– Јао, јао, јао! Помози ми добри човече!
– Хеј, лаве, па ти си ушао у погрешну причу.
– Ма, нисам ја ни у каквој причици-измишљалици, него у најстварнијој стварности. Јеси ли ти Герасим?
– Јесам.
– Значи, ниси измишљен, него стварно постојиш. А ја сам један трапави лав, и то стварно лав. Ево, дотакни ме!
– Ипак си погрешио, јер лавови не јаучу, него ричу!
– Ех, да сам ја рикнуо, ти би од страха побегао и ко би ми онда помогао?
– Па ипак, како деца да поверују да лав прича?
– А зашто да не поверују? Нису деца сумњичава као одрасли. Својим чистим срцем она знају да је Богу све могуће.
– Добро, кад си већ тако мудар, онда казуј како ја слуга Божји, Герасим, могу да помогнем теби, цару свих животиња?
– Нога ме боли, па не могу да ходам.
– Па шта си радио, несташко?
– Хтео сам да уберем једну прелепу ружу. Опојно мирише а латице њене преливају се на сунцу у чудесне боје. Пружим ја шапу и таман да је уберем кад она – боц! Тако ме страшно убоде да ми трн у шапи остаде.
– Баш си смешан! Па што ће теби ружа?
– Јесте да се мало стидим али кад ме питаш, рећи ћу ти. Ту у пустињи, у близини моје пећине, живи једна лепа лавица. Много ми се свиђа, па хтедох ружу да јој поклоним.
– Ех, трапавко, трапавко, тако ти је то кад се неко заљуби у лавицу. Када би сви заљубљени убрали само по једну ружу, нестало би са земље тог дивног мириса. Зато Бог и даде ружи трн да може да се брани. Него, дај шапу, стисни зубе и буди миран!
– Хоће ли ме болети?
– Види колики си, а плашиш се! Баш срамота. Ако те чују дечица, смејаће ти се јер она тако мала па се ипак не плаше кад им мама вади иглом трн из прстића.
– Јао!
– Па шта је сад? Нисам те још ни дотакао, а ти већ јаучеш.
– Ма, то ја јаукнух унапред, за сваки случај. А шта си ти то у ствари урадио?
– Прекрстио се и Бога за помоћ замолио. Ми људи кад год хоћемо нешто да урадимо, ма и најмању ситницу, прво се прекрстимо па тек онда почнемо.
– Зашто?
– Господ наш Сведобри је рекао: Без мене не можете чинити ништа, а све што Господ рече, сушта је истина и само истина. Зато ми увек прво замолимо: Боже, помози ми, па тек онда чинимо оно што смо наумили. Ево, извадио сам трн. Ух, колико гноја! Не спуштај шапу док је не завијем.
– Ех, како си добар – ради моје шапе ти поцепа своју одећу.
– Ја нову мантију могу сашити, али теби нова нога не може израсти.
– Хвала ти, пријатељу!
– Богу хвала! А сад, збогом, заљубљени трапавко.
– О не, без мене ти нигде не идеш.
– Ти иди у своју пећину, а ја одох у свој манастир.
– Мене нећеш преварити. Знам те ја добро: увек у ово доба године ти луташ пустињом и нити шта једеш нити у манастир одлазиш све док не процвета дрво испред моје пећине. Зашто то чиниш?
– Ово је доба Свете Четрдесетнице када се ми људи молитвом, покајањем и постом припремамо да дочекамо светло Васкрсење Христово.
– Мора да ти је тешко без јела и спавања?
– Без Божје помоћи било би, не само тешко, него и немогуће. Али ја немоћни Господом Свемоћним све могу!
– Значи, можеш постати савршен?
– Господ нас је на то призвао, рекавши: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески. То значи да савршени могу постати сви који то желе и труде се.
– Како?
– Једноставно – никоме не чини зло, него увек само оно што желиш да теби други чине.
Одлучи лав да и он тако чини – да својом лављом снагом помаже људима и да их слуша, баш као што су то некада у Рају чиниле све животиње. Тако се од свог пријатеља Герасима, светог Герасима, није више одвајао.
Лав није знао да Сâм Господ чува Свог угодника Герасима, па се трудио да је стално у његовој близини да га, ако затреба, заштити својом лављом снагом.
Ех, лаве, лаве, ни сви лавови света не могу човека сачувати ако га Сâм Господ не чува! А Господ је светог Герасима заиста чувао од рођења.
Још док беше сасвим млад призва га Господ на пут монашки. Из родне Ликије Герасим прво оде у пустињу Тиваиде. Тамо, у далеком Египту, узносио је Богу топле молитве за спасење целога света.
Тако чине сви монаси и монахиње, наши истински пријатељи – моле се Богу за све нас. Ма, и за тебе, наравно! Заиста је пријатељство када са неким поделиш чоколаду, али највеће што можеш за пријатеља да учиниш, јесте да се за њега Богу молиш.
Герасим је веома желео да буде близу реке Јордана – свете реке на којој је свети Јован, Претеча Господњи, крстио Самога Господа Исуса Христа. И Господ му услиши жељу. Ту је Герасим и упознао трапавка. Огромни лав умиљавао му се као да је мала, сасвим малена маца.
Приближи се и Васкрсење Господње – празник над празницима, па се свети Герасим врати у манастир да заједно са оцима и братијом дочека најрадоснији празник на свету. А куд он, тамо и лав. Кад монаси видеше свог духовног оца Герасима како долази у манастир с лавом, малкице се уплашише.
– Не бојте се, ово је само један заљубљени трапави лав. Добар је веома и послушан. Него, пошто жели да буде у манастиру, онда треба и њему неко послушање да дâм.
– Како то, оче, лаву послушање? Па зар ће разумети?
– Гледајте и учите се како и зверка може да слуша. Трапавко, ти ћеш да чуваш нашег магарца Њаку. Он је веома вредан и послушан и свакодневно нам на својим леђима доноси воду са Јордана. Много воли да пасе зелену травицу, али нико од монаха нема времена да га чува.
Како то свети Герасим рече, лав одмах узе у зубе канап којим је магарац био привезан за једно дрво и поведе га на ливаду. Послуша га Њако и крену за њим. Врати се лав у сумрак, водећи магарца на узици. И тако сваки дан. Само, лав је имао једну велику ману – много је волео да спава. Ех, такву спавалицу не видех у свом животу. Чуј само шта се лаву-спавалици догодило!
Припекло подневно сунце, цвеће на ливади прелепо мирише а Њако грицка зелену травицу. Лаву се тако приспавало да није одолео – оде мало подаље, леже у хладовину и заспа слатким сном. Док је он спавао, прође поред магарца неки трговац с камилама претовареним дивним стварима. Ишао је у Јерусалим да све то прода. Види трговац – магарац сâм, нигде никога, па га ухвати и одведе. Ма, у ствари, трговац је украо магарца. А крађа је грех. Нема ту никаквог оправдања – украо је и готово! Какве то везе има што је магарац био сâм? И шта њега брига чији је магарац? Ех, како је само ожалостио лава. Кад се пробудио, целу је пустињу претражио али Њаке нема па нема.
И врати се тужна спавалица у манастир. А кад монаси видеше да нема магарца, посумњаше у лава и оптужише га да је он појео Њаку. Ма, где би он добричак то учинио! Најтужнији је био што му се чинило да и сâм старац Герасим сумња у њега.
– Е па, пријатељу, пошто ниси добро чувао Њаку, од данас ћеш ти уместо њега да нам доносиш воду са Јордана, – рече му свети Герасим.
Није спавалици било тешко да носи воду, него му је било жао што је изневерио доброг старца Герасима. Неколико година је послушно доносио воду на својим леђима све док једнога дана не дође у манастир неки добри војник. Кад виде лава како на својим леђима носи тешке судове препуне воде, рече:
– Оче Герасиме, молим те, прими ова три златника па купи другог магарца а лава ослободи ове обавезе. Нека поново лав буде лав а магарац – магарац.
– У праву си, пријатељу! Лав се заиста покајао за своју немарност.
И купише другог магарца. Томе се сви, осим лава, обрадоваше. Он је и даље туговао што старцу Герасиму није могао да докаже да га није изневерио. Знао је да није добро учинио што је спавао, уместо да је Њаку чувао, али да га је појео – е, то већ није истина.
Али, све што је скривено кад-тад се дозна, веруј ми! Тако се дознаде и за грех који почини трговац.
Наиме, једнога дана ожедни наш лав после ручка, па крену на реку Јордан да се напије воде. Баш тада је онај исти трговац поново ишао у Јерусалим носећи много товара пшенице. Ма, није он носио него је све на камиле потоварио. И на Њаку. Таман он пређе реку Јордан кад... Ау – да си само чуо ту лављу рику! Сва пустиња одјекну кад наша спавалица од радости рикну. Препозна лав свога пријатеља Њаку па од радости јурну ка њему. А трговац се силно уплаши и побеже колико га ноге носе. Зграби лав узицу и поведе Њаку у манастир.
Обрадоваше се оци и братија, али старац Герасим понајвише. Знаш, било му је жао што је лав толико туговао. И миловао га је старац и говорио му да га воли, али све узалуд – много се лав кајао што старца није боље слушао. А сада, ех која радост! Како се само умиљавао старцу... Ма, само да си га видео! Знао је он да му је сада све опроштено и био је много срећан због тога. И надену му старац име Јордан.
Пролазиле су године а старац Герасим је све више и више желео да пређе ка Господу своме и нашем. И све топлије се молио Богу да га к Себи позове. Услиши Господ молитву Свога угодника и старац Герасим – свети Герасим, пресели се Господу. Беше то четвртог марта по старом, односно седамнаестог по новом календару, године 475.
Баш тога дана лав Јордан беше отишао у пустињу да обиђе своје пријатеље. А кад се врати, ех! Ма, шта да ти причам?! Кад му монаси рекоше да је старац отишао Господу, он само рикну,паде и више се не диже. Па зар да он без свог доброг старца буде ту на земљи? О, не, то никако не жели и не може! Зато он и оде за својим добрим старцем.
Ех, какво пријатељство човека и животиње! И каква послушност животиње човеку! Послушност из љубави! Баш као некада давно у Рају!
Нема коментара:
Постави коментар