+ Стара Србија и Македонија +
Ова област је такође била под влашћу Цари-градске патријаршије и њом су
управљали епископи фанариоти. Србија, Бугарска и Грчка су се ослободиле од
Турака у 19. веку. Ослободилачке тенденције су постојале и у овом делу јужннх
српских земаља. Бугари су успели да уз помоћ Порте 1870. год. створе аутономну
црквену Егзархију, у коју су, поред Бугарске, ушли и други крајеви: околина
Ниша, Пирота и Врања, затим области Скопља, Битоља, Дебра, Струмице, Неврокопа.
Егзархат је имао седиште у Цариграду. Међутим, сабор источних патријарха, који
је 1872. заседао у Цариграду, прогласио је бугарску Егзархију за шизматичку
(расколничку) због робовања етнофилетизму (национализму). Бугари су за епископе
у српским крајевима у Повардарју постављали Бугаре, што је изазвало
незадовољство тамошњег становништва. На овај начин су се Бугари реванширали
Грцима-фанариотима. Реаговала је Србија и српска влада. Област источне Србије
(Ниш, Пирот и Врање) ушла је у састав Србије 1878. године. Самим тим су и цркве
у гом крају дошле под окриље Српске митрополије. Међутим, Јужна Србија и
Повардарје су још увек чекали националну, српску јерархију. У тим областима је
кроз целу другу половину 19. века била развијена српска просветна и црквена
мисија, као и пропаганда. Ту су деловали многи српски учитељи и свештеници.
Године 1871. у Призрену је основана богословија, затим многе друге српске школе,
штампарије, просветко-културна друштва и установе. Затим долазе и многи српски
епископи: у Призрен 1896. у Скопље 1897. у Велес 1910. И ове епархије су 1920.
год. ушле у састав Српске цркве.
+ Уједињење и васпостављање Српске Патријаршије +
Први светски рат се завршио 1918. године. На рушевинама Аустроугарске и
европског дела Турске поникле су нове проширене државе. Створена је први пут у
историји Јужних Словена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У мају 1919. у
Београду су се састали епископи свих делова некадашње Пећке патријаршије и
прогласили, сада у новој држави, духовно и административно јединство. Стекли су
се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута далеке 1766. год. буде
обновљена. Нова државна власт на челу са краљем Петром I дала је сагласност.
Српска црква се обратила Цариградској патријаршији као мајци цркви и упознала ја
са новим околностима у којима се нашла, а са жељом да се патријаршија обнови.
Васељенска патријаршија је то одобрила, издала је одговарајући Томос. Одржан је
потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима 30. августа / 12. септембра 1920.
на дан Сабора српских светитеља, на коме је донета одлука да се Српска црква
уздигне на степен патријаршије. Први српски патријарх обновљене Патријаршије био
је митрополит Србије Димитрије (Павловић) (1920-1930). Устоличен је у Београду
исте године, а у манастиру Пећка патријаршија 1924. У време патријарха Димитрија
основано је неколико нових епархија. Богословски факултет у Београду и Загребу и
богословија у Битољу.
У време патријарха Варнаве (Росић) (1930-1937) донет је Црквени устав (1932).
Основане су Загребачка и Мукачевско-прјашевска епархија. Између 1931. и 1947.
Српска црква је имала 27 епархија и викаријат у Скадру. Црквени живот је
покренут у свим областима. Подигнута је данашња зграда Патријаршије у Београду,
као и манастир Ваведење у Београду и многи храмови. Започет је и храм Светог
Саве у Београду (1935). Патријарх Варнава се одлучно успротивио великим
привилегијама римокатоличке цркве у Југославији (конкордатска криза), које су
ишле на штету православних и осталих вероисповести. Преминуо је изненада ноћу
23-24, јуна 1937, године у време изгласавања Конкордата у Народној скупштини.
Свети архијерејски синодје такође био против владиног предлога. Касније је влада
повукла Конкордат.
Патријарх Гаврило (Дожић) (1938-1950) саградио је Патријаршијску библиотеку у
Сремским Карловцима и зграду интерната за студенте теологије на Карабурми у
Београду. Убрзо је избио Други светски рат. Патријарх и Синод су били нротив
приступања Тројном пакту. У току овога рата (1941-1945) убијени су: митрополит
дабробосански Петар, епископ бањалучки Платон, епископ горњокарловачки Сава,
чешкоморавски Горазд. Убијено је 515 свештеника, монаха и вероучитеља. Године
1942. мошти св. кнеза Лазара и других светитеља пренете су из фрушко-горских
манастира у Београд. Патријарх Гаврило је био заробљен, најпре у манастиру
Раковици, Војловици, а затим у логору Дахау у Немачкој. За све време рата, до
повратка, замењивао га је Свети синод са скопским митрополитом Јосифом
(Цвијовићем) на челу.
По завршетку Другог светског рата Српској цркви није исплаћена ратна штета од
3.311.637.509 динара. Комунисти су Цркву одвојили од државе, одузели јој око
70.000 хектара земље и 1.180 зграда, које су вределе осам милијарди динара.
У доба патријарха Викентија (1950-1958) притисак комуниста на Цркву био је
велики. Године 1952, Богословски факултет је избачен са Београдског универзитета
због патријарховог одбијања и одуговлачења да се размотри такозвано питање
"Македонске цркве". Онје изненада преминуо 1958. године.
Патријарх Герман (1958-1990; +1991) је најдуже од свих црквених поглавара био на
челу Цркве. Основане су нове епархије: Западноевропска (1969), Аустралијска
(1973), Врањска (1975) и Канадска (1983). Обновиле су рад богословије у
манастиру Крки и Сремским Карловцима, настављени су радовн на новом храму светог
Саве у Београду (1985), сазидана је нова зграда Богословског факултета у
Београду, обновљени многи часописи и црквени листови. Догодила су се и два
раскола: у Америци (епископ Дионисије Миливојевић) 1963. године и раскол
епархија у Јужној Србији (такозвана Македонска православна црква у Скопљу).
Амерички раскол је зацељен 1992. године.
Патријарх Павле Стојчевић 1990-2009) најпре је изгладио раскол наше Цркве у
Америци 1992. а затим се приступило оснивању неколико нових епархија:
Британско--скандинавске, Средњоевропске, Милешевске, Бихаћко-петровачке,
Осјечко-пољске и Западноевропске. Распад Југославије и рат на подручју Босне и
Херцеговине (1992-1995) и у српским крајинама донео је много зла како народу
тако и Цркви. Створена је Савезна Република Југославија (од Србије и Црне Горе
). Већина епархија у западним српским земљама добрим делом су у рату опустеле,
народ је расељен, а цркве и манастири разорени.
Обновљена је Богословија на Цетињу (1992)
+ СТАЊЕ НАШЕ ЦРКВЕ ДАНАС +
Српска Православна Црква је самостална и аутокефална Црква која има достојанство
патријаршије. У диптиху православних патријаршија (према важећем диптиху
Васељенске патријаршије) она се налази на шестом месту, после Руске а пре
Румунске цркве.
Седиште Српске цркве је у Београду у патријаршијском двору (дело патријарха
Варнаве из 1934. године). Поглавар Српске цркве има следећу титулу:
"Архиепископ пећски, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски..." .
Има укупно 39 епархија. Сам патријарх је епархијски архијереј у Архиепископији
београдско-карловачкој. Четири су митрополије: Загребачко-љубљанска и целе
Италије, Црногорско-приморска, Средњезападно-америчка и Дабробосанска. Има 29
епархија: Жичка, Шумадијска, Шабачко-ваљевска, Будимска, Нишка, Зворничко
-тузланска, Сремска, Бањалучка, Темишварска, Канадска,
Аустралијско-новозеландска-новограчаничка митрополија,
Америчко-канадска-новограчаничка митрополија, Источноамеричка, Банатска, Бачка,
Британско-скандинавска, Рашко-призренска, Захумско-херцеговачка,
Бихаћко-петровачка, Осечко-пољска и барањска, Средњо-европска, Западно-европска,
Тимочка, Врањска, Западноамеричка, Славонска, Браничевска, Милешевска,
Далматинска. Титуларни епископи постоје за следеће епархије: Хвостанска,
Будимљанска и Јегарска. Српска црква данас има преко 3.500 парохија, 204
манастира, око 1.900 свештеника, око 230 монаха, 1.000 монахиња.
Од црквено-просветних установа има шест богословија: у Београду, Сремским
Карловцима (после Другог светског рата школа је поново отворена 1964. год.),
Нишу (то је Призренска богословија измештена у Ниш у лето 1999. године, надамо
се привремено), Цетињу (обновљена 1992), Србињу (Богословија из манастира Крке,
овде од 1996) и Крагујевцу (од 1997). Два су Богословска факултета, у Београду
(основан 1905. ради од 1920. године, из састава Београдског универзитета избачен
1952.године) и Либертивилу (од 1986), затим Богословски институт при
Богословском факултету у Београду (1990) и Духовну академију у Србињу (од 1994).
У богословијама се тренутно школује преко 1.000 ученика а на богословским
факултетима и Академији студира преко 1.000 студената.
Поред ових установа Српска црква је основала 1993. године у Београду и Академију
за уметности и консервацију са неколико одсека (иконопис, фрескопис,
консервација).
Службени лист Српске цркве је Гласник (излази месечно), лист Православље,
часопис Мисионар и Светосавско звонце (дечји лист). Богословски факултет издаје
свој богословско-научни часопис Богословље, а Свети синод издаје Теолошке
погледе. Поједине епархије издају своје часописе (Бачка епархија издаје Беседу,
Браничевска Саборност, Шабачко-ваљевска Глас цркве, Рашко-призренска Свети Кнез
Лазар, Шумадијска Каленић., и тако даље). Штета је што Српска црква још нема
своју радио и телевизијску станицу. Једино у Ваљеву постоји радио станица "Глас
Цркве" (Шабачко-ваљевска епархија).
Недаће: После Другог светског рата Српска црква се нашла у веома тешком
положају. Цркву су нове власти одвојиле од државе а школу су одвојиле од Цркве,
по искуству бољшевика у Русији.
Верска настава је избачена из основних и средњих школа, Цркви је одузета многа
непокретна имовина и матичне књиге (књиге рођених и крштених, венчаних и
умрлих).
Још увек траје раскол такозване Македонске цркве а сличан проблем се поставља у
Црној Гори (такозвана Црногорска православна црква, званично регистрована 2000.
године). Године 1999. (од 24. марта до половине јуна) Северноатлантски савез
држава (НАТО пакт) бомбардовао је Србију. Потписан је под притиском Кумановски
војно-технички споразум и међународне војне снаге су извршиле окупацију дела
Србије,Косова и Метохије.
Српско становништво је већим делом напустило Косово и Метохију,спаљено је и
порушено преко 80 цркава и манастира од којих су неки из 14.века,на простору
Рашко-призренске епархије.
Стара богословија из Призрена је премештена у Ниш, седиште Рашко-призренске
епархије из Призрена је премештено у манастир Грачаницу. Још увек је неизвесна
судбина преосталих Срба на Косову и Метохији,преосталих манстира и цркава.
( Крај )
на слици - Храм Св.Саве на Врачару у Београду.
Нема коментара:
Постави коментар