Православље начелно одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија, или да поистовети своје учење с неким конфесионалним текстом. Учење Православља јесте Истина Господа Исуса Христа, изражена кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. У том смислу јесте и ауторитет синода, од кога потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији (Епископ нема универзалну јурисдикцију). Но, Православље се најпре заснива на богопоштовању (Православни богослови руског утицаја и словенског језика грчку реч ορθοδοξία преводе са Православље - право слављење - богопоштовање), на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, а онда на поштовању Богородице и Светих Отаца. Богородица је "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима"; она оживљава молбе (пред Сином) за читав људски род. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у Православној побожности представљају место благодатног присуства, прозоре ка Небу. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство те садржине.
Богослужење у Православљу (заједничка молитва, вршење Светих Тајни и приношење литургијске жртве) веома је обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:
1. У Православном богослужењу (које је прихваћено од Византије) с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са духовним виђењем лепоте овога света.
2. Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
3. Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.
Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Литургије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човекове душе (етички максимум у Православљу постиже се у монаштву, кроз: сузбијање воље, смирење и очување чистоте срца, мада Православље морал не дели на световни и монашки, већ прави разлику једино у квантитету). Морал Православља плени, јер је његов апсолутни циљ Исус Христос, љубав и радост.
Нема коментара:
Постави коментар