Прича се да је једном приликом велики италијански уметник Микеланђело проводио
тихо вече са својим пријатељима и да се разговор уобичајено покренуо на анализу
грешака и падова одсутних пријатеља, где је личност сваког танано анализирана.
Како је вече пролазило група је приметила да се Микеланђело ућутао и да није
уживао у забави оговарања.
Окренули су се према њему и упитали га зашто не ужива. „Размишљам о слици,“
објаснио им је. Око овога им се подигло интересовање, јер су знали да његова
слика може бити дивна, па су га замолили да им објасни шта је у питању. Он се
потруди да им то и наслика. Узео је бело платно и на њега насликао црну тачку и
упитао их: „Шта видите?“
Пријатељи су се зачуђено погледали и одговорили: „Видимо црну тачку.“
Он се ућутао за моменат: „Тако сам и мислио да ћете видети,“ рече. „Оно што ја
видим је велика бела површина око ње.“
Нема коментара:
Постави коментар