субота, 05. јун 2010.

+ ПРАВОСЛАВЉЕ као ЈЕДИНО МОГУЋЕ ХРИШЋАНСТВО +


Знање о нашој православној вери и Цркви нас најбоље штити од збуњивања и завођења од стране разних секти и култова. Међутим, само знање није довољно; морамо живети Православљем да бисмо га волели, и морамо га волети да бисмо њиме живели. Само знање о њему, без његовог упражњавања, јалово је знање. Митрополит московски Филип је једном рекао: "Верују ти не припада ако га ниси проживео."

Нека наша браћа и сестре се осећају нелагодно ради тога што смо ми верска мањина и зато што смо другачији од других хришћанских групација. Неки од њих би желели да се ми "изменимо". Они се морају помирити са чињеницом да Православље значи, поред осталог, храброст бити другачији - снагу остати непромењен. Истински хришћани су увек били мањина у друштвима у којима су живели. Бити другачији не значи бити погрешан или инфериоран. Хришћани су били мањина у римској империји. Апостоли су били другачији од својих савременика; хришћански мученици из раног доба хришћанства и свети Оци су се разликовали од своје друштвене средине.

Да би остала верна себи, својој суштини и свом бићу, Православна црква не сме мењати себе, него се мора трудити да измени свет. Она се мора одупрети предлозима и захтевима који долазе изнутра и споља и чији је циљ њена измена а, у ствари, захтев да се секуларизује и протестантизује. Она се не сме мењати, јер све дотле док се придржава својих принципа, остаје оно што је одувек била - црква потпуног освећења, црква у којој човек налази истинског себе и прави пут ка Богу; црква у којој је христоликост, а не удобност, најважнија брига и смисао постојања. Снага, дубина и лепота Православља се састоји управо у његовом верном очувању аутентичног хришћанства.

Православље је вера чија је улога и задатак "свеосвећење свега". Православље није могло, не може и не сме никада да мења Христа, већ хришћане, јер за православне вернике и Православну цркву Христос је један, исти и непромењив - а то је такође и православна вера.

Православна црква се, исто тако, не сме мењати, јер је она чувар аутентичног хришћанства. Ово признају и неки неправославни писци теолози који су упознати са Православљем.

У "Великим религијама света" (издање "Лајф" часописа) тврди се: "Православна црква је настала у Светој земљи пре него што је било хришћана у Риму. Нови завет је био најпре написан на грчком и најранији црквени Сабори били су по свом карактеру православни".

М.Џ.Гију, аутор књиге "Дух Источног Православља" , изражава дивљење Православној цркви овим речима: "Захваљујући богатој култури која је прожима и генију народа који је сачињавају, Црква на Истоку је савршено уклопила у свој литургијски и духовни живот саму суштину Сабора и богословља првих осам векова".

Исти аутор изјављује и следеће:

"У сагласности са својом троструком мисијом: пророчком, свештеничком и краљевском, која карактерише јединство њене акције, Црква на Истоку није никада престала да објављује Тајну, да је чува безбедну од сваке измене у јереси, да је прославља литургијски и да руководи своје верне у њиховом интимном прихватању и разумевању исте..."

Имајући у виду да чак и неправославне особе које су упознате са Православном црквом сматрају исту за истинску Хришћанску цркву, разумљиво је да православни хришћани или бар већина њих, чврсто верују да је Православна црква истинска, оригинална Хришћанска црква. Тако, на пример, Павле, архиепископ Финске православне цркве, тврди категорички да "Православна црква нема потребе да подноси доказ своје историјске аутентичности; она је једноставно директни наставак Цркве апостолског доба".

Римокатолицизам - побуна против Христа и први протестанизам

Подела цркве, кобан догађај у историји Хришћанства, најавио је почетак непрекидне борбе Источне православне цркве за очување свог постојања и идентитета. Чешће него и једна друга грана Хришћанства, Православна црква је била изложена непријатељству и прогонима од стране разних нехришћанских и хришћанских противника. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.

Формално, подела Цркве се догодила 16. јула 1054. године. Међутим, неки историчари сматрају да је она стварно почела у 860-тим годинама и постала стварност за време крсташког освајања и окупирања Цариграда 1204 - 1261. Више чинилаца - догматских, канонских, културних и историјских - довели су до поделе Цркве. Људски елемент и личне амбиције су такође играли важну улогу у тој подели.

Јерес римокатолицизма

Овде ћемо набројати само главне разлике између Православне и римокатоличке цркве:

* Филиокве (исхођење Светог Духа);
* Папски примат (првенство);
* Папска непогрешивост;
* Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;
* Тачан моменат освећења Светих дарова;
* Причешћивање верника само хлебом - Телом Христовим;
* Пургаторијум;
* Анино безгрешно зачеће Богородице;
* Целибат свештенства;
* Невршење миропомазања заједно са крштењем;
* Миропомазање као искључива надлежност бискупа;
* Промена календара;
* Прослављање Ускрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима;
* Крштење кропљењем, а не погруживањем.



Протестанизам - опозиција римокатолицизму



Прво што се морамо запитати је: Шта је протестанизам? Хенри ван Дусен, који је и сам протестант, овако дефинише протестанизам:

...грана хришћанства која је никла у 16. веку с намером да поврати оригиналну хришћанску веру у живот чишћењем цркве на Западу, у те дане њене најгоре изопачености, злоупотреба и неумерености.

Полазећи од ове дефиниције, али не потврђујући или оспоравајући њену тачност, можемо с правом закључити да протестантизам није никада био и није оригинална Хришћанска црква; није постојао пре 16. века. Никао је, заправо, као опозиција злоупотребама вршеним у Западној, то јест римокатоличкој цркви.

Горњи закључак нам омогућава да увидимо да је протестанизам изданак римокатолицизма, а не хришћанства као таквог. Намера протестантске реформације да обнови "оригиналну, аутентичну веру и живот" је била племенита, али се мора закључити да протестантизму није успело да ту намеру оствари. Жао нам је, али морамо рећи да, са историјске и догматске тачке гледишта, протестантизам није пут ка аутентичном Хришћанству, него пут који удаљава од њега.

Јерес протестантизма

С тачке гледишта свете Православне цркве, протестантизам исповеда многа погрешна и јеретичка учења у области христологије (учење о Христу), пнеуматологије (учење о Светом Духу), есхатологије (учење о спасењу) и еклесиологије (учење о цркви). Следећа погрешна веровања, иако нису сва заједничка свакој протестантској секти, нити их се држи протестантизам у целини, представљају главне тачке по којима се протестантизам разликује од Источне православне, односно Првобитне хришћанске цркве:

* Унитаризам, то јест непризнавање Свете Тројице;
* Одрицање божанства Исуса Христа (модерни аријанизам);
* Непризнавање безгрешног зачећа Исуса Христа;
* "Филиокве" и друга погрешна веровања о Светом Духу;
* Погрешно учење о суштини људске природе пре првог пада и после њега. Тврдња да је људска природа, чија се суштина наводно изменила због првог греха, непоправљиво покварена.
* Погрешна и јеретичка учења о спасењу: (тврдња да је благодат Божија једини фактор у људском спасењу; људска (добра) дела су неважна за спасење душе; предестинација (предодређење); грехове може опростити једино Бог, или се људска природа не може никада од њих очистити; неверовање у бесмртност душе и Страшни суд);
* Неправославна учења о Цркви: (еклесиолошки монофизитизам - то јест, одбацивање људске природе цркве; одбацивање јерархије; одбацивање непогрешивости Цркве; прихватање само свете тајне крштења и светог причешћа, али у ствари, одбацујући њихов сакраментални вид, а прихватајући само симболични; одбацивање видљивих средстава побожности и духовности (пост, аскезу итд);
* Одбацивање поштовања Мајке Божије и култа светаца;
* Одбацивање Светог Предања, учења Светих Отаца, као и одлука седам Васељенских сабора као извора учења и дисциплине;
* Дозвољавање свештеницима и епископима да се жене и после рукоположења, да се разводе и да се више пута жене (или удају, пошто имају и жене-свештенике и епископе);
* Рукоположење жена;
* Немање апостолског прејемства;
* Начин рукополагања свештенства;
* Крштавање само одраслих (неке, а не све протестантстске секте);
* Одбацивање указивања поштовања светим предметима: иконама, реликвијама светитеља, Часном крсту;
* Одбацивање молитава за преминуле;
* Тумачење Светог Писма поверено појединцима;
* Промена календара и празновање Ускрса противно правилима установљеним на Васељенским саборима;
* Укидање монаштва.



Ово није потпуна листа доктринарних принципа који су карактеристични за разне протестантске секте; ипак, како се види, број важних тачака по којима се оне разликују од Првобитне хришћанске православне цркве су многобројне. Постаје јасно да протестантизам није никада имао нити сада има четири основна квалитета праве Христове цркве, односно да никада није био нити је сада једина, Света, саборна и Апостолска Црква - како по свом постању, тако и по својој суштини.

Православље - једино могуће хришћанство

Како смо досад укратко говорили о римокатолицизму и протестантизму, сада треба да се осврнемо на учење саме Православне цркве.

Сматра се да је број православних хришћана у свету, који практикују своју веру, 15.000.000; међутим, број крштених православних верника је много већи. Не треба заборавити да је у неким земљама забрањено слободно исповедање православне вере. Данас највећи број православних верника живи у Русији, Украјини, Грчкој, Румунији, Србији, Бугарској и Македонији, али се њихов број у Западној Европи, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и многим другим земљама стално повећава.

Само име Свете Православне цркве носи у себи тврдњу да је она аутентична хришћанска црква, јер реч православна произилази из двеју грчких речи које значе "исправно верујућа", "која учи исправно", "која исповеда исправно". Према томе, она самим својим називом потврђује да је она исправно верујућа и исправно учећа црква.

Та иста Црква је такође позната под називима Источна православна и Грчка православна црква. Осим тога, испред ове титуле се обично налазу придев који указује на национално порекло посебних православних цркава, то јест: Руска, Српска, Бугарска, Сиријанска, Албанска и слично.

Извори православног учења су Свето Писмо и Свето Предање.

Цркву имају само православни

У Православљу, Црква се сматра извором и предметом вере. Она је исто толико духовно искуство колико је установа. Црква је Тело Христа, свог Оснивача, а она је и: "која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Ефесцима, 1:23). По својој природи Црква је видљива и невидљива, божанска и људска, небеска и земаљска.

Задатак цркве је одувек био да помаже својим члановима да постигну крајњи циљ и смисао свога постојања: Христоликост. Улога и мисија Цркве је да одржава непромењене највише духовне стандарде тиме што чува истоветне хришћанске принципе. Очекивало би се ради тога да људи саображају свој живот тим принципима, а не да мењају та мерила како би одговарала људским слабостима. У Цркви правац кретања треба да буде од људског ка божанском.

Православна црква је и Саборна. Њена саборност, то јест универзалност, не означава само чињеницу да она има припаднике у целом познатом свету, већ је то у исто време прокламација њене сабраности, једнодушја, синтезе власти, одговорне слободе прожете свеобухватном љубављу.

Православна црква је апостолска, јер је она изграђена - "На темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос" (Ефесцима, 2:20). Њен апостолски карактер је заснован и на чињеници да она учи у сагласности са апостолском традицијом и наставља апостолску мисију и прејемство, а ово последње се сматра "средством за распрострањење апостолског учења и особеним обележјем истинске Цркве које је одваја од лажних". Православна црква је апостолска и по томе што је мисионарска по својој природи и што остварује основну мисију апостола: христијанизацију целог света.

Све истинске православне цркве, то јест канонске, у целом свету сачињавају једну, свету, саборну, апостолску, источно - православну цркву. Оне имају истоветне догме, каноне, свете тајне и литургијске облике.

Што се тиче администрације, све православне цркве спадају у једну од следеће две категорије: аутокефалне, то јест самоуправне, и аутономне, то јест оне које немају своју вишу јерархију, него је примају од неке друге православне цркве.

Аутокефалне православне цркве су следеће:

* Цариградска васељенска патријаршија (Турска)
* Јерусалимска патријаршија(Израел)
* Александријска патријаршија (Египат)
* Антиохијска патријаршија (Јордан)
* Московска и сверуска патријаршија (Русија)
* Српска патријаршија (Србија)
* Бугарска патријаршија (Бугарска)
* Румунска патријаршија (Румунија)
* Грузијански католикат (Грузија)
* Грчка црква (Грчка)
* Кипарска архиепископија (Кипар)
* Албанска православна црква (Албанија)
* Финска православна црква (Финска)
* Пољска православна црква (Пољска)
* Чекословачка православна црква (Чешка и Словачка)
* Синајска архиепископија (Египат)

Аутономне православне цркве разних јурисдикција постоје у Кини, Јапану, Кореји, Северној Америци, Аустралији, Новом Зеланду и у разним државама Западне Европе. У ову групу спадају и многе епархије у целом свету које имају аутономни статус.

ЋЕЛИЈЕ, Благовести, 2001 године

Нема коментара:

Постави коментар