправним и јединим правим црквама. За себе су увек говорили да су надахнути духом светим, или да их је сам Господ послао или да имају посебан савез са богом. Тих секти и данас има много из простог разлога што је у фундаменту протестантизма дошло до јасне поларизације на гране: Лутеранску, Калвинистичко-Цвинглијевску и Англиканску. У свим овим гранама долази до спорова који се тичу разних богословских проблема. Такве су на пример: Валдежани, Анабаптисти, Менонити, Швенкфелдовци, Антитринитарци, Квекери, Хернхути, Методисти а у XIX веку Назарени, Адвентисти, Мормони, Јеховини Сведоци и други.
ЗАКЉУЧАК
Свој рад ћу завршити речима великог Православног Светитеља који каже: ''Јеретику је нeдоступно покајање и познање истине. Лакше је прељубочницу и криминалцу покајати се и Бога познати него јеретику и расколнику, нарочито ако је реч о ученом човеку или подвижнику. То доказују грешници и учени секташи, савремени Христови, који се спомиње у Еванђељу: грешници прихватају Господа и Претечу Његовог, док књижевници, фарисеји и садукеји одбацују и Исуса и Јована''.[33]
Приредио: Матија Мићић Бућић
[1] Владимир Димитријевић Православна црква и Римокатолицизам(од догматике до аскетике) 2002.год.стр.285
[2] Владимир Димитријевић, Истина је једна Свети Оци Православне Цркве О Римокатолицизму, 2001.год.стр.15
[3] Наведено Дело стр.38
[4] Даринка П Крстић, Опћа Црквена Историја, стр.779
[5] Владимир Димитријевић, Православна црква и Римокатолицизам(од догматике до аскетике) 2002.год. стр.100
[6] Даринка П Крстић, Опћа црквена Историја, стр.798
[7] Свети Амвросије Оптински, Између страха и наде, Цетиње, 1996. стр.29
[8] Свети Јован Шангајски,житије,чуда,беседе и поуке,Београд,1998.стр.167
[9] Нведено дело,стр.173,174
[10] Веронаука у кући,Београд,2000.стр.217.
[11] Владимир Димитријевић,Православна црква и римокатолицизам(од догматике до аскетике)2002.год.стр.104
[12] Наведено дело стр.107
[13] Митрополит Антоније,Два Разговора православног свештеника с унијатским о заблудама латина и унијата-Гркокатолика,Манастир Рукумија 2000.стр.23
[14] Наведено дело стр.33
[15] Наведено дело,стр.34
[16] Веронаука у кући,Београд,2000.стр.218 и 219
[17] Даринка.П.Крстић,Опћа црквена историја,стр.799
[18] Наведено дело,стр.800
[19] Владимир Димитријевић,Православна Црква и Римокатолицизам,2002,стр.83
[20] Енциклопедија живих религија,Фототипско издање,Београд,стр.288
[21] Енциклопедија живих религија,Фототипско издање,Београд.стр.279.
[22] Наведено дело,стр.571.
[23] Наведено дело,стр,571
[24] Наведено дело,стр.559.
[25] Православље и секте-Новопротестантизам данас и овде II,Цетиње,1997.стр.16.
[26] Др.Лазар Милин,Црква и Секте Научно оправдање религије,књига 6. Београд,1986.стр.52.
[27] Наведено дело,стр.52
[28] Свети Амвросије Оптински,Између страха и наде,Цетиње,1996.стр.54
[29] Владика Николај Велимировић,Вера светих,стр.132.
[30] Наведено дело,стр.133,134
[31] Наведено дело,стр.138.
[32] Енциклопедија Живих Религија, Фототипско издање, Београд,стр.544.
[33] Владимир Димитријевић, Истина је једна Свети Оци Православне Цркве ОРимокатолицизму, 2001.год. стр.145
Нема коментара:
Постави коментар