Срби припадају великој породици словенских народа.Из своје прапостојбине,
северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним
пределима Византијског царства.Затичу прилично опустошен простор,јер је
њиховом доласку претходила велика сеоба евроазијских народа у 4. и 5. веку.
Јужнословенски народи су као многобошци, прилично и сами допринели разарању
хришћанске црквене организације,која је неколико векова пре њиховог досељавања
добро функционисала на Балканском полуострву.
Тада су и код Срба,несумњиво по први пут,почели и хришћански утицаји.Наравно,
Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са
хришћанством;треба поменути само неке народе,као Готе,Хуне,Лангобарде,
Аваре, Гепиде Херуле
Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да
се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана
527-565), а вероватно и раније.
Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена
био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно
Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима
хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и
било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански
народи.
Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара
Константина VII Порфирогенита (913-959),веома споро усвајала нову веру, односно
споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио
да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија
(610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из
познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и
Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из
Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана
предсловенска црквена организација.
После више од две стотине година проведених у новодосељеним областнма. српска
племена су коначно крштена; хришћанска вера и црквена организација су заживеле
тако да се може сада говорити о хришћанској духовности и култури у правом смислу
речи. Другим речима може се историјски пратити развој хришћанства код Срба као
хришћанског народа у Европи. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са
стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни
просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу света браћа Кирило и
Методије - равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у време владавине
кнеза Мутимира (до 891. године).Неколико година пре Срба крштени су Бугари. То
је време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика
моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни
папа Никола I (+867) да уз помоћ Франака потчини цело Балканско полуострво под
своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке
кризе којом је била захваћена Црква. Одмах, или истовремено са крштењем Бугара
864 године, уследила је хришћанска мисија Свете браће у Моравској, држави кнеза
Растислава.
Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте
настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9.
века.
Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на
народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су
уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма:
"У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без њих ништа не
постаде што је постало..."На словенски језик је одмах са грчког језика
превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска
христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на
народном, словенском Језику који је по заступљености у тадашњем свету био на
трећем месту, одмах после грчког и латинског језика.
Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског
кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац
(867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света
браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних
Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Тада је,
треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски
народи: Срби, Бугари, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску,
односно папску духовну јурисдикцију.
Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878.
год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен.
Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима
КОЈИ су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким
другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта.
За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било
је то што су богослужења и проповеди - поуке народу - вршене на народном језику,
језику разумљивом народу. После смрти св. Методија 885. г. као панонског
епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске
зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је
иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на
простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св.
Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини
Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост,
васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру.
Као прва чиста словенска епархија помиње се "Величка епархија", чији је први
епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у
саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави
цара Самуила (976-1014) створена је у Самуиловом царству Патријаршија са
седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароубица уништио је
ову краткотрајну државу 1018. год., а патријаршију је деградирао на степен
архргепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и
цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдик-цијом
Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве
1219. године.
Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су
уједињена у посебну државу - Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био
је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром).
Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и
хришћанским стрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахрањен у цркви Св.
Богородице Крајинске.
Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон).
Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило
(1051-1081) успеоје 1077. год. да од римског епископа добије краљевску круну, а
папа је пре тога, 1067. год., поставио архиепископа у граду Бару. Све се ово
догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно
претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија
у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је
рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог
почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем.
У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са
титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски
удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је понекад био јачи
политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке
земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од
самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном
организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. Богослужбени
језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак римокатолички живаљ у
Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископа из Сплита, Бара или
Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био веома мали,
скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна
имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био дјед, прота гост,
свештеник или презвитер старац. Назив за целокупно свештенство, односно
јерархију, био је стројници (они којима је поверено да управљају Црквом).
Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира
по монашким правилима св. Василија Великог (+379), а то је општежиће - живот
монаха у манастирској заједници на челу са игуманом.
Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцеговини у средњем веку, треба
рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном
постојању такозване "босанске цркве" која је била богумилска, односно јеретичка
(патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на
Западу, особито у јужној Француској. Укратко само треба рећи да домаћих,
аутохтоних извора о постојању богумила и њихове цркве у Босни средњег века нема.
Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу такозване
патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се
покоре и потчине латинској Цркви из Рима Када је реч о изворима такве врсте,
треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву
у немањићкој Србији називају шизматичком, јеретичком, наравно само зато што није
римокатоличка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена,
најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела
православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцеговину,
дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада
на помињу богумили.
+ ВРЕМЕ СВЕТОГ САВЕ +
Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну
државу уједини већину тадашњих српских земаља. у спољној политици своје државе
определио се за Византију, с којом је додуше, више пута и ратовао. Определио се,
такође, што је веома важно, и за византијски духовни (православно-хришћански) и
културни утицај уопште. Стефан Немања је лично био веома побожан и од самог
почетка непоколебиво опредељен за источно православље, које је без сумње већ
неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. Као
израз његове побожности, и данас постоје његове цркве и манастири као задужбине:
манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви
Ступови код Раса (данас код Новог Пазара), храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм
Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с
правом назван "мајка свих српских цркава". У том манастиру је Стефан Немања
примио монашки завет, а ту лежи његово тело пренето из манастира Хиландара.
За српско хришћанство, не само у средњем веку од пресудног значаја јесте личност
и дело светог Саве ( првог српског архиепископа +1236). Стефан Немања имао је
три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко био је
дакле.најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. год. Још док је био дете показивао
је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је
Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у
Свету гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио,
поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао
испосништву, молитви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скренуо пажњу
свих на Светој гори, поготову што је био из владарске породице. За примером
најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се
на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога
наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки
постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини
Свете горе заједно са Савом.
Својим боравком на Светој гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као
монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна
последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој гори.
Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах
Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете горе одмах га је прогласио за
светитеља -Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и
Житије (Биографија). Сем овога, свети Сава је написао Карејски типик за лотребе
монаха у Карејској испосници светог Саве Освећеног у Кареји на Светој гори. За
манастир Хиландар написао је Хиландарски типик по угледу на типик Богородичиног
манастира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландар.
У време светог Саве цела Света гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је
све тешке последице Четвртог крсташког рата, када су Латини срушили и опљачкали
Цариград, византијску престоницу, основали такозвано Латинско царство 1204-1261
год., и када су од стране латинских крсташа страдали и светогорски манастири
Због те опасности, а ради измирења завађене браће, свети Сава око 1208. год.,
ради сваке сигурности преноси тело светог Симеина из Хилаидара у манастир
Студеницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Студенички типик, по садржини
сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217.
год. Сматра се да је овај период боравка светог Саве у Србији био и најплоднији
с обзиром на то да је он непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао,
учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и
манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу
приче и легенце о светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу.
избавитељу свих болесних, сиромашних, невољних... Све до појаве светог Саве,
Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије.
Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Липљан, а у њима су владике били
Грци. Зато је свети Сава одлучио да за потребе свог нарида У самосталној и
независној српској држави из средине свог народа припреми свештенике, монахе и
епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији.
Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на
Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка
Угарска).
Велики жупах Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску
круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново
одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју кол избелог
византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена,
и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је
прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима
се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за
архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и
приморских земаља".
Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну
самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена
његова духовна зрелост и способност да може потпуно самостално и одговорно да
има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне
цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска).
Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје
најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко
време проводи у Солуну, где довршава састављање Зaконоправила (Крмчија). као
црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење
самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе
уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових
епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве - Архиепископије је у манастиру
Жичи). Зетску. Хвостанску. Хумску. Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку.
Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови градитељи -
ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, виноградима, пашњацима,
воћњацима...)да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну
духовно-просветитељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по
један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама
и манастирима.
У манастиру Жичи. који је одређен за седиште Архиепископије, одржаи је на
Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за
краља свог брата Стефанн. Тим чином Србија је добила првог српског краља -
Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па
и сутрадан, одржао своју познату Жичку беседу о православној вери, у којој
поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе. и игумане и сав народ
основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела
светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора.
Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло
без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска
архиепископија са ученим Димитријем Хоматијаном на челу, који је написао једно
протестно писмо Сави, у коме осуђује "монаха Саву" што је, наводно, напустио
Свету гору и отишао у свет, и постао чак архиепископ без његовог знања. Међутим,
овај протест није имао основа будући да се свети Сава придржавао правила и
црквених канона и поступао сходно међународним околностима у којима се тада
Србија нашла.
Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као,
уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело
МУ И данас почива у манастиру Студеници.
На краљевском престолу наследио га је син Радослав.У његово време свети Сава је
предузео своје прво путовање у Свету земљу 1229 год. Ово поклоњење светињама
Свете земље није бпо само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску
цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир
Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у
Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим
манастирима свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у
њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у
Српској цркви све више осећао утицај јерусалимског типика уместо цариградског
студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се свети Сава вратио са
великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за
цркве, књиге, мошти светитеља...
Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и
потреса за краља је дошао Радислављев брат. краљ Владислав, синовац светог Саве.
Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова
криза убрзо је превазиђена.
Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је
знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава
је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био
тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини
поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него
и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог
пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за
свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву
осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута
је посетио и Александрију и патријарха Николу, затим древне манастире у Египту,
Синајску гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у
Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву Упутио се преко
Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асена.
Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао
да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је
у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана
пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој
задужбини, у манастиру Милешеви.
АРХИЕПИСКОПИЈА
Период Архиепископије Српске цркве траје од. 1219. до 1346. године. На трону
Светог Саве променило се дванаест архиепископа у време најпознатијих наших
краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а
убрзо је, 1253.год., због опасности од Татара и Кумана пренето у метох манастира
Жиче, у Пећ, на улазу у Руговску клисуру. на безбедније и сигурније место. Сви
архиепископи на челу наше Цркве били су искусни духовници и монаси, који су пре
тога боравили као игумани У МАНАСТИРУ Хиландару или Студеници.
Двојица од њих, архиепископ Никодим" (1317-1324) и Данило II (1324-1337) у време
краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и
књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата,
оставио је познато дело Животи краљвва и архиепископа српских познато као Књиге
староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243-1276), Драгутина
када су у Србији настали манастири: Милешева задужбина краља Владислава
(1233-1243), Сопоћани (код Новог Пазара - 1265) задужбина краља Уроша, манастир
Морача 1252. год., задужбина кнеза Стефана Вукановог сина. Задужбине које се
приписују краљу Драгутину јесу: Рача, Троноша, Ловница, Озрен, Тавна; док су
Милутинове задужбине (1282-1321) Богородичина црква у Скопљу, обновљена црква
манастира Хиландара, Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино (1313),
Бањска (1313-1317), Грачаница (1315), Свети Арханђели у Јерусалиму (1311). Краљ
Стефан Дечански саградио је Дечане.(1327-1331).
+ СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА +
У време владавине краљева Драгутина, Милутина. Стефана Дечанског, а нарочито
краља Душана, српска држава је у великој мери проширена. Сходно територијалном
проширењу државе, повећао се и бро епархија Српске архиепископије. У време
светог Саве почетком 13. века било их је једанаест, а касније су образоване
нове: Липљанска, Кончулска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска, Скопска.
Границе српске државе биле су највеће у Душаново време (1331-1355). Српска
држава је тада била највећа најмоћнија држава на целом Балкану. Срби су држали
Тесалију, подручје Свете горе до Христопоља (данас Кавала - преко пута острва
Тасос у Грчкој), Епир и Арбанију. Краљ Душан се прогласио за цара 1346. године.
Византија је била доста ослабљена унутрашњим кризама, и зато је Душан ишао на то
да његово српско-византијско царство замени некад моћну Византију, и себе је
сматрао царем Срба и Грка. Да би имао прави легитимитет таквог наслеђа, требало
је Архиепископију уздигнути на степен патријаршије, што је и учињено. То се
догодило на помесном сабору одржаном на празник Цвети у Скопљу 1346. године
Сабору су присуствовали бугарски патријарх Симеон охридски архиепископ Никола,
игумани и старци Свете горе, као и грчки епископ и митрополити који су сада били
у проширеној српској држави. На сабору је Архиепископија проглашена за
Патријаршију, а први српски патријарх био је Јоаникије I и имао је титулу
"патријарх српских и поморских земаља". Седам дана после овог сабора, патријарх
је на Васкрс 1346. год. крунисао Душана за првог српског цара, а Душановог сина
Уроша "нејаког" за краља. Охридска архиепископија имала је лочасно место одмах
после српског патријарха. Рашка, Зетска, Призренска и Скопљанска епископија
уздигнуте су на степен митрополија, а првостепена је била Скопљанска
митрополија, јер је у Скопљу било царско седиште.
Цар Душан је походио Свету гору и богато даривао све манастире, о чему и данас
сведоче сачуване повеље писане и на српском и на грчком језику. Цар је посебно
даривао Хиландар, Карејску испосницу Св. Саве, а Светим Арханђелима у Јерусалиму
даривао је дубровачки данак за Стон. Главна царева задужбина је манастир Светих
Арханђела код Призрена (1374), где је био и сахрањен (1355).
Значајно дело цара Душана је познати Душанов законик усвојен на државном сабору
у Скопљу 1349, а допуњен на сабору у Серу 1354. године. Овај Законик спада у
најсавршенија и најбоља законска акта тог времена у Европи. На пример, члан 172:
" Све судије царства ми да суде ио Законику, право, како пише у Зако-нику, а да
не суде по страху од царства ми. Првих 38 чланова Законика говоре искључиво о
Цркви. Титула патријарха у Душаново време била је слична царској и гласила је,
"по милости Божјој архиепископ свих српских и поморских земаља". Патријархов
двор по средњовековном праву био је место уточишта (право азила) бегунцима -
преступницима које је суд прогонио.
Неколико година после проглашења Српске патријаршије, уследио је протест
Цариградске патријаршије из Византије, која је осећала да је оштећена у односу
на свеукупну политику цара Душана. Цар Јован Кантакузин, некада Душанов пријатељ
и сарадник, постаоје сада противник Срба.
Наговорио је цариградског патријарха Калиста да око 1353. год. баци проклетство
(анатему) на српског цара, патријарха, Цркву и народ. Основни разлог таквог
поступка био је, како се каже, "због достојансшва и због градова односно зато
што је Архиепископија постала Патријаршија, и због епископа Грка који су
замењени Србима епископима у оним градовима које је Душан освојио од Византије.
Помирење са Цариградском патријаршијом покушао је још сам цар Душан. После
његове изненадне смрти (20. децембар 1355), наставило се са пре-говорима. Нови
византијски цар Јован V послао је 1364. год. у Сер код удове царице Јелене, сада
монахиње Јелисавете, истог патријарха Калиста, који је бацио анатему, да сад
ради на помирењу двеју Цркава и народа, јер је незадржива опасност од Турака
подједнако претила и Византији и Србији. Догодило се даје патријарх Калист умро
у току ове мисије у Серу, где су га сахранили управо они свештеници које је
некада проклео.
У процесу измирења које је годинама трајало, најпре је постигнуто делимично
измирење (партикуларно јединство), које је остварено са делом српске државе
деспота Угљеше Мрњавчевића (1368), који је владао у области Сера. Она је била
прва на удару Турака. Идеја пак коначног помирења потекла је од светогорских
монаха који су заједно живели и заједно се подвизавали. Делегација монаха, са
српским монахом старцем Исаијом и јеромонахом Никодимом Грчићем на челу, дошла
је најпре у Србију код кнеза Лазара и патријарха Саве IV, а потом се 1375. год.
упутила у Цариград. Преговори су успели, добијена је писмена одлука, којом се
признаје каноничност Српске патријаршије и брише међусобни раскол. У Србију су
упућена два представника Цариградске патријаршије, који су у Призрену, у
манастиру Св. Арханђела са Сбима одслужили Свету литургију. Тако је скинута
анатема и Цркве су се помириле.
Након смрти цара Душана (1355) у Србији није било снажније личности која би
одржала целовитост велике српске државе. Превласт су добили обласни господари
(великаши), који нису поштовали власт малолетног цара Уроша Нејаког, последњег
владара из династије Немањића, за кога савременик каже да је био "нејак
смислом". Унутрашња разједињеност и неизбежна спољна опасност од Турака били су
српска стварност. (Акције против Турака предузимао је још цар Душан.) Један од
првих већих српских пораза био је 26. септембра 1371. год. на реци Марици, где
су погинула браћа Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот Угљеша; Урош је умро крајем
те године. Постало је јасно да је само питање времена када ће уситњене српске
земље постати плен мухамеданаца.
Највећи део српских земаља ујединио је кнез Лазар Хребељановић, који није био из
светородне династије Намањића, али је преко жене Милице ипак дошао у везу са том
династијом. Он се показао као најодлучнији у одбрани државног и духовног наслеђа
Немањића. Средиште државе сада се помера северније и источније, у Поморавље и
Подунавље. У тим областима су настали значајни манастири: Раваница (1381),
Лазарица, Горњак, Љубостиња и други. За Србе у том, и не само у том, тренутку,
постала је пресудном битка са Турцима на Видовдан 28/15. јуна 1389. год. на
Косову пољу (Газиместан код Грачанице). Овај частан пораз дело је кнеза Лазара и
косовских јунака, који су свесно, хришћански, дали отпор Турцима, иако су знали
да им се војнички у том тренутку не могу успешно супротставити. Ова жртва је
утолико већа ако се зна да сви српски обласни господари нису били спремни да
пођу за Лазаревим примером.
Косовском битком нису све српске земље покорене, али је Србија постала вазална
(зависна, потчињена) у односу на Турску. Зато је косовски пораз велика
прекретница у српској историји.
У време Косовске битке помињу се двојица српских патријарха: Спиридон и Јефрем.
Јефрем је бии велики аскета и монах-подвижник, исихаста. Иначе, треба рећи да
духовни покрет исихазма посебно захвата Србију у време кнеза Лазара, који је
имао за њих велико разумевање. Многи монаси, који су бежали са Истока испред
турске опасности, управо су у Србији нашли уточиште. Код нас се може говорити о
исихастичкој духовности, посебно у области литерарног стваралаштва, иконописа,
градитељства... (службе, канони, акатисти, молитве...). Само јака и непоколебива
вера могла је духовно и морално дати смисао животу и одржати народ после
косивског иораза.
Кнеза Лазара је наследио син Стефан Лазаревић (+1427), у чије се време Србија
као држава обновила и економски знатно ојачала. Стефан је добио титулу деспота
за успешно учешће у бици код Ангоре 1402. године. Србија није више била у
вазалском положају према Турцима. О духовном и економском напретку Србије
најбоље сведоче и данас сачуване Стефанове задужбине грађене у
српско-византијском стилу, као манастир Манасија или Ресава.
Манасија је постала велики духовни и просветни центар Деспотовине. Тзв.
"Ресавска школа" вековима је била симбол просвећености. Ту су радили учени
монаси писци, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшавали рукописе и
књиге. Одатле се лисменост ширила чак и у далеку Русију и оближњу Румунију. Из
Србије је у то време отишао у Русију и тамо постао митрополит Кипријан. Игуман
манастира Дечани, Григорије Цамблак (написао је Житије светог Стефана
Дечанског), постао је касније кијевски митрополит. Познат је тада био и српски
минах Пахомије, који се у Русији прославио као писац. Деспот Стефан је узео
Београд за престоницу Србије. Био је веома образован, доста је читао, а бавио се
и писањем. Познато је његово дело "Слово љубве".
Један од последњих српских деспота пред коначан пад у турско ропство био је
деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456). Његова владавина је уједно и лоследња
одбрана Србије. Први пад под Турке 1439. год. одложио је за дванаест година њен
коначни пад 1459. године. Деспота Ђурђа је одликовала јака и одлучна вера, као и
оданост богатом духовном и државничком наслеђу српских владара. Одбио је да
прими унију са римокатолицима (сабор у Ферари и Флорентији 1438-1439), који су
дали лажна обећања да ће војно пимоћи у борби против Турака. Због важности
наводимо у целини његову изјаву дату приликом понуде да напусти православље на
предлог францисканца Ивана Капистрана 1455. године: "Ја сам деведесеш година
живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји иреци, те сам код свога народа,
мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели
да сам се променио, да сам због старосши излаиио, и да сам, како Прост народ
каже, подетињио. Ја бих ире пристао да умрем него да изневерим веру својих
предака." Седиште патријаршије је пренесено на последњу слободну територију, у
Смедерево, пошто су манастири Пећ и Жича већ били под Турцима.
Српска црква у средњем веку је имала значајно, ако не и главно место у животу
сваког појединца, као и државе у целини. Однос Цркве и државе био је природан и
складан, и обично се упоређује са човековим. организмом и односом душе и тела.
Човек је по својој природи целовито, складно и хармонично биће, наравно ако је
здрав. Интереси Цркве и државе нису били супротстављани, већ су се узајамно
допуњавали. То је добро позната теорија симфоније - сагласности. Црква је у
целини била материјално обезбеђена. Епископи су имали епархијске поседе и имања.
свештеници на парохијама живе од "поповског бира", а обрађивали су и сопствена
имања или земљу коју су добијали од властеле "њиву поповску". Свештеничко звање
се обично преносило и наслеђивало у свештеничкој породици.
Посебно су важну и незаменљиву улогу имали наши манастири и монаштво уопште:
Студеница, Жича, Пећ, Милешева, Сопоћани, Дечани, Раваница, Манасија... То су
задужбине (подизане за душу и њено вечно спасење) које су надживеле државу, сва
ропства, и постоје у наше време, а тако ће бити убудуће. Оне сијају посебним
сјајем и зраче поруком, сведоче о вечним духовним вредностима које су вековима
живеле и спасавале наше претке, у њима се надах-њивали како у добру, тако и у
тешким тренуцима. Манастири и монаштво оба реда и пола (општежиће и пустињско
монаштво, мушки и женски манастири) најбоље су аутентично сведочење живота у
Христу примењено, колико је то могуће, у нашем животу са свим слабостима и
недостацима које као људска бића поседујемо. За наше манастире посебно је
карактеристично да су увек били отворене општенародне куће за цео народ. Када
нисмо имали школа и учионица, и болница, и радионица и сликарских атељеа, све су
то замењивали манастири. Били су и збегови где се народ склањао у несрећи, и
вечна боравишта где смо се сахрањивали...
Ми смо описмењени да бисмо боље прихватили и схватили хришћанство. Зато је монах
Сава и светитељ и писац. У томе га следи брат и краљ Стефан Првовенчани када
пише Житије светог Симеона, затим монах Доментијан са Житијем светог Саве и
Житијем светог Симеона, монах Теодосије са Жити-јем светог Саве и Житијем светог
Петра Коришког, и бројни други знани и незнани писци-монаси. Нису они били
писмени и друге описмењавали зарад описмењавања, већ да би продубили своје
хришћанско живљење и да би писањем, често анонимним, и друге у вери спасавали.
Такви су већ поменути архиепископ Никодим као преводилац Типика. архиепископ
Данило II (Животи краљева и архиепискоиа српских), патри-јарх Јефрем, патријарх
Данило III, епископ Марко (Житије и Служба патријарху Јефрему...), деспот Стефан
Лазаревић (Слово љубве), монахиња Јефимија (Похвала кнезу Лазару), Григорије
Цамблак (Житије и Служба светом Стефану Дечанском, 0 преносу моштију свете
Петке), Константин Филозоф (Жишије деспота Стефана...). Ту су и други нама по
имену непознати писци, за које је писање и бављење књигом било молитва и духовно
послушање.
( крај првог дела )
на слици - манастир Пећка Патријаршија.
Нема коментара:
Постави коментар