Сав смисао Хришћанске вере налази се у Христовом васкрсењу, када је побеђена смрт коју је човек после пада неумитно везао за себе и своју природу. Уставши из мртвих, Христос нам је отворио пут за васкрсење и сваком верујућем постао узрочник вечног спасења. Ево већ више од 2000 година, милијaрде Хришћанских душа су сав смисао свог живота сагледавале у Њему, добровољно одабирајући Његов пут као сигуран пут до коначног ослобађања од пропадљивости, глади, жеђи, умора и томе слично. Ослободивши човека од коначне смрти и ништавила, Бог је позвао човека да му добровољно крене у сусрет, ка будућем веку у коме ће живети у заједници са бесконачним, савршеним и вечним.
Они који су поверовали, са дубоком осетљивошћу свог бића су кренули на такав пут. Но вољи људској, будући огреховљена и несавршена, није лако да одмах, безусловно, потпуно и непогрешиво одабира јеванђелски пут. Тако, наша воља, уместо да тежи сједињавању, тежи владању, наш ум, уместо целосном разумевању, губи се у бесконачним произвољним расуђивањима, а наша осећања, уместо да теже оживотоврењу материје духовним силама, теже само бесмисленим материјалним насладама и трошењу. Тако се на свом путу ка обожењу човекова душа услед многих беспућа испуњава злом. Безграничност наше душе мора да се сведе на меру и дејство примања Божије благодати да се неби заувек изгубила у шуми примамљивих и заводљивих лажних избора.
И због тога се човек предаје посту као дужности уздржавања и то тамо где се показују незасите тежње страсти и природних сила. Посту се предаје цео човек, и духовно и физички. Духовно се уздржава од самољубивих и властољубивих поступака. Умно од једностране активности ума, од некорисне и бесконачне игре појмова и представа, од бескрајних питања која се протежу без циља једном речју од празног умовања. Најзад, уздржава се од чулних уживања којима не управља, не даје хране својој чулности и ограничава убиство и самоубиство до којих нужно доводи трка за физичким задовољствима, тј., чисти и препорађа своју властиту телесност како би се припремио за преображење свега створеног.
Можда би добро било навести речи Светог Серафима Саровског «Утемељитељ хришћанског подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања у подвиг искупљења рода људског, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису другачије ступали на пут Крста но спроводећи – пост.»
У свом светом и великом задатку спасења Православна Црква је одредила календар постова. Тако се уочи величанственог дана Васкрса, православни Хришћанин добровољно предаје дугом али окрепљујућем и од стране цркве мудро вођеном Великом посту. Свесна да већа одрицања могу човека сломити, а не препородити, Црква је уочи Великог поста одредила припремне 4 недеље: недеља митара и фарисеја, недеља блудног сина, недеља месопусна и недеља сиропусна. Припремним недељама Црква полако уводи вернике у подвиг поста који ће трајати 6 недеља названим: недеља Чиста ( и завршава се Недељом Православља ), недеља Пачиста, недеља Крстопоклона, недеља Средопосна, недеља Глувна и недеља Цветна. Васкрсна недеља је недеља Светла. У свакој од наведених недеља Црква учи, упућује и утврђује вернике захваљујући својим двехиљадогодишњим духовним искуством и истинама које се предају вернима са љубављу и бригом. Пост тако постаје не само лични него и саборни подвиг.
За неверујуће људе пост може да значи корисно и здраво очишћење од прекомерне хране, као нека врста дијете. Но, за Хришћанина, Ускрс је победа живота над смрћу, где се и он осећа позваним и чију унутрашњу радост може да у потпуности осети једино након подвига Великог поста.
- на слици трпеѕарија у манастиру Хиландару на Светој Гори Атонској -
Нема коментара:
Постави коментар