петак, 17. септембар 2010.

+ - К Р У Н О Љ У Б А Ц - +


1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене.
2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.


+ Живео једном један горди краљ, за кога су сви мислили да му је круна срасла са главом. Наиме, нико никада није видео да је скида. Зато га је народ прозвао – Крунољубац.
А имао је он кћер, јединицу, којој су године достигле раст за удају. Тим поводом њен отац, (силно жудећи да својој круни обезбеди власт већу од садашње, а принцези да нађе мужа), нареди да се на двор позову просци. Већ наредних дана читаво краљевство поче да врви од младића, који су непрестано пристизали из свих крајева света.
И док је краљ пажљиво одмеравао сваког просца понаособ, принцеза је сву своју пажњу поклањала причама које су, ови, собом доносили. Њеном нежном девојачком срцу највише су се допале оне са Истока. Тако она, уместо мужа ког би волела и коме би се дивила, добровољно предаде себе у руке Бога живога, о коме је слушала и толико доброг чула.
Видевши да принцезине мисли лете у смеру супротном од његовог, краљево се лице сневесели и поружни. Стога она, да не би повредила оца - као ни љубав која се у њој разгорела - одлучи да послушношћу измири завађено. Иступивши пред њега, овако му рече:
- Мили мој оче! Пристајем на удају по вашој жељи, али… под једним условом. Удаћу се за оног, ко ми посведочи, да сте у једном дану три пута скинули вашу круну!...
На већ ионако гневног краља, њене речи као да долише уље на ватру.
- Нема те силе пред којом ће ова круна пасти! Са бирањем си завршила, незахвалнице… Мужа ћу ја да ти изаберем!
Принцеза одјури из очевих одаја, сва уплакана и видно потресена, али не из страха; љубав је гонила на то. Затворивши се у своју собу, она поче да излива тугу Преблагоме Творцу.
За то време је разгоропађени краљ кренуо у једну кратку вожњу, не би ли се, некако, повратио од шока који му је принцеза приредила. А када је кочијаш, који је управљао краљевом кочијом, хтео да пређе преко трошног моста, поврх брзе и хладне реке, један од точкова пропаде кроз труле даске и краљ испаде у воду. Како ни он ни кочијаш нису умели да пливају, преостало им је једино да запомажу…
Њихове повике дочује некакво сирото момче, које се ту затекло у лову; оно је становало, заједно са својом старом мајком, у кућерку на крају шуме. Још док је подалеко био, младић, у трку, поскида са себе оно нешто прња и дохвативши прву повећу грану, загази у реку. Ту је усмери у правцу смежураног краља, који се, сам Бог зна како, придржавао за штркљасту стену. Међутим, на његово чуђење, овај није био у могућности да је прихвати: његове обе руке биле су заузете држањем круне!?
Увидевши куда би могла да их одведе краљева неразборитост, младић се нечег досети, па викну:
- Ваше величанство! Спустите круну на тај камен; неће она никуда без вас. Та… зато вам је и дата: да би она чувала вас, а не ви њу!
Краљу, који се људски понапио воде, изузетно се допадоше ове његове речи, те он послуша савет. Спустивши круну на стену, он дограби грану, а снажни младић га за трен извуче на обалу. Потом је, остављајући га да се цеди, препливао реку и на сопственој глави вратио краљу круну.
- Хмм…! – загунђа Крунољубац, видевши га тако окићеног; а круна му савршено пристајаше.
Но, шта ће - куд ће, не рече ни реч.
- Ваше величанство - говораше му младић, док су заједно отресали воду са себе - ако вам нисам потребан, ја бих да помогнем кочијашу. Ево, ноћ само што није пала, а ви сте скроз мокри…
- Хајде, ти – допусти уплашени краљ без поговора.
Истовремено, његовим промрзлим срцем, поче да струји неки чудан, диван осећај, над којим се замисли; међутим, он још увек није био спреман да га у целости препозна.
А два човека на мосту, након доста труда, наиђоше на проблем: недостајао им је још један, да би успешно привели посао крају. Будући да од чекања каквог расположеног пролазника није било вајде, а и времена им је понестајало, они се пожалише своме краљу.
- Хм! - забрину се и краљ са њима, али га све већа хладноћа натера на брже размишљање. А могу ли ја како помоћи?!...
- Заиста, ваше величанство…! - узвикну младић одушевљено. Не видим никога, под капом небеском, који би био позванији од вас да помогне онда када је то најпотребније!
Таштог краља и овог пута очара његов неустрашиви шарм и он се, чак, и насмеја. Али, када хтеде да припомогне, догоди се поново оно исто: круна му засмета! Јер, сваки пут кад он крене да се сагне, она навали да бежи, тако да несрећник није знао куда ће пре с рукама.
- Али, ваше величанство - прискочи му у помоћ младићева досетљивост - џаба вам круна, ако нема главе за њу.
- Вала, право кажеш - све цвокоћући, сложи се краљ.
И одложивши круну по други пут, он дохвати точак, и уз мало цимања, успе да га постави на придржавану осовину. Таман кад су помислили да је невољама крај, они схватише да не могу натраг; бар не овим путем. А обилазним је требало дуго путовати, што би, са надирућом ноћи, потрајало још и дуже. Тада их младић позва код себе у госте.
Стигавши пред оронули кућерак, краљ се, наједном, растужи. Већ му је увелико постало јасно да му је младић прирастао за срце. А његова мајка, видевши кога јој то син доводи у госте, силно се препаде, не знајући, сирота, како да угости краља. За дивно чудо, овај се понесе према њој као према свом рођеном, и старица се брзо прибра. И док је она вредно припремала скромну вечеру, од улова који јој је син донео, они су се, скупљени око ватре, сушили. Када је, најзад, све било готово, старица их позва да седну за сто.
Краљ се још издалека поче размахивати, премда му нико није ни мислио ускратити првенство. Међутим, угледавши момка како се моли, његова се рука посрами и устукну.
- Реци ми, момче, зашто се молиш? – обрати му се краљ са пуно такта.
- Зато, ваше величанство, да бих прославио милост Божију која вас је спасла; да заблагодарим на храни којом нас је даривала, и да затражим опроштај, што сам се, недостојан, удостојио да јој послужим – објасни момче без устезања.
- А извини, синко... - настави краљ да га испитује, дирнут оним што је излазило из његових уста - који је Бог коме се молиш?
- Пресвета Тројица, ваше величанство.
Ту се краљ мало замисли и присетивши се свога чеда, изјави, с муком задржавајући сузе:
- Велики је, сине, Бог твој, кад рађа овако мудру и послушну децу!
Тада дограби своју круну и, скинувши је по трећи пут, остави, да до јутра стоји у крај стола. Наравно, тиме је јасно ставио до знања да је наишао на већу силу од своје. Потом су сви заједно прославили Тројединог Бога и појевши у сласт постављено – прилегоше.
А у рано јутро кочија је, лагано, прашила ка дворцу. Тамо их је, на капији, дочекала принцеза, која је, од силне бриге за несталим оцем, провела ноћ у бдењу.
- Мили мој, оче! – све грлећи га, она запиткиваше - шта вам се, за име Бога, десило?!?
- Како… шта ми се десило?! – тешио је отац, нежно јој милујући прислоњену главу о његово раме. Па, сама си рекла: Бог! Ишао сам да ти нађем мужа, како сам и обећао.
И направивши малу паузу, ради, тобожње, озбиљности, он продужи да говори уз осмех:
- Међутим, да би он испао по твојој жељи, морао сам се три пута одрећи круне. Али, не жалим. Када ми није могла помоћи у малецној шуми, куд бих, јадан, да ми је допало веће краљевство… Претешка је она за мене.
То рекавши, он скиде круну и пред свима је посади на сиротанову главу. А збуњеној се принцези, већ при првом погледу, исели из срца и последња сумња.
Наравно, сувишно би било даље говорити, али рецимо још ово: само неколико дана након тога, уследило је велелепно венчање, о коме се и дан - данас говори. А зар је и могло бити другачије? Бог је Тај који спаја и раздваја, који обара силне и подиже потиштене и даје земљу у наследство онима, који плодове доносе у миру. Зато ускликнимо и ми, заједно са новим краљем и краљицом: нека је слава и хвала Господу за све. Амин.





- Из књиге "Све у причама бива - допуњено издање" -










- на слици - круна краља Петра I Карађорђевића -

Нема коментара:

Постави коментар