- СВЕ ЗАБЛУДЕ ИСЛАМА -
Некада, у освит седмог века након Христовог Рођења, усред арабијских пустиња, далеко од цивилизованог света, збио се значајан догађај. У ноћној тами, под ниским сводом пећине на планини Хира, четрдесетогодишњем Арапину, који је овде проводио време у усамљености, јавио се неко. Неко моћан и страшан, који је почео да га дави, приморавајући га да прочита чудан текст у име неког господара. Страхујући за живот, Арапин је пристао и поновио текст - и приказа је нестала. На смрт преплашен, побегао је кући и у страху се умотао у покривач, не усуђујући се да се помоли главу.
Прилично дуго времена након тога, он се мучио сумњама, подозревајући да се те ноћи сусрео са мрачним силама, са духовима зла. Али његовим рођацима је касније пошло за руком да га убеде да му се јавио нико други до Божији посланик, Анђео, који га је самим тим позвао да буде пророк свом народу. Поверовавши у то, Арапин је убрзо у Арабији објавио ново учење: поклањати се једном Богу (Коран 112.1), далеком (Коран 12.31), и суровом (Коран 17.58), извору како добра, тако и зла (Коран 10.107, 39.38), којим је све што се догађа предодређено (Коран 33.38).
За човека који жели да угоди таквом богу, било је заповеђено да верује у његову самотну изолованост (одиночество), а такође и да је трговац Арапин који је објавио то учење - његов посланик и пророк; да пет пута дневно врши одређени ритуал, изговарајући притом молитвене формуле и вршећи низ одређених телесних кретњи; да једном у животу посети светилиште у једном арапском граду и на суседној планини закоље овцу; да невелики део зараде повремено троши на своје ближње и да један месец годишње једе и пије само ноћу. А такође је било наређено и да са онима који не признају то учење води свети рат док не буду покорени (Коран 2.193). Ономе који сачува набројано, било је обећано у овом животу благостање, а у будућем животу прелепи врт са вечном насладом - пре свега сексуалног и гастрономског карактера, а такође, делимично, и естетског. Све то било је записано у књизи, која је састављена већ након смрти оснивача и која је била проглашена за откровење и дело тог бога, а њен текст - за вечан и непроменљив, ма и у једној речи.
Тог Арапина су звали Мухамед, а његово учење је добило назив ислам - од арапске речи “мир” и мношто његових следбеника се убрзо раширило по земљи и у беспоштедним крвавим ратовима заузело огромне територије - како хришћана, западних и источних, тако и зороастријаца, незнабожаца, Индуса. Та “религија мира” се временом раширила у многим народима, а њени следбеници су наставили да воде непрестане ратове, све до данас.
Све се види у поређењу, зато упоредимо Мухамедово и Христово учење, и размотримо која од религија је назначена за снажног човека, и која има силу да га учини моћним.
Почећемо од тога да је само свето писмо муслимана по обиму три пута мање од Светог Писма хришћана. Чак да би само једноставно прочитали Библију, тражи се два пута више напора, времена и седења од времена за Коран. Ту исту пропорцију видимо поредећи њихов садржај.
Хришћанство учи обуздавању сопствених страсти - као што су мржња, похота, среброљубље; ислам им, напротив, снисходи: например, иако и признаје, да је Богу угодније милосрђе, но дозвољава освету; иако и говори да је Богу пријатније јединство породице, ипак признаје развод по било ком мужевљевом хиру; иако и подстиче милостињу, али хвали и страст гомилања богатства, поштујући богате.
Хришћанство благосиља брак са једном женом, ислам дозвољава да се имају четири жене и бесконачни број љубавница. Сваком разумном човеку јасно је да је очувати супружничку верност у законитом браку са једном женом много теже него ако постоји могућност да у границама дозвољеног имаш везу са практично неограниченим бројем жена.
Ислам заповеда обавезну молитву пет пута дневно, хришћани имају заповест да се моле непрестано (1 Сол. 5:17).
Муслимани посте само три недеље, док су у Православној Цркви посне скоро две трећине дана у току године, при чему се пост продужава на читаве дане (дан и ноћ), а не само на дане, како је у исламу. Разуме се, да би постили скоро 240 дана и ноћи, неопходно је много више напора, него за пост у току двадесет дана.
Неки као нешто високо наводе муслимански закон који забрањује употребу вина. Али при пажљивом посматрању, и у томе арапска религија уступа пред учењем Цркве. Хришћанство не забрањује употребу вина као таквог, али веома, веома строго забрањује пијанство - пијанице неће наследити Царство Божије. (1 Кор. 6:10). А свакоме је очигледно, да само моћан човек може да, употребљавајући вино, сачува меру и да не упадне у пијанство; потпуно одбацивање алкохола је кудикамо лакши пут за савладавање тог греха.
Такође, ислам забрањује да се употребљава свињетина, одређује и нека друга ограничења у одећи и понашању, али је потпуно јасно, да је много лакше не јести свињетину и не носити свилене тканине неголи чувати заповест о уздржању од греха, чак и у мислима - што је заповеђено сваком хришћанину.
Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника - од војсковођа до војника - није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је основ војничког подвига љубав према онима који се штите - од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.
Можемо веома, веома дуго настављати са поређењима. Али и на основу већ наведеног могуће је у потпуности објективно рећи да је хришћанство - религија моћних људи, док је ислам - религија за немоћне и раслабљене. Хришћанство је за - слободне, ислам - за робове. Говоримо овде о најважнијој слободи за човека - слободи од греха и сопствених страсти, од којих муслиманска вера није у стању да ослободи своје следбенике.
И управо се тиме објашњава ширење ислама у савременом свету. Управо зато ислам постаје популаран сада на Западу, јер сада наступа епоха слабог човека; посветовњачено човечанство сада негује своје немоћи и утапа се у добровољну раслабљеност. Како им је угодно да чују: Алах жели да вам олакша (живот); јер је човек створен слабим (Коран 4.28).
Сагласно са хришћанским учењем, човек је створен снажним, и призван је да буде такав. Чињеница да током две хиљаде година Црква није спустила свој, толико висок, морални идеал, сведочи о томе да је он у Њој - реално остварљив. А пример за то су - не само стотине хиљада Светих, већ и милиони простих православних хришћана, који су тај идеал остварили у свом животу. Самом човеку је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт. 19:26), и Господ Исус Христос, Коме је све могуће, даје силу да се учини и оно што смо набројали, и више од тога.
Пред сваким од нас стоји избор - да ли да остане слаб или да постане моћан. Да плива низ водени ток ка провалији или уз водени ток ка обали. И нико неће избећи (избор), и једино од самог човека зависи, шта ће он изабрати на крају.
Само треба знати и памтити, да ће сви они, који су требали да постану снажни, али су по својој вољи остали слаби, бити питани са свом строгошћу - у своје време.
“Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају”. (Мт. 11:12).
- На слици - Црква Свете Софије у Цариграду - данас музеј а некада џамија.
Нема коментара:
Постави коментар