- 1. Писмо -
Раднику који пита: Шта је то духовни живот
Па духовни живот и јесте прави живот. Остало је све ствар.
Ствар је и тело наше; земља позајмљена од земље. Земља, вода, огањ и ваздух - из те четири ствари изграђено је тело човечје. Изграђено је оно тако вешто и чудесно, да се не да изрећи ни описати. Па ипак је тело само једна ствар, није живот; кола, није путник; кавез, није 'тица.
Шта је онда живот? Свето Писмо Божије јасно објашњава то на првом листу свом. И сазда Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у лице дух животни; и поста човјек душа жива.
Знаш ли добро шта означавају речи посредно и непосредно? Посредно, дакле, од земље, створио је Бог тело, а непосредно, од Себе, удахнуо је у њ дух животни. Тако је човек постао душа жива. И тако је човек привидно ствар, али ствар са духом животним у себи, који је непосредно од Творца.
Тим духом животним држи човек везу са самим Створитељем својим и са свуколиким небеским духовним светом, који је око Створитеља. Један пламичак, који личи на вечни пламен Божанства. Иако телом гмижемо по земљи међу инсектима ми смо тим пламичком везани с највишим небесима и вечношћу.
Душа жива у телу, непрестано подржавана и оживљавана оним божанским дахом животним, то и јесте живот човечији.
Практично говорећи: духовни живот јесте наш непрестани труд, да се удостојимо оног божанског даха у нама. Зашто да се трудимо и удостојавамо? Зато што је то нама Творац даровао од Себе. Нико од нас није то ни купио ни платио, него нам је вечна Љубав то даровала. Дар се истина не плаћа ничим. Зато је дар - дар. Али онај ко прима дар, и то тако драгоцен као што је живот, мора се бар показати достојан тога дара.
Како да одговоримо Богу љубављу на љубав, и како да се покажемо достојни оног божанског дара, о томе постоји велика наука, која се назива духовном науком. То је наука над свим осталим наукама, као што је и животни дах Божији над свим стварима. Та наука није од телесног човека него од самога Светога Духа Божијега. Дародавац најдрагоценијег дара сам је научио људе како да се удостоје тога дара.
Ако желиш ући у ту светлу и слатку науку, нека је благословена жеља твоја.
Мир ти и радост од Господа.
- 2. Писмо -
Човеку који каже да верује у Бога али му се не моли
Труди се и јачај веру у себи. Временом ћеш осетити потребу за молитвом. Твоја вера није јака, зато те још не гони на молитву.
Гледали смо нас неколико, како мала вода пада на точак од воденице. И точак је лежао непомичан. У том је надошла вода, и точак се покренуо.
Вера је сила духовна. Мала вера не покреће ни ум на размишљање о Богу ни срце на молитву Богу. Велика вера покреће и ум и срце и целу душу човекову. Докле год траје велика вера у човеку, она својом силином покреће душу његову према Богу.
Ти си, кажеш, прочитао реч Спаситељеву: зна Отац ваш шта вама треба прије молитве ваше, па си из тога закључио да молитва уопште није потребна. Заиста зна Бог унапред све шта нама треба, али ипак Он хоће да Му се молимо. Зато је исти Спаситељ заповедио да се молимо непрестано, и научио нас како да се молимо.
Лакше је ово објаснити родитељима него ли теби, нежењи. Гле, и родитељи знају унапред шта треба деци, па ипак захтевају од деце да их моле. Јер знају родитељи, да мољење мекша и облагорођава срце детиње; да их чини понизним, смерним, кротким, послушним, милостивим и благородним. Видиш ли колико небеских варница искресава молитва из срца човечјега?
Прочитао сам, како је неки путник застао пред једном кућом украј пута. У тој кући радници имађаху неко зборисање. На мах наста тајац у кући. Радници клекоше на молитву. А један од њих изађе и поче ходати испред куће. Упита га путник, шта се то ради унутра?
- Та, моле се Богу. А мене је то стид, па сам изашао. Путник заћута, и чекаше.
- Кога ти чекаш? упита га онај радник.
- Чекам, рече, да изађе неког да га питам за пут.
- Па зашто не питаш мене? И ја ти могу показати. Махну главом путник, па му одговори:
- Како би могао показати прави пут онај ко се стиди Бога и своје браће?
Ја мислим, код тебе не постоји стид од молитве, него проста нејачка вера. Негуј, дакле, негуј младенца у себи. Кад порасте до јунака, платиће ти стоструко твој труд. Јуначка вера покренуће унутрашњи точак твога бића, и ти ћеш добити нов живот.
Мир ти Божији и благослов.
- 7. Писмо -
Девојци која не може никако да се реши ни за брак ни за манастир
Чим се колебаш, кћери, знај да си пре за брак него за манастир. За монашки су живот они код којих нема колебања. Свети Сава није се двоумио. Ни света Теодора, ни Ксенија, ни Ефимија, ни толике друге, које су биле праве уметнице монашког живота. Јер ово не могу сви примити до оних којима је дано.
Ти кажеш, како често тако увече седиш са својом мајком крај ватре, па набрајате разлоге за и разлоге против. А ја ти кажем: ма колики број разлога био, опет неће разлози пресудити на коју ћеш страну него привлачност. Љубав стоји изнад свих разлога. И ако те љубав према Христу не одведе у самотну тишину манастирску, онда ће те љубав према свету задржати у свету и упутити у брак. Но и у овом другом случају ти можеш бити благословена благословом Саре и Рахаиле, па и саме твоје матере.
Велика љубав према Богу не подноси свет, не воли друштво, тражи самоћу. Та љубав је покренула хиљаде душа да се склоне са широког пута светског у глуве пустиње. Да би се виделе насамо са љубљеним Господом. Да би имале тајан састанак са Створитељем својим, који је сав љубав, и по имену и по суштини. Но пре свега, да би се удостојиле тога виђења и тога састанка. Монаси и монахиње примају на себе и пост и труд и унижење и бдење и сиромаштину и послушност и све остале обете, само и једино да би се удостојили тога духовног састанка са Господом својим. А на овоме тесном путу душа се удостојава тога састанка онда када се ослободи, очисти и украси. Од чега душа осамљеника има да се ослободи? Од свих земаљских веза и пристрасности. Од чега има да се очисти? Од сваке такозване љубави, телесне и земаљске, од љубави према телу, према сродницима и пријатељима, према своме селу или граду, према имању, оделу, јелу, накиту, итд. Чиме да се душа украси? Само и једино љубављу према Христу, која садржи у себи све остале украсе, сав бисер вере, сву срму наде, и све драго камење свих осталих врлина. Испоштено тело монаха служи само као истрти и лаки покровац тога неизмернога блага небеснога.
Овако ти пишем не да те привучем монашком животу него пре да те одвратим од њега. Јер ако се са колебљивим духом удаљиш од света, чежња за светом појачаће се у теби и, бојим се, савладаће те. И ти ћеш телом бити у манастиру а душом у свету. А свет више мучи у огледалу душе него у стварности.
Благодари Богу, што је сем теснога пута монашкога указао и један мало шири пут ка спасењу и вечном животу. Па пођи, кћери, овим ширим путем, који одговара више склоности твојој. Пођи тим путем, али опет са страхом Божијим и свецелим поуздањем у Бога. Јер, знај, и тај лакши пут без Бога је неиздржив.
Благослов Божији да буде с тобом.
- 13. Писмо -
Чиновнику који мисли да народ светкује
сувише много празника
Народ мисли, да му свеци помажу, а Ви мислите, да му свеци сметају. Ко може измирити Ваш разум са народним разумом осим вас самих? Потрудите се да ово питање дубоко и свестрано проучите, па ћете се поклонити разуму народном.
Да видимо прво с гледишта рада. Ви мислите, да наш народ ради сувише мало. И Ви би хтели, да он ради више. А зашто да ради више? Желите ли Ви да створите један сталеж од милион незапослених људи? Ви сте одвећ добар родољуб, да би то желели. Није ли онда боље, да народ ради умерено, како је и до сад радио? Да би се избегло зло незапослености, које је први бич за велика царства западна. Кадгод одете у једну жељену крајност, друга, нежељена, помаља рогове. Можда српски народ има друге неке недостатке, но леност није порок Срба. Сувишним гоњењем на рад изазива се леност.
С гледишта радости у раду. Наш народ осећа радост у раду. Отуда песма па чак и свирка при раду. Где то још има? Јесте ли чули песму и музику при раду гдегод у земљама крајности? У индустријским земљама рад се сматра теретом, проклетством и несрећом. Отуда мржња према раду и љубав према лености. Отуда тежња, да се што мање ради. Отуда се свуда по тим земљама агитује, да радници што мање раде. Најпре се агитовало за десеточасовни радни дан, потом за осмочасовни, а сада се агитује за петочасовни. Колико би се тек ту нарачунало празних дана у години! Насупрот тој модерној струји Ви хоћете, да натерате наш народ да још више ради него што је икада у прошлости радио! Међутим, волите да се називате модерним човеком! И откако је пошла та ваша црна агитација, да народ што мање празнује а што више ради, песма се умањила по селима и пољима српским.
Са гледишта одмора. Ви погрешно мислите, да народ зато празнује многе свеце, да би се више одмарао. Чак и кад би народ тако мислио, не би мислио погрешно. Ви чиновници много се више одмарате него сељаци. Израчунајте, рачунџијо мој, колико дана народ светкује, а колико дана Ви као чиновник не радите у години. Саберите Ваш летњи одмор од 30 дана, па Ваше половине свих субота у години, па ваше посведневне не-радне часове, које народ ради. Ваш радни дан једва да премаша половину радног дана народног. Кад дакле саберете сва Ваша господска празновања и сравните са народним празновањима, Ви ћете се застидети и заћутати. Јер ћете увидети, да Ви празнујете много више дана у години неголи народ.
При том још нешто врло важно. Ви празнујете, да се празни проводите, да се одмарате. А народ не празнује ради одмора. Одмор је нешто узгредно. Народ празновањем призива свеце у помоћ, ортачи небо са земљом, моли Бога да благослови оно што је он урадио. Јер народ зна, зна из хиљаде пута доказаног искуства, да је његов рад узалудан - па ма колики био - ако милостиви Бог не ороси земљу, не обасја сунцем, не сачува од туче, од бубиња и других беда.
Зато Вас молим, престаните кварити душу народну. Ћутите и учите се од народа, као што се народ учи од Бога и вековног искуства.
Мир Вам и поздрав.
- 55. Писмо -
Школованом човеку који је дошао до уверења да "има нешто"
Пишеш ми, да мора да има нешто на крају крајева. Читао си, велиш, књигу о звездама од некога великог астронома, па ти је пало у очи тврђење тога славног научника: "без Бога се ништа у свету не може ни разумети ни објаснити". Отуда си и ти дошао до закључка, да има нешто.
Кажи, сине цар Лазарев, има Бога, и буди радостан! Има нешто - тако говоре многи школовани људи. Но, ако ти останеш до краја живота само при тој речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа.
Једна тренутна слутња, да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог света, није још ни из далека она вера, животворна и плодоносна, која осветљава наш пут и указује наш циљ.
Казати само има нешто не значи изаћи на видело дана. То једва значи, да је путник превалио поноћни мрак и својим проширеним зеницама назрео беласање на истоку. А одатле до великог сунца над теменом још је дуг пут. Пожури да те смрт не постигне у том сумраку. Да бар умеш да речеш: има Неко, зора би зарудела над животом твојим.
Познај Створитеља свога, брате драги. То је важније од познања створења Његових. Не буди у друштву оних, на које се апостол жали говорећи: више поштоваше и послужите твари него Творцу (Рим. 1,25). Гле, Свевишњи уметник стоји покрај Својих дела. Ти си се сувише загледао у Његове уметничке творевине, које донекле отварају очи, а потом заслепљују. Зашто не приђеш Уметнику и не упознаш Га, и не представиш Му се? Христос је зато и дошао на земљу, да ти пружи руку и да те приведе. Ко не приђе ближе Уметнику у овоме свету, у Његовој пречудној радионици, не упозна Га, не представи Му се, и не поклони Му се, неће бити пуштен ни у двор Његов на небесима.
Ово ти пишем тек вративши се са једног погреба. Умро је један ваљан младић у Охриду. На самртном одру лице му је било светло, светлије него за живота. Живео је по вери и упокојио се у пуној вери. Сасвим млад, ама разуман. А ти си већ старији господин. Мир ти и милост од Бога.
- 57. Писмо -
Деловођи Браниславу Н. који пита:
Је ли добра изненадна смрт
Слушао си, пишеш, како неки говоре, да желе изненадну смрт. Кад већ смрт мора доћи, нека дође изненадно и учини крај овоме животу. Боље тако него да се болешћу мучимо и да друге мучимо. Очекивана смрт је страшна а неочекивана није ништа. У вашем селу кола су прегазила једну жену на мртво. То је дало повода разним разговорима. Неки су тврдили да је таква смрт најбоља. Један се изразио о смрти овако: "нека дође, само нека не глође!" Зато ти пишеш и тражиш објашњење.
Не треба желети изненадну смрт, али бити приправан за смрт у свако доба. Тако нас учи црква. Постоје прописане молитве Богу, да нас сачува од разних беда, у које је убројана и смрт изненадна. Но Онај у чијој је власти живот и смрт дејствује према Свом светом промислу све на корист људских душа, било оних које узима, било оних које оставља још у свету. Он удара изненадном смрћу понекад грешнике, а понекад -премда ретко - и праведнике. Не читамо ли у Старом Завету, како је Бог казнио изненадном смрћу синове Аронове за самовољно кађење, као и побуњенике против Мојсеја (3 Мојс. 10; 4 Мојс. 16)? Ананије и Сапфира пали су одједном мртви кад су слагали апостоле. Многи мучитељи хришћана умртвљени су изненадном смрћу, како читамо у животописима мученика Христових. - Али понекад се догађало, да и праведник умре изненадном смрћу, премда сасвим ретко. Тако, догодило се светом Атанасију Атонском, да кад је једном нешто зидао, падне зид и убије њега и неколико монаха са њим.
Шаљући изненадну смрт на грешнике Бог постиже две сврхе: убијене грешнике тиме кажњава а преостале застрашује да не греше. Као што се догодило по изненадној смрти Ананије и Сапфире: уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово. А кад се људи сувише поуздају у једнога праведника и почну га помало и обожавати, као у случају светог Атанасија, Бог узима душу праведника изненадно, да покаже људима, да је само Он - Бог, и да нема Бога осим Њега. У свим пак случајевима изненадне смрти поука преосталим у телу очигледна је, наиме: да сви треба да мисле о својој смрти и да непрестано спремају своје душе - покајањем, молитвом и милостињом - за скори излазак из овога света.
Прича се за чувеног Валамског старца Никиту (+ 1907), да се много плашио изненадне смрти, и стално се Богу молио, да му пред смрт пошаље болест, што тежу и дужу, како би, вели: "трпљењем болести бар мало умилостивио праведног Судију, који ако хоће може то мени урачунати место добрих дела, којих ја немам". Неко други лежећи на самртној постељи тешио је своје пријатеље говорећи: "девет месеци мучио сам се да уђем у овај свет, зар је много девет месеци да се мучим да изађем из њега?"
И заиста предсмртна је болест од велике важности. Она је многим грешницима донела вечно спасење. На хиљаде њих сазнали су за Бога и за душу своју тек у предсмртној болести. Па сазнавши за те две велике стварности, које су целог свог живота заборављали, горко су се покајали, свој неразумни живот оплакали, причестили се, и тако својим сузама и Христовом крвљу очишћени удостојили се ући у светле небеске дворе. Јасно је, дакле, да боловање пред смрт долази од милости Божије. Не мари ништа, ако се наши сродници и пријатељи намуче око нас при нашој самртној болести. То је опет само за њихово добро. Том услугом они задужују Створитеља људи, који ће им то стоструко платити.
Мир ти од Бога и благослов.
- 66. Писмо -
Чиновнику Јовану Ј.: О три највеће ствари у животу
Поставили сте ми три питања, и то:
1. која је највећа мисао достојна човека?
2. која је највећа брига достојна човека? и
3. које је највеће очекивање достојно човека?
Мислити о промислу Божијем у животу људском највећа је мисао достојна човека.
Бринути о спасењу душе највећа је брига достојна човека.
Очекивати смрт највеће је очекивање достојно човека.
Како треба мислити о промислу Божијем у животу људском? Треба за мерило узети морални закон Божији. Сходно том мерилу посматрати, шта се догађа у животу људи, које познајете и с којима сте у вези. Најважније је од свега испитивати моралне узроке свему што се некоме догађа. То није увек лака ствар, јер су узроци понекад удаљени и сакривени у далекој прошлости једног човека, а понекад се они могу наћи само у животу његових родитеља. Хришћанска исповест заснива се на открићу ових узрока. Псалмист говори Богу: О заповијестима твојим размишљам, и пазим на путове твоје... Како љубим закон твој! вазда мислим о њему. Јер су заповести Господње у основи свега што се догађа синовима Адамовим. И закон је Господњи светлост што осветљава оно што се коме догађа.
Како треба бринути о спасењу душе? Да Вам не набрајам; читајте Јеванђеље и питајте цркву. Од душе човек нема већег блага у овоме свету. И баш то највеће благо јесте једино што он може спасти од пропасти и смрти. Све остало што није човек него човеково, што човек цени и чува, ван душе, неизбежно пропада и умире. Душа човекова је у очима Божјим већа драгоценост од целога света материјалног, по речи Христовој: каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој нашкоди? Не може, дакле, бити веће бриге достојне човека од бриге о спасењу своје душе.
Како треба очекивати смрт? Онако како војник у рату. Или као ђак, који се брижљиво спрема очекујући сваког часа да га учитељ прозове. На непрестано очекивање смртног часа опоменуо нас је Спаситељ причом о лакомисленом богаташу, који је правио нове амбаре и спремао се на дуго благовање на земљи, док му је изненадно речено: безумниче, ову ноћ отргнуће душу твоју од тебе, а што си припремио чије ће бити?
Зашто је мисао о промислу Божијем у судбама људским највећа мисао достојна човека? Зато што она доноси човеку мудрост и блаженство.
Зашто је брига о спасењу душе највећа брига достојна човека? Зато што је душа највеће благо на земљи, те је природно да се највећем благу мора поклонити највећа брига.
Зашто је очекивање смрти највеће очекивање достојно човека? Зато што очекивање смрти чисти савест и жури човека на свако добро дело. Кад су једног доброг и вредног човека питали, шта га је у животу највише гонило на труд и доброчинство, он је одговорио: смрт.
Ове три ствари не могу се опазити код животиња. Оне су својствене само човеку, и то вишем типу човека. Све остало заједничко је човеку и скоту.
Од Бога Вам мир и благослов.
- на слици - Св.владика Николај са својом мајком Катарином у родном селу Лелићу код Ваљева двадесетих година прошлог века.
Нема коментара:
Постави коментар