- 3. Писмо -
Једној образованој жени, којој се подсмевају што ходи у Цркву
На подсмех одговори осмехом.
Њихов подсмех потиче из злобна срца; твој осмех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмех, а знању осмех. Подсмехом својим они повишавају цену твојој молитви пред вечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва одважне душе, окружене стрелама злобе, мржње, пакости и подсмеха. Све су те стреле тупе врхом а оштре дном, те одбијајући се од тебе стварају ране самим стрелцима.
Цар Давидова жена Михаила подсмехнула се једном одушевљеној молитви свога мужа. Од тога подсмеха Бог се нађе више увређен него ли цар Давид. Зато Свевишњи казни Михаилу, и Михаила кћи Саулова не има порода до смрти своје. Ко пажљиво прати судбе људске и догађаје, тај се може уверити, да и у наше дане Бог оштро кажњава подсмеваче светиње.
А ти реци подсмевачима својим - то јест ако мислиш да је икаква реч јачи лек за њих од ћутања - реци им: варају ли ме очи или видим ли добро, како се ви сваки дан молите трговцима, и кметовима, и пандурима, те за ово те за оно? Зашто се онда ви подсмевате мени, кад се ја молим вечном Створитељу нашем? Није ли смешније молити се немоћним него Свемоћном? Није ли луђе клањати се прашини него Животодавцу и Господу?
Речено је негде код пророка: проклет човјек који се нада у човјека. Ко полаже наду у смртна човека, у један пролазни мехур, а не полаже је у Бога Сведржитеља, очигледно је проклет. И ово проклетство на њему и на дому његову може се утврдити посведневним искуством. Јасно је, да је исто тако проклет човек који се моли само човеку а не моли се Ономе који држи све и може све. Али, пази, понекад је ћутање корисније и од ових речи.
Први подсмех смућује молитвену душу. Но ти си га већ преживела, и од молитве ниси одустала. А поновљени подсмех јесте подстрек. То си и сама, велиш, искусила. Сад ти је некако Бог ближи, и црква милија, и молитва слађа. Знај, доћи ће време, кад ће то подсмевање престати а настати одобравање и дивљење и похвала; и тад ће душа твоја бити у већој опасности него што је сада. Сада се учиш смерности, а онда ћеш се бранити од гордости. Али то је друго питање, друго искушење.
Знај, они који нас муче подсмевањем - они баш и јесу непријатељи наши. И на њих је мислио Господ кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Не знајући шта чине они нам чине добро. Огорчавајући и стешњавајући нас они распаљују буктињу божанског пламена у нама. Лајући иза леђа кад ми ходимо у храм Божји они нас гоне ближе Богу. Чинећи нам земљу досадном они нам чине небо милим. Мраз и ветар не мисле дрвету добра, али му и нехотично доносе добро. Тако и непријатељи твоји теби.
Зато опрости им, и благослови их, и моли се Богу за њих, и - оно што је врхунац света - љуби их као највеће своје добротворе после Бога.
Али ако душа твоја не отрпи то ништавно сиктање праха земаљскога, те се застиди Христа, онда ће ти се смејати не само људи но и демони.
Посећуј што чешће домове туге. Посећуј и гробља. Мисли о крсту Христовом, и целуј га што чешће. И о крају живота мисли. Све ће ти то помоћи да се утврдиш у молитвеном расположењу и достигнеш до пуне победе.
Мир ти и милост од Бога.
- 73. Писмо -
Осамљеној и болесној жени: О самоубиству
Знам да ти је тешко. Пре неколико година умро ти је муж. Жалила - прежалила. Оженила си јединца сина - радост повраћена. Потом највише те радовало унуче. Но оно што си ти волела, и Бог волео па узео. Тек што је унуче узлетело у невидљиви свет, разболи ти се и снаха. Осуши је туга и жалост, па и она за сином. Најзад за њима оде и твој јединац. И ти оста сама самохрана. Покушавала си једном да се отрујеш. Остала си жива. Спремила си потом вешала да се обесиш. Но изненади те девојка из комшилука. Видећи те испод спремљеног конопца она ти рекне, како је чула од старих, да је самоубиство грех без опроштаја у оба света. Добро ти је казала. Та девојка ти је душу спасла. Заиста, она ти је највећи добротвор у свету. Само њој благодарећи ти се можеш надати да ћеш се видети у другом свету са сином, снахом, унучетом и мужем.
Црква Христова је од почетка одлучно стала против самоубиства као претешког греха. Западни учитељ цркве Августин рекао је: "Ко сам себе убије, тај је убио једног човека". Самоубица се овим, дакле, ставља наравно са убицом. Али у нашој источној цркви самоубиство се још строжије судило. Према 14. канону александријског патријарха Тимотеја самоубица се лишава опела и црквеног погреба. Православна црква одредила је строгу казну чак и за сам покушај самоубиства. На онога ко покуша самоубиство она налаже епитимију од 12 година. Знам да ћеш ти помислити да је ово претерано строго. Но ова строгост потиче из милости. Истину ти говорим: Црква је овако строга у погледу самоубиства из чисте милости према људима. Јер црква има у својој духовној ризници видовито искуство, да самоубице не улазе у царство бесмртног живота и вечне милости. Па својом строгошћу жели Црква да људе предупреди од вечне пропасти. У Светом Писму споменута су само два човека, који су сами себи живот одузели. Једно је Ахитофел, издајник цара Давида, а друго Јуда, издајник Господа Исуса Христа. Нека је далеко и помисао од тебе, да се у овоме друштву нађеш с оне стране гроба.
Ко претрпи до краја тај ће бити спасен, рекао је Господ. Многобројна су и разнолика трпљења што Бог попушта на људе, али сврха свију њих јесте и та, наиме: горчином излечити душе људске од греха и припремити их тако за вечно спасење. Ма колико да ти је понекад тешко, сети се двеју ствари, прво да сам Отац твој небески одређује меру страдања, и друго да Он познаје твоју снагу. Ако ти икада дође помисао на самоубиство, одбаци је као дошаптавање сатанино.
Милост Божија нека те укрепи.
- 76. Писмо -
Човеку који се жали да не верује у Бога
Какав си грех учинио да те снађе та несрећа изнад свих несрећа? Да пресечеш везу са извором живота и дародавцем разума? Да одрекнеш Онога, чије је вечно биће очигледније од нашег тренутног бића и чијим се постојањем једино може утврдити и наше постојање?
Бог се не скрива од човека. Човек грешан скрива се од Бога; скрива и скрива све док Га сасвим не изгуби из вида. Као што стоји написано за прародитеље људске кад згрешише: и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. Како тада тако и сада. Кад год човек учини тежак грех, он се крије од Бога за леђа природе. И губи се међу тварима, губи се међу дрвећем и камењем и животињама као тобожњим својим рођацима, тоне у сенку природе. И као што се говори о помрачењу сунца у случају када месец заклони овога светлог цара природе, тако би се могло говорити о "помрачењу Бога", Сунца правде, од стране оних који су природом заклонили од својих очију Створитеља природе. Но то је само наш људски начин говора. Јер помрачење сунца не значи, да је сунце изгубило светлост своју него само да је нечим та светлост заклоњена од наших очију. Исто тако и помрачење Бога не значи, да се Бог уопште изгубио и да Га нема више, него да је нешто стало између Бога и човека и заклонило Бога од човекова разума. То нешто јесте грех човеков.
Није природа крива, ако безбожник њу обожава. Она се сва противи богоодрицању, и смртно мрзи и прогони богоодрицатеље и своје обожаваоце. Природа сва, од великог сунца до сићушног атома једногласно и хармонично сведочи о бићу и дејству Створитеља свога. Стари Мисирци су обожавали све твари, а изнад свега некаквог црног вола, званог апис. Према једној легенди дошао неки фараон да принесе жртву апису. Но кад се он клањао пред тим назови богом, сподобије га во роговима и одбаци далеко од себе. - Сад видим да си во а не Бог! узвикне фараон љутито. На то му апис одговори: то сам и хтео да видиш! и да се од сад клањаш Ономе који је створио и мене и тебе.
Ти говориш: тешко ми веровати док не видим! Но чиме желиш да видиш: оком или духом? Ако ли оком телесним, онда би Онај који је већи од васионе морао да се смањи и стане у твој ограничени видокруг. Видиш ли ти свој разум очима? Међутим, наљутио би се, кад би ти неко рекао, да не верује да ти имаш разума док га не би очима видео. Ако ли пак духом желиш да видиш Бога, онда Га можеш видети, јер је дух човечји пространији од васионе, и јер и Бог је дух. Само дух твој треба да је чист, пошто је једино чистима обећано да ће видети Бога.
Бежи што пре из те таме, која ти се као паук завукла у душу. Кад је Адам згрешио, он је побегао испред Бога. Но милостиви Створитељ није побегао од створења Свога него Он се приближио и викнуо Адама: Адаме, гдје си? И тебе Он виче, сасвим из близа, зар не чујеш: Благоје, гдје си? Окрени лице своје ка светлости, сине светлости. Отац светлости позива те с пламеном љубављу. Чуј и знај: нико се у твом роду и народу није прославио изузев прославитеља Бога.
Од Господа ти милост и здравље.
- 132. Писмо -
Родитељу који пиша: Има ли духова
Ожалошћени за умрлим сином Ви сте тек сад, под старост, прибегли цркви за утеху. Питате: има ли духова? То је пре свега као да питате: има ли Бога? Јер Бог је дух, нестворени, вечни, свемудри, свемогући, свеблаги. Око Бога Створитеља постоји царство створених духова. То су кола светих и блажених ангела. Безброј пута они су се јављали људима, па чак и животињама, од створења света па све до данас. Многи и многи случајеви тих ангелских јављања записани су у Библији, нарочито у Новом Завету, и у историји Цркве хришћанске. И да не говорим о духовима таме и злобе, које је Господ Исус прогонио из људи. То су од Бога отпали паклени духови, у вечној сенци смрти и очајања.
Но Вас, знам, највише интересује, да ли постоје духови умрлих људи, те и дух Вашега упокојеног сина? Постоје. То постојање после смрти и јесте једини циљ и смисао нашег кратког постојања на земљи. Човече Божији: Христом и кроз Христа све је откривено и показано: и Бог, и духови светлости, и духови таме, и живе душе умрлих праведника, и очајне душе непокајаних грешника ("богаташ и Лазар").
Читајте у Јеванђељу, како су се у време преображења Господњег на Тавору јавиле душе Мојсеја и Илије. Читајте даље, како су се у часу смрти Христове отворили гробови и умрли се јавили у граду живи. Овим је благи Спаситељ хтео пре Свога васкрсења да посведочи свету опште васкрсење свих људи - али једних за живот вечни а других за осуду (Јн. 5,29).
Још питате: ако постоје духови, какви су? Да Вам не да Бог видети духове мрака и злобе ни у овом ни у оном свету! А какви су они који се удостоје добити онај свијет, то јест Царство Небеско, одговорено је у Јеванђељу. Одговор је дао сам Месија света говорећи, да су они као анђели, и синови су Божији (Лк. 20, 36).
Нека би свемоћни Господ наш Исус даровао и вашем драгом сину оно царство правог и стварног живота међу светим ангелима Својим.
- 171. Писмо -
Начелнику Петру И.: О вери у природу
Ви би хтели неку "нову веру", па предлажете веру у природу и њене законе. Кад Вама не би оскудевало познање прошлости нашега народа, и свих европских крштених народа, било би Вам јасно, колико је Ваше тражење преживљено и неосновано. То што Ви предлажете није ништа ново ни небивало. Јер то је баш и била вера наших давних паганских предака пре крштења. А вера хришћанска, коју ми сада држимо, јесте нова вера у сравњењу са оном старом паганском вером. Ако, дакле, желите нову веру, већ је имате. Ако ли хоћете веру у природу и природне стихије, онда значи нећете нову веру него стару, прастару. Чујте, како пластично говори апостол Павле Галатима, као да Вама одговара: када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета; па онда укоравајући додаје: а сада познавши Бога ... како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете (Гал. 4,3.9). Видите ли куда идете? Хиљаде година живели су наши мрачни претци у мраку незнабоштва, у ропству под материјалним стихијама природе. Једва су се узвили из чељусти материје до висине духовнога Божанства и до слободе деце Бога живога и јединога. Ви сад хоћете да се вратите назад и отиснете у онај мрак и у оно ропство! Шта је природа него једна направа Божија? Шта - до слаба трска према свемоћноме Богу? А ви би хтели, да живот свој одрешите од свемоћнога Бога и привежете за слабу трску! Шта је веће: лончар или лонац? Ви цените лонац више него лончара! То долази од слаба вида и од страха. Ви сте се устрашили од прашине васионске и од ветрова што је гоне, па у страху хоћете да јој се поклоните попут давних предака својих, идолопоклоника. Зар не видите, да се и човечији дух свуда показује јачи од материјалне природе, а камоли Дух Божији? Зашто онда тражите, да дух човечији баците под ноге материје? Зар господар да буде роб слушкиње?
Оставите се недостојних и ништавних мисли паганских Словена. С таквим мислима они су били и остали дивљаци кроз хиљаде година. Као што се лептир не враћа у гусеницу, из које је излетео, тако ни нама више нема повратка у иструлеле љуштуре старе паганске вере. Нека Вас Христос осветли и просветли.
- 227. Писмо -
Књижевнику Васи Д.: Како се мотика руга ковачу
Срце вам се стеже од жалости, што су московски безверци и ове године упрљали свенародно празновање Христовог Васкрса хулама и поругама. Свет гледа и види, како они пред сваки Христов празник припреме велику резерву хула, поруга и безобразних слика, као неку муницију од смрадних гасова, да све то о празнику проспу на главу и на савест великог и братског нам руског народа.
Нисте једини Ви у жалости због тога него сви хришћански народи широм белог света. Заиста, жалост је Ваша племенита, и она оплемењава све оне, који је виде или чују. А пример оних богохулитеља, несравњив ни са каквим богохулством у историји рода људског, показује, само и једино, до које мере може разум човечји помрчати за визију живога Створитеља, и до које мере може срце човечје одрвенити за признање љубави Божије. Гле, сваки наш хришћански празник даје нам прилику да прославимо тријумф разума над мраком, а њима да прославе свој тријумф мрака над разумом. Ако одбаците њихова одрицања и хулења, па узмете само оно што стоји као њихова тврдња и вера, онда излази да: о Божићу, када ми говоримо, да смо синови Оца светлости, они тврде, да су синови горилски;
о Васкрсу, када ми указујући на Христово васкрсење говоримо, да ћемо и ми сви васкрснути из мртвих у живот вечни, и да је то смисао и циљ нашег битисања на земљи, они преврћу мртве лешеве горила и с неком безумном гордошћу кличу: овакав је крај праоца нашег, овакав и наш крај!
о Вазнесењу, кад се ми духом и срцем уздижемо у Царство Небеско попут вазнесеног Господа, они намрштено заривају своје погледе у земљу и тврде: нема небеса, нема духовног царства; постоји само ово царство иловаче и ништа више, како за све гориле, праоце наше, тако и за све нас: иловача и ништа више! смрт и ништа више! неразум и ништа више! безциљност и ништа више!
о Духовдану, када ми славимо Светог Духа Божијега и Њему се молимо, да сиђе у нас и очисти нас, окрепи и узвиси и обесмрти и обожи, они се кикоћу и хуле кроз канале својих смрадних гасова: не постоји никакав дух, ни свети не несвети, него постоји само нека врста паре у телу, испарења тела, што се може назвати духом. Како у праоцу нашем горили тако и у нама ово испарење, или унутарње телесно знојење, ишчезава онда када се тело умртви и охлади;
о празнику светих Апостола ми се надахњавамо духом првих Христових војника и следбеника, који из љубави према људима као браћи својој многе муке поднеше, а из љубави према Богу као Оцу своме главе своје положише - тако и ми, а они се ругају апостолству и братству и љубави, и тврде (увек је најглавније шта они тврде а не шта одричу), да се само горилском снагом може извојевати оно што се хоће. Оно пак што они хоће то је обртање неједначине друштвене у једначину, да би се ускоро опет та њихова једначина обрнула у неједначину - све то на основу праоца гориле, који је алфа и омега људскога рода!
Да је горила алфа људског рода, то нико од разумних људи не верује, а да он може да представља омегу многих оних бића што се зову људима, то је сасвим могуће. И сатана је пошао од Бога као од алфе а завршио паклом и мраком као омегом. Много што шта, што се у ранија културнија времена сматрало немогућим, постало је за наше сурово време могућим; па ето могуће је - да мотика устане против ковача свога, и човек против Створитеља свога.
- 275. Писмо -
Братству "Св. Петке:" О извору са две воде
Извор са две воде јесте човек. Једном водом оживљује, другом умртвљује. Једном пере, другом прља. Обе воде теку из истих уста. То јест: човек може устима да хвали врлину а може да је грди; може да слави Бога а може да Га хули; може да подигне палог а може да обори усправљеног; може да ободри а може да раслаби; може да поведе а може да заведе. У књизи мудрога сина Сирахова стоји написано: Ако дунеш на искру, она се разгори; пљунеш ли на њу, она се угаси; обоје излази из уста твојих (Сирах 28, 14). Марија, сестра Мојсејева, певала је устима хвалу Богу кад избави народ свој и потопи гонитеља Фараона говорећи: пјевајте Господу јер се славно прослави! Та иста Марија после је роптала против свога брата Мојсеја. И за то би кажњена од Бога, те постаде губава. Видите ли, како из једних уста излази и добро и зло?
Зато хришћанине, буди доследан у добру. И кад видиш праведника, не гаси пљувањем правду његову, него дувај и раздувај божанску искру у њему, да буде што светлија.
И кад видиш, да се грешник каје за грехе своје, не спомињи грехе његове за које се каје; и оно што он одбацује са себе - дроње греховне - не бацај поново на њ.
Јер ће се грех његов свалити на тебе, и бићеш суђен као да си га ти учинио а не он.
Не прљај онога који се почео прати, него му помози да се опере. Не плаши онога ко се упутио на пут врлине, него га ободри.
Јер према ономе што буде излазило из уста твојих у овоме свету бићеш суђен на Страшноме Суду Божијем.
- 300. Писмо -
Студенту С. Б.: О прилагођавању
Чудиш се, зашто свет назива хоџе и рабине свештеницима. Чудиш се, јер знаш, да у исламу уопште никада није било свештенства. И знаш, да је код Јевреја свештенство престало са разорењем храма јерусалимског и престанком жртвоприношења.
Зачудило те још кад си чуо од једнога Јеврејина, суседа, где говори: "није човек суботе ради, но субота човека ради".
Немој се чудити. То је прилагођавање нехришћана хришћанском начину мишљења и изражавања. Ово прилагођавање осећало се и у првим вековима док је Хришћанство било још малобројно и гоњено. Осећало се то прилагођавање чак и у гордом Риму, жижи светске владавине и тираније над хришћанима. Римски цар Александар Север дао је исписати по зиду свога двора, као и по другим државним здањима, речи из Јеванђеља: што ниси рад да теби други чине, не чини ни ти другима.
Угледајући се на хришћане, нехришћански народи, па чак и они у Средњој Азији и Далеком Истоку, почели су да стварају милосрдне установе, сиротињске домове, склоништа за старе и изнемогле, јавне трпезе, Црвени Крст, итд.
Прилагођавају се Хришћанству чак и они народи, који мрзе Хришћанство и воде борбу против њега. Као кад се човек бори против поплаве, па се сав укваси. Зар се томе треба чудити? Не, него - помолити се Богу за њих.
- на слици - Св.владика Николај Велимировић у позним годинама живота у далекој Америци.
Нема коментара:
Постави коментар