( Манастир Жича, Балкан, централна Србија, касно пролеће 1956. године )
- Ето децо. - рече сувоњав, средњовечан, човек окупљеној дечици другог разреда основне школе.
- Ето, пред вама, као на некаквој слици давно прохујалих времена, видите живи пример ужасне човекове глупости. Ево погледајте ово велико здање са црквом, названо манастиром, где и данас живе својом вољом заробили се људи, које називају монасима и, сасвим отуђени од реалног погледа на живот, моле се некаквом непостојећем и човечјом маштом измишљеном Богу.
- Народ наш је све до свршетка славне нам социјалитичке револуције живео у страшној заблуди да овим светом управља једна страшна сила - Бог, ужасан Бог, који све живо кажњава за некакве и наше и туђе грехе, и човека нагони да буде ропски послушан свима и свему. А шта је ту истина децо моја?! Истина је да Бога нема!
- Једва смо се, захваљујући, пре свега, нашим мудрим вођама, на челу са нашим славним командантом, ослободили тога неизрецивог ужаса! Треба живети без Бога и без господара, уздајући се у животу у нашу славну и непогрешиву партију на челу са нашим славним, такође непогрешивим командантом, који су нас ослободили од служења туђину и од робовања буржујима и тамо некаквом Богу, кога нико никада није ни видео и о чијем постојању нема никаквих доказа! Рођени смо слободни и останимо слободни људи! А то ћемо бито само ако чврсто следимо линију наше славне ослободилачке партије и нашег у свему непогрешивог команданта.
- Затим подиже десну руку са стиснутом песницом и помпезно изговори: - Са Титом напред! – а из задњих редова дечице, око њега окупљене, зачу се јаук, а затим пригушен плач.
- Шта се тамо дешава? – упита учитељ љутито, јер се баш био досетио још једне пароле, коју би могао да прилепи на невине дечје душице, али беше грубо прекинут.
- Учитељу, овај Добри се туче. Ударио ме шаком у нос - рече уплакани малишан бришући нос. - Ја му кажем: „ Ево, види, и учитељ каже да Бога нема „ а он мене по носу!
- Е, ово је право место за још једну поуку децо. Овај Добри ту. Он потиче из буржујске фамилије, а отац му је још и свршени богослов! И сада видите на делу банду и наријатеље народа! Видите на делу издајничке елементе наше револуције! Видите змију у недрима интереса радничке класе и нашег народа на челу са нашом славном партијом! Добро народ каже да вук длаку мења, а ћуд никада! Добро чини наша непогрешива партија са таквима! Уза зид и готово! Нема другог начина да се одвоји кукољ од пшенице, издајници од правоверних и добрих припадника нашег славном историјом овенчаног народа - изговори учитељ у једном даху, пређе рукама преко косе, а затим обриса пљувачку са усана и за тренутак ућута.
- А малиша Добри, није ни слушао учитеља. Неколико метара издвојен од другова, његов поглед беше уперен у једно високо дрво, двадесетак метара удаљено од затворене порте манастира, где је високо изнад земље, на даскама причвршћеним на дебелим гранама бујно израслог дрвета, седео старац од сигурно стотину лета и својим потпуно побелелим, отвореним, али безживотним очима, „ гледао „ право у порту манастира и нешто мрмљао.
- Као омађијан, Добри се сасвим приближи дрвету, не скидајући поглед са као утвара чудноватог старца, обученог у белу ланену хаљину, прекрштених ногу и скоро до појаса дуге снежно беле косе и браде. Тада зачу шта то старац, њишући се помало напред-назад, тихо говори:
- Опрости му Господе, овај не зна шта говори. Опрости Господе чеду своме у канџе ђаволове ухваћеном. Црни му је Господе ум блокирао па само булазни, лажи, зло и мржњу сеје. А тек ова страшна лаж Господе да вук длаку мења, а ћуд никада! Па Ти си Милостиви покајалог се разбојника директно са крста првог у Рај одвео! Ти си се због нас грешника, од којих сам ја највећи, на Крст Свети разапео, да би искупио наше грехе и тако нас све спасио. Ти си Господе због нас грешника основао своју Цркву, како би нас све чудесно спасавао! Ти си Господе рекао да лекар није потребан праведноме него грешноме. Ти си Господе помиловао и спасио блудницу. Помилуј и спаси и овога свога заблуделог сина, који не зна шта говори. Просветли га Господе да упозна да си ти Једни Пут и Истина и Живот, и да друге истине, изван Тебе, нема. Да си Ти Милостиви човеку све, и на небу и на земљи, и да изван тебе човеку живота нема. Да изван тебе царује само зло, грех, лаж, трулеж и смрт. Просветли Господе чедо своје, које не зна шта говори, јер је Теби све могуће... - шапутао је старац лагано, реч по реч, а из угаслих очију капале су крупне сузе, заливајући директно жедну душу малог Добрија, који ће старчеве сузе проливене за његовог учитеља упамтити за цео живот.
- Касније, на велику његову жалост - много касније, разумеће и прави смисао старчевих речи, тачно онако како га је и сам старац разумео, јер су речи Истине једне и једине и свим људима дају се Једне Речи, јер је Истина вечита и непроменљива, јер је Истина Он Сам, Господ наш и Спаситељ Исус Христос!
- Разумеће да у питању „ шта је истина „ нема и никада неће бити одговора, јер у твари истине нема; да је Истина само Сам Творац наш - Свет, Истинит и Благословен вавек!
Нема коментара:
Постави коментар