АРХОНАТ ДАЛМАЦИЈА

АРХОНАТ ДАЛМАЦИЈА – Архонат Далмација представља групу далматинских градова под византијском управом од времена касног VII. столећа до прве половине IX. столећа. Назив је изведен од византијске титуле архонт што значи вођа, односно управник или владар. Главни град Архоната Далмације је био севернодалматински град Задар.

Млечани су око сто тридесет година управљали највећим дијелом Далмације. Услијед несигурности босанског становништва, због честих удара Турака, кроз цио 15. вијек продужавале су се појединачне миграције српског становништва из Босне у Далмацију. Према извјештају млетачког далматинског провидура Антонија Контарини прешло је између 1413. и 1417. ,,много народа из Босне, од кога је регрутовано 5.000 добрих војника”. Од половине овога вијека помиње се у сјеверној Далмацији цио низ православних цркава, у Кули Атлагића (1450.), Пађенама (1456.), Полачи (1458.), Голубићу (1463.), Книнском Пољу (1468.) и другим мјестима.

Пошто су под Турке пале Босна (1463.) и Херцеговина (1482.), настала је у Далмацији велика несигурност. Турци су упадали и на ово подручје, пљачкали и пустошили. Сусједне области требало је сталним упадима, пљачком, робљењем и палежом застрашити и приморати становништво да само напушта своја огњишта, а затим су таква напуштена подручја лако падала под турску власт. Тако је то и у Далмацији било. Године 1465. пребјегло је хрватско становништво Макарског приморја са својим свештенством на острва. Десет година касније (1475.) побјегло је много народа из Цетињске крајине у Приморје. За вријеме млетачко-турског рата од 1498. до 1503. хиљаде хрватских старосједилаца побјегоше из Далматиског загорја к мору, те већи дио пријеђе на острва у близини Задра и Шибеника (Уљан, Пашман, Зларин, Првић, Крапањ), а мањи се настанио око утврђених млетачких градова на копну. ,,Угарски краљи, пише фра Стипан Златовић, забављени размирицама велможа и у свеђерном рату с околними владари, нису се ни сјећали овога краја своје круновине. Тврди градови у власништву заповједника без блага и војника, залуд вапијаху у пријетећој погибли краљеву помоћ; док Турци на чете и на јаке одреде продираху сад на један, сад на други крај, плијенећ, палећ, и пук у робство одводећ без одпора и страха, јер не бијаше војске нити могућства окупити је и уздржати... Хрватски кнезови и власници великих посједа и властитих тврдих градића, видећ се изложеним неизбјежној погибли дивјих чопора, оставише дворе и имања, и заклонише се у млетачке градове при мору, или се преселише у Хрватску... За господари одселише и кметови, те земља остаде пуста на потарлуку турских парипа... Столне су цркве биле попаљене, жупе и села разметнута, самостани разкопани и свећенство се разбјегло и расуло. Заклонио се тко је жив утекао да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине до Зрмање нигдје свећеника, нити светог мјеста, него се усједнула права абоминатио десолатионис.”

Православни Срби који су се од раније доселили у сјеверну Далмацију и саградили овдје своје скромне цркве и манастире, ријетко су их напуштали и пред Турцима одлазили у Приморје, него су већином давали отпор турским пљачкашким четама и бранили своје домове и цркве. За њих Турци нису били такво изненађење и страшило као за далматинске Хрвате, који слушајући о страхотама турских напада, нису имали смјелости да их сачекају, нити је ко постојао ко би организовао отпор. О томе Кончаревић пише: ,,При сих произшествијах народ наш православни мужествено сопротивљашесја Турком, особено же в зашчитје својих церквеј, и благодарја сеј јего мужествености, за малими излученијами сохранилисја оње невредими. Католики же всје своји мјеста оставиша и церкви их всје опустјеша.”

Хрватски писац, фрањевац Вињалић, свједочи како су ,,Власи које данас зову Морлаки, а који су православне вјере, настанили се у Далмацији, а то је у предјелима Либурније и Јапидије, у којим су предјелима прије становали Хрвати, који су сви били латинске вјере.” Малобројни преостали хрватски живаљ повукао се у ,,планинске збјегове.” И српски досељеници настањивали су се првобитно такође у планиским предјелима ради заштите од турских пљачкашких упада. Нашавши се ту заједно, преостали римокатолици и православни, ,,свеђерно су живјели у најлипшој слоги и љубави.”

Досељавања Срба у Далмацију била су тада перманентна, али у већим групама су се догодила нарочито између 1523. и 1527. године, кад је прешло више хиљада српског народа са много својих свештеника. Зато ускоро видимо да се граде нове православне цркве по Далмацији. Између 1524. и 1537. помињу се у Кончаревићеву Љетопису цркве у Биљанима, Островици, Карину, Ђеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу и Жагровићу. Многе напуштене и разорене римокатоличке цркве Срби су са пијететом обнављали и у њима обављали своје богослужење.

Приликом турских упада и ратовања по сјеверној Далмацији страдала су и српска насеља и њихове цркве и манастири. Неке од њих су одмах обнављане, а неке су чекале на обнову и годинама. Године 1480. био је опљачкан манастир Драговић а његови калуђери разагнани. Тек послије двадесет година повратише се они у манастир и отпочеше његову обнову. Манастир Крупа је страдао 1502. године. Турци га тада нападоше и опљачкаше, а калуђери су били приморани да се склоне у манастир Крку, одакле су се вратили тек по склопљеном примирју (1503.).

Турци су у овим ратовањима постепено заузимали Далмацију, дио по дио. До 1533. Турци су од Мађара отели Котаре са Островицом, Буковицу са Скрадином, Книнску, Дрнишку и Цетинску крајину, сплитско Загорје и све до Неретве. Од тога је формиран клишки санџак, на чијем челу се налазио Мурат бег, поријеклом из Шибеника. То ратовање и коначно турско заузимање континенталне Далмације завршило се падом Клиса (1537.) и миром између Млетачке Републике и Турске (1540.). Тада је коначно ликвидирана мађарска власт на овом подручју, а Далмација је подијељена на два дијела. Млетачкој Републици, која је том приликом морала да плати Турцима 30.000 дуката у име ратне штете, остала су само острва и приморски градови, међу којима на првом мјесту Задар са Равним Котарима, а све остало је потпало под Турке. Тако су се готово сва далматинска српска насеља нашла под истим господаром под којим су се налазили и његови једнокрвни сународници у Србији и Босни. То је још више појачало досељавање Срба у Далмацију тим прије што су то форсирале и турске власти које су из чисто економских и војно-политичких разлога настојале да ове опустјеле крајеве населе и учине их кориснима по државу. Таквих сеоба било је и прије и послије склапања мира. О томе свједоче извјештаји млетачких чиновника. Године 1531. и 1539. они јављају да са досељеним Србима долазе и многи њихови свештеници, којима досељени народ безусловно вјерује. Године 1551. доселило се неколико хиљада Срба у Книнску крајину, а 1577, по казивању Вињалића, јаке групе ,,Срба или Влаха сада званих Морлака и који су сви православне вјере” спустили су се са босанских планина на површ између Крке, Динарских Алпа и Јадранског мора и тако појачали ранија српска насеља.

Досељавања Срба у сјеверну Далмацију продужила су се за вријеме турске управе овим подручјем. Било је ту самоиницијативних миграција, али било је, као што рекосмо, и колонизације, која је вршена од стране турских власти ради економског активирања и војничке обране овога пограничног подручја. Невоље које је овај ратнички елеменат трпио због своје позиције и крајишничке службе, биле су у 17. вијеку појачане услијед млетачко-турског рата око острва Крита (Кандије) познатог под именом Кандијског рата (1645-1669). Послије тешког ратовања од четврт вијека, у коме су Млечани имали само спочетка успјеха, морали су склопити мир по коме су изгубили Крит, али су ради отштете добили мало проширење у Далмацији са утврђеним Клисом. Нова млетачко-турска граница ишла је косама првих брда недалеко од обале. По млетачком изасланику Нани, који је с турским изаслаником утврђивао ову границу, названа је она ,,линеа Нани”, а добијено подручје ,,веццхио ацљуисито” (стари посјед). Искористивши ускоро турски неусјех под Бечом (1683.) и даљње њихове неуспјехе у рату са Аустријом, Млечани су на овом подручју отели од Турака 1686. Сињ, а двије године касније и Книн, те је тако цијела сјеверна Далмација од Цетине до Зрмање дошла под млетачку власт. Како се рат продужавао, Млечани су помоћу шпанских чета и ускочких мишица и крви освојили Херцегнови и Габелу. На основу одредаба мира закљученог у Сремским Карловцима (1699.) Млетачка Република је добила нова проширења у Далмацији. У комисији за разграничење у Далмацији био је од стране Републике провидур Гримани. Републици су поред досадашњег уског приморског појаса припали Книн, Врлика, Сињ, Вргорац и Габела и око сваког тога мјеста његова околина на сат хода око њега, као неутрални и одбрамбени појас. Та нова граница названа је ,,линеа Гримани”, а добивено подручје ,,нуово ацљуисто” (нова тековина). Послије новог турско-млетачког рата (,,морејски рат”) и закљученог мировног уговора у Пожаревцу (1718.) Млечани су у Далмацији добили Имотску крајину до Динаре и Пролога са извјесном коректуром старе границе. Та нова млетачко-турска граница у Далмацији названа је ,,линеа Моцениго” по провидуру Моћенигу који је од стране Републике учествовао у комисији за утврђивање нове границе, а добивена територија названа је ,,новиссимо ацљуисто” (најновија тековина).

УСКОЦИ - У вријеме овог готово непрестаног ратовања и проширивања млетачког посједа у Далмацији нарочито су се на млетачкој страни у борби са Турцима истакли ,,ускоци”. ,,Ускочивши” испод Турака у млетачки дио Далмације, ускоци су бранили млетачки дио Далмације од турских упада, а у ратним временима били готово једина војска Млетачке Републике, која се на овом фронту борила против Турака. Једна група тих ускока напустила је Далмацију послије пада Клиса (1537.) и турске руке и отишла у Сењ, гдје је њихову снагу и храброст искористила Аустрија, а кад их више није требала оставила их је без икакве помоћи, упућене једино на пљачку и гусарење.

,,Нема народа на свијету који би за одбрану од Турака био тако спретан као што су ускоци”, пише један тадашњи италијански извор. Међу далматинским ускоцима 16. и 17. вијека највећу славу су стекли: Ђуро Даничић, Милош Славчић, Вукман Влатковић, Иван Новаковић-Влатковић, Марко Маргетић, Марко Домазетовић, Ђурађ Врањанин, Ђурађ Масларда, Иван Сенковић, Мартин Поседарски и други.

Посебно су чувени ускоци Равних Котара у залеђу Задра, чија су јуначка дјела и врлине опјеване у многобројним народним пјесмама тзв. ускочког циклуса. Котарски ускоци су за вријеме Кандијског рата спасли Републици њене позиције у Далмацији. Сердар Јанко Митровић, родом из Жегара, спасио је 1647. Шибеник који је напао Мехмед паша Текелија са 40,000 Турака. То је одушевило ускоке (,,Морлаке”), те отпочеше крвави обрачун са Турцима који није престајао све до Пожаревачког мира (1718.), па и касније. Тих седамдесет година представљају заиста једно ,,мегданско доба” у коме су се поред Јанка Митровића (+1659.) и Петра Смиљанића истакли њихови синови Стојан Јанковић (+1687.) и Илија Смиљанић, а уз њих Вук Мандушић (+1648), чију је славу опјевао Његош у Горском Вијенцу, а млетачки провидур за њега рекао да је ,,на Крајини цијењен више него иједан други”, па Вук Мочивуна, Вид Жеравица, Тодор Кладнић, Бајо Николић-Пивљанин, Цвијан Шарић и други.